Mafija
Slučaj Centroexport, godine
raspleta: Zašto finansijska rupa nikad nema dno
Sejšelska je tuga pregolema
Igranjem na kartu zaborava građana Srbije, izbezumljena od
ekonomskog kriznog ludila, nenormalne unutrašnje i spoljnopolitičke situacije i poplave brutalnog kriminala na ulicama,
sadašnja vladajuća garnitura kao da namerno zaboravlja da je deo
"kontinuiteta" vlasti koja nas je okupirala oktobra 2000. godine. O
tome kako se ponašaju obavljajući vlast u svoju korist i za svoju dušu, svedoči jedan od očiglednijih slučaja prisvajanja društvene imovine bez ikakvih posledica po bilo koga od učesnika. Desetu godinu zaredom nema raspleta slučaja razgrabljivanja imovine i resursa beogradskog Centroexporta,
višedecenijskog spoljnotrgovinskog giganta vrednog oko 50 miliona evra
Sad da se vratimo malo unazad. Na Centroexport i njegovu predistoriju. Pokušajmo da lociramo
koren zla koji je snašao ovu nekad bogatu kompaniju.
Centroexport je
nastao 1965. kao skup poljoprivrednih proizvođača i servis za plasman
poljoprivrednih proizvoda. Prvobitno se zvao Centrocoop. Nije bio velika
firma formata Genexa, ali je u odnosu na broj zaposlenih imao veliki
spoljnotrgovinski promet. Najviše se izvozila pšenica, voće za Rusiju i prerade
sokova sa domaćim firmama. U toku 80-ih godina Centrocoop je imao
predstavništva u Milanu i Trstu, Diseldorfu, Londonu, u Moskvi i Sankt
Peterburgu, Hongkongu, Delhiju i Bombaju. Sva ova predstavništva u vreme
sankcija su blokirana, pa se uglavnom posao delimično odvijao preko Makedonije.
Sa inostranstvom se u vreme sankcija poslovalo preko predstavnika Centrocoopa
koji su za tu namenu registrovali svoje firme. Takvo poslovanje je nosilo i
svoje rizike, a najveći je bio teška naplata potraživanja, ali i malverzacije
koje su bile prisutne. Tako je u toku 1997. bila vršena kontrola poslovanja,
koju je tadašnji devizni inspektor Pero Karanikić okončao podnošenjem
krivičnih prijava protiv odgovornih osoba i ustanovljenim bilansom od 20
miliona dolara nenaplaćenih potraživanja iz inostranstva.
Jedan
od glavnih aktera ove afere je bio Makedonac, kasnije sa austrijskim pasošem, Metodije
Smilenski. Kao nekadašnji visoki funkcioner Vlade SFRJ u Ministarstvu za
saobraćaj i veze, Smilenski je bio potpisnik ugovora sa Albanijom o izgradnji
železničke pruge. Tim ugovorom je Smilenski Albaniji praktično poklonio deo teritorije
SFRJ, čime je ugrozio teritorijalni integritet Jugoslavije. Odmah je ugovor bio
stavljen van snage, a Smilenski je bio smenjen i najuren iz Vlade. Udomio se u Centrocoopu
kao pomoćnik generalnog direktora, a kasnije je sa svojom firmom Hemteks
postao predstavnik Centrocoopa u Beču.
Firma je iz poslovanja s njim i preko njega
ostala kraća za pet miliona dolara. U Srbiji je ostao nekažnjen zbog jakih veza
sa vlastima, posebno sa policijom za čije je potrebe uvozio džipove iz
inostranstva. Kazna ga je stigla tek pod stare dane. Stigla ga je zbog saradnje
sa svim makedonskim vlastima. Najveću je grešku učinio kriminalnim poslovanjem
sa vladom premijera Ljupčeta Georgievskog (1998-2002). U toj vladi je ministar finansija i glavni partner i potpisnik
na svim dokumentima i dokazima po kojoj je procesuiran Smilenski, aktuelni
premijer Makedonije Nikola Gruevski. Štiteći sebe od otvaranja afere sa
Smilenskim, Nikola Gruevski je prvom prilikom kad je postao premijer dao nalog
da se krene na Smilenskog. To se desilo u julu 2006. godine, a nakon skoro
godinu dana istrage i tesne saradnje sa srpskim vlastima, nakon hapšenja u
Beogradu i ekstradicionog pritvora, austrijski državljanin Metodije Smilenski
je u junu 2007. isporučen Makedoniji. Nije bilo teško Gruevskom da
"odradi" Smilenskog u Beogradu, jer je nakon pada s vlasti u septembru
2002. godine postao savetnik Božidaru Đeliću u vladi Zorana Đinđića.
Njegovi prijatelji iz Beograda su mu tako spasli karijeru i održali ga na
vlasti, jer da je Smilenski pobegao iz Srbije u Austriju i otvorio usta sa
bezbedne distance, braneći sebe, saznalo bi se i kako je ministar finansija
Gruevski u stečaju banke Eksport-Import, vlasništva Smilenskog, kao ministar "jamio"
skoro 14 miliona evra.
Vlada Makedonije je u stečaju ove banke najveći poverilac, jer je svoj novac čuvala na računu u njoj, a novac je transferisan na predlog Gruevskog, koji se danas toga ne
seća. Srećom posedujemo kompletan i detaljan dokazni materijal, pa lako čitamo
ono čega se on ne seća. Čitamo kako javno laže. Tek, nekadašnji predstavnik Centrocoopa
u Beču, Metodije Smilenski, za kriminal težak 60 miliona evra (falsifikovanje
dokumenata i kriminalno poslovanje više od
20 firmi), danas u Skoplju već služi prvu zatvorsku kaznu od četiri
godine zatvora, dok čeka još i presude za druga krivična dela.
Pravne vratolomije
Vraćamo se na Centrocoop. Najveće
minuse i najveću krizu ova firma trpi 1995, kada zapada u velike dugove,
najviše prema domaćim poveriocima. Uzimalo se žito iz robnih rezervi, pa se
državi najviše i dugovalo. Dugovi su izazvali blokadu računa i stečaj koji je
pokrenut 1998. godine. Da bi nastavili poslovanje i pored blokade, jer su bili
u velikim dugovima, osnivaju novu firmu - Centroexport. Tada je 95 odsto
imovine Centorcoopa preneto na Centroexport, čime su direktno
bili oštećeni poverioci Centrocoopa i dovedeni u zabludu. Ovoj pravnoj
vratolomiji se protivio sindikat u firmi, ali je bio nemoćan da to spreči. Kad
su poverioci otkrili trik i krenuli da podnose tužbe, već je bilo prekasno da
tim putem naplate svoja potraživanja. U to vreme nije ni bila previše poznata
sudska praksa utuživanja po ovom osnovu, pa je veliki broj poverilaca Centrocoopa
pohrlio da preko suda traži poništenje upisa Centroexporta u registar
firmi. Umesto da traže poništenje prenosa imovine, što je bilo logičan i realan
put za naplatu. Podnesene tužbe za upis Centroexporta poverioci su
izgubili na sudu. Ipak, neki su bili pametniji, tražili su poništenje prenosa
imovine, pa su dobili procese i naplatili velike iznose.
Najveća
i najatraktivnija bitka se vodila za imovinu slovenačkih i hrvatskih firmi čiju
je imovinu Vlada Srbije svojim odlukama dala Centroexportu, nakon
secesije i raspada bivše države. Prvobitno je ta imovina davana na korišćenje
firmama koje su mogle da posluju sa tim prostorom. Centroexport je bila
takva firma. Bila je u milosti vlasti Slobodana Miloševića i premijera Mirka
Marjanovića.
Jedna
takva vladina uredba o statusu imovine preduzeća sa teritorije ex-yu republika, odnosi se na splitsku Jugoplastiku.
Bilo je osnovano srpsko
preduzeće sa istim nazivom, Jugoplastika Beograd, kome je data na
korišćenje imovina splitske Jugoplastike. U 50 gradova Srbije, u samim centrima, bili su lokali koji su
dati na raspolaganje Jugoplastici Beograd. Naravno, dati su na
privremeno korišćenje. Ali, kako su apetiti ljubimaca premijera Marjanovića
bili veliki, još prve godine Jugoplastika Beograd od Vlade dobija
saglasnost da proda 15 objekata. Pošto je Jugoplastika Beograd ubrzo
nakon svog osnivanja pala u stečaj i pošto se radilo o imovini hrvatske firme,
nije bilo modela po kome bi se poverioci naplatili. Onda se neko u Vladi setio
da se može naći firma kojoj će biti pripojena Jugoplastika Beograd. Tako je je 1995. godine Jugoplastika
Beograd, pravnom alhemijom po receptu SPS-a, pripojena Centroexportu,
tek rođenom u pepelu Centrocoopa. Rešenje o fuziji Centroexporta i Jugoplastike
Beograd potpisao je premijer
Mirko Marjanović. Brzo je usledila i odluka o prodaji 15 objekata.
Zauvek
parkirao taksi
Odmah je šansu da postigne het-trik dobio bivši taksista Dragan Đurić.
Bio je ljubimac, "dete Partizana". Ne kluba, već dete Uprave Partizana.
Mirko Marjanović, kao tadašnji predsednik FK Partizan, direktor Centroexporta
Sreten Nikolić i današnji predsednik FK Partizan Dragan Đurić,
sedeli su Upravi Partizana. Odmah po donošenju odluke za prodaju 15
prodavnica Jugoplastike, ljubimac Đurić je, kako rekosmo, postigao ključni het-trik u karijeri. Njegov "taksimetar"
je otkucao tri prodavnice Jugoplastike za oko 2,5 miliona tadašnjih
dinara, što je neuporedivo manje
od prave vrednosti tih nekretnina. Da je baš ljubimac potvrda je stigla nakon
potpisivanja kupoprodajnog ugovora za sva tri objekta. I pored jeftine
kupovine, nije uplatio 2,5 miliona dinara na račun prodavca Centroexporta,
nego je parkirao taksi u garažu i kao baš-baš ljubimac zakoračio u svet
visokog, elitnog biznisa. Prodavnice je platio bofl robom iz skladišta njegove
propale firme Zemunexport. Napunio je magacine Centroexporta
nekvalitetnom robom koju niko nije hteo. Osam godina je skladištena i većinom
je propala i bačena je. U tom uskladištenom otpadu je rođen današnji ponosni
vlasnik Zekstra Holdinga. Jednostavno, krenulo mu je nakon dobitka na
poklon milionski vredne imovine države Srbije, koja je trebalo da posluži u
pregovorima o deobnom bilansu sa Hrvatskom. Vetar u leđa ga je vinuo u visine,
do čelnog mesta u FK Partizan. Danas priča s visine. Isključivo računa u
milionima, evra
naravno. Deli savete na sve strane, a strateški uklanja iz kluba sve bivše Partizanove
fudbalske zvezde, kalibra Save Miloševića i Alberta Nađa. Strateški, jer u
bliskoj budućnosti sebe vidi kao vlasnika Partizana. I put u kosmos kao finale
njegove biznis karijere. Što da ne! Ionako ima držanje i stav koji podseća na
kosmonauta.
Kad smo
već kod Đurićeve kupovine tri objekta Jugoplastike Beograd, da pojasnimo
i svrhu prodaje. Ova firma je fuzijom sa Centroexportom u ovu novu firmu
unela i blokadu zbog duga od dva miliona dinara. Odmah nakon završetka fuzije, Centroexport
je zbog tog duga od dva miliona dinara - blokiran. Svrha prodaje tri objekta
koje je Centroexport prodao Zemunexportu je bila da se sredstvima
od tog poslovnog poduhvata uradi deblokada računa. Poslovni poduhvat je završio
kao biznis-avantura, kada je Đurić "platio" kompenzacijom. Račun Centroexporta
je ostao blokiran. Praktično, Rešenje Vlade Srbije od 23. avgusta 1996, br.
023-2889-96, u kome
u stavu 2 u dispozitivu izričito piše: "Sredstva od prodaje objekata u
Beogradu, Knez Mihailova 1-3, površine 242 kvm, i u Kragujevcu, Moše Pijade bb,
površine 349 kvm, mogu biti iskorišćena isključivo za izmirivanje
dospelih a neizmirenih obaveza pripojenog preduzeća Jugoplastika Beograd
Centroexportu" - čista je farsa! Sredstva nikada nisu došla na
račun Centroexporta, jer Đurić nikada nije platio iznos po ugovoru.
Ne može da dođe sebi
Tri godine kasnije, u toku 1999, stalna
blokada računa je iskorišćena za pokretanje postupka likvidacije. Taj postupak
je okončan prinudnim poravnanjem sa poveriocima. U roku od dve godine Centroexport
je morao da izmiri sva svoja dugovanja. Interesantno je da je likvidacioni
postupak, kao i prethodno vođeni stečaj zbog stalne blokade, isto tako bio
farsična pozorišna predstava. Imovina Centorexporta i u vreme stečaja i
u vreme otvaranja likvidacije,
uvek
je bila
deset puta veća od stvarnog duga prema poveriocima.
Mehanizmi stečaja i kasnijeg postupka likvidacije samo su korišćeni za pljačku
imovine Centroexporta i rasprodaju poslovnog prostora miljenicima. Da je
bar neko od vodećih ljudi Centroexporta hteo, mogao je od ogromne
imovine namiriti sva dugovanja poveriocima i davno postaviti ovu bogatu firmu
na zdrave osnove. Zanimljivo je da je u prve dve godine nakon otvaranja
postupka likvidacije, ukupni dug firme otplaćen u obimu od 80 odsto. Ostatak od
20 odsto neplaćenog duga poveriocima poslužio je gladnim prvoborcima
petooktobarske revolucije 2000. godine, da i oni probaju od kolača Centroexporta.
Pošto se u Srbiji, i posebno u Beogradu, odlično znalo šta poseduje ova firma i
šta sve još ima da se deli, kontinuirano blokirani račun firme u postupku
likvidacije, sada sa samo 20 odsto preostalog neisplaćenog duga, ponovo je, pod
novom demokratskom vlašću, iskorišćen za ponovno otvaranje likvidacionog
postupka.
Taj
postupak je otvoren u decembru 2000. godine. Likvidacioni upravnik Milovan
Ilić pomno je proučio dokumentaciju firme i odmah je prionuo na posao
rasprodaje. Tipovao je prodaju zgrade Centroexporta u Čika Ljubinoj
ulici od broja 3 do 5. Ta zgrada je bila pod hipotekom za nekada uzeti kredit
od 1.200.000 DEM koji je firma uzela od firmi Braće Karić sa Kipra, Jusiko
i Sesiko. I pored toga što je Ilić znao da je taj kredit vraćen, tačnije
isplaćen u gotovini, i da za to postoji mikrofilmovani dokaz u NBS, ipak je
otvorio proces prodaje zgrade. Ali mu nije uspeo pokušaj. Zaposleni iz Centroexporta
su mu dali taj dokaz na ruke, ali Ilić nije mario.
Kredit
je inače bio vraćen mesec dana pre otvaranja prvog likvidacionog postupka.
Tadašnji direktor Centroexporta je uporno tražio susret sa Verom
Čabarkapom, koja je kao advokat zastupala Braću Karić, da zatvore kredit,
da se plati poslednja rata od 40.000 DEM i da se obriše hipoteka. Čabarkapa je
uporno izbegavala i izbegla taj susret. Poznato je da je Milovan Ilić došao za
likvidacionog upravnika kao kadar sa Ekonomskog instituta Braće Karić sa
Senjaka. Kad već nije pošlo od ruke da raspiše oglas i proda zgradu u Čika
Ljubinoj ulici i zaradi sebi masnu proviziju, onda mu je odlično išao od ruke
angažman kolega sa Ekonomskog instituta, koji su od Ilića bili angažovani da
odrade razne bespotrebne ekspertize i zarade novac iz likvidacione mase, kojim
su izdašno plaćani od kolege Ilića. Ipak, Iliću je jedan "biznis"
pošao od ruke. Zadovoljio je svoje nalogodavce kad je predložio sudu, a sud to
prihvatio, jer je Ilić zastupao osnivača, da se povede likvidacioni postupak u
16 firmi koje su poslovale u poslovnom sistemu Centroexport. Te su firme
funkcionisale kao zasebna pravna lica, neke baš uspešno. Pa nisu bile za
likvidaciju. Ali su bile firme korisnici imovine Centroexporta zgodne za
prodaju, te je najlakše rešenje bilo izbaciti ih na ulicu i preuzeti imovinu
otvaranjem likvidacionog postupka.
Epilog
svega ovoga je da Centroexport ne može ni dan-danas da se oporavi,
povrati i dođe sebi. Zaposleni i dalje čekaju kod kuće da sporovozno srpsko
pravosuđe završi maratonski sudski proces protiv stečajne mafije i njenog
predvodnika Gorana Kljajevića, koji je uhapšen tri godine nakon prvih
jačih protesta i podnošenja prijava zaposlenih u Centroexportu protiv
njega. U toku je četvrta godina tog upornog iščekivanja pravde. Istovremeno,
jedan od grobara Centroexporta, predsednik FK Partizan Dragan
Đurić, zaluđuje navijačku armiju i Grobare s juga medijskim pričama kako
su već zaradili 3,5 miliona evra od dosadašnjeg plasmana u takmičenjima Lige
šampiona UEFA. Ako se "njihov" Partizan plasira u igranje po grupama
u ovom takmičenju, Đurić će uzeti kalkulator i ispričaće im nove evromilionske bajke o zaradi ove sezone. Radovaće
se oni kao da su lično oni zaradili. Partizan će i dalje biti
"njihov", a milioni Đurićevi.
Njegov
će uskoro biti i Partizan, bar tako se nada.
Zapelo
na portiru
Kobna za Centroexport bila je 2002.
godina. Tada za novog likvidacionog upravnika dolazi Miroslav Đošić. Pošto nije
bilo nikakvih smetnji, odmah
raspisuje oglas za prodaju objekta u Čika Ljubinoj 3-5. Na prvi oglas se niko
ne javlja, pa Đošić raspisuje i drugi oglas. Niko se nije javio ni na drugi. E,
onda Bata Đoša ide na direktnu pogodbu sa vlasnikom firme Myron Sales iz
Budimpešte -
Zoranom Janjuševićem. On je ponudio 355.000 evra, a kao "pokriće" što
je cena bila toliko niska i što je tolika zgrada bila prodata Janjuševiću za
smešnu cenu, u kupoprodajnom ugovor je unetna obaveza da kupac prihvati i
hipoteku na objekat i isplati kredit od 2,5 miliona DEM prema Karićima.
Normalno da su se svi pravili ludi i
normalno da je Janjušević kao bezbednosno informisani ekspert imao
"osetljivu" mikrofilmovanu informaciju da je preostali dug 40.000
DEM. Ali je "velikodušno" ugovorom prihvatio da "isplati"
kredit od 2,5 miliona maraka. Kasnije, čim se dokopao zgrade, Zoran Janjušević
je preprodao zgradu jednoj slovenačkoj firmi, koja planira da na tom mestu, u
srcu Beograda, otvori hotel. Vlasnici slovenačke firme su se brzo uselili i u
kuću Janjuševića na Dedinju, u Tolstojevoj 7. Nemamo informaciju da li su kuću i kupili ili su samo podstanari. Nekoliko
godina unazad, misteriozni Slovenci ne započinju gradnju hotela u Čika Ljubinoj
3-5. Ne zna se razlog ćutanja i ovolike pauze, ali jedan od bivših zaposlenih
iz Centroexporta potvrdio nam je da Slovenci znaju kriminalnu
predistoriju ove zgrade i da se plaše investicija u nečemu što im u neko buduće
vreme može doneti ozbiljne probleme i glavobolje.
Glavobolju Slovencima predstavlja i njihovo
saznanje da je ovaj objekat potpuno izgoreo u požaru oktobra 1995. godine. Tada
je kao jedini odgovoran uslovno kažnjen portir koji je te noći bio dežuran, ali
nikada nije dokazana njegova odgovornost i krivica. Proglašena je krivom
grejalica u portirnici, ali nikad niko nije dokazao da je požar nastao od nje.
Sud nije dozvolio veštačenje u Vinči,
kojim bi se dokazalo da grejalica nije ni bila uključena, pa se samo završilo
na zataškavanju slučaja, putem uslovne krivice portira. Kao uzrok požara navedene
su neispravne instalacije. Praktično, objekat je izgoreo pod nerazjašnjenim
okolnostima. To znaju i Slovenci, a znaju da zna i dobar deo zaposlenih. Što
znači da ta priča nije zatvorena do kraja.
Slovence buni i podatak da su objekat
kupili za dvostruko manji iznos od stvarnog i da su baš kvalitetnu šansu da je
prodaju propustili direktori Centroexporta, koji su uradili skoro potpunu sanaciju,
finansirali restauraciju do faze grubih građevinskih radova, osposobili objekat
i doveli do završne faze enterijer i stolariju. U tom stanju su 1999. odbili
ponudu Britanskog saveta za kupovinu te zgrade za osam miliona maraka. To se
dešavalo 1999. godine, pre otvaranja postupka likvidacije. Rukovodstvo nije
htelo ni da čuje za prodaju objekta. Njihova ideja je bila da se uzme kredit i
dovrši objekat i tek onda proda. Novac od prodaje planirali su za izgradnju
novog poslovnog objekta na Novom Beogradu. Ali svi ti planovi su bili osujećeni
upornim držanjem Centroexporta u blokadi.
Vezani
kriminal
Sadašnje misteriozne vlasnike zgrade Centroexporta
u Čika Ljubinoj ulici posebno zbunjuje potez koji je učinio Zoran Janjušević,
pripajajući ovoj zgradi nekoliko stotina kvadratnih metara, vlasništvo takođe
opljačkane firme Elektrotehna Beograd. Već smo detaljno pisali pre
nekoliko nedelja o ovoj temi i precizno opisali kako je Petar Matić, uz
obilatu pomoć Zorana Janjuševića, na kriminalan način postao vlasnik Elektrotehne
i njene imovine. Dokaz da je to tako urađeno je i Rešenje Vrhovnog suda da je
zakon prekršen i to na originalan način, pa je slučaj postao sudska praksa.
Jedino u praksi nije sprovedena odluka Vrhovnog suda. I danas, daleko jača i na
snazi je odluka Trgovinskog
suda koji je vodio Goran Kljajević i još desetak sudija čija smo imena već
nabrajali.
Najnoviji dokaz za kriminal, do kojeg smo
naknadno došli, jeste Pregled površina objekta Elektrotehne,
Robne kuće u Knez Mihailovoj 14, danas "vlasništvo" Petra Matića. Po
ovom pregledu koji su 10. avgusta 1973. za potrebe Elektrotehne sačinili
arhitekti Vitalija Katarinić i Milan Marinković, objekat ima 3.379,69 kvm.
Pošto je ova robna kuća "leđima" okrenuta zgradi Centroexporta
u Čika Ljubinoj ulici 3-5 i pošto su obe zgrade,
zbog blizine,
"spojivog karaktera", Petar Matić je svog druga u pljačkanju Elektrotehne,
Zorana Janjuševića, nagradio sa 744,88 kvm. Dokaz da je to tako je stigao u
aprilu 2003. godine, kada je objavljen oglas za prodaju, sa uslovima pod kojim
se prodaje robna kuća u Knez Mihailovoj 14, vlasništvo Elektrotehne.
Inače, ova prodaja preko oglasa i poziv da se prikupe najbolje ponude je bio
čista forma. Likvidacioni upravnik Elektrotehne je znao da Petar Matić
sigurno "kupuje" objekat, ali pojma nije imao da su se Petar Matić i
Zoran Janjušević pre toga već dogovorili o poklonu od 744, 88 kvm, koje je
Janjušević "pripojio" zgradi Centroexporta u Čika Ljubinoj
ulici 3-5. Ne znajući za taj poduhvat, likvidacioni upravnik je objavio prodaju
robne kuće Elektrotehne, nesvesno smanjivši je za 744, 88 kvm. Tako se
rodio najbolji dokaz da su oba postupka prodaje oba objekta, Elektrotehne i
Centroexporta, "prodata" na kriminalan način. Mi bismo rekli da
se rodio dokaz, ali je umrla pravda...