Život potvrđuje

TOP 100 PIJANACA JUGOSLAVIJE (2)

Ajte braćo iz sale, naručite nam tamo nameštaj

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Najbolje se sećam posete reditelja Puriše Đorđevića, zbog njegove priče o tome kako se na početku svetskog rata uredno kartao sa drugarima na sličnoj terasi jedne kafanice u centru Čačka, kad su jednog dana naišla dvojica Švaba na motorbiciklu sa prikolicom, zastali da pitaju gde je put za Kraljevo i pošto su im Puriša i partneri pokazali, nastavili dalje. Tako je pao Čačak, zaključio je Puriša.

Da li slučajno ili sa namerom i glumac Dragan Nikolić nam je, drugom prilikom, takođe u „Opoziciji", prepričavao događaje iz rata, onog koji je on vodio u „Otpisanima". Znam ja da je moj Prle pobio mnogo više Švaba nego onaj pravi, ali ne mogu da podnesem ni najnovija otkrića da je u Beogradu za vreme rata ubijen samo jedan nacista, jadao se Gaga. Pa i danas bismo, goloruki, Paja, Voja, Aca i ja, ubili više samo od alkohola.

Godinu i po kasnije dobio sam i otkaz na Televiziji, pa pošto sam se već našao na ulici, ulični protesti bili su jedino što mi je preostalo. Najpre sam pokrenuo pobunu među kolegama novinarima, 1990. organizovao i poveo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, prvo takvo u celoj, još uvek jednopartijskoj Jugoslaviji. Bio sam i jedan od osnivača sindikata „Nezavisnost", što se vidi i po sličnom imenu. Onda su me pozvali da se priključim opoziciji, u ime Reformista Vojvodine u čijem sam osnivanju učestvovao kao slobodni novinar.

Zaista nisam imao nameru da se profesionalno bavim politikom. Bio sam spreman na sve, samo da se sistem promeni i stvore uslovi da slobodno radim svoj posao i od njega pristojno živim, kako ja hoću. A na Televiziji sam baš uživao, posao mi je išao od ruke, a mogućnosti za druženje sa zanimljivim stvaralačkim ličnostima praktično neograničene. Kao dokaz da je tako i bilo, podsetiću da na osnivačkoj Skupštini Reformista nisam držao govor nego sam recitovao Antićevu „Vojvodinu". Posle te izvedbe, na mnogobrojne pohvale iznenađenih saboraca, odgovorio je, takođe prisutan, Rade Šerbedžija konstatacijom da je to rezultat intenzivnog druženja sa glumcima.

Međutim, kad su i Reformisti zabrljali koalicijom sa SPS-om u Novom Sadu i Pokrajini, i zbog toga sasvim izgubili podršku, ipak su me nagovorili i birali na razne funkcije, za predsednika stranke, gradskog odbornika, poslanika u Pokrajinskoj i Saveznoj Skupštini, pa i za potpredsednika vlade Srbije. 1997, sam čak bio i kandidat Koalicije Vojvodina za predsednika Srbije, naravno bez šansi ali sa vrlo pristojnim rezultatom. Sa 112 hiljada glasova plasirao sam se na četvrto mesto od 17 kandidata, odmah iza Lilića SPS, Šešelja SRS i Vuka Draškovića SPO, a ispred Mićunovića, Čovića, Vuka Obradovića, Paroškog i drugih manje poznatih kandidata.

Tim povodom neki prijatelji su se dugo šalili na moj račun nazivajući me „umalo predsednik", a neki i „mašinovođa", pošto sam u toj kampanji lansirao tezu da, ako je Vojvodina lokomotiva razvoja Srbije, kao što se obično kaže, bilo bi logično da mašinovođa bude iz Vojvodine. Meni se i to mnogo više dopadalo nego da budem pravi predsednik, pa da moram svakog dana da odgovaram na pitanja novinara gde sam i s kim spavao ili zašto nisam. A ne smem da kažem.

Nisam ja kao oni tobožnji džentlmeni koji navodno nikad ne pričaju. Uveren sam da se tako samo pokušavaju preporučiti kao poverljivi partneri i ogrebati za malo ženske nežnosti. Naprotiv, ja sam od onih što baš vole da prepričavaju i najintimnije trenutke, jer tako uvek iznova u tome uživam. Naravno, vodeći računa pred kime i šta otkrivam. A ponekad sam umeo da prepričavam zajedničke avanture sa nekim drugarima pred njihovim ženama, sve do u detalje, znajući da one neće poverovati. I dok su se one smejale, ja sam uživao gledajući kako se njihovi muževi preznojavaju.

Proveo sam u politici oko dvadeset godina, ali nisam uspeo da postanem političar. Nije mi išlo, pa sam ponovo, po treći put ostao bez posla kad sam ispao iz vlade. Na sreću, posle nešto više od godinu dana od povlačenja iz politike, setio me se Vuk Drašković i poslao me za ambasadora u Izrael. Posle svega, vratio sam se u TVNS, sad RTV Vojvodine, i odatle otišao u penziju, pošto sam vraćajući po sto eura mesečno od nevelike plate, na sopstveni zahtev jer to nije bila obaveza, otplatio najveći deo otpremnine koju sam dobio kad sam iz nje proteran. Čist račun, duga ljubav, mislio sam ja, drugi očigledno drugačije jer me uredno ne pozivaju ni na najbenignija obeležavanja godišnjica postojanja Televizije u čije sam temelje ugradio najboljih dvadeset godina.

Naravno da mi nije smetalo što me je Rade nazvao bekrijom, jer nije mi smetalo ni kada su neki politički protivnici, nevredni pomena, pokušavali da me diskvalifikuju nadimkom Mile špricer. Jednom davno u svom „Nezavisnom", koji samo zbog idealizma i sledstveno tome naivnosti, nisam privatizovao, postavio sam retoričko pitanje šta fali špriceru, na koje, logično, nikad niko nije dao ubedljiv odgovor. Biće da je objašnjenje slično ruskoj poslovici koja vickasto polemiše sa opšteprihvaćenim naravoučenijem da novac kvari ljude. Ne kvari čoveka novac, nego količina, kaže ta ruska dosetka. Tako nekako je i sa špricerom, a kritična količina zavisi opet od čoveka. Od kakvog je materijala i kako to nosi. Znao sam ljude koji su bivali neupotrebljivi već posle nekoliko čaša, a pravi igrači su ostajali takvi i posle nekoliko flaša. Kao i u svakom zanimanju, kvaka je u snazi i kvalitetu ličnosti, kao što je to definisao manje poznati engleski pisac Tomas de Kvinsi, „Nije istina da čovek menja ćud kada je pijan, nego kada je trezan".

Lepota u potrošnji špricera je u nameštaju koji se posle izvesnog vremena rasklima. Nameštaj čine flaša vina i flaša sode, odnosno mineralne vode, a pošto se u čašu sipa više vina nego vode, ta ravnoteža se brzo izgubi. Ta nezgodacija pretvara konzumaciju špricera u neku vrstu perpetuum-mobila. Kad se isprazni flaša vina, u onoj drugoj ostane još dosta vode, a pošto svi pijanci uvek misle da nisu toliko nisko pali da piju čistu vodu, naručuje se nova flaša vina. Ali, onda nestane vode, dok još ima vina, pa se naručuje još jedna flaša mineralne, koja biva tek polupotrošena kad se ponovo isprazni ona sa vinom i tako u krug. Nema logičnog kraja, a poznato je da kad popijemo rasuđujemo apsolutno logično.

Kao u sportu i u piću je važna dobra kondicija koja se stiče urednim treninzima. Moj prijatelj Žarko Petrović, na primer, svojevremeno kapiten šampionske „Vojvodine" i odbojkaške reprezentacije Jugoslavije, posle završene sportske karijere, bez adekvatnih priprema, a sa željom da nadoknadi sve što je propustio dok je trenirao nešto drugo, uleteo je na kafanski teren silno kao što je navikao u sportu. I nastradao.

Pošto je, zajedno sa prijateljem iz Bačkog Maglića, počeo da se bavi odgojem rasnih pasa, pred moj polazak u Izrael, poklonio mi je kuče vučjaka da me tamo čuva. Ja sam morao da dobijem vizu za Izrael, a moj vučko nije jer je imao bolji pedigre i evropski pasoš, sa već upisanim imenom, po mom bratu Lazi, kojeg je Žare zvao Laki. I tamo, a i kasnije, već po porodičnoj tradiciji, bilo je uglavnom obrnuto, više sam ja čuvao Lakija nego on mene. Prijatelji koji se razumeju u kereća posla kažu mi da bi on sigurno žestoko reagovao kad bi me neko zaista napao. Rešio sam da im verujem, pa ćemo se uskoro nas dvojica rastati a da to ne proverimo. On je moj najpouzdaniji drug, jedan od retkih, ako ne i jedini, koji me nikad nije izneverio. Taj osećaj sigurnosti mnogo je značajniji od onog fizičkog.

Laki je i sa svojih četrnaest godina još sa mnom, ali Žare nažalost nije dočekao ni naš povratak iz Tel Aviva, posle samo tri godine mog skraćenog mandata. Izdao ga je pankreas nenaviknut na povećane količine jake hrane i pića.

I moj otac Raša, sa svojih 120 kilograma, bio je jednom u vrlo kritičnom stanju sa upalom pankreasa, ali po njemu iz sasvim suprotnog razloga. Kada je zaglavio bolnicu, Raša je doktorima objasnio razlog svog problema sa stomakom. Jeo sam dobar paprikaš, a onda nisam popio dovoljno špricera da to svare.

Toliko je voleo dobar zalogaj da ni pred gostima kod nas na ručku ili večeri, nije mogao da se uzdrži a da prvi ne uzme komad mesa sa tek iznete tacne, koji je u letu nameračio. Pošto ga je mama Dušanka više puta grdila zbog te nepristojnosti, primenio je drugu taktiku. Kada bi na astal stiglo novo posluženje on bi ga preuzimao i, obilazeći sve za stolom, svakome posluživao po parče mesa ili dva, po želji, ali tako da na kraju na tacni ostane ono koje je napikirao za sebe. Drugačiji manir, zbog kojeg su ga svi hvalili kao domaćina, ali cilj i rezultat isti. Moram priznati da sam ga tek nakon nekoliko takvih, sasvim neočekivanih, džentlmenskih poteza provalio i kada sam mu to rekao samo se nasmešio, priznavajući tako svoju nemoć pred tim instinktom.

Nije Raša bio pijanac, ali jeste voleo špricere, skoro kao prasetinu ili Ijut paprikaš. I mogao. Onoliko. Ništa drugo nije pio, samo špricer, i pre i posle jela. Bio je pravi špriceraš, pa smo brat Laza i ja, na raznim porodičnim slavama, rano počeli sa laganim treninzima. A njegov brat od strica, Panta, inače čuveni birtaš u Bačkoj Palanci, na vreme nas je podučio zlatnim pravilima: Nikad na brzinu, nikad čisto i nikad na prazan stomak. Ako nekud žuriš idi obavi to, pa onda sedi da piješ na miru. Naravno vino. Obavezno uz meze i uvek ga preseci sodom. Što duže piješ sve više sode dok ne bude pola-pola. Nisu Madžari naivni kad to zovu hosulepeš, što u prevodu znači dug korak.

E, taj strika Panta je postao naš idol kad smo čuli priču o tome kako je sa Rašom išao da prosi mama Dušanku u Tovariševo, pa su po starom dobrom običaju zaseli do zore, jer su njeni stričevi i braća pokušavali da ih napiju. Pošto za sve to vreme ni jednom nije ustajao od stola, kada ga je njegova supruga upozorila da treba malo da izađe rad sebe, „makar venta radi", Panta je to odbio je jer je pri dolasku primetio da u dvorištu ima mnogo dudova. Mrak je, naleteću na neki pa će reći da sam pijan, objasnio je i ostao za stolom sve dok i poslednji od domaćina nije odustao. Na kraju, pošto je ostao sam, trijumfalno je od domaćice, moje baba-Julke, zatražio još jednu litru i sodu, tek da overi pobedu. Da je još živ, sa takvom petljom danas bi mogao postati predsednik države.

Sa tom obukom kroz koju smo prošli u najranijoj mladosti, Laza i ja smo se brzo uklopili u društvo znatno starijih omladinskih rukovodilaca u Novom Sadu i Pokrajini. Ako smo sa njima bili na ti na sastancima, morali smo biti ravnopravni i potom u kafani, gde su se tek vodile prave diskusije, političke i ljudske. Tako sam u najboljoj formi i sa dragocenim iskustvom, u svojoj dvadeset i petoj godini, ušao u svet televizije koji smo oduševljeno otkrivali zajednički, svi mi koji smo učestvovali u stvaranju programa, kao i gosti u našim emisijama. Opijeni tim pionirskim poslom, koji je za sve umetnike bio podjednako izazovan kao i za nas zaposlene, svako snimanje smo kasnije proslavljali u kafani „Kec", kod uvek domaćinski raspoloženog Bore Vučurevića, poznatijeg kao Bora Fleka. Jednog jutra, negde oko pet-šest, kada smo Ivica Osim i ja zaboravili na vreme upoznavajući se, pošto je već odavno raspustio kuvare i konobare, Bora nam je pripremio domaću kiselu čorbu za osveženje, jer Osim je toga dana trebalo da predvodi svoga "Želju" u meču protiv naše "Voše". A, sledeće godine, kada sam snimao emisiju o Sarajevu, Ivica mi je obezbedio intervjue sa nekoliko sportista i viđenijih ljudi, a onda me upoznao i sa znamenitostima kafanskog života u čaršiji. Tako su udareni temelji mnogobrojnim iskrenim i trajnim prijateljstvima, zapisanim u repertoaru tamburaša predvođenih virtuoznom violinom Lepog Jovice.

A propo Jovičinog umetničkog imena, mala digresija. Kada se u mom Tovariševu pročulo da radim na televiziji, mnogi tamošnji rođaci i prijatelji, kad bismo se sreli, prvo su me pitali, šta radi Lepa Brena. Tako su oni zamišljali televiziju, da u njoj živimo zajedno svi mi koji se na njoj pojavljujemo. Poprilično naivno, ali uopšte nije bilo daleko od istine, jer provodili smo tamo u poslu ili u analizama u restoranu, gde se moglo piti po sindikalnim cenama, po ceo dan, neretko i noć. Naravno, bio sam ponekad i sa Brenom, tek da ne razočaram svoje Tovarišane.

Sve u svemu, tako pijani bili smo bolji ljudi. Mislim, pre svega zato što smo verovali. U novi svet koji smo otkrivali, u slobodu koju smo osvajali. U sebe. Jedni u druge. Da ne govorim o tome da smo tako bili radosniji, duhovitiji, šarmantniji, a time i zanimljivije društvo. U bircuzu, a di bi? Ovde moram da ispričam meni najdraži vic o Lali. Kaže ovako: Sprema se Lala da uveče izađe u selo, a Sosa ga pita di će. A di bi, reče Lala i ode. Kad se izjutra vratio, Sosa ga pita di je bio, a on odgovora: A di bi bio?

Da se razumemo, nije ovde reč samo o alkoholnom pijanstvu, ali treba reći i da se pri piću ljudi najviše otvaraju i zato lakše zbližavaju. Ta iskrenost nas je činila humanijima ili u prevodu više ljudima. Kao što je govorio Aristofan: „Ljudi postaju bolji kad piju vino. Čine dobra dela, srećni su i pomažu bližnjima". A što se kafane tiče, za one koji su skloni omalovažavanju njene uloge, moram da kažem da je kafana oduvek bila kulturna institucija, pozornica i kad nije bilo pozorišta, javni servis i kad nije bilo televizije, internet i kad se nije znalo za kompjuter. Hram slobode u kojem su i kukavice bivale slobodne.

Sve smo mogli mi, kako bi rekla moja velika simpatija Jadranka Stojaković, čiju umetničku sliku sa posvetom držim na udarnom mestu u dnevnom boravku svoje kuće, odmah pored Konjovićeve grafike, koju sam takođe dobio na poklon od već ostarelog, ali i dalje visprenog autora. Kada je moj kum Draško Ređep, koji me je predstavio čuvenom slikaru, jednom prilikom poželeo da se pohvali svojim portretom, koji mu je prilično verno nacrtao neki višestruko talentovani mladi pesnik, Konjović je lakonski prokomentarisao: Pogodio, k'o svaki amater!

A onda su godine i promenjene društvene okolnosti, u kojima je novac postao glavni opijat, promenile i nas. Počeli smo da se treznimo, uglavnom zbog toga što više nismo mogli. Ni da maštamo, ni da pijemo, ni da se kerimo. Ni da verujemo, ni da volimo, kao u najboljim danima. I da se udaljavamo. I međusobno i od sebe samih. Sve više verujem u izreku da su od onih koji piju gori samo oni koji su ostavili piće, kao što su od komunista, po Havelu, gori samo antikomunisti. Najgori su oni koji su premetnuli verom i postali antiprotivni onome što su do juče i sami radili, kao bivši pušači koji navodno ne mogu da podnesu zadimljeni prostor. Naravno, nije to zbog toga što im smeta dim cigarete, nego zato što ne mogu da gledaju kako drugi uživaju u onome u čemu oni više ne smeju ili ne mogu. Sad smo, sa godinama i iskustvom, postali kao mudriji, a zapravo sebični i proračunati starci koji kalkulišu sa kusurom što nam je ostao od života.

Sa retkima od onih sa kojima sam se kadgod pijano družio, još uvek sam blizak, mada sam se samo sa nekoliko njih istinski posvađao. Sa većinom sam se jednostavno razišao, bez posebnog razloga, a ipak ne sasvim bez veze. Mnogi su me razočarali, neki i izneverili, mada ne mogu da tvrdim da nisam i ja njih na neki meni nepoznat način. Poprilično me iritiraju oni koji su se pod stare dane posvetili bogu, onom starom za kojeg nikad nisu marili, a još više oni koji su se okrenuli novom božanstvu, novcu. Zanimljivo, i jednima i drugima je izgovor sličan, navodna briga za decu. Prvi su, recimo, počeli da me opominju da ne psujem boga i pri najbanalnijim uzrečicama, kao recimo „bog te mazo" ili onoj Titovoj „majku ti božju". Na pitanje otkud sad to, jedan mi je kao u šali objasnio da je za nas možda već kasno, ali bar da ne navlačimo prokletstvo svojoj deci. Nije me ubedio, mislim da je u pitanju običan starački sebičluk, pa su suočeni sa sve bližim putovanjem „bogu na istinu", postali bogobojažljivi. Siguran sam, međutim, da bog, ako postoji, nije tako naivan da na to nasedne. A koliko ja znam o njemu, ne bi smeo biti ni osvetoljubiv, jer kakve veze imaju moja deca sa mojim gresima. Ako je tačno da On sve vidi i sve zna, da je pravičan i tolerantan, ja nemam šta da brinem.

Oni drugi su, pak, otišli u drugu krajnost, pošto komunističkog moralisanja više nema, a u boga već ne veruju, odrekli su se svih moralnih normi i zakona, ljudskih i božijih. Prodaju se bez pardona moćnima i bogatima, pristaju na laž, prevaru i pljačku, uglavnom sa opravdanjem da moraju da zaštite ili obezbede svoju decu.

Najčešći povodi udaljavanja bili su ipak objektivni, zbog različitih obaveza i okruženja, ili geografske udaljenosti. Mada, toga je bilo i ranije pa nije bilo smetnja. Prosto je nestalo onih varnica koje bi obnovile kontakt i upalile motore. A nekad, kad se samo setim, palili smo se i na guranje. U bilo koje doba dana i noći, dovoljan je bio jedan poziv, jedan glas.

Sećam se, na primer, kako je Aca Berček jednom prilikom prekinuo snimanje filma u Sarajevu kad je čuo moj glas. Bilo je to ovako. U TV Sarajeva, gde sam bio poslom sredinom osamdesetih, saznao sam da je i on tu, da glumi u jednoj TV seriji koja se upravo snima u nekoj stambenoj zgradi u blizini i naravno rešio da ga iznenadim. U trenutku kada sam sa producenticom Fajom, takođe pijanom od druželjubivosti, stigao do te višespratnice, Berček je čekao pred vratima jednog stana na petom spratu, da mu jave kad treba da otvori ulazna vrata i uđe u kadar. Ali, kada je hodnikom odjeknuo moj glas sa nešto više oktana, čak iz prizemlja, on je odmah, bez poziva, ušao u taj stan i saopštio ekipi da je za taj dan snimanje završeno. Nisu pomogla ni ubeđivanja, ni molbe da se snimi samo još taj jedan kadar. Objasnio im je da mora da prekine da bi njih spasao. Ne znate vi tog slepca, taj bi vam napravio haos ako se popne ovamo. Prosto je strčao niz stepenice i u prolazu nam tobož ljutito naredio da pođemo za njim. Naravno u kafanu koju je tokom snimanja otkrio u komšiluku. Kasnije nam se priključila i cela ekipa serije i brzo shvatila zašto nije bilo drugog rešenja. I nisu zažalili.

Ili, kako je Petar Božović mene i mog brata Lazu isterao iz sale Ateljea 212 usred pozorišne predstave „Dekameron", u kojoj je inače uobičavao da sa scene priča sa publikom. Kada nas je spazio u publici, izašao je na proscenijum i glasno nam dobacio: Šta radite braćo ovde, ajde tamo u klub i naručite nameštaj, sad ću ja. Pera, inače, baš uživa da karikira naš vojvođanski govor, pa je pamtio i sve takve izraze koje je pokupio u našoj kući, gde je često boravio kao bliski prijatelj cele familije.

Tada smo se sprijateljili, u klubu naravno, i sa Draganom Nikolićem i Aljošom Vučkovićem, koji su takođe slavili, ili možda tugovali, posle završene predstave. Vrag će ga znati šta se sa glumcima dešava kad se vrate sa tog putovanja po raznim ljudskim dušama, ali to kod njih svakako nije samo pražnjenje posle obavljenog posla. Na osnovu njihovog izgleda i ponašanja slutim da je to nova drama, ali sad samo njihova. Da li su srećni što su se oslobodili likova u čijoj se koži nisu osećali baš najbolje, ili im je možda žao što su ih ostavili sa svim frustracijama i dilemama koje imaju. Ili su, možda, nešto od toga i poneli sa sobom.

Dok je Aljoša Vučković zamišljeno pijuckao sedeći sam za šankom u ćošku, Gaga Nikolić je neprestano šetao okolo i svako malo izvikivao poziv, kao parolu „Hajde da pravimo sranje".

Milena Dravić, koja nije učestvovala u predstavi, nije učestvovala ni u događajima posle nje. Nije, naravno, bila ravnodušna, samo je znala ono što ja nisam. Nije se uznemirila ni kada je Pera Božović razbio praznu flašu o pod, uz komentar: „Evo ti sranje"! Znala je da on vrlo precizno gađa mesto nalik kaminu, koje je, očigledno, iskustveno određeno za to, a da niko ne bude ugrožen. Konobarica, takođe bez ljutnje i nervoze, odmah je donela punu u zamenu. I tako redom, svaka razbijena flaša bila je narudžbina za novu turu.

U jednom trenutku, stolu za kojim smo Laza i ja sedeli sa Perom, prišao je Aljoša sa nameštajem u rukama da se učlani, jer kako je rekao: „Tako lepo pijete da moram da vam se pridružim". Kasnije sam se i sa Gagom i Aljošom družio u mom „Kecu", kad god bi poslom gostovali u Novome Sadu. Uživali su u repertoaru bande Lepog Jovice, sa kojom sam bio toliko uigran da su morali da dešifruju lozinke pod kojima sam naručivao određene pesme. Naročito im se dopalo kad je na moj zahtev da zasviraju konačno i jednu vojvođansku, Brataš, svojim baršunastim glasom, zapevao "Love me tender" na savršenom engleskom jeziku.

Sad, posle ovog podužeg uvoda, sa još dužim digresijama, spoznajem nešto čega nisam bio svestan kada sam počeo da pišem ove boemske memoare, da će glumci imati glavne uloge. A opet, ko bi drugi? Svi smo mi pomalo glumci. Celog veka nešto glumimo, muški uglavnom muškost i hrabrost, a žene vernost i orgazam. Glumimo često i sreću i nesreću, i radost i tugu, i da nam je stalo do onoga do čega nije i da nije do čega zaista jeste. Gluma je masovna pojava, kao i život. Pa ipak, mora biti da sam ja oduvek potajno maštao da budem deo tog imaginarnog sveta, a da nisam imao hrabrosti da to sebi priznam, jer to u vreme mog odrastanja baš i nije bilo neko uvaženo zanimanje.

Inače, odmalena sam se divio glumcima zbog njihove sposobnosti da pamte sve tekstove koje izgovaraju u pozorišnim predstavama, koje sam, kao prvi komšija Mire Banjac, zajedno sa svojim školskim drugom a njenim sinom Branom, imao privilegiju da često gledam još kao osnovac. Pa još kad igraju više uloga u različitim predstavama, juče seljaka koji oteže kad divani lalinski, a sutra gospodina prefinjenog govora glembajevskog Zagreba. To me je prosto fasciniralo. A tek kada sam neke od njih bolje upoznao i svojim očima video kako pijani ko letve izlaze na scenu, a lik koji igraju bude potpuno trezan. Neverovatno. Nekoliko njih sam bukvalno pridržavao dok su se penjali na pozornicu, čak i neke dame, a onda ih gledao kako igraju uloge bez ikakvih znakova pijanstva, hodajući uspravno, sigurnim korakom i savršeno tečno izgovarajući tekst. Na kraju, posle predstave, kad bi se vratili sebi, bivali bi jednako pijani kao i pre nego što je počela.