Kad sam na dan državnosti Republike Srbije, čuveno Sretenje, gledao na televiziji kako predsednik države Aleksandar Vučić deli odlikovanja, šakom i kapom, prva asocijacija mi je bila na Domanovićevu „Stradiju". U ovoj čuvenoj pripoveci Domanović izvrgava ruglu opsednutost odlikovanjima u Srbiji Aleksandra Obrenovića. Njegov junak pripovetke, sin-povratnik u zemlju svojih predaka, već na prvom koraku u svojoj postojbini otkriva čudnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! „Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja."
Ivan Ivanović
2.
Rekao sam da me je „Golmanov strah od penala" više zainteresovao nego „Moravska noć", iako nema veze sa Srbijom. Kad ga je Hanke pisao, 1970. godine, još nije bio „veliki Srbin", to će postati sa Slobodanom Miloševićem.
Bio je Nemac, odnosno Austrijanac, koji je pripadao nemačkoj književnosti, oličenoj u Grupi 47. Imao sam još jedan razlog da se zainteresujem za „Golmanov strah od penala", jer po naslovu tematika ovog romana je ista sa tematikom u mom „Crvenom kralju", radi se o fudbalu. Međutim, to je samo spolja, u Handkeovom romanu nema fudbala, a golman je uzet samo kao metafora savremenog čoveka.
Ukratko, sadržina romana je ova. „Monteru Jozefu Blohu, nekada poznatom golmanu, saopštili su, kad se pre podne javio na posao, da je otpušten." Handkea ne zanima motivacija, ne znamo zašto je golman izgubio posao. Ne zanima ga ni realnost, sedamdesetih godina je radnik u Austriji mogao lako da nađe posao, toliki gastarbajteri su preplavili srednju Evropu, između ostalih i Jugosloveni. Isto tako, u toj zemlji su bili na ceni fudbaleri, postojala je čuvena „bečka škola". Ovo sam naveo da bih ustanovio da Handke ne individualizira svog junaka.
Ostavši bez posla, Bloh luta Bečom, uopšte nije uzbuđen nego je ravnodušan. Čita novine, telefonira, odlazi u bioskop. Tu se upoznaje sa blagajnicom, zavodi je, odvodi u hotel. Bez ikakvog jasnog motiva ubija je. „Odjednom poče da je davi. Odmah ju je pritisnuo tako snažno da ona nije čak ni stigla da to shvati kao šalu. Napolju, u hodniku, Bloh začu glasove. Smrtno se uplaši." Uopšte ne shvata šta je uradio, ne razmišlja o tome. Jedino što, više instinktivno nego razumno, shvata da će da bude otkriven i kažnjen, plaši se toga kao što se „golman plaši penala".
Bloh neko vreme besciljno luta prestonicom, ide u kockarnicu, piše dopisnice, traži prijatelja, ali ne može da ga dobije. „Saopštiše mu da je prijatelj s kojim je hteo da razgovara pred važnu utakmicu u nedelju zajedno sa svojim timom prebačen u kamp za trening i ne može se telefonom dobiti."
Handke samo uzgred pokazuje da je Bloh bio golman. Kad plaća račun, „novčić sa glava pismo ga podseća na novčić koji se baca za biranje strana na utakmici". Kad piše dopisnice, seti se da mu je to navika iz fudbala, uvek ih je pisao sa raznih turneja.
Nelogično je da golmana niko ne prepoznaje u gradu, čak i u sportskoj kladionici. „U kockarnici, kad ga upitaše šta je, on odgovori da je bio fudbalski golman. Reče da golman može ostati aktivan duže od ostalih igrača. „Zamora je bio već prilično star", reče Bloh."
Bloh odlazi na nekakvu lokalnu utakmicu, gde iza gola razgovara sa nekim devojkama koje su frizerke. One mu pričaju da odlaze na utakmicu kad se igra u njihovom mestu da bi ometale protivničkog golmana. „One stanu iza gola gostiju i podsmevaju se golmanu da ga unervoze. Skoro svaki golman ima noge u O."
Zatim Bloh odlazi iz Beča u jedno pogranično mesto. Postaje svestan svog zločina, umišlja da ga ljudi progone, nastoji da se u motelu jedne svoje prijateljice zakamuflira. Ali ne može da pobegne od sebe, „oseća se kao golman pred igračem koji izvodi penal".
Naravno da se postavlja pitanje šta je u stvari Handke hteo da kaže. Šta će mu metafora o golmanu?
Na kraju priče, Handke šalje svog golmana Jozefa Bloha da gleda jednu utakmicu, gde on objašnjava slučajnom susedu, trgovačkom putniku, filozofiju penala.
„Vrlo je teško preneti pogled s lopte i navale na golmana", reče Bloh. „Čovek mora da zaboravi loptu, to je nešto skroz naskroz neprirodno." Onda čovek umesto lopte vidi golmana kako s rukama na bokovima trči napred, natrag, saginje se levo i desno i urla na odbranu. „Njega čovek inače primeti tek kad su već pucali na gol.".
„Trgovački putnik reče kako ne može dugo da gleda u golmana i kako mu se pogled sam od sebe ipak brzo vrati na navalnog igrača. Kad čovek gleda golmana, ima utisak da mora da zriki. To je kao kad vidiš kako neko ide prema vratima, a pri tom umesto u njega gledaš u kvaku. Čoveka zaboli glava, pa ne može pošteno ni da diše. „Navikne se čovek na to", reče Bloh, ,,ali je smešno."
Dosuđen je penal. Svi gledaoci pojuriše iza gola. „Golman razmišlja u koji će ugao strelac pucati". reče Bloh. „Kad poznaje strelca, zna koji ugao on obično bira. Ali možda i strelac računa da golman razmišlja o tome. Znači, golman i dalje misli kako će lopta danas krenuti u drugi ugao. Ali šta ako strelac i dalje prati golmanovu misao, pa i ovog puta odluči da puca u uobičajeni ugao. I tako dalje, i tako dalje."
Ako sam dobro razumeo, Handke je kroz golmana pokazao da moderni čovek „živi u strahu od penala". Ne znam koliko je metafora tačna, ja bih rekao da je u većem strahu izvođač penala. Normalno je da golman primi gol iz penala, to se dešava u najvećem broju slučajeva, retko kad golman odbrani šut strelca. Niko ne zamera golmanu kad primi gol iz penala, ali žigoše strelca koji promaši penal. (Negde sam pročitao da su u jednoj latinsko-američkoj državi navijači ubili igrača koji je promašio penal.) Veći je strah izvođača penala nego golmana.
Dakle, Handke je uzeo za metaforu savremenog čoveka golmana, jer se golman uvek plaši penala. Kad sam rekao da sam to već čitao, mislio sam na dva Handkeova prethodnika, oba veća pisca od njega, na Franca Kafku i Albera Kamija. Obojica su „golmanov strah od penala" obradili pre Handkea, Kafka u romanu „Proces" a Kami u romanu „Stranac". Handke je tu epigon.
Kafka, po rođenju češki Jevrejin, po obrazovanju pravnik, po službi činovnik u Beču, po vokaciji pisac na nemačkom jeziku, rodio se u Pragu 1883. a umro od tuberkuloze u mestu Kirling kod Beča 1924. godine - bio je po svemu nesrećan čovek i zapostavljen pisac. Valjda je to učinilo da pred kraj svog kratkog života (41 godina) ostavi zaveštanje svom prijatelju, austrijskom piscu Maksu Brodu, da uništi sve njegove rukopise (za života je odštampao samo nekoliko pripovedaka, između njih i čuvenu novelu „Preobražaj" u jednom časopisu).
Ne mogu da odolim svom spisateljskom nagonu a da ovaj testament ne navedem (prema Maksu Brodu). Sve moje radove koji se zateknu (...) sve bez izuzetka treba spaliti. Molim te da ovo što pre učiniš. Franc. Na sreću, Maks Brod nije ispunio Kafkino zaveštanje, nego je te radove objavio i nad njima bdio, među njima tri velika romana, bez kojih se moderna književnost ne bi mogla zamisliti. To su „Proces" (Brod je rukopis čuvao od 1920. godine) 1925; „Zamak" 1926. i „Amerika" 1927. godine.
Za Kafku se s pravom kaže da je najveći anticipator svetske književnosti. U njegovim romanima i pripovetkama (pogotovo u „Procesu") opisani su i kapitalizam, i fašizam, i nacizam, i komunizam, i postkomunizam, kao i mnogobrojni politički procesi koji su u ovim sistemima produkovani.
Priređivač jednog srpskog izdanja „Procesa" Oto Bihalji Merin navodi procese u carističkoj Rusiji i nacističkoj Nemačkoj, posebno Lajpciški proces Georgi Dimitrovu i drugovima za paljenje Rajhstaga, kojeg su zapalili sami nacisti. Zatim ukazuje na Katorgu u carističkoj Rusiji, na Arhipelag Gulag u Sovjetskom Savezu, na Aušvic i druge logore smrti u nacističkoj Nemačkoj.
Ja bih ovde još dodao primere iz Jugoslavije: Jasenovac za Srbe, Jevreje, Rome... u fašističkoj Hrvatskoj, Sremsku Mitrovicu za četnike, Goli otok za komuniste, u socijalističkoj Jugoslaviji. Svakako i Adu ciganliju za generala Dražu Mihilovića, koga su komunisti ubili i nikad nisu rekli gde su ga zakopali.
Alber Kami, alžirski Francuz, filozof i pisac po vokaciji, nastavio je onde gde je Kafka stao, godine 1942. objavio je roman „Stranac" koji vuče koren iz „Procesa". Ukratko, Merso, činovnik iz Alžira saznaje da mu je majka umrla u domu za starce, gde ju je smestio.
Sahranjuje majku ravnodušno, ne pusti nisu zu. Sutradan odlazi na plažu gde sreće mladu devojku Mariju, koju zna od ranije. S njom ide u bioskop, zatim vodi ljubav. Potom se Merso sastaje sa izvesnim Rejmonom, čovekom mračnog zanimanja, koji je u sukobu sa Arapima oko neke žene.
Rejmon poziva Mariju i Mersoa u goste. Na plaži, dolaze u sukob sa dvojicom Arapa koji progone Rejmona zbog te žene. Merso ubija jednog Arapina Rejmonovim revolverom, ni sam ne zna zašto, bez razloga. Valjda mu je sunce udarilo u oči. Zbog toga dospeva u zatvor, a na suđenju se gotovo ne brani. Smrtnu presudu prima ravnodušno, kao smrt majke.
Pre ivršenje presude, odbija da se ispovedi, jer ne veruje u Boga. (Kami je u početku bio član Komunističke partije Francuske.) Kami je stvorio ovakvog junaka iz eorije apsurda, koju je kao filozof zastupao.
Nema sumnje da je Peter Handke proistekao iz te škole. Njegov Jozef Bloh je nastavljač Kafkinog Jozefa K. i Kamijevog Mersoa.
Da nastavim pripovedanje iako pišem raspravu. Ako sam „Moravsku noć" povezao sa Radomirom Smiljanićem (recimo da je bio jedan od sedam posetilaca na brodu), uzimam slobodu da „Golmanov strah od penala" dovedem u vezu sa mojim „Crvenim kraljem". I moj Zoka King je „junak našeg doba", kao i navedeni likovi. Samo, tu postoji jedna očevidna razlika, prethodni junaci su pasivni a moj junak je aktivan. Handkeov junak je golman, moj junak je centarfor.
Otkuda dolazi ta razlika? Smišljajući „Crvenog kralja" i konstruišući njegovog junaka Zoku Kinga, ja sam se „susreo" sa Žan Pol Sartrom, filozofom i piscem egzistencijalizma, filozofije koja je proistekla iz marksizma i zastupa aktivan odnos čoveka prema svetu. Moderni čovek mora da se bori za svoju egzistenciju i da je otrgne od kapitala, u kojem se guši savremeni svet.
Nema sumnje da je Sartr bio marksista, razočarani marksista, kao što je bio i sam tvorac ove filozofije Karl Marks. Godina 68, čiji smo sudionici bili Milovan Vitezović i ja (ne znam kako se ponašao Handke te godine, Nemačka je dala Rudija Dučkea), bila je poslednji trzaj marksizma, poslednji pokušaj da se Marksovoj teoriji podari „ljudski lik". Nema sumnje da je moj roman nastao u toj školi mišljenja.
Nisam neki znalac savremene nemačke književnosti, čitao sam je samo u okviru programa Svetske književnosti (Tomas Man, Hajnrih Bel, Ginter Gras). Roman mladog Tomasa Mana „Budenbrokovi" smatram remek delom svetske književnosti. Nisam video Handkea u ovoj grupi velikih nemačkih pisaca.
Toliko o mom pristupu Handkeu kao piscu, tačnije o mom doživljaju dva njegova romana.
3.
Danas se o Peteru Handkeu govori kao o kontroverznom piscu. Pri tom se njegovo književno umeće ne dovodi toliko u pitanje koliko njegovo moralno opredeljenje. U pitanju je njegov stav prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije. Naime, Handke je bez rezerve podržao „Miloševićevu" Srbiju u tim ratovima, nasuprot Zapadu koji ju je osudio.
Vest da je Peter Handke dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2019. godinu izazvala je burno reagovanje: Zapad je ovu odluku osudio, a „Vučićeva" Srbija ju je proslavila.
Tako, američki PEN je izrazio žaljenje i ocenio da književna zajednica zaslužuje bolje od tog izbora Na drugoj strani, predsednik Srbije je uputio Handkeu egzaltirani telegram podrške. „Poštovani prijatelju, primite moje iskrene čestitke. Kao laureat Nobelove nagrade upisali ste se među besmrtnike. Ova nagrada je nagrada za Vaš izuzetan književni rad, za Vaše znanje i stvaralaštvo, ali isto tako i za neprikosnovene moralne odluke, za hrabrost i dostojanstvo, kojima se borite za svoje ideale vrhunskog intelektualca. Srbija Vas smatra za istinskog prijatelja i, biću slobodan da kažem, Vašu Nobelovu nagradu doživljavamo kao da je dobio neko od nas. Sada, uz Ivu Andrića, slavimo još jednog našeg Nobelovca. Nadam se, dragi prijatelju, Vašoj skoroj poseti Srbiji."
Da je ova nagrada kontroverzna, pokazuje i saopštenje Švedske akademije, u kojem se kaže da je „Handke često davao provokativne izjave, neprimerene i nejasne komentare o političkim pitanjima, ali da nije podržao zločin i krvoproliće".
Čelnik Akademije Mats Malm je naveo da „Akademija nije pronašla ništa u njegovom pisanju što bi predstavljalo napad na civilno društvo ili poštovanje jednakosti svih ljudi".
„Njegovo pisanje je uticalo na nekoliko generacija u posleratnoj Evropi. Handke često piše o povratku svojim korenima. Rekao je da ga je klasika očuvala, ali on je moderan pisac", rekao je Anders Olson, pisac i profesor na univerzitetu u Stokoholmu, tokom uvodnog govora u kojem je obrazložio zašto je dobitnik nagrade upravo austrijski pisac.
Da razmotrimo prvo srpsku istinu o Peteru Handkeu.
Handke je postao „prijatelj Srba" kad je doveo u sumnju takozvani genocid u Srebrenici, a za opsadu Sarajeva, za koju su optuženi Srbi, rekao je da su je inscenirali muslimani u BiH.
Godine 1996. Handke je „putovao po Srbiji" i sa desne obale Drine vidovnjački sagledao šta se dešavalo na levoj obali reke, gde je Srebrenica. (Čuvena je njegova fotografija u kupaćim gaćama na obali Drine!) Posle toga Handke je napisao esej pod naslovom „Zimsko putovanje na Dunav, Savu, Moravu, Drinu ili Pravda za Srbiju".
U tom eseju napada sve one koji su svedočili o događajima u Bosni drugačije od njega. On neskriveno pokazuje prezir prema novinarima, u kojima vidi glavne krivce zbog kojih mora uputiti svoj vapaj za pravdom za Miloševićevu Srbiju.
Otkrio je da su ljudi poput fotografa Van Lohuizena i brojnih drugih novinara, koji su bili u Bosni, zapravo „obična horda", čiji je jedini cilj ocrniti njegove prijatelje: Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Arkana ili Milorada Pavića. Rekao je da su oni „plaćenici Zapada".
Kao veliki prijatelj Slobodana Miloševića, Handke je održao govor na njegovoj sahrani u Požarevcu, 2006. godine. Milošević je umro u pritvoru Haškog kriminala, gde je bio optužen za zločine protiv čovečnosti
Handke je postao inostrani član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske 2008. godine, a Srpske akademije nauka i umetnosti 2012. godine. Postao je i počasni član Udruženja književnika Srbije i počasni građanin grada Beograda.
U Švedsku je došao iz Srbije i Handkeov dugogodišnji prijatelj Emir Kusturica, pristalica režima Slobodana Miloševića. Doputovala je i devetočlana grupa žena iz Republike Srpske, u znak zahvalnosti za sve ono što je Handke učinio za srpsku istinu. Tom prilikom predsednica Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske, Božica Živković Rajilić, je rekla da članice ovog udruženja nisu „deo nikakvog protesta ili nečijeg scenarija, već putuju dostojanstveno u Stokholm da bi predstavile Republiku Srpsku i podržale nobelovca".
Takođe, uoči same dodele nagrade, grupa od 115 srpskih intelektualaca - univerzitetskih profesora, naučnika i književnika, potpisalo je pismo podrške „slavnom piscu", koje je namenjeno Nobelovom komitetu, inostranoj i domaćoj javnosti.
Srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorad Dodik, uputio je čestitku „austrijskom piscu Peteru Handkeu povodom svečanog uručenja Nobelove nagrade za književnost, naglasivši da je to značajno priznanje pripalo velikom književniku i humanisti".
„Nobelova nagrada stigla je u prave ruke, jer je reč o piscu čiji je kompletan književni opus izuzetne vrednosti i rezultat njegovog neprikosnovenog talenta, rada i stvaralaštva", istakao je Dodik u čestitki. „Handkeova književnost, kako bi rekao Ivo Andrić, nije zatrovana mržnjom, već vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha".
Dodik je još istakao da je Handke, osim što je književnik, i veliki humanista i borac za istinu i pravdu.
Koačno, stiglo je odlikovanje Handkeu od predsednika Srbije, u kojem se kaže da je Handke „srpski Nobelovac".
No najdalje u pohvali Handkeu je otišao ministar odbrane Republike Srbije Aleksandar Vulin, takođe jedan od Miloševićevih nastavljača. On je rekao, povodom odluke kantona Sarajevo da Handkea proglasi personom non grata: „Nobelovac Peter Handke neće ništa izgubiti time što neće imati priliku da vidi kako izgleda „džamahirija na Balkanu", ali će Sarajevo izgubiti mnogo jer neće upoznati hrabrog i mudrog čoveka.".
Srpski ministar odbrane je još ocenio da je „histerija koju je izazvala dodela Nobelove nagrade Handkeu pokazala da mržnja koja je decenijama vodila svetsku politiku prema Srbima i dalje živi i jača". „Handkeova veličina nije u ljubavi prema Srbima, već u hrabrosti da odbije da po naređenju mrzi Srbe".
Na odluku sarajevskih vlasti reagovao je i ministar kulture u Vladi Republike Srbije, Vladan Vukosavljević, koji je ocenio da je „ista ona pamet koja je svojevremeno srušila bistu Ive Andrića u Višegradu i rušila srpske manastire na Kosovu 1999. i 2004. godine, proglasila Handkea nepoželjnom osobom u tamnim prostorima nacionalne i verske isključivosti". Još je dodao da je Srbija razumela njihove poruke i „molićemo se za spas njihovih posrnulih duša".
Kako izgleda nesrpska strana ove istine?
Mnogobrojni su protesti u svetu povodom dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu.
„Dodela nagrade austrijskom književniku izazvala je brojne kontroverze i negodovanje javnosti zbog njegove podrške režimu Slobodana Miloševića tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, te su tim povodom i na dan uručenja priznanja organizirani protesti. Ceremonija je protekla uz bojkot iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova, Severne Makedonije, Albanije i Turske. Protesti, uoči formalnog uručivanja nagrade, održani su ispred Memorijalnog centra Potočari u Srebrenici, a posle toga i u švedskoj prestonici."
No najdalje u negaciji Handkeove nagrade otišla je švedska lekarka Kristina Doktare, koja je i sama dobila Nobelovu nagradu za mir 1988. kao članica lekarskog tima mirovnih snaga Ujedinjenih nacija. Ona je odlučila da svoju nagradu vrati Nobelovom komitetu. Rekla je: „Krvave su ruke onima koji su dali Nobelovu nagradu Handkeu".
Za razliku od Handkea, koji je na rat gledao „preko Drine", Kristina Doktare je bila neposredni svedok rata, služeći u misiji Ujedinjenih nacija i BiH. Pošto su joj neki srpski i ruski mediji osporili Nobela, ona je pojasnila: "To priznanje dodeljeno je UN-ovim mirovnim snagama 1988. Svi koji su služili u tim snagama od 1950. do 1988. imali su priliku dobiti simboličnu medalju UN-ovih asocijacija veterana u svojim državama." Ona je bila prva doktorka iz Švedske koja je radila u misijama UN još od Kipra 1974. godine.
Kristina Doktare je 1992. godine prva progovorila o sistematskim silovanjima tokom rata u Bosni i Hercegovini i ukazala šta se dešavalo u toj bivšoj republici Jugoslavije. Svedočila je o srpskim logorima za Muslimane u Manjači i Trnopolju. Kao doktorka i humanitarka, ukazivala je na mnoge zločine nad civilima i pomagala žrtvama nasilja. Danas se suprotstavlja negiranju ratnih zločina.
„Negiranje može biti jak psihološki mehanizam kako bi se i pojedinci i nacije zaštitili od nepodnošljivog osećaja sramote, krivice i straha. Naravno da takvo objašnjenje nikad nije opravdanje za ratne zločine i genocidno delovanje. Nažalost, političko negiranje veoma je uobičajeno. Posledice su često veoma velike za one koji su na vlasti kada se istina otkrije".
I bivša američka ambasadorka u UN-u Samanta Pauer reagovala je na dodelu Nobelove nagrade Peteru Handkeu u Štokholmu. Ona je na svom Tviter profilu napisala:
„14. jula 1995. sam poslala priču iz Sarajeva za Boston Glob o prvim izveštajima o masakru u Srebrenici. Netom posle toga svet će spoznati punu razmeru genocida koji su počinili vojnici bosanskih Srba, koji su ubili 8.000 muškaraca i dečaka islamske veroispovesti. Nepobitna činjenica."
Evropski glasnik iz februara 1997. objavio je polemički dosije povodom knjige „Pravda za Srbiju" Petera Handkea, u kojem se osuđuje Handkeovo negiranje genocida u Srebrenici. Izdvajam tekst Slobodana Šnajdera, čija antifašistička drama „Hrvatski Faust" nije mogla biti prikazivana u Zagrebu. On još 1996. godine navodi Handkea kao jednog od najnovijih primera za ono što je Žilijen Benda nazvao „izdajom intelektualnog klera", pokušava ga razumeti kroz Frojdovu definiciju neuroze.
Po njegovom mišljenju, neuroza nije takvo stanje svesti koje bi neku zbilju negiralo, nego je kao stanje koje o nekoj zbilji jednostavno ne želi ništa znati. U tom kontekstu nastavlja: „U tom smislu je Handke neurotičan, što bi moglo biti šarmantno, da se ne radi o atestu mnogo opasnije i ozbiljnije neuroze celih kolektiviteta koji su se do jučer klali, trajući u svojoj komi, i koji će to, osnaženi Handkeima i sličnim poklisarima, činiti i sutra. Stavljajući zbilju srpskog fašizma jednostavno u zagrade, Handke se ispilio u običnog „počinitelja za pisaćim stolom", kakvih je u europskoj povesti upravo dosada mnogo."
U tekstu „Čudesna promena Petera Handkea na obali Drine", u martu 1996. godine, Viktor Mejer piše: „Vrhunac antirealizma Handke pokazuje kad je reč o Srebrenici. On genocid negira nazivajući ga zločinom, što je eufemizam".
Mejer Handkeovu privrženost ekstremnom srpskom nacionalizmu objašnjava konstatacijom: „Handke je jednostavno pao pod uticaj, sve do apsolutne nekritičnosti. U njegovu su tekstu argumenti ekstremne srpske nacionalne propagande, kojom ona operira prema inozemstvu. I nema nijednog koji bi nedostajao."