Beli kriminal
"Turski pacijenti": Zašto država Srbija svoje
pacijente šalje privatnicima u Istanbul
Ništa nije prljavo
kad se dobro opere
Kada se radi o trpanju para u džep Tomice
Milosavljeviæa i njegove porodièno-kolegijalne kriminalne manufakture, ni izbacivanje bolesnika da bi se napravila mesta za putujuæe pacijente
iz privatnog aranžmana nije neka neobièna pojava,
kao što se vidi iz sluèaja Instituta
za rehabilitaciju u Beogradu
Igor Milanoviæ
Od Tomice
Milosavljeviæa, sadašnjeg naizgled nesmenjivog
ministra zdravlja, sve možemo da
oèekujemo. Ako je veæ svoju svastiku, takoðe
nesmenjivu Svetlanu
Vukajloviæ, postavio na mesto direktora
Republièkog zavoda za zdravstveno osiguranje, zašto neki od njegovih
roðaka ne bi mogao da bude suvlasnik
klinike u Turskoj u kojoj se operišu naši pacijenti?
Tomica je, oèigledno, na sve spreman
kada je dobra zarada u pitanju.
Možda nam
nikada ne bi palo na pamet da
istražujemo skrivene interese srpskih zdravstvenih drmatora u poslu sa Turskom,
da nedavno na Institut za
rehabilitaciju u Sokobanjskoj
u Beogradu nisu stigle dve èudne
gošæe.
Problem
bez problema
Ujutro 6. jula 2010. direktorka Instituta dr Milica Lazoviæ izdala je nareðenje da se u toku dana pripremi jedan od èetvrokrevetnih
apartmana za hitan prijem novih pacijenata. Uveèe istog dana,
ambulantnim kolima su sa beogradskog aerodroma Nikola Tesla u Institut
dovezene Fikrije A. iz Velikog Trnovca i Fatima R. iz Novog
Pazara. Sa njima dvema
je bio i muški pratilac, Fatimin sin. Sve troje su dobili smeštaj u Institutu.
Odmah po prijemu, obe žene
je pregledao jedan od dežurnih lekara.
Fikrije je pregledala dr Slavica Stevoviæ i utvrdila
da se pacijentkinja dobro
oseæa, kao i da postoperativni
tok normalno napreduje. Fatimu je pregledao dr Dejan Spiroski i postavio identiènu dijagnozu.
Obe pacijentkinje su nedelju dana pre
prijema u Institut bile operisane
u Klinici za kardiohirurgiju Acibadem bolnice u Istanbulu i odatle otpuštene
kao sposobne za put. Kao što se ispostavilo,
obe su bez problema podnele putovanje.
Problem je bio u tome što je avion
iz Istanbula u veèernjim satima
sleteo u Beograd, pa pacijentkinje nisu istog dana mogle
da otputuju do svog odredišta. Zbog toga im je o trošku RZZO-a obezbeðen hotelski smeštaj u Beogradu,
i to u Institutu za rehabilitaciju, gde su po pravilu
uvek popunjeni svi smeštajni kapaciteti.
A jedan dan u Institutu košta
2.560 dinara po osobi!
Sledeæeg dana su obe pacijentkinje, zajedno sa pratiocem, nastavile put. I iz toga se vidi
da nije bilo nikakve potrebe za njihovim smeštajem u Institut ili bilo koju drugu
bolnicu.
Po ugovoru izmeðu srpskog RZZO-a i istanbulske klinike, cena jedne
operacije je utvrðena na nešto
više od 3.000 evra. Uz to treba dodati i troškove avionske
karte, a u sluèaju dve
pacijentkinje tu su i troškovi prevoza
od aerodroma, i to kolima hitne pomoæi, kao i tri puna pansiona u Institutu koji ima status banje.
Bilo bi lepo
kada bi svi naši pacijenti imali istu negu kao
i Fatima i Fikrije. Nažalost,
to nije tako.
Do ugovora izmeðu srpskih medicinskih vlasti i privatne klinike u Istanbulu došlo je jer
se broj pacijenata u Srbiji koji èekaju operaciju
na srcu udvostruæio. Razlog za
to bi moglo da bude i odobrenje koje je Ministarstvo zdravlja, znaèi Tomica Milosavljeviæ, dalo direktoru Instituta za kardiovaskularna
oboljenja na Dedinju Bošku Ðukanoviæu (još jednom
od nesmenjivih kadrova u našem zdravstvu) da izvan radnog vremena lekari ovog instituta
mogu da operišu strane državljane.
Dakle, mi u našim bolnicama operišemo strane državljane od
kojih naplaæujemo te usluge,
a naše državljane šaljemo u inostranstvo,
i to u "visokorazvijenu" Tursku, i tamošnjim klinikama plaæamo u devizama?!
Èisto pranje
para.
Mogli i u hostel
Pošto su Tomica i njegova porodièno-kolegijalna
banda osmislili ovakav metod rada i naplate, valjalo je samo još naæi dovoljno onih koji æe za preko 3.000 evra, plus troškovi prevoza,
a sve to o trošku obiènih graðana,
pristati da odu do Istanbula na operaciju. U tu svrhu pokrenuta je neviðena marketinška akcija po svim domaæim medijima,
a da bi sve bilo sigurno lekari su dobili i nareðenje da svoje
pacijente ubeðuju da treba
da pristanu na operaciju u maloazijskoj bolnici.
Sluèaj sedamdesetogodišnje Fikrije i nešto mlaðe Fatime bio je samo zgodni reklamni potez kojim bi se pacijentima pokazalo koliko država brine
o pacijentima koje šalje u Istanbul. Zbog toga su èetiri pacijenta
Instituta u Sokobanjskoj navrat-nanos izbaèena da bi se napravilo mesta za tri osobe koje
su po svim lekarskim rezonima bez problema
mogle da odsednu i u nekom od beogradskih
hostela. Primera radi, najjeftiniji hostel u Beogradu noæenje naplaæuje upola jeftinije od sume koja
je plaæena Institutu za rehabilitaciju. Samo, onda ne bi bilo onog reklamnog efekta bez koga
bi bila umanjena zarada istanbulskih doktora i sa njima povezanih lica iz okruženja Tomice
Milosavljeviæa.
Struènjaci inaèe procenjuju
da bi preko maloazijske klinike moglo da bude operisano i celih hiljadu srpskih
pacijenata, pa sve to puta 3.000 i nešto evra, plus troškovi puta
i smeštaja. To je sasvim pristojna
para, zbog èega ne treba da vas èudi ako direktorka Lazoviæ naprasno odluèi i prekine vaš boravak u Institutu, kako bi oslobodila apartmane za putnike
namernike.