I oni postoje
Ekskluzivno: Ujedinjeni Arapski Emirati,
centar arapske moći i simbol globalne nemoći
Imperija na vrelom pesku
Mada su Emirati od Srbije udaljeni tačno
3.805 kilometara, ova zemlja se mnogima čini znatno bliže zbog činjenice da je
svet postao globalno selo i da iz Beograda ima redovna linija(kompanija Fly
Dubai) kojom je moguće doći u zemlju nafte i najvećih nebodera na svetu, za
samo pet i po sati. Tabloidov reporter je imao priliku da vidi ovu zemlju
"spolja i iznutra" i da sagleda sve njene protivrečnosti. Naime, reč
je o državi u kojoj i danas vlada šerijatsko pravo i telesno kažnjavanje, u
kojoj su stranci ljudi nižeg reda, gde je islam (kao i u drugim islamskim
zemljama uostalom), jedina istinska vera. Sa druge strane, profit od
nafte je u Emirate doneo i nova božanstva, poput nemačkog automobilskog giganta
BMW i mnogih drugih svetskih brendova kojima se danas lokalni šeici iskreno
klanjaju. Ipak, ne treba zaboraviti da je navrelom pesku ovog pustinjskog područja
centralne Azije, vekovima carovala sirotinja. Zao duh ove mračne prošlosti uvek
preti svojim povratkom. Zaustavljene investicije i globalna kriza stigli su i
na vrata ove prebogate naftne imperije. Zemlje duhovnog mraka i nasilja nad
drukčije mislećim ljudima, koja je opiinila srpsku političku elitu, jer je sa šeicima
našla mnoge zajedničke interese.
Mersiha Hadžić
Ujedinjeni Arapski Emirati su naftom
bogata bliskoistočna država koja zauzima teritoriju jugoistočnog dela Arabijskog
poluostrva u jugozapadnoj Aziji kod Persijskog zaliva. Čine je sedam emirata:
Abu Dabi (87 odsto ukupne teritorije), Adžman, Dubai, Fudžejra, Ras el Hajma, Šardža
i Um al Kajvejn. Graniči se sa Omanom, Saudijskom Arabijom i Katarom.
Stanovništvo ove zemlje je
veoma raznoliko. Emirati (lokalni Arapi) čine samo 11 odsto celokupne
populacije, Arapa iz drugih arapskih zemalja i Iranaca ima 21 odsto,
najviše, čak 57 odsto stanovnika su državljani zemalja južne Azije, dok sa
prostora zapadne Azije dolazi 11 odsto stanovništva.
Glavni prihodi UAE potiču od
prodaje nafte i prirodnog gasa. Problem je, međutim, da naftne rezerve skoro
isključivo na teritoriji emirata Abu Dabi, dok ostale članice saveza ili
raspolažu zanemarljivim količinama crnog zlata ili su njihove rezerve već pri
kraju.
Po veličini teritorije drugi
emirat, Dubai, trenutno samo 4 odsto svog nacionalnog dohotka od godišnje 45
milijardi dolara, dobija od nafte. Umesto već gotovo isušenih izvora nafte, za
sadašnje bogatstvo Dubaija najzaslužniji su trgovina i turizam.
Arapi, starosedeoci Emirata
jedini su koji imaju državljanstvo UAE. Stranci ni na koji način ne mogu da
postanu državljani ove zemlje, gde bruto društveni proizvod po glavi stanovnika
iznosi 49.700 dolara godišnje. Državljana UAE je 2009. bilo 4.798.491.
Zbog klimatskih uslova, ali i
istorijskih iskustava i sadašnjeg blagostanja nastalim šikljanjem nafte iz
zemlje, Arabljani imaju potpuno drugačiji mentalitet od Evropljana. Oni sebe
prvenstveno smatraju izabranim narodom, jer je iz njihovih redova ponikao
Muhamed, koga smatraju Božijim prorokom.
Po Starom zavetu, Avram je
imao sina Isaka sa regularnom ženom Sarom i od njega su nastali Izraelci. Sa
svojom ropkinjom je imao sina Ismaila, od koga su nastali Arabljani. Po Kuranu,
međutim, Ismail je prvorođeni sin, a njegova majka je takođe legitimna Avramova
žena, te su Arabljani, tako posmatrano, stariji i važniji narod od Izraelaca.
Već bi i ovakvo sa kolena na
koleno prenošeno verovanje o posebnosti u očima Boga bilo dovoljno da objasni
gordost i nadmenost stanovnika Arabijskog poluostrva u odnosu ne samo na sve
ostale narode, već i na one Arape koji ne žive na prostoru gde je rođen
Muhamed, ali razloga ima još. Odmah posle smrti Muhameda Arabljani su
ujedinjeni pod prvim kalifima izuzetno brzo zagospodarili prostorom Bliskog
istoka, ali su ubrzo, pokorivši Severnu Afriku, prešli i u Španiju koju su pod
svojom kontrolom držali sedam stoleća. Na istok se njihovo carstvo
prostiralo do današnje Indije.
Arabljani su u toj prostranoj
imperiji bili vladajuća klasa i sve do propasti kalifata svi ostali narodi su
im bili potčinjeni. Zbog svega toga, Arabljani i danas sa visine posmatraju
pripadnike ostalih naroda, pogotovo one koji nisu muslimani, a najniži rang, još
po učenju samog Muhameda, imaju mnogobošci, kao što su, na primer, Indusi koji
danas čine najbrojniju radnu snagu u zemljama Arabijskog poluostrva.
Od sirote pustinje do carstva kapitala
Vekovima su Arabljani učeni
da malo rade i da vreme ne znači ništa. Najvažnije privredne grane pre
otkrivanja nafte bile su trgovina, ribarstvo i gusarstvo. Neke ozbiljne
proizvodnje, makar i poljoprivrednih proizvoda, nikada nije bilo. Ono što je
danas nafta, u starim vremenima je bio tamjan koji se dobijao na krajnjem jugoistoku
Arabijskog poluostrva i karavanima prenosio do Sredozemlja.
U srednjem veku do zla boga
siromašni i zaostali današnji Ujedinjeni emirati preživljavali su zahvaljujući
ribarstvu i pljački tuđih brodova koje su napadali u Hormuskom prolazu, koji
povezuje Indijski okean i Persijski zaliv.
Zbog toga je Velika Britanija
1819. godine stavila Emirate pod svoju kontrolu, mada im je prepustila vođenje
unutrašnje politike. Tek 1971. godine Englezi se povlače sa ovih prostora i UAE
stiču punu nezavisnost.
Zahvaljujući enormnim
prihodima od nafte i gasa stanovnici Emirata su brzo naučili da mogu da žive ništa
ne radeći. Svaki muški stanovnik UAE pošto napuni 18 godina od svog emira dobija
na poklon izvesnu svotu gotovine (meri se u desetinama hiljada dolara, a varira
od emirata do emirata), kuću i posao.
Skoro svi muškarci iz Emirata
rade u državnoj službi, najviše njih u policiji. Ostali se bave trgovinom na međunarodnom
nivou ili na neki sličan način zgrću milione u suštini ništa ne
radeći. Sve fizičke poslove u UAE
obavljaju strani radnici, najčešće oni iz Indije i Pakistana.
Dubaji, glavni grad
istoimenog emirata, drugi je na svetu po brzini razvoja. "anas je to grad
superlativa, gde je sve novo, raskošno, skupo.
Najviši hotel na svetu Burž al Arab,
nalazi se u ovom gradu koji danas broji oko 1,4 miliona stanovnika. Trenutno još
uvek najviša stambena zgrada na svetu, takođe se nalazi u tom gradu. Burž
Kalifa, kako se zove ova zgrada superlativa, glavni je razlog za bankrot
emirata Dubaia 2009. godine.
Izgradnja ovog zdanja je koštala
preko 20 milijardi dolara, a investitor je bio emir od Dubaija šeik Muhamed bin
Rašid Al Maktum.
Najjeftiniji stan u ovoj palati visokoj
828 metara, i to onaj dvosobni, košta 25 miliona dolara! Svi stanovi su
kompletno namešteni i opremljeni, a za dizajn enterijera pobrinuo se Armani.
"Ništa ne sme da zaklanja pogled
BMW-u"
Kada je shvatio da se
finansijski preforsirao i da sam nikako ne može da isfinansira ne samo ovo
zdanje već i mnoga druga koja su pre svetske finansijske krize počela da niču
po Dubaiju, šeik Muhamed se za pomoć obratio vladaru Ujedinjenih Arapskih
Emirata, prebogatom Kalifom bin Zajed Al Nahajanom, emirom od Abu Dabija, koji
je pristao da pomogne, ali pod uslovom da zgrada promeni ime od Burž al Dubai u
Burž Kalifa.
Preko noći su imena zamenjena
ne samo na samoj zgradi, već i na svim suvenirima koji su bili pripremljeni za
svečano otvaranje. Kada samodržac Dubaija šeik Muhamed nešto nameri, to mora
odmah i bezuslovno da se odradi. Po potrebi se dovodi i radna snaga iz
inostranstva, kao što je bio slučaj sa nekoliko hiljada Indijaca dovedenih samo
da bi u toku jednog prepodneva ozelenili pustinju u okolini jednog zdanja. Šeiku
ništa nije skupo.
Emir Abu Dabija je još
ekscentričniji. Od arhitekte koji je trebalo da izradi repliku pariskog Luvra šeik
Kalifa je tražio da sazida maketu u odnosu 1:1, odnosno u istovetnoj veličini u
kojoj
će kasnije da bude izgrađena i sama
palata.
Pošto je arhitekta, koji je
poreklom iz Srbije, zgradu sazidao u blizini salona BMW-a, emir je naredio da
ona odmah bude porušena i sazidana na nekom drugom mestu, jer "ništa ne
sme da zaklanja pogled na BMW".
Perverzije luksuza u kome žive
stanovnici Emirata nemaju granice. U sred pustinje, na užarenom pesku, gde
dnevna temperatura zna da pređe i šezdeseti podeljak, sazidano je - skijalište.
Dok napolju prži sunce u prostranoj dvorani gosti mogu da uživaju u veštačkom
snegu na skijaškoj stazi prirodne dužine. U šoping molovima postoje klizališta
na ledu, iako babe i dede današnjih Arabljana za sigurno u životu nisu videli
ni sneg ni led.
Staza za čuvene auto-trke u Abu
Dabiju nalazi se pored same marine za jahte kako bi bogati gosti trke mogli da
prate sa paluba svojih lađa. Na jednoj trci je upravo zbog toga došlo do
skandala kada je šeik pre kraja otplovio uvređen što se u blizini ukotvila
nekoliko metara duža jahta ruskog milijardera Romana Abramoviča.
Izrabljivanje stranaca
Kao i u svim islamskim
zemljama prostitucija, alkohol, droga i svinjsko meso su u UAE zabranjeni, ali
ih ima u izobilju. Svinjsko meso se prodaje u posebnim delovima prodavnica gde
je muslimanima zabranjen ulaz i izuzetno je skupo.
U Dubaiju stranci mogu da
dobiju dozvolu da konzumiraju alkohol, dok je to lokalnom stanovništvu strogo
zabranjeno, ali ga i ono nabavlja uz pomoć stranaca u posluzi. Cene alkoholnih
pića u emiratu Adžman daleko su niže nego u Dubaiju, pa stranci rado idu tamo u
kupovinu. Problem je u tome što kopneni put od Dubaija do Adžmana vodi preko
emirata Šardža, koji finansira saudijska kraljevska porodica, ali pod uslovom
da se najstrože zabrani prodaja, posedovanje i konzumiranje alkohola.
Zbog toga su lokalni mangupi razvili
jedinstven sistem reketiranja turista: čim vide da se neko, dolazeći kolima iz
Adžmana zaustavio na raskrsnici ili semaforu, oni ga svojim vozilom čvrknu i
predlože da se pozove policija da obavi uviđaj. Nesrećna žrtva, znajući da je
za posedovanje alkohola u Šardži predviđena drakonska kazna, a da zatvori u UAE
nikako nisu zdrava mesta za boravak, pristaju na svaku vrstu nagodbe samo da ne
bude pozvana policija koja bi otkrila alkohol u vozilu.
Grad Dubai je i centar
prostitucije. Najtraženije su belkinje iz Evrope, najjeftinije su devojke iz južne
Azije, a mogu po posebnim, visokim cenama da se nađu i Arapkinje.
Celokupna raskoš Ujedinjenih
Arapskih Emirata stvorena je na visokim prihodima od nafte i na najsurovijem
izrabljivanju strane radne snage. Za Arabljane, koji sebe smatraju
pravovernima, mnogobožački Indijci su u rangu stoke koja se nemilosrdno iskorišćava.
Mesečna plata običnog radnika iz južne Azije iznosi od oko 150 do 300 evra.
Strani radnici dovedeni u
Emirate besplatno žive u barakama u pustinji, na obodu gradova. Hrane se o svom
trošku, a šta jedu da bi uštedeli neku crkavicu i pomogli svoje rođake u
dalekoj otadžbini, bog-sveti-zna. Neki od njih žive i pored postrojenja za
preradu kanalazacionog otpada sakupljenog u Dubaiju, gde i rade. Smrad je
nesnosan, ali radnici iz Indije i Pakistana sve to moraju da prihvate ako žele
da ostanu u Emiratima.
Za nesrećne strane radnike ne
postoji nikakvo zdravstveno, penziono niti socijalno osiguranje. Ako se razbole
leče se sami ili umiru. U slučaju da ostanu bez posla imaju mesec dana rok da
nađu novi posao ili da napuste UAE, jer za njih nema nikakve socijalne ili pomoći
za nezaposlene.
Šerijatsko pravo i nadzemni metro
Strani radnici po pravilu
rade 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. Godišnji odmor je za većinu od njih
potpuna nepoznanica. Sindikalno organizovanje niti postoji, niti je dozvoljeno
- kome se uslovi rada u Emiratima ne dopadaju može jedino da napusti zemlju.
Do skora su strani radnici
morali da deponuju svoje pasoše kod svog poslodavca koji je tako postajao
bukvalni gospodar njihovih života. U međuvremenu je zakon nešto liberalniji, pa
oni sada to čine jedino ako poslodavac to od njih zahteva. Prilikom promene
poslodavca dešavalo se da stari odugovlači sa predajom pasoša radnika koji ga
napušta, pa nesrećni čovek ne može da napusti zemlju sve to vreme.
U nešto boljem položaju su
stranci koji predstavljaju neophodne stručnjake bez kojih bi privreda Emirata
stala. Međutim, i oni imaju manja prava nego lokalno stanovništvo. Bez obzira
da li su muslimani ili ne i stranci moraju donekle da se pridržavaju posta za
vreme ramazana, pa im je tako strogo zabranjeno da preko dana jedu ili piju na
javnom mestu. Da bi mogli lakše da budu kontrolisani oni prozore na svojim
kolima smeju da zatamne najviše do 30 odsto, dok lokalno stanovništvo sme sve
prozore na kolima da ima potpuno zatamljene.
U Emiratima je na snazi šerijatsko
pravo koje predviđa svirepe telesne kazne, kao što je odsecanje pojedinih
delova tela, javno bičevanje ili kamenovanje do smrti.
U suštini, jedini izvor zakona je lokalni
emir koji sudi kako mu se ćefne i u zavisnosti od raspoloženja.
Vlasnik sve zemlje i svih građevina
u državi je emir, koji je istovremeno i jedini gospodar nad narodom - kako
lokalnim stanovništvom, tako isto i stranim radnicima ili turistima. Njegova
volja je u državi alfa i omega i dešavalo se da iz puke hirovitosti emir naredi
da se sruši nečija
kuća, jer mu je ometala slobodan pogled,
ili neka druga građevina koja mu se ne dopada. Šeik Muhamed od Dubaija je, na
primer, posle prve vožnje hteo da sruši lokalni metro koji ide nadzemno, na
stubovima. Razlog je bio taj što je šeik zamišljao da će trasa da bude potpuno
ravna i prava, što zbog konfiguracije terena nije bilo moguće.
Ni jedan stranac ne može da
stekne državljanstvo Emirata, ma koliko dugo tamo boravio i radio. Pravo na
boravak tako ima samo onaj strani državljanin koji doprinosi ovoj pustinjskoj
zemlji. Državljanstvo bi, sa druge strane, značilo da je šeik dužan da i njega
izdržava, kao što to čini sa svim svojim podanicima. U suštini, stranac u
Emiratima je uvek građanin drugog ili trećeg reda sa kojim lokalno stanovništvo
može da radi šta hoće.
Svakome ko odlazi u Emirate
preporučuje se da izbegava pozive lokalnih stanovnika da sa njima poseti
pustinju. U slučaju da ima sreću, neoprezni stranac će se sa te ture vratiti
samo opljačkan i silovan, a ako nema
sreće ostaće zauvek ispod neke peščane
dine. Arabljani svakog stranca posmatraju kao niže biće čiju im je sudbinu Alah
položio u ruke. Jedna od njihovih izreka kaže: "Sa mojim sinom se borim
protiv brata, a sa bratom se borim protiv tuđina."
Svetleći krst u domovini islama
Najviši hotel na svetu, Burž al Arab u
Dubaiju koji ima sedam zvezdica. Postoji i jedan kuriozitet u vezi ovog hotela
koji je po zamisli samog šeika Muhameda od Dubaija izgrađen u obliku jedra. Na
vrhu hotela se poprečno u odnosu na osnovnu zgradu nalazi veliki restoran sa
izvanrednom panoramom. Noću, međutim, kada se na hotelu upale svetla, cela građevina,
kada se posmatra sa mora, ima oblik - gigantskog krsta. Tako se, eto paradoksa,
najveći krst na svetu nalazi, zapravo, u jednoj muslimanskoj zemlji!
Prazna četvrtina
U prošlosti je Dubai, kao
uostalom i veći deo ovog dela sveta, živeo od ribolova i lova na školjke.
Situacija se drastično promenila pronalaskom nafte, a cela ova regija je veoma
bogata naftom. Od kada su 1971. godine Dubai i ostalih šest emirata oformili
Ujedinjene Arapske Emirate, ova država je u vrhu svetskih proizvođača. To je
dalo mogućnosti i ovom gradu kao i celom emiratu da brzo napreduje.
Znajući da rezerve nafte neće trajati večno
Rašid bin Saed Al Maktum, emir Dubaija od 1958.-1990, imao je ideju kako
da Dubai učini bogatim i posle nestanka naftnih rezervi. Počeo je sa detaljnim
planovima za razvoj najvećeg svetskog turističkog mesta. Ogroman novac dobijan
od nafte kanalisao je u naglu izgradnju ovog grada. Veliki broj Indijaca i
Pakistanaca je došao u ovaj grad, da rade kao fizički radnici na ogromnim građevinskim
radovima. Broj stanovnika od 1968. do 1975. povećao se čak četiri puta.
Dubai nema prirodnu reku ili oaze,
ali ima prirodan zaton, nazvan reka Dubai, koji je vremenom proširivan i
produbljivan tako da sad predstavlja siguran plovni put i za velike brodove
koji njime plove. Dubai takođe ima i nekoliko klisura i izvora vode koji
nastaju u planinama Zapadnog Hadžara. I pored toga, svaka biljka u Dubaiju se
navodnjava, a pitka voda se dobija preradom morske vode. Ogromno more i peščane
dine prekrivaju veći deo južnog Dubaija i vode u pustinju poznatu kao Prazna četvrtina.
U moru ispred grada Dubaija trebali su da niknu veštački arhipelazi - tri u
obliku palminog drveta i jedan u kome bi veštačka ostrva formirala mapu sveta.
Do danas je završena samo jedna "palma", ostale dve započete, a
nedovršene, propadaju i tonu u more. Od "sveta", koji nedovršen takođe
tone, prodato je samo jedno ostrvo za 35 miliona dolara, ali se nesrećni kupac,
shvativši da je bacio pare u projekat koji nikada neće biti završen, u međuvremenu
ubio.