Pogled iz Moskve

Šta se može očekivati od novog predsednika Srbije

Kraj proruske romantike

Približavajući se Rusiji po modelu unutrašnjeg uređenja, Srbija na paradoksalan način postaje sve teži partner Moskve. Javno mnjenje i politička konkurencija sve manje ograničavaju slobodu delovanja novog predsednika Vučića, stvarajući idealne uslove za reviziju odnosa sa Rusijom zbog ulaska u EU.

(Ovaj tekst primili smo u sredu, nakon što je list odštampan i predat distributerima. Objavljujemo ga u elktronskom izdanju, kao pogled iz Moskve. Rusi otvaraju karte)

Maksim Samorukov

Srbija je država u kojoj je besmisleno tražiti antiruske političare. Svi koji žele da osvoje makar koliki procenat glasova, zalažu se za prijateljstvo sa braćom Rusima, a ako i kritikuju vlast zbog okretanja Rusiji, to je samo zato što smatraju da se prijateljstvo s Moskvom sporo ostvaruje, da je saradnja nedovoljna, a približavanje sporo. Takva proruska idila caruje u srpskoj politici već više od 20 godina i sadašnji predsednički izbori se odlično uklapaju u ovu sliku.

Čini se da Moskva nema razloga za zabrinutost kada je o Srbiji reč, ko god da pobedi na izborima. Ali, u toj idiličnoj slici ipak ima nekih manjkavosti. Srpska državna politika veoma je degradirana poslednjih godina i sve lošije odražava realno raspoloženje rukovodstva zemlje. U Srbiji je gotovo iščezla realna politička konkurencija, izbori su postali formalnost, a vlast ima najviši stepen kontrole nad javnim mnjenjem.

Zato se, nakon proteklih predsedničkih izbora u Srbiji, ne treba toliko baviti time što je Aleksandar Vučić, koji je pobedio na izborima, od susreta sa Vladimirom Putinom napravio glavni događaj svoje predizborne kampanje, već na to kakvu koncentraciju vlasti mu je ta pobeda donela. Dovoljnu, da bi čak i u pitanju tako osetljivom za Srbiju kao što su odnosi sa Rusijom, on bezbedno mogao da radikalno preusmeri njihov sadržaj, zadržavajući samo formalne razgovore o toplom prijateljstvu.

Srpski Šekspir

Nedavno, na prošlim predsedničkim izborima 2012. godine, u Srbiji je vladala takva politička sloboda, da je pobeda Tomislava Nikolića bila neočekivana za sve, a razlika u glasovima od drugoplasiranog kandidata bila je samo 2%. Ali, od tog doba, sprska politika se potpuno promenila, a izbori se dešavaju po sve popularnijoj šemi istočnoevropskih autokratija. Postoji kandidat vlasti, premijer Aleksandar Vučić, i svima je unapred poznato da će on da pobedi, i to u prvom krugu i sa razlikom od 40% u odnosu na najbližeg konkurenta. On ne može da ne pobedi, zato što je on glavni patriota i spasitelj otadžbine. On iza sebe ima realna dela i teško osvojenu stabilnost, a još i državne medije, administrativne resurse, državne službenike i prijateljsku izbornu komisiju.

Čak i da svega toga nema, kandidat vlasti Vučić bi ipak pobedio, jer srpska liberalna opozicija sama sebe, bolje od svih drugih, najbolje diskredituje. Čak i pod pretnjom konačne marginalizacije, ona nije uspela da predloži ni jasne nove ideje, niti jedinstvenog kandidata, dozvolivši Vučiću da ostane jedini svetao političar koji se ističe ispred loše raspoznatljivog hora opozicionara.

Bez obzira na to, i u takvim izborima postoji intriga. Ona nije u tome kako će glasati birači, već u tome ko će postati kandidat vlasti osuđen na pobedu i kako će njegova neizbežna pobeda uticati na raspored snaga u rukovodstvu države.

Ta intriga je na proteklim izborima u Srbiji bila glavna. Odlazeći predsednik Tomislav Nikolić je osnivač i bivši lider vladajuće Srpske napredne stranke. On je partijski saborac i mentor pobednika na predsedničkim izborima, premijera Aleksandra Vučića. Na mestu predsednika je proveo samo jedan mandat i imao je puno pravo da se ponovo kandiduje. Ali, vladajuća partija je odlučila da njen kandidat bude Vučić, a da je Nikoliću vreme za penziju, iako ima tek 65 godina.

Budući predsednik Srbije bio je izbaran u tom šekspirovskom konfliktu između zaslužnog, ali bez stvarne moći, patrijarha Nikolića, i njegovog učenika, mladog i ambicioznog premijera Vučića. Jake i slabe strane protivnika rasporedile su se onako kako i treba da bude u međugeneracijskom sukobu. Na strani Nikolića bili su iskustvo i mudrost koji su mu ukazali na to da od aktivnog protivljenja može biti samo gore. Na strani Vučića bilo je neuporedivo bolje obrazovanje, energija mladosti i spremnost da postane jedini čovek u zemlji koji donosi odluke. Posle nekoliko dana sukobljavanja, još u februaru, do početka zvanične kampanje - mladost je pobedila.

Naravno, u početku je Nikolić bio besan kada mu je njegov učenik Vučić predočio činjenicu da za njega neće biti drugog predsedničkog mandata. Ipak se Nikolić se nalazio u prvim redovima srpske politike još od devedesetih godina.

Upravo je Nikolić prvi shvatio da stari nacionalizam više ne deluje, rizikovao je karijeru, izašao iz velikosrpske Šešeljeve Radikalne stranke i stvorio svoju, umereno patriotsku Srpsku naprednu stranku. A oprezni Vučić, koji je takođe karijeru pravio u redovima Šešeljevih radikala, prišao je Nikoliću i njegovom naprednjacima tek nakon nekoliko meseci. Nikolić zna šta je to prava politička borba. On je četiri puta učestvovao u predsedničkim izborima i podigao je svoj rezultat od 6% iz 2000. godine do pobedničkih 49,5% 2012. godine. Pritom je on pobedio kao predstavnik opozicije, a ne vlasti. I upravo je Nikolić nakon pobede 2012. godine preokrenuo dotadašnji trend, završio dvanaestogodišnju epohu vladavine liberalnih partija i vratio vlast srpskim nacionalistima.

Postavši predsednik, Nikolić je napustio mesto lidera SNS-a i predao ga Vučiću, koji je ubrzo organizovao prevemene parlamentarne izbore i bio postavljen za premijera. Za nekoliko godina Vučić je uspeo da potčini sebi i partijske strukture i državni aparat i državne medije. Predsednika Nikolić, patrijarha koji je bio sklonjen od donošenja najvažnijih odluka, i premijera Vučića, stvarnog vladara, podržavala je većina Srba, a oni su bili jedan uz drugog sve do ovih predsedničkih izbora.

Nikolić je nesumnjivo shvatao da Vučić uzima za sebe sve više realne vlasti, ali je, očigledno, bio uveren da mu je u svakom slučaju obezbeđen drugi predsednički mandat. Uostalom, prema srpskom Ustavu, predsednik ima manje ovlašćenja od premijera. Ali, Vučić je imao drugačije mišljenje. Nezavisno od toga što piše u Ustavu, mesto predsednika u Istočnoj Evropi često se smatra važnije od premijerskog, zato što se predsednik bira direktno na izborima, a ne posredno, kroz „partijski spisak". Uz to, Nikolić je mogao i da izgubi predsedničke izbore već u prvom krugu, a drugi krug bi omogućio opoziciji da promoviše novog lidera. Na kraju, ako bi Nikolić bio izabran na direktnim izborima, nezavisno od realnih ovlašćenja, neizbežno bi postao alternativni centar uticaja, a Vučić je jasno namerio da postane jedini lider u Srbiji koji unutar države nema konkurenciju čak ni u naznakama.

Konflikt između starog predsednika i mladog premijera trajao je nekoliko dana. Vučić je organizovao da ga njegova vladajuća SNS istakne kao kandidata za predsednika, pa su svi očekivali Nikolićev odgovor. Govorkalo se da je on besan, da će se ipak kandidovati, da će zauzvrat za sebe tražiti mesto premijera. Ali, na kraju, sve što se dešavalo ostalo je „iza zavese". Brinući se za političku karijeru svog sina, koji je trenutno na mestu gradonačelnika Kragujevca, i za svoju mirnu starost, Nikolić je odlučio da je konfrontiranje beskorisno i podržao je Vučićevu kandidaturu.

Uspeh na dve strane

Sukob Nikolića i Vučića je delovao epski, ali ako se uzme u obzir činjenica da su oni partijske kolege i istomišljenici, postoji li tu nešto više osim ličnog rivalstva? Da li će se promeniti politika srpskog rukovodstva zato što je jedan mlađi pragmatični nacionalista smenio na mestu predsednika drugog, starijeg pragmatičnog nacionalistu? Ne odmah, ali verovatno da hoće, a posebno u odnosima sa Rusijom.

Vučić i Nikolić su zaista istomišljenici, i obojica dobro razumeju da za Srbiju nema alternative evrointegracijama. Da Rusija ne može Srbima da zameni EU i NATO ni u oblasti društveno-ekonomskog razvoja, ni u oblasti bezbednosti. Zato je prijateljstvo sa Rusijom dobro samo za ograničenu ekonomsku saradnju, za jačanje pozicije Srbije u pregovorima sa Zapadom i za to da bi povećali svoju popularnost unutar zemlje, predstavljajući se kao zaštitinici slovenskog bratstva. Ali, generalno, strateški cilj Srbije treba da bude ualazak u EU i veoma tesna saradnja sa NATO-om.

Bez obzira na svoju velikosrpsku prošlost, Nikolić je pokušavao da se prilagodi. Za osobu takve biografije, povremeno je pokazivao izuzetnu fleksibilnost. Čovek koji je devedesetih slao odrede dobrovoljaca da ratuju u Vukovaru, bivši zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, četnički vojvoda, 2013. godine se složio da se lično sretne sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem, i to ne bilo gde, već u Vatikanu.

Ipak, Nikolić se veoma loše uklapao u novu ulogu. Nije imao dovoljno obrazovanja i širine pogleda, smetale su mu godine - nije lako posle šezdesete promeniti sebe. Njega su stalno posramljivali citatima iz devedesetih, bilo mu je neprijatno sa zapadnim liderima, a ni oni ga nisu baš štedeli. Njega je sve vreme privlačila Rusija, gde su ljudi koji su mu razumljivi i psihološki bliski.

Vučiću su takvi problemi nepoznati. Da, on je takođe počeo karijeru u Srpskoj radikalnoj stranci, a krajem devedesetih je čak bio ministar informisanja u Miloševićevoj vladi. Ali, on je gotovo 20 godina mlađi od Nikolića i mnogo je više zapadnjački okrenut. Da, on je od Nikolića pozajmio ulogu pragmatičnog nacionaliste, ali je uspeo da taj lik dovede do savršenstva. Zapadu on predstavlja sebe kao jedinog koji je sposoban da kontroliše srpske radikale i da uvede Srbiju u Evropu. Rusiji se predstavlja kao jedini koji je sposoban da ne dozvoli da u Srbiji dođu na vlast prozapadni liberali. Unutrašnjoj, srpskoj javnosti se predstavlja kao jedini koji je sposoban da pronađe zajednički jezik s kim god je potrebno, od kineskog do albanskog rukovodstva, čineći pritom da to izgleda maksimalno korisno za Srbiju.

Vučić je majstor manipulacije i svaku situaciju može da okrene tako da suprotna strana bude uverena da ju je rešio u njihovu korist. Npr. Vučić ide u Bosnu na godišnjicu u Srebrenici. Zapad vidi u tome postupak odgovornog lidera koji je spreman da prizna zločine srpskih nacionalista iz devedesetih godina prošlog veka. A srpsko društvo, ne bez pomoći državnih medija, nasuprot tome, vidi hrabrog patriotu koji se nije plašio da ode pravo u jazbinu neprijatelja, kako bi tamo podigao glas za zaštitu Srba.

Ili, Vučić vodi pregovore sa kosovskim vlastima i ustupa im kontrolu nad severnim pograničnim regionima Kosova sa srpskom većinom. Zapad je ushićen, od Beograda se nije nadao tako konstruktivnom pristupu. U Srbiji su takođe zadovoljni, jer je u zamenu Vučić od Zapada dobio saglasnost da stvori autonomnu zajednicu srpskih opština na Kosovu i srpsku kvotu u kosovskom parlamentu koja, u suštini, daje Beogradu prvo veta na ključne odluke Prištine. Uz to, sada Zapad ne smatra Srbe, već kosovske Albance stranom koja se ponaša neodgovorno i koči pregovore. Predstavljanje srpskoj javnosti zapadne kritike kosovskih Albanaca vredno je bilo kakvih ustupaka na Kosovu, koje se neće vratiti.

Bratska pretnja

Takve manipulacije mogu se očekivati od Vučića i u odnosima sa Rusijom. On je, nesumnjivo, svestan da se ruska pretnja danas odlično prodaje na pregovorima sa Zapadom. Za borbu protiv ruskog mešanja na Balkanu dosta će mu oprostiti kada je o evrointegracijama reč. Glavna poteškoća ovde je to kako da u samoj Srbiji objasni kako Rusija može da bude istovremeno i omiljeni saveznik i pretnja stabilnosti.

Vučić je već pokušao da načini napredak u rešenju ovog problema. Kada je u oktobru 2016. godine vlast u Crnoj Gori objavila da su Rusi pripremali protiv njih državni udar, Vučić se ponašao dvosmisleno. Sa jedne strane je uveravao Rusiju u nerazrušivost srpsko-ruskog prijateljstva, a sa druge je davao nejasne naznake ne samo o tome da je u crnogoroskim događajima postojao inostrani „pečat", već i da su zajedno sa crnogorskim vlastima zaverenici želeli da svrgnu i njega samog.

U blizini kuće Vučićevih roditelja pronađeno je tajno skladište oružja, srpskog premijera su sklonili na bezbedno mesto, razgovori o silama zla koje žele da destabilizuju Srbiju su zvučali sasvim nejasno i maglovito, ali od tada se o tom događaju više nije govorilo, i nije bilo nikakvog epiloga. Ali, nakon nekog vremena, u zapadnim medijima su Vučića stavili u isti koš sa crnogorskim vlastima, kao proevropskog balkanskog lidera koga žele da svrgnu lokalni nacionalisti u dogovoru sa neprijateljskim spoljnim silama.

Lik Zorana Đinđića, prozapadnog premijera Srbije koji je ubijen 2003. godine, deluje Vučiću veoma primamljiv za pregovore sa Zapadom. On će verovatno i dalje ubeđivati EU i NATO da ne traže od njega previše, zato što ga u suprotnom mogu fizički uništiti srpski nacionalisti uz podršku, npr. Rusije.

Što Srbija bude bliža ulasku u EU, to će biti oštriji zahtevi Beogradu da ozbiljno preispita svoje odnose sa Rusijom - na primer, da se odrekne sporazuma o slobodnoj trgovini. Da je Nikolić ostao predsednik, sa njegovom proruskom romantikom i lošom reputacijom na Zapadu, taj proces bi bio umnogome usporen. Vučić ima mnogo manje ograničenja, i ideološkiih i kada je reč o ugledu.

Uz to, Nikolić je bio poslednji ozbiljan konkurent Vučiću u Srbiji. Poverenja među njima odavno nije bilo. Moglo se dogoditi da Vučić počne da pravi Zapadu neke ustupke kada je o odnosima sa Rusijom reč, a da Nikolić počne da koristi to kako bi zaigrao na, u Srbiji popularnu, prorusku kartu. Sada je taj rizik isključen.

Postavši predsednik, Vučić je završio izgradnju sistema u Srbiji koji veoma nalikuje ruskom, u kome je on postao krajnja destinacija donošenja svih odluka u državi. Liberalna opozicija je razbijena, Socijalistička partija i Šešeljevi radikali su se pretvorili u lojalnu opoziciju, koja samo naglašava dostojanstvo Vučića i kada je potrebno spremna je da ga podrži, državni mediji izbrusili su veštinu formiranja javnog mnenja, a posle odlaska Nikolića iz vladajuće partije, ne ostaje niko ko bi mogao da se takmiči sa novim predsednikom kada je reč o autoritetu i uticaju.

Ali, na paradoksalan način, takvo kopiranje ruskog sistema udaljava Srbiju od Rusije. Sada u Srbiji nema velikih političara koji bi mogli da kritikuju Vučića sa proruskih pozicija. Nema uticajnih nezavisnih medija koji bi mogli da kažu šta se realno događa u odnosima Rusije i Srbije. Zato, kada Zapad konačno formuliše svoju poziciju i za ulazak u EU zatraži od Beograda da se u odnosima sa Rusijom odrekne „toga i toga", predsednik Vučić može laka srca da se složi sa tim, a zatim da se pojavi na državnoj televiziji i nastupi sa toplim rečima o neraskidivom slovenskom prijateljstvu.