Zaječar

 

Dopunjeno, prošireno i neprečišćeno iz biografije čoveka koji treba da ode

 

 

Posle Ničića ostaće ništa

 

 

Rasipanje para, prekomerno zapošljavanje radi namirivanja saveznika, zaduživanje kod poslovnih banaka, krađe, zloupotrebe i teški amaterizam u radu, korupcija lokalnih službi i druga priključenija, to je ono po čemu će vladavina Boška Ničića, bivšeg šalterskog radnika iz Bora, a danas gradonačelnika Zaječara, ostati upamćena. Propao kao privatni preduzetnik, ali uspeo kao manipulant, uplašen da ga neko ne pita kako je stekao diplomu ekonomskog fakulteta i gde mu je taj papir uopšte, sakrio se iza gradonačelničke funkcije i paktira s kim god stigne

 

 

Naum Morarević

 

 

Kada je dvorskim pučem unutar tadašnjeg DOS-a u Skupštini opštine Zaječar, te raznim mahinacijama (dobio je i glasove odbornika SPS-a i radikala!) došao na vlast sredinom 2003. godine, Boško Ničić, nadobudni provincijski komesar više partija i koalicija ovoga kraja, odmah je krenuo u raskopavanje ulica u centru grada.

 Mada su one i tada bile u pristojnom stanju i mada je bilo mnogo važnijih poslova jer je na asfaltiranje čekalo više od pedeset kilometara tek probijenih ulica u naseljima punim blata, ništa ga nije moglo zaustaviti.

Trebalo mu je da se predstavi Zaječaru kao istorijska ličnost koja će ovu varoš uvesti u 21.  vek.

To ponovno raskopavanje centralnih ulica bilo mu je krunski argument u predizbornoj kampanji krajem 2003. godine da će za nekoliko godina preporoditi Zaječar i od njega napraviti mali Pariz. Da bi potkrepio svoja demagoška obećanja, štampao je dva izdanja svog programa Ugovor sa građanima u kome je taksativno nabrojao šta će sve uraditi u narednom mandatu. Naravno, od svega toga je urađeno vrlo malo i to uz pomoć stranih donatora ili države.

Jedina dva završena objekta, skijalište na Kraljevici i Popovu plažu (rekreativni centar u kome ima mesta i za teren za boćanje i skejtbord koji se više ne vozi), građeni su iz kredita od poslovnih banaka koje će naredne generacije vraćati.

Skijalište na Kraljevici od pet stotina metara je izgrađeno u park-šumi i na nadmorskoj visini od 80 metara, te su se morali kupiti topovi za proizvodnju snega.

No, i pored toga, sezona skijanja traje deset do dvadeset dana godišnje jer se sneg topi zbog visokih temperatura.

Posebna priča je bacanje para poreskih obveznika na sopstvenu promociju. Skijanje i upotreba sportskih objekata na Popovoj plaži su besplatni, odnosno ne naplaćuju se korisnicima, već to plaćaju poreski obveznici a da ih niko ne pita! Poseban Ničićev specijalitet jeste dovođenje raznih estradnih zvezdica, koje, naravno bez naplate ulaznica, pevaju na zadovoljstvo gradonačelnika.

Ničić je u ranoj mladosti nekoliko meseci u Boru trenirao rukomet (veoma neuspešno), te je zamislio da se na širokoj javnoj sceni promoviše kao sposoban organizator razvoja ovog sporta.

 Lavovski deo para koje se odvajaju za sport ide u muški i ženski rukometni klub. Ponajviše u ženski jer Ničić ima miljenice u njemu.

Da bi postigao uspeh na brzinu, u klubove je doveo legiju stranaca koja u međunarodnoj konkurenciji samo troši novac a ne postiže željeni uspeh. Samo ove godine grad je iz budžeta potrošio sto miliona dinara za rukomet, koji građani više i ne gledaju, iako su, pogađate, ulaznice besplatne.

   Upropašćavanje svega čega se dotakne glavni je specijalitet Boška Ničića. Odmah čim se dočepao vlasti, počeo je sistematski da uništava sva javna preduzeća opštine.

 Naređivao je direktorima da bez ikakvog razloga zaposle desetine novih radnika, a najveći broj svojih poslušnika zaposlio je u tada novoosnovanoj firmi Timočka Krajina koja je u Ničićevoj bolesnoj ambiciji bila predviđena da postane lider komunalne delatnosti u Timočkoj krajini i da se preko nje finansira lavovski deo troškova kampanja i očuvanja njegove vladavine.

Koliko je bio pametan ovaj postupak neka posvedoči činjenica da se ovih dana likvidira pomenuta firma. Likvidacijom Ničić pokušava da prevari dobavljače za nekih trideset miliona dinara koji im se duguju, a istovremeno radnici ove firme šest meseci nisu primili plate. Istu igru je odigrao sa JP Toplana.

Njegovi kadrovi su (po njegovim nalozima) tako vodili ovu firmu da je ona pre dve godine likvidirana, ali je vredna imovina izdvojena i predstavlja ulog u novoosnovanom preduzeću Toplifikacija Moravija koje je formirano sa češkom firmom Moravija.

Pronose se glasine da i ova firma ima gubitke i da se i Česi spremaju da zbrišu iz Zaječara jer su shvatili da se baš i neće ovajditi u ovom biznisu.

Stanje je posebno teško u JP Vodovod Zaječar. Poslušni direktor vodovoda je bez nadoknade ulagao novac u opremanje i izgradnju fudbalskih i drugih terena na Kraljevici, primio je toliko radnika da na svakom radnom mestu (sem njegovom) ima po najmanje dva radnika. Plate nisu primili mesecima i kada je zaprećeno štrajkom, Ničić je svoje rasipništvo, po već dobro oprobanom receptu - prebacio na građane. Po (nezakonitoj) odluci, voda u Zaječaru najskuplja je u Srbiji. Privreda za svaki kubik plaća oko 200 dinara, dok je u Beogradu, na primer, upola jeftinije. Kako to deluje na standard građana i privrede nije potrebno posebno objašnjavati.

Kada je reč o ulaganju državnih para u izgradnju sportskih terena uz gradski stadion, a za račun fudbalskog kluba Timok, poznavaoci napominju da se to sada radi zbog predstojeće privatizacije fudbalskih klubova.

Kažu da postoji plan da se na državnom zemljištu (najelitniji deo grada - park šuma Kraljevica) napravi što više terena i da se sve to u privatizaciji kupi i posle preproda. Ukoliko je to tačno, biće to još jedna pljačka državne imovine.

Zanimljivo je da je predsednik Timoka Labud Joković istovremeno i predsednik Skupštine grada Zaječara, a pre dve godine je hapšen i bio u istražnom zatvoru zbog mutnih radnji u preprodaji fudbalera.

Posebnu priču čini rasipanje para na putovanja u inostranstvo (ponajviše u Italiju) gde Ničić ide svakog meseca po nekoliko dana. U početku je gromoglasno najavljivao da će dovući bogate poslovne ljude koji će investicijama preporoditi opštinu, direktno se javljao u program omiljene RT Zaječar, dok je kasnije putovao gotovo tajno jer mu više niko ne veruje i pošto su svi shvatili da je glavna svrha tih šetnji o državnom trošku da se od debelih dnevnica kupuju garderoba i parfemi za miljenice.

Zvanična dokumentacija grada o Ničićevim troškovima za nekoliko automobila (svoj nema i javno se hvališe da će i dalje u privatne svrhe da koristi gradska vozila) je zastrašujuća. Prosečno Ničić mesečno prelazi oko 20.000 kilometara i za to potroši oko 300.000 dinara. Kad se to pomnoži sa mesecima, dobije se podatak da je to godišnje oko tri miliona samo na gorivo i održavanje vozila, a to je mnogo više nego što daje za gladne. U gradu u kome ima oko 15.000 nezaposlenih i mnogo gladnih, ovakvo ponašanje više je nego sramno.

I pored ovih ovlaš pobrojanih slučajeva, Ničić se održava i stalnim promenama političkih saveznika. Nema stranke i lidera na sceni Srbije sa kojima nije pravio dilove.

 Od 2000. godine on je iz DOS-a prešao kod Draškovića, pa je podržavao Čedu Jovanovića, a potom i SRS, odnosno aktivno je učestvovao u predsedničkoj kampanji Tome Nikolića kunući se na zborovima da je srcem i dušom za pravog kandidata.

Dogovorena cena sa tadašnjim radikalima bilo je ambasadorsko mesto u Italiji.

Kada je stvar propala Ničić se prišljemčio Mlađanu Dinkiću. U ovom trenutku samo zahvaljujući parama iz NIP-a uspeva da se nekako održi na površini, iako je, prema ozbiljnim procenama, manjak u javnim finansijama Zaječara negde oko 2 milijarde dinara. Plate u većini javnih preduzeća primaju se za april-maj 2009. godine, a radnike disciplinuje pretnjama otkazom.

Možda najveći problem u skidanju s vrata Ničića i njegove kamarile leži u nedostatku prave opozicije. Lokalne stranke, sem retkih izuzetaka od kojih posebno iznenađuje DS, praktično ga podržavaju, ne pokreću prava pitanja u javnosti i u Skupštini grada, te mu tako daju prostor da se prema gradskim finansijama ponaša kao da su to njegove pare. Tako su omogućili da jedan propali borski privatnik odlučuje o državnim milijardama, a nije bio sposoban da svojom firmom ishrani porodicu.

O njegovim sposobnostima neka potvrdi informacija da je i očev stan prodao da namiri deo dugova!

Zahvaljujući svemu ovome može se zaključiti da je Zaječar u najgoroj situaciji u proteklih sto godina i prema proceni ovdašnjih analitičara, Ničić će morati sam da padne jer nema ko da ga obori, a ima i čudne veze u pravosuđu tako da su brojne krivične prijave ili stopirane ili čuče u fiokama sudija i tužilaca. Sve u svemu - nikad gore, uz ipak prisutnu nadu da će svakako doći "dan posle Boška". Svakako, ničija nije sijala do zore.