Druga strana
Ne može Kosovo da bude toliko nazavisno, koliko mi možemo da ga priznajemo
Dozvolite da se oblatimo
Ili: kako "najskuplja
srpska reč Kosovo" nema cene, pa čak i plaćamo da je se rešimo besplatno
Ana Borković
Prvo su s Kosova zbrisali oni koji su mogli najskuplje da
ga prodaju, oni za koje je Kosovo bilo "najskuplja srpska zemlja".
Kad više nije bilo zemlje, kad je ostala samo "najskuplja srpska
reč", s gaženjem više nije bilo ni najmanjih problema. "Najskuplja
reč" je gažena najlakše, najjeftinije i - bez razloga. Oni koji su
decenijama iz sveta podupirali secesiju naše "najskuplje" pokrajine,
pažljivo su beležili naša jeftina dela i reči i pretočili ih u međunarodno
pravo, od kojeg sada očekujemo da nam milostivo vrati nepravedno otetu ili
odbeglu srpsku pokrajinu. Sve ostalo je puko nabrajanje gluposti kojima pravno
relevantno dokazujemo da Kosovo ne očekujemo nazad.
Verovatno prvi koji je u ime nove vlasti formalno priznao
nezavisno Kosovo bio je Mlađan Dinkić, i to odmah nakon što je sa oružanom
bandom upao u Narodnu banku Jugoslavije 5. oktobra 2000. godine. Od tog
trenutka tražio je da se obustavi isplata "kosovskog duga" od
milijardu dolara i pored upozorenja da bi to i formalno značilo odricanje
od Kosova. Vraćanje tog duga bio je jedan od prvih značajnih poteza kojim je
sada već otcepljeno Kosovo (a nakon što je pristupilo MMF-u i Svetskoj banci) formalizovalo
svoj međunarodnopravni status. Podsetimo da je krajem avgusta Svetska banka otpisala Srbiji oko 550 miliona dolara "kosovskog
duga", a da je iz Prištine
tada rečeno da će ostatak otplatiti kosovske vlasti. Već u oktobru je,
po ponuđenom Dinkićevom receptu, Kosovo platilo prvu ratu duga
Svetskoj banci u visini od 129 miliona
evra (uglavnom doniranih para), a još dve
rate, ukupno oko 370 miliona evra, platiće
do 2013. godine.
Ili, pod parolom borbe protiv organizovanog kriminala,
MUP Srbije i Eulex potpisali su tokom proteklog septembra sporazum u kojem se,
tek kao podrazumevajuća tehnička operacija, radi bolje koordinacije i sinhronizacije
aktivnosti, navodi utvrđivanje administrativne granice (prelaza) između Kosova
i (ostatka) Srbije. Politički ili diplomatski je problem što tu granicu Srbi
čitaju kao administrativnu, a Albanci kao državnu, ali je
ozbiljan pravni problem što se granica smatra jednim od
ključnih atributa državnosti. Ako se, pak, "utvrdi" granica, onda i
sporazum može da "utvrđuje samo prekograničnu saradnju Srbije i Kosova", čime Srbija direktno,
iako možda nenamerno, priznaje
Kosovo. Istovremeno je negde,
u nekom otuđenom međunarodnom pravnom forumu, notirano da su se države
Srbija i Kosovo i formalno usaglasile
oko linije razgraničenja.
Ili,
govoreći nedavno pred milionskim
TV gledalištem povodom predstojećih kosovskih
lokalnih izbora, ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović (nema reprezentativnijeg i
zvučnijeg zastupništva zvaničnih stavova države o kosovskom slučaju!) poručuje
tamošnjim Srbima da se neće tolerisati "rad za obe države!".
Preciznije: "Nigde u svetu ne postoji da možete da imate dva poslodavca,
da u isto vreme radite i za jednu državu i za drugu državu." Mogao
je posle toga Bogdanović i da dubi na glavi uveravajući i sebe i druge da se
radi o lapsusu, da nije mislio tako, ali je neki nadležni "veliki
brat" zapisao da je Srbija priznala Kosovo kao državu.
Ili,
šta reći povodom izostanka ne samo službene nego
i ljudske reakcije državnog vrha Srbije, nakon
što se sredinom oktobra u Tisi utopilo 16 kosovskih Albanaca dok su
pokušavali da ilegalno pređu
srpsko-mađarsku granicu. To
je događaj koji je, u kontekstu međunarodnopravne borbe za Kosovo, prosto vapio za
makar i odglumljenom
tugom državnog vrha, jer se, zaboga,
radilo o državljanima
Srbije, a ne tamo neke daleke strane
zemlje. Umesto toga, niko iz državnog
vrha nije nikome uputio saučešće
ovim povodom, što znači da se za
Srbiju, "matičnu državu", ništa nije ni
dogodilo. Ista ona država, koji
je povodom pogibije devetoro srpskih turista u Egiptu jula ove godine,
proglasila dan žalosti u celoj zemlji, nije se uopšte oglasila
povodom pogibije šesnaestoro svojih državljana, samo tri meseca kasnije (dan žalosti proglasila
je prištinska vlast na Kosovu).
Premijer Mirko Cvetković, za kojega
"Kosovo je Srbija", među
prvima je bio uputio
telegram saučešća predsednici
Vlade Hrvatske Jadranki Kosor povodom železničke nesreće kod Splita
u kojoj je, u julu, poginulo šestoro državljana Hrvatske, ali je zanemeo povodom pogibije svojih građana. Iako se i ovo
broji, i negde je zapisano, kao da je Srbija
priznala Kosovo, jedno pitanje visi nad
glavom svakom sudiji Međunarodnog suda pravde koji
treba da se po "svesti i savesti" izjasni o legalnosti otcepljenja Kosova: da li je državni
vrh tako postupio podilazeći emocijama vlastitog
naroda, dakle većinskom javnom
mnjenju, i kako se ta činjenica
može čitati u kontekstu pravne budućnosti Kosova
u odnosu na Srbiju!
Ili,
pogledajte deo službenog dokumenta kojim sudija Ljubo
Simić iz "Opštinskog organa za prekršaje" Subotice oktobra 2005. godine (dakle "koliko juče"), obaveštava tadašnje
Savezno ministarstvo za inostrane poslove
o kažnjavanju "stranog državljanina", rođenog u Prištini,
sa prebivalištem u Prištini, na
adresi Kralja
Petra I Oslobodioca, na
10 dana zatvora, a sve po članovima
Zakona o boravku i kretanju stranaca.
Šta mislite da
li, tačnije koliko ovakvih dokumenata ima na raspolaganju Međunarodni sud pravde u Hagu? A sve su ih
ispisali i još uvek ih
ispisuju najžešći borci protiv
nezavisnosti Kosova i pri tome legalisti
kakve nezavisno Kosovo može samo - poželeti.
I nema tog duga kojim im
mogu platiti zasluge za utvrđivanje
kosovske nezavisnosti.