Francuska

Hoće li domovina građanskih sloboda ustati protiv zaštitnika krupnog kapitala

Na oružje, prezreni!

Ko još nije čuo za bradatog transvestita, Končitu Vurst (u prevodu: Končita Kobasica)? Ima li građanina koji ne prati prepucavanje između Breda Pita i njegove Anđeline Džoli? Najzad, ima li koga u toj sivoj masi običnih ljudi da je ikada pročitao bar jednu od tridesetak knjiga Monike Pinson-Charlot? Ako ništa drugo, makar skraćeni tekst na Wikipediji. U Srbiji i nije čudno što za nju niko ne zna, jer je ova hrabra naučnica i u samoj Francuskoj skoro vojna tajna. Televizija je se plaši, jer ona otvoreno i argumentovano napada bogataše, kao i sve privilegovane poltrone koji gravitiraju oko osovine vlasti. Svaka nova knjiga Monike praktično je poziv na ustanak onih koje prezire najljući dušmanin ljudskog roda, truli kapitalizam, tvrdi Mile Urošević, dopisnik Magazina Tabloid iz Pariza

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Ovih dana, u Francuskoj vlada pravi haos. Borba za vlast je u punom jeku, iako zvanično izborna trka treba da počne tek iduće godine. Čovek koji prednjači u udvaranju narodu i zavođenju putem novih obećanja je isti onaj koji je za samo četiri leta upropastio najlepšu državu na svetu, aktuelni predsednik Oland. Već mesecima on ne radi posao za koji je izabran, jer po vasceli dan lunja levo i desno, kiti medaljama bilo koga za bilo šta, samo da se o njemu priča i da ga vide na TV-u. Čovek vodi kampanju o mom trošku, i svih drugih ovčica koji plaćaju porez, da bi se nesposobni i ispušeni političari otimali oko jedne fotelje koja je u Francuskoj istesana po modelu carskog prestola.

Iako drži po dve govorancije dnevno i obija pragove svih TV kanala, ratoborni "Mister puding" (Oland) uporno tvrdi da još uvek ne zna da li će biti kandidat. On je jedini na celom svetu koji ne zna da je kandidat, jer vlast je slast kojoj se teško odoljeva, a u Francuskoj baš nikako. Svaki predsednik koristi zadnju godinu mandata da se plasira za sledeći. Ovaj ga pretera, pa je od prvog dana kandidat. Tako mu se ne računaju troškovi kampanje koji padaju na grbaču naroda i budžeta.

U svoje vreme Sarkozi je za kampanju trošio Gadafijeve pare, što je težak prekršaj, i još teži da se dokaže. A, bilo bi dobro da se dokaže i eliminiše protivnik. Tako su nekim čudom baš sada procurele informacije o korupciji iz 2012-te godine zapisane u tefteru Choukri Ghanema, bivšeg Gadafijevog ministra petrola.

Nažalost, ovaj svedok više ništa nema da kaže otkad ga je Dunav izbacio na suvo, nizvodno od Beča. Ali to nije jedino nedelo malog ušatog Napoleona, koga su išutirali sa prestola pre četiri godine. I, kako je u naroda pamet kratka, pamćenje još kraće, bivši predsednik sada obećava da će uraditi puno više od onoga što nije uradio u vreme dok je komandovao. Samo da ga izaberu. Ništa ne bi bilo čudno da ovaj lik ponovo uleti u fotelju. Jer, u ekipi svetskih idiota i kretena, Francuzi hoće iskusnog mangupa, koji će da parira tim barabama, tvrde neki analitičari.

Koristeći priliku da se svete raji koja ne glasa za njih, socijalisti na vlasti u Parizu preko svoje histerične gradonačelnice rasteruju Parižane van zamišljenih zidina svoga prisvojenog vlastelinstva. Sirotinja sa polovnim automobilima im se gadi, jer, kako oni to obrazlažu, zagađuje vazduh, te zbog gore navedenog nema više prava da uteruje svoje krntije u grad ljudskih prava. Pešaci su za sada tolerisani, a turisti i bogataši veoma poželjni.

Za to vreme, mlada franko-marokanka Miriam El Khomri, francuska ministarka za rad i profesionalnu formaciju po želji Olanda i Valsa, vrši dužnost zvučnika, jer je de fakto samo glas svojih šefova, pa tako sa suzama u očima i drhtavicom u glasu najavljuje olimpijski rekord otpuštanja radnika u jednom mesecu! Preko 50.000 novopečenih besposličara samo u avgustu! Matematički rečeno, i raščlanjeno na proste ili prostačke činioce, to mu dođe, brat bratu, 1.613 komada novih bednika dnevno, ili jedna unakažena sudbina svakog minuta.

To je zbog atentata. Turisti se, naime, plaše novih atentata i automatski u turizmu, prvoj grani privrede, sve pada u vodu. Pogotovo na Azurnoj obali i na obalama Sene.

Migrantsku krizu i logor u Kaleu su posebna priča i nerešiv problem takozvane "Džungle" od 9.000 duša na obali La Manša. Blokirani su na ulazu u Englesku. Uglavnom su mladi i za vojsku sposobni tipovi, kako voli da ih opiše desničarska opozicija i lokalno stanovništvo na ivici strpljenja i samilosti. Strah od terorista je ogroman, mržnja je sve prisutnija. Za sve one koji manifestuju protiv reformi i odluka promondjalističke vlade strah i mržnja su druge prirode. Oni se plaše naoružanih batinaša, šok bombi i suzavca. "Policija sve žešće ratuje sa sopstvenim narodom, za interese dominantne klase i kapitalizma, i ona je tu da osigura distribuciju oholosti kapitalista", tvrdi jedan od organizatora otporaša na francuski način, sociolog-anarhista, Mathieu Rigouste, ozlogrđen kao neprijatelj policije i vlasti broj jedan. Sa druge strane, za mnoge ispeglane manifestante upravo je policija taj naj-neprijatelj sirotinje raje i nije čudo da se na manifestacijama obavezno skandira sada već poznata poznata parola, "Svi mi, i ceo svet, mrzimo pandure!"

I kako sad da Francuzi ne budu svetski lideri u pesimizmu i potošnji pilula za smirenje kada toliko ljudi gubi posao, i to u top sezoni, dok u isto vreme iz Tunguzije pristižu novi socijalni slučajevi koje treba udomiti i uhlebiti? A šta će biti tek do kraja godine!

Trenutno, zvanično ima oko tri i po miliona ljudi na berzi rada i isto toliko onih koji su otpisani sa liste, da se ne bi znalo koliko je velika nesposobnost izabranih, koji su uspeli da zatvore 900 fabrika i otpuste skoro milion ljudi od kada su, na lažna obećanja o boljitku, preuzeli vlast od korumpiranog i nevaspitanog predsednika za bogate, malog Napoleona, Nađa Bokše Šarkozija, poznatijeg kao Nikola Sarkozi.

Za koga rade socijalisti, pitaju se Michel Pincon i Monique Pinon-Charlot, poznati sociolozi u penziji i autori mnogih knjiga o nedelima i neljudstvu bogataša? Očigledno, zarad iste one koji drže na lancu polovinu čovečanstva, tvrdi ovaj veoma cenjen bračni par, koji svojim mnogobrojnim knjigama poziva na samoodbranu normalnih ljudi pred otvorenim napadom bogataša, koji su očigledno objavili rat sirotinji. Oni, odnosno te pudlice američkih i ostalih belosvetskih kapitalista, instinktivno su od samog rođenja zastupnici svoje dominantne klase bogatih, koja radi na potčinjavanju sirotinje do totalnog ludila ili delimičnog istrebljenja, Postoji li zavera, ili su sami bogataši zavera po instinktu? Ovi novi oligarsi mondijalizma zapravo su jedna solidarne grupa novih musketara kapitalizma. Njihova parola je: "Svi za jednoga, jedan za sve!"

Suprotno predrasudama, njihovo bogatstvo u novcu ide uporedo sa kulturnim bogatstvom i nije u zavisnosti od diplome. Na vrhu piramide stoje bogati i obrazovani u isto vreme, a selekcija se pravi već u školi. Tako trula buržoazija uspostavlja neprelazne granice između svojih privilegija i ostalog dela društva. Mnogi to nazivaju zaverom, a radi se o solidarnosti jedne kaste. Za razliku od bedne raje, oni su non-stop aktivni i povezani u odbrani starih privilegija, i agresivnoj i bezobzirnoj borbi za nove privilegije, uz pomoć svojih podanika i vrhunske tehnologije. Aktivni su non-stop baš zato što su malobrojni i ranjivi, samo narod to još ne kapira.

U zapadnim delovima Pariza postoji jedan super geto de luks od pet zvezdica, u kome tavore bogataši i visoki funkcioneri na vlasti. Elita i dinastije žive barabar u ritmu svojih rituala i ne mešaju se sa onima koji nemaju pristupa u zatvoreni krug više klase (da ne kažemo: više rase, jer to zvuči nacistički). Kao običan šljakator kubikaš, koji se oseća nelagodno kada se slučajno nađe na nekoj mondenskoj žurci, tako i većina običnih i rođenih Parižana nema pojma kako se živi u dobrom predgrađu. Pariz, kao i mnogi drugi gradovi, ima svoje Dedinje, koje jednom linijom segregacije razdvaja ljude, tvrdi autorka poznate knjige o bogatašima. Razni klubovi i skupe privatne škole su tu da se ni deca ne bi mešala ili, ne daj Bože, pogrešno zaljubila, ko princeza u svinjara, iz poznate bajke. Njihov život je bajka. Duplim razdvajanjemm teritorija i institucija oni se međusobno mešaju da bi održali vlast i privilegije.

Da bi to dokazala svoje tvrdnje, Monika je pratila jedno vreme čoveka koji je ubo ogromne milione na LOTO-u. Za kratko vreme se videlo da novac nije pravo bogatstvo i da postoji niz drugih faktora koji otvaraju put u visoko društvo. Čovek je ispucao lovu na sjajne gluposti i skupe igračke sve dok se nije vratio odakle je potekao.

U poslednjih 10 godina buržuji su bili svedoci i učesnici u promenama koje su finansijama obezbedile velika prava nad industrijom i politici, koja je stavila u džep sve masmedije.

Propaganda liberalnog kapitalizma, s jedne strane, a otpuštanja s posla i socijalne reforme, s druge, samo su vidljivi deo tog rata koji su kapitalistički generali i njihova vojska ministara i direktora objavili golorukoj radničkoj klasi. Izdaja socijalista je takođe deo iste strategije za okivanje u lance naroda kao neprijatelja, koji bi mogao da se pobuni i počisti za dan taj 1% onih koji ga guše i dave ko zmija žabu, uz sadističko zadovoljstvo.

Sve afere utaje poreza i pranja novca, kao što su "Lux Leaks", "Swiss Leaks", "Offshore Leaks" ili "Panama Papers", su otkrivene uglavnom slučajno, u bračnim svađama ili klasičnim cinkarenjima ljubomornih komšija ili savesnih službenika švajcarske banke, a da ništa od toga nisu našli dobro plaćeni nadležni organi iz odelenja za finansijski kriminal! Naprotiv, i sami ministri za lov na lopove su često lopuže. Pa ako se jedan ministar zadužen za borbu protiv lopovluka i korupcije i sam bavi istim nedelima, ili ako su čelnici policije optuženi za kriminalne radnje, onda stvarno nema čemu da se nada prosečan građanin. Ako se u ovakvoj tobož demokratiji svaka javna kritika naziva populizam, a svaki izraženi patriotizam postaje u medijima čist fašizam, onda nema više ni šta da kaže taj isti poreski obveznik ili ovca za šišanje, blago rečeno.

Na principu: što manja socijala, to je veća zarada bogatih, oni jasno prkose, a da im niko ništa ne može, jer su složni. Izgleda da stvarno samo sloga svakoga spasava, pa i mondijaliste. U tome je cela priča o zaveri bogatih protiv nas, i vas takođe.