Feljton

 

 

Ko je finansirao Hitlera (9)

 

 

Donatori koji su punili Firerovu blagajnu

 

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

Gustav fon Kar, vođa Bavarske narodne stranke i bavarski državni komesar 1923. godine, planirao je da iskoristi Hitlera i naciste u bavarskom separatističkom puču, koji je planirao na svoju ruku. Novac od Francuza namenjen Bavarskoj narodnoj stranci išao je Fon Karu, koji je možda deo prosledio Hitleru, u nastojanju da postigne kontrolu nad nacistima.

Jesu li nacisti primali novac od Francuza? U toku 1923. godine francuska obaveštajna služba podsticala je u Bavarskoj pobunu protiv berlinske vlade. Nacistički Folkišer beobahter 1921. godine je pisao o francuskom narodu "čiju suštinsku plemenitost mi bez pogovora priznajemo i iskreno poštujemo". Hitler je 1922. godine rekao da su Francuze protiv Nemaca nahuškali Jevreji koji su hteli "da izazovu sukob i okoriste se njime". Zato je on zaključio: Nemci moraju da mrze "novembarske zločince", a ne Francuze.

Tada je početkom 1923. godine bivši urednik lista Folkišer beobahter Hugo Makhaus s dvojicom prijatelja, profesorom Gregorom Fuhsom i minhenskim gradskim funkcionerom Kulesom, skovao zaveru da uz francusku pomoć otcepi Bavarsku od Nemačke. Agent francuske obaveštajne službe, "energičan, ali sklon tome da se pravi važan", potpukovnik Rihert bio je veza između Francuske i Minhena. No, vlada je otkrila zaveru i zaverenici su uhapšeni.

Pre nego što je proces započeo, Makhaus je pronađen u ćeliji obešen o pojas. Dilema je da li je uzrok smrti bilo samoubistvo, jer baš zbog toga većini zatvorenika nije dopušteno da u zatvoru zadrže pojas. Hitler i Left su za Makhausovu smrt optužili bavarsku vladu. Tvrdili su da su ga ubili vladini agenti.

Treba napomenuti da nema konkretnih dokaza da je Hitler znao za Makhausove dogovore sa Francuzima. Hitler je svakako poricao da je primio bilo kakav novac iz inostranstva. Kao što je primetio neki nacistički funkcioner, "tvrdnja da je Hitler bio francuski plaćenik, godinama se iznova pojavljivala, pa je morao da podiže brojne tužbe protiv raznih novina i pojedinaca".

No, ima i drugih razloga za sumnju u vezu između nacista i Francuza. U septembru 1923. socijalistički poslanik u engleskom parlamentu E. D. Morel došao je u Minhen na sastanak sa Gustavom fon Karom. Morel je otkrio neke zaprepašćujuće novosti: "Želeo bih da vam kažem da su me neki moji pariski prijatelji, koji se nalaze na visokim položajima, uveravali da veliki deo novca koji Hitler prima dolazi iz francuskih izvora." Kar u to nije verovao, znao je da je Hitler nemački nacionalista, a ne separatista niti monarhista. Morel je nastavio: "Jedan od mojih informatora je član francuskog kabineta. Novac prolazi osam ili devet punktova preko okupiranog područja."Morelovo svedočanstvo teško optužuje naciste. Moguće je, doduše, da Hitleru nije bilo poznato odakle potiče novac u nacističkoj blagajni. Da je to znao, verovatno nikada ne bi primio taj novac bojeći se da ga ne proglase francuskom marionetom i izdajicom.

Zaboravlja se da nakon Prvog svetskog rata Nemačka nije bila jedina pobeđena država koja je podnosila restrikcije strogog mirovnog ugovora koji su diktirali saveznici. Trianonski ugovor s Mađarskom bio je još oštriji nego Versajski. Gubici su bili težak udarac za Mađarsku. Dve trećine njenih bivših teritorija pripale su okolnim "državama naslednicama", Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Rumuniji. To je značilo da su 60 odsto dotadašnjih stanovnika Mađarske odjednom postali stanovnici drugih država. Mađarskoj je oduzeta većina prirodnih bogatstava: gotovo sve rudno bogatstvo, 90 odsto vodne energije i 90 odsto crnogoričnih šuma. Važna industrijska postrojenja i tržišta predata su novim državama stvorenim na osnovu ugovora. Nije čudo što mađarski narod nije hteo da se pokori odluci u Trianonu, od desnice do levice, od konzervativaca do liberala; Mađari su bili složni u reagovanju na ugovor: NE! NE! NIKADA! Čak su i vodeći političari država naslednica sumnjali u pravednost ugovora. Edvard Beneš, predsednik Čehoslovačke od 1935. do 1938, napomenuo je: "Uznemirava me to što mi daju sve što tražim - to je previše."

Trianonski ugovor potpuno je diskreditovao demokratiju u očima Mađara, jer nisu bila ispunjena obećanja Vilsonovih četrnaest tačaka. Umesto toga, usledile su očite nepravde. Mađarski istoričar Nagi-Talavera ističe da je ugovor "znatno više pridoneo usponu fašizma (u Mađarskoj) nego što je Versajski ugovor potkopao Vajmarsku republiku i pomogao usponu  Hitlera".

Mađarska je već iskusila komunizam u vreme tromesečnog "crvenog terora" Bele Kuna 1919. godine. Sa grupom saradnika Kun je pokušao silom da podeli svu zemlju proletarijata. Glavne žrtve bili su seljaci: pobijeno ih je nekoliko stotina zato što su odbili da napuste svoje domove. Glad u gradovima i haos u privredi bili su glavni rezultati programa Bele Kuna. Ta tri meseca bila su dovoljna da Mađari zamrze komunizam i Jevreje. Latentne antisemitske predrasude Mađara pretvorile su se u žestoku mržnju, jer je u Kunovoj vladi bilo mnogo Jevreja. Pozornica je bila spremna za fašizam.

Jedan od prvih simptoma mađarskog fašizma bila je pojava tajnih organizacija. One su uglavnom okupljale donju srednju klasu i petite bourgeoisie u borbi protiv "Internacionale zlata i Internacionale Moskve", što je značilo protiv jevrejskih finansijera i komunizma. Dve najveće takve organizacije bile su - Savez Mađara koji se bude (EME) i Savez mađarske nacionalne odbrane (MOVE). Vođa MOVE bio je Gula Gombos. Iako je bio mađarskog porekla, poticao je iz Švapske. Prvo je bio kapetan u mađarskoj vojsci, a 1920. godine postao je član parlamenta. Nazivajući sebe "mađarskim nacionalsocijalistom", Gombos je bio orijentisan antisemitski, antihabzburški, antikapitalistički, i bio je protiv Trianonskog ugovora. U svojim govorima radničkoj klasi napadao je besposlenu aristokratiju i jevrejske finansijere koji koriste siromašne, marljive seljake.

Antisemitske novine koje je on uređivao postale su poznate u nacionalsocijalističkim i desničarskim krugovima u Nemačkoj. Gombos je prvo uspostavio kontakt s bavarskim monarhistima, Gustavom fon Karom i Otom Pitingerom, koji su želeli da obnove vladavinu dinastije Vitelsbah. Ako bavarska desnica uspe udarom da zbaci Vajmarsku republiku i odbaci Versajski ugovor, Gombos je očekivao da će tada Bavarska pomoći Mađarskoj u borbi da ponovo osvoji ono što joj je Trianonski ugovor oduzeo.

Jedan od prvih kontakata između Mađara i nacista uspostavio je Andraš Mecser. Bivši husarski oficir, Mecser je bio poznat po učestvovanju u antikomunističkim i antisemitskim terorističkim kampanjama koje su sprovodile tajne organizacije. Kada nije bio u "hajci na Jevreje", radio je na svom imanju i proizvodio novu sortu kukuruza. Putujući, po svoj prilici 1921. ili 1922. godine, u Nemačku radi prodaje svog novog proizvoda, slučajno je prisustvovao nekom nacističkom skupu i slušao Hitlerov govor. Oduševila ga je Hitlerova vatrena rečitost. Kada je na kraju počelo skupljanje dobrovoljnih priloga, Mecser je priložio veliku svotu u gotovom, rekavši: "Ovako se ponašaju Mađari!" Mecserov prilog vredeo je više nego što se činilo, naime zbog inflacije je mađarski novac, kao i sva ostala strana valuta, imao veliku kupovnu moć u Nemačkoj.

Sudeći po bliskim odnosima s nacistima, verovatno je baš Mescer pozvao Kurta Ludekea u Budimpeštu u avgustu 1923. Kad je Ludeke stigao u Budimpeštu, mađarska aristokratija priredila mu je topao doček i brzo mu ugovorila sastanak s nekim važnim ličnostima. Kao što je Ludeke i očekivao, većini Hitlerovo ime nije značilo ništa, stoga je nastojao da ga oslika što lepšim bojama, nastojeći da pridobije prijatelje i podršku.

U Budimpešti se Ludeke sastao sa Gzulom Gombosom i Tiborom fon Ekartom i obojicu ih kasnije opisao kao vođe mađarskih rasista. Sitni funkcioner, izbeglica iz Transilvanije, Fon Ekart je bio predsednik EME. Stoga je veliki deo odgovornosti za terorističke napade - podmetanje bombi i ubistva - snosio Fon Ekart.

Gombos se prijateljski odnosio prema Ludekeu, a bio je i iskren u pogledu svojih političkih stavova. Obećao je da tajne organizacije koje on predvodi nikad neće dopustiti obnavljanje vladavine Habzburga. Za Ludekea je to bila dobra vest, jer su Habzburgovci bili katolička dinastija, koja bi mogla imati jak uticaj na katoličke bavarske monarhiste i podsticati ih da se otcepe od Nemačke, što nacisti nisu želeli.

Gombos je pozvao Ludekea u poznato letovalište na Blatnom jezeru, dva sata vožnje od Budimpešte. Tamo su Gombos i Fon Ekart predstavili svog mladog nacističkog prijatelja svakome koga je vredelo upoznati. Za Ludekea je to bio dan pun događaja, celo mesto bilo je puno bogatih Mađara koji nisu imali pametnijeg posla nego da slušaju priče o Hitleru i velikom potencijalu nacističke stranke: "Slušali su sa simpatijama i razumevanjem", rekao je Ludeke, "i njihovo je zanimanje raslo." Na kraju svoje posete osetio je da Hitler više nije nepoznanica za Mađare koji bi mogli da budu od pomoći."

To putovanje bilo je početak bliske saradnje nacista i Mađara. Gombos je slao finansijsku pomoć nacistima 1923. godine, pre puča. Ponekad se ta "pomoć" sastojala od pošiljki rasnih konja i goveda iz Mađarske, prodatih nacistima znatno jeftinije od njihove stvarne vrednosti. Vrednost takve pomoći ne sme se potcenjivati. Na vrhuncu inflacije 1923. godine, kada su ljudi gladovali zbog nedostatka mesa i kada je u celoj zemlji zavladao šverc direktnom razmenom, vrlo često je moglo konja ili kravu zameniti za automobil.

Gombos je sudelovao u pripremanju pivničkog puča. U planu je bio istovremeni ustanak u Minhenu i Budimpešti, gde bi Gombos uspostavio fašistički režim. Uz MOVE i druge tajne militarističke organizacije, te računajući na svoj uticaj na profašističku studentsku grupu  Turul (Sokol), Gombos je verovao da raspolaže dovoljnom vojnom silom. Međutim, urota se izjalovila kad je neko odao ceo plan mađarskoj policiji. Gombos je tvrdio da je nevin, i zahvaljujući intervenciji admirala Hortija oslobođen je optužbe. Ostali mađarski fašisti koji su bili upleteni u urotu osuđeni su na lakše kazne zbog svojih "patriotskih motiva" i opšte naklonosti sudova prema političkim desničarima.

Iza scene je bio još jedan učesnik urote, mladi nadvojvoda Albert. Bio je to sin nadvojvode Fridriha, glavnog komandanta austrougarske vojske, i pre Prvog svetskog rata jednog od najbogatijih ljudi u celoj Austrougarskoj monarhiji. Neki od Fridrihovih najvrednijih poseda oduzeti su mu nakon rata, a ušle su u posed Jugoslavije, Čehoslovačke i Austrije. No, uprkos tome, početkom tridesetih godina on je još posedovao oko 40.000 hektara zemlje.

Albertovi roditelji, nadvojvoda Fridrih i posebno njegova majka nadvojvotkinja Izabela, forsirali su ga kao kandidata za mađarski presto. Istoričar C. A. Makartni otkrio je da je nadvojvoda Fridrih uveliko finansirao MOVE, EME i minhenske krugove s kojima je bila povezana mađarska desnica i u kojima je klijalo seme nemačke Nacionalsocijalističke stranke. Fridrih je verovatno davao novčane priloge nekom posredniku, na primer Ludendorfu, koji je zatim davao novac nacistima.

Da je nacistički puč uspeo, nadvojvoda Albert bi verovatno postao kralj Mađarske. To je pomalo neshvatljivo ako se uzme u obzir da je Gombos, koji je bio tesno vezan za naciste, bio protiv Habzburogovaca, kao i nacisti. Međutim, iako je Albert poticao iz porodice Habzburg, bilo je objavljeno da on "više nije član dinastije Habzburg" zbog svog braka s rastavljenom ženom, madam Rudni.

Džon Montgomeri, poslanik Sjedinjenih Država u Mađarskoj od 1933. do 1941. godine, rekao je da su on i njegova supruga pozivali Alberta u goste četiri do pet puta godišnje, jer je uvek bio veoma popularan među njihovim američkim gostima. Montgomeri je mladog nadvojvodu opisao kao "osobu inteligentnu i ugodnu, kakvu čovek može samo da poželi da upozna, ali apsolutno ekscentričnu i nedisciplinovanu". Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da postane kralj, "prodao se nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, verovatno s namerom da vrati neke od očevih poseda", rekao je Montgomeri. Nakon očeve smrti (na pogrebu nadvojvode Fridriha bili su lični izaslanici Hitlera, verovatno u znak zahvalnosti za njegovu pomoć nacistima), Albert je nastavio da sarađuje sa nacistima. U mađarskoj politici slovio je kao ekstremni pronacista i antisemista.

 

                                                                                                                  

                                  (Nastavak u sledećem broju)

 

 

Da se ne zaboravi

 

U septembru 1932. admiral Horti je imenovao Gombosa za premijera. To je značilo da će Gombosova stranka imati više novca za tajne svrhe, kao što je finansiranje Hitlera. Ako su davali priloge 1923, kada je budućnost nacionalsocijalizma bila neizvesna, u 1932. godini sigurno su imali više razloga za to jer su nacisti bili najbrojnija stranka u Nemačkoj.

Imenovanje Gombosa za premijera ohrabrilo je nemačku višu klasu da prihvati Hitlera kao kancelara. I kada je Hitler 1933. godine postao kancelar, Gombas je poslao mađarskog poslanika u Berlin u "kurtoaznu posetu kancelaru Hitleru, da prenese njegove čestitke i pozdrave". Poslanikov zadatak bio je i da podseti Hitlera na prijateljsku pomoć koju je Gombos davao nacistima u proteklih deset godina. Gombos je želeo da Hitleru da do znanja da moraju da razgovaraju "iskreno kao dvojca zaštitnika rase jer to duguju jedan drugom".

 

 

 

 

Nisam strani plaćenik

 

Dvojca Hitlerovih glavnih skupljača novca, Ludeke i Rozenberg, sedeli su 1932. u uredništvu Folkišer beobahtera i razgovarali o optužbama protiv Hitlera da je strani plaćenik. Rozenberg je smatrao da je to "vrlo delikatna stvar". Govoreći "s prikrivenom ironijom i sugestivnim smeškom", rekao je: "Znate, naravno, da je Hitler na sudu izjavio da nikad nije primio novac iz inostranstva, iz bilo kog izvora, niti da je ikada tražio."

Kolika je bila ukupna svota koju je sugerisao Rozenbergov smešak?

Verovatno je to nemoguće proceniti jer Italija, Amerika, Engleska, Francuska i Mađarska nisu bile zemlje iz kojih je pristizao novac za nacističku stranku. Kao što se moglo uočiti, prilozi su stizali iz Austrije, Švajcarske, Finske i Čehoslovačke, ali time lista nije zaključena. Hitler je imao i mnogo drugih bogatih poštovalaca koji su takođe pomagali Hitlerovu stranku, ali do sada nisu otkriveni određeni dokazi o njihovim prilozima. Ovde treba napomenuti rumunsku kraljicu Mariju i bivšeg bugarskog kralja Ferdinanda.