Majka Rusija

Zašto nova strategija borbe sa neposlušnom Rusijom ne daje rezultate koje SAD-e očekuje.

Hibridni rat

U arsenalu borbenih dejstava SAD-a protiv zemalja koje ne žele da žive po njihovom diktatu, pojavila se jedna novost: hibridni rat. Danas se on sprovodi protiv Rusije. O kakvaoj „zverki" je ovde reč? Ako pažljivo pogledate, tu nema ničeg novog. Jednostavno, američki stratezi su skupili od ranije poznate metode za smenu režima koji ne odgovara Americi: ekonomske, političke, kulturne, informacione, virtuelne, vojne... Američki lideri ne kriju svoje ciljeve u odnosima sa Rusijom: potpuni kolaps Rusije, ili smena Putinovog režima, tvrdi dopisnik Tabloida iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Kriva bez krivice

Kao i svaki rat, i hibridni ne može da počne bez nekog uzroka, bez konkretnog povoda. Uzroci, kao i ranije, bili su i ostali ekonomski interesi. Šta su, na primer, SAD ostavile na Bliskom Istoku? Naravno, naftu! Jasno kao dan. Kako da je se domognu? Naravno, Sadam Husein im je neće tek tako dati, neće ponuditi Amerikance da se posluže rezervama „crnog zlata". Šta raditi? I to je jasno: ubiti Sadama Huseina. Ako je ranije možda bilo jednostavno organizovati svrgavanje vladara i ubistvo, danas je to malo teže: postoji svetska javnost, a u njenim očima treba izgledati čist. Tu se ubacuje provereno propagandno oružje - laž. Od nje su, u suštini, počinjali gotovo svi ratovi.

U slučaju Iraka ovaj metod je dao stopostotne rezutate. Uoči invazije, zvanična pozicija SAD bila je da Irak narušava sprovođenje rezolucije Saveta bezbednosti UN 1441, te da proizvodi oružje za masovno uništenje. Iračka kupovina aluminijumskih cevi bila je uzeta kao dokaz za to da razvijaju proizvodnju obogaćivanja uranijuma, koji se, kao što je poznato, koristi za proizvodnju nuklearnog oružja. Uz to, SAD i njen satelit Velika Britanija, izjavili su da Sadam Husein ima i hemijsko oružje. Znači, neophodno je razoružati Irak putem sile. SAD i Velika Britanija planirale su da sprovedu u Savetu bezbednosti glasanje o rezoluciji koju su pripremili, ali su odustasli od toga jer su Rusija, Kina i Francuska najavile da će staviti veto na izglasavanje bilo kakve rezolucije koja sadrži ultimatum i dozvoljava upotrebu silne protiv Iraka. I, bez obzira na to što Savet bezbednosti UN nije dao saglasnost za bombardovanje, oni su bombardovali...

Neću razmatrati druge laži i izmišljotine američkih propagandista (drugačije se i ne mogu nazvati), koji su vodili ka krvoproliću. Srbi znaju sa koliko laži su zasipani pred bombardovanje. A Irak, Srbiju i druge zemlje u kojima su dejstvovali „prljavi Jenkiji" pominjem samo zato što danas, upravo od globalne laži, počinje frontalni i napad bez presedana na Rusiju. Specifičnost hibridnog rata protiv nje sastoji se još i u tome što Amerikanci žele da, figurativno govoreći, iskoriste tuđe napore za svoje ciljeve, tojest da privuku što više zemalja za slamanje zemlje ili smenu lidera Rusije. Amerikanci žele da Rusiju načine krivom za sve smrtne grehe, čak i ako krivica ne postoji.

Agresor broj jedan

Ovo nisam čuo od Rusa već, ako se dobro sećam, od jednog zapadnog novinara. On je rekao: ako nekoga od pripadnika američke vojske ili političara zaboli želudac, on će za to da okrivi Rusiju i Putina lično. Bilo bi smešno, da nije tužno: direktno okrivljavanje, a posebno ako je izrečeno odmah posle nekog događaja, daje dobre rezultate. Na kraju krajeva, ljudi koji su neko vreme lišeni objektivnih informacija, primaju laž kao istinu i u nju veruju. Prosvetljenje nastupa kasnije, a kada ono nastupi, pojavljuje se i nova laž, još bogohulnija i arogantnija. I, tome nema kraja. Nabrojaću samo najpoznatije laži izrečene protiv Rusije u poslednje vreme.

Iako još nije otkriveno ko je oborio malezijski boing 777 u kome je poginulo više od 300 putnika, u glavama građana zapadnih zemalja, a posebno Amerikanaca, povodom ovog događaja nema sumnji - avion je oboren ruskim raketama koje su lansirali pobunjenici iz nepriznate Donjecke Republike. Kakvi su dokazi za to? Zašto dokazivati, ako tako tvrde mediji i zvaničnici preko okeana?! A potrebno je tako malo da bi se otkrio pravi krivac. Pitati svedoke koji su videli tragediju na nebu, porazgovarati sa ukrajinskim pilotom koji je u to vreme bio u vazduhu (njega su otkrili ruski novinari) i dispečerima ukrajinskih vojno-vazdušnih snaga, na kraju i objaviti snimke sa američkog satelita koji se u trenutku pada aviona nalazio u orbiti na mestu sa koga je imao pogled na taj predeo. Ali, niko to ne radi: SAD su već „našle" krivca.

Kao što je poznato, pre godinu dana, mirni protesti u Kijevu, na Majdanu nezavisnosti, pretvorili su se u krvavu borbu nacista sa policijom, zahvaljujući provokaciji koju su pripremili i sproveli snajperisti. U kritičnom trenutku, oni su počeli da pucaju sa krovova po građanima koji su protestovali i po policiji. Ubijeno je stotinak ljudi. Zatim su radikalni elementi upali u zgrade vlade, predsednički dvorac, predsednik je pobegao, došlo je do državnog udara. I! Do danas nije otkriveno ko su bili ti nevidljivi snajperisti, odakle su se stvorili? Evo kako je to prikazao sadašnji predsednik Ukrajine, Petar Porošenko. On je izjavio, kao da pouzdano zna, da je grupom snajperista rukovodio savetnik ruskog predsednika, Vladislav Surkov. To je izjavio prilikom susreta sa rodbinom ljudi koji su poginuli na Majdanu. Nekako sam ubeđen da Porošenko nije sam smislio takvu laž, da su mu američki „lutkari", odnosno zapadni mentori naložili da tako kaže. Imam samo jedno pitanje: zar će normalan čovek poverovati u to da je Putinov savetnik... čak mi je neprijatno da o tome pišem, koliko miriše na laž ta informacija. Ali, ne kaže se džabe: da bi se u laž poverovalo, ona mora da bude najneverovatnija. Gde li su samo sakrili činjenice iz drugog plana? Na primer, snajpersku pušku koju su našli u prtljažniku automobila jednog od organizatora i vođa tzv. Evromajdana?! A evo i jednog retoričkog pitanja: zašto je posle nemira na Majdanu neko marljivo isekao svo drveće koje su pogodili snajperski meci?! Da nije zbog toga što bi se po njima moglo odrediti odakle je pucano, iz kakvog oružja, itd.

Još jedna dezinformacija: u Donbasu, na strani pobunjenika, ratuju regularne ruske vojne snage. Gospođa Viktorija Nuland, zvanični predstavnik Stejt departmenta SAD (ista ona dama koja je delila kolačiće i bombone protestantima na Majdanu) izbrojala je „hiljade i hiljade" ruskih vojnika na istoku Ukrajine.

Komandant kopnenih snaga SAD u Evropi, general Ben Hodžes, bio je još konkretniji. Sasvim ozbiljno je izjavio da pobunjenike u Donbasu pomažu ruski vojni instruktori, tehničari za sistem naoružanja i borbene jedinice. Po ocenama američkih specijalaca, Rusija je u Donbas poslala 12.000 vojnika. Ali, ne postoji nijedna fotografija, ni Nuland, ni Hodžes ne navode konkretno nijednu rusku jedinicu. Nešto razmišljam: ako bi 12.000 ruskih vojnika ratovalo u Donbasu, već odavno bi stavili tačku na prljavu kaznenu operaciju kijevskih vlasti protiv nepokornih žitelja Novorusije. Uzgred, predstavnici ukrajinske vojske ne veruju u to da ratuju sa ruskom armijom, iako se o tome na sav glas govori i piše i na Zapadu i u SAD. Tako je načelnik generalštaba Ukrajine Viktor Muženko izjavio da oružane snage Ukrajine (OSU) ne vode borbena dejstva protiv ruske vojske.

Cilj lažne informacije je očigledna: od Rusije se pravi AGRESOR. Da bi ubedili u to zapadne partnere i građane evropskih zemalja, general Ben Hodžes iznosi (jasno, da bi ih zaplašio) još nekoliko brojki. Prema njegovim rečima, zaraćenim stranama u Donbasu treba dodati skoro 29000 vojnika stacioniranih na Krimu i 50000 vojnika koji se nalaze na ruskoj teritoriji, u blizini granice sa Ukrajinom.

Primera laži je mnogo, ali jasno je da bez revanšističkih težnji lik agresora nije potpun. I sada se SAD i Zapad sreću sa sledećim problemom: kako zaustaviti Ruse ako oni, osvojivši ceo jugoistok Ukrajine, krenu na Pridnjestrovlje, a zatim okupiraju Moldaviju i pokrenu armiju na Evropu. Sasvim ozbiljno razmatraju ovo pitanje.

Prolećno pogoršanje

Svi znaju iz istorije da Rusija nikada sama nije napala druge zemlje, a da se u Evropi branila od okupatora ili je pomagala bratskim zemljama da zaštite svoju slobodu. Čini mi se da bi to trebalo da znaju i u američkoj vojsci. Ne mislim na vojnike, već na oficire. U svakom slučaju, američki generali bi trebalo da razumeju šta su propagandne pretnje, a gde je pretnja stvarna. Ali, izgleda da sami proizvođači laži veruju u svoje laži. Drukčije ne mogu da se objasne pozivi da se „ubijaju Rusi", kako je na tv stanici Fox News izjavio general-major Robert Skejls. On je uveren da u Donbasu ratuju ruski vojnici i da ih treba ubijati kako bi se pomoglo Ukrajini. Na taj način „čak ni ruski mediji ne bi mogli da sakriju činjenicu da se ruski vojnici vraćaju u domovinu u sanducima".

Naravno, napadi generala mogli bi da se podvedu pod prolećno pogoršanje stanja neuravnoteženih, psihički ne sasvim zdravih ljudi, kada ne bi bilo nekoliko okolnosti. Prvo, Robert Skejls je ratovao u Vjetnamu i dobro poznaje ruske instruktore. Od tada se nije stišala njegova mržnja prema Rusiji. (Podsetiću vas da je i vatreni mrzitelj Rusije, sentator Arizone Džon Sidni Mekkejn, takođe ratovao u Vjetnamu i njegov avion je oborio ruski pilot.) Drugo, genral-major Skejls spada u one agitatore koji u medijima štite interese Pentagona. Ima ih oko 70. Odnosno, genral-major nije starac koji je sišao s uma, već specijalaac potpuno odgovoran za svoje reči. Mada, nikad se ne zna!

Da li je moguće objasniti prolećnim pogoršanjem stanja izjavu glavnokomandujućeg vojske SAD u regionu Tihog okeana, generala Vinsenta Bruksa datu Rojtersu povodom ruskih vojnih bombardera koji dopunjuavaju gorivo u rejonu vijetnamske luke Kamran. Genral to smatra „provokacijom" jer se ti naleti dešavaju u blizini ostrva Guam gde se nalazi velika američka vojna baza. Amerikanci su ozbiljno uplašeni, a službenik ministarstva spoljnih poslova, istina anonimno, kaže: „Pozvali smo vijetnamske vlasti da garantuju da Rusija ubuduće ne može da priđe uvali u kojoj se nalazi luka Kamran kako bi ostvarila aktivnosti koje bi mogle da povećaju napetost u regionu."

Ovi Amerikanci imaju neverovatnu logiku: američki avioni ne stvaraju nikakvu napetost u regionu, a ruski je kao stvaraju. Meni ovo liči na manifestaciju tzv. vijetnamskog sindroma, straha od Rusa. Ali, Amerikanci će morati da se pomire sa činjenicom da će Rusija i Vijetnam graditi u Kamranu zajedničku vojno-tehničku bazu. Tamo će gorivo dopunjavati ne samo vojni avioni, već i ruske podmornice.

Da li vam na prolećno pogoršanje stanja liči i hitno razmeštanje tenkova u Letoniji? U martu su u Rigu, na američkom brodu koji nosi ime „Sloboda", stigli tenkovi Abrams i oklopna vozila. Veliki broj, priča se oko 3000 komada. (Tolika količina tehnike nalazi se i u Ukrajini.) Evo kako za tv ovaj događaj komentariše general-major vojske SAD, Džon O'Konor, koji prati iskrcavanje i razmeštanje tenkova: „Armija SAD daće Letoniji svu potrebnu podršku, sa zemlje, iz vazduha ili sa mora, stvarajući tako jedinstveni front protiv ruske agresije." Ako pogledate fotografije, lako ćete primetiti da tenkovi izgledaju neobično za litvanski pejzaž: nisu obojeni maskirnom zelenom bojom, već bojom peska (žutom). Najverovatnije su ovi tenkovi prebačeni sa Bliskog Istoka ili Afrike i nisu stigli da ih prefarbaju. Pitanje se samo nameće: čemu takva žurba? I uopšte, zašto su odjednom, u martu, SAD intenzivirale ofanzivu (na svim frontovima) protiv Rusije? Nije valjda da je ceo Stejt department, vladu, predsednika itd. uhvatilo „prolećno pomračenje".

Od Minska do Kijeva

Razlog iznenadnog povećanja pritiska na Rusiju je jednostavan. Izdvajam dva glavna momenta.

Prvi: američka politika pritiska na Rusiju i Putina ne daje opipljive rezultate. Sve više evropskih lidera počinje da shvata da bez Rusije ne može da se reši mnoštvo bitnih političkih i ekonomskih problema. Mnogi posebno strahuju od ofanzive radikalnog i agresivnog islama na evropski kontinent. Evropski političari počinju da shvataju da SAD traže agresora na pogrešnom mestu, da Rusija uopšte nije neprijatelj i agresor. A to znači da izolacija Rusije, čemu streme Amerikanci, nema nikakvog smisla. Štaviše, izolacija Rusije, na primer, putem ekonomskih sankcija, nanosi ogromne gubitke Evropljanima. Pedantni analitičari su izbrojali da je tokom pola godine sankcija prema Rusiji, EU izgubila između 25 i 30 milijardi dolara. Gubitak Ukrajine iznosi više od 40 milijardi dolara. Ruski gubitak je i veći, ali ne toliko da bi se njena ekonomija potpuno urušila, iako Obama zbog nečega smatra da je ruska ekonomija, zbog uticaja sankcija, na samrti. Na poslednjem zasedanju EU, odjednom se ispostavilo da sedam zemalja ne želi da produžava sankcije prema Rusiji, kako to traži SAD. Bez konsenzusa neće biti ni sankcija. Eto zašto Amerikanci hitno prebacuju tenkove i oklopne transportere na granice sa Rusijom. Eto zašto Ukrajina dobija, doduše iza kulisa, teško naoružanje iz Avganistana, Poljske i drugih istočnoevropskih zemalja. Rat na istoku Ukrajine potreban je samo SAD, a nikako nije potreban ni Evropi, ni Rusiji.

Drugo: svima je jasno, uostalom čak i Barak Obama se nije uzdržao i priznao je, da su Stejt department i CIA pomogli Ukrajincima da izvrše „revoluciju na Majdanu", odnosno da izvrše državni udar. SAD nije ostala po strani ni u podsticanju rata protiv Novorusije. Važno je primetiti da je upravo po savetima američkih stratega i uz pomoć američkih specijalnih službi (ceo sprat zgrade Službe bezbednosti Ukrajine - SBU - ustupljen je službenicima CIA) počela tzv. antiteroristička operacija (ATO). U suštini, ATO je rat protiv svih žitelja istočnih oblasti, Donjecke i Luganske. Upravo protiv žitelja, a ne samo protiv separatista. Kako drukčije objasniti da je od prvog dana korišćeno teško naoružanje (tenkovi, avioni, helikopteri, raketni sistemi...). Po mom mišljenju, protiv separatista se ne bori na takav način. Ali, nije stvar u tome.

Građanski rat na istoku Ukrajine napravio je ogromne nevolje za Rusiju. Za američke jastrebove, to je melem za dušu. I odjednom, Putin traži da se u septembru u Minsku prihvati njegov plan za mirno regulisanje konflikta. Istina, taj plan se nije dopao ukrajinskoj vojsci i jedinicama Nacionalne (čitaj nacističke) garde Ukrajine, ali kako kaže ruska poslovica, svaki početak je težak, posle je sve lakše. U februaru je ruski lider uspeo da za rešenje problema privuče rukovodstvo Nemačke i Francuske; Angela Merkel i Franosa Oland su čak doleteli u Moskvu tim povodom. Zaključak pregovora „normandijske četvorke" (Porošenka, Putina, Merkelove i Olanda) u Minsku, koji su trajali 16 sati, bio je dokument u kome je po tačkama naznačeno šta treba da se uradi i kada, kako bi se došlo do mira. I šta se desilo?

Od 15. februara granatiranje gradova Novorusije je umnogome smanjeno, teško naoružanje je povučeno u dubinu teritorije, mirni građani su počeli slobodnije da dišu. Do mira je još daleko, ipak on je moguć, iako u dalekoj i maglovitoj budućnosti. Za SAD to je „nož pod grlom". Oni su se toliko trudili da raspiruju oganj rata, a ono... Naravno, američki jastrebovi čupaju sebi kosu. Otuda i pozivi na ubistva Rusa, izolovanje agresora itd.

Uglađeni ljudi

Ovde bi se mogla staviti tačka, ali ipak želim na kraju da kažem nekoliko reči o Krimu. Upravo od priče o tome kako se poluostrvo Krim vratilo Rusiji, Tabloid je i počeo seriju tekstova o ukrajinskoj krizi. Prošlo je ravno godinu dana od tada. Otvoreno govoreći, dogodilo se nešto neočekivano: na televiziji je emitovan dokumentarni film „Krim. Povratak kući". Nadam se da će i gledaoci u Srbiji biti u prilici da ga vide. Izdvojiću ovom prilikom dve-tri epizode koje su me i lično pogodile, iako je ceo film za mene bio - otkrovenje.

Film je zasnovan na razgovoru sa Vladimirom Putinom. On tako iznenađujuće otvoreno govori, i tako je hrabar i uveren u ispravnost svojih dela. Predsednik Rusije odgovara na najneprijatnija i najnezgodnija pitanja mog kolege, novinara Andreja Kondrašova. Između ostalog, govori i o reakciji Zapada i SAD na vraćanje Krima, koje oni smatraju okupacijom, o sankcijama itd.

A evo i jedne epizode: na aerodrom u Simferopolj, odnosno na pistu, dolazi grupa građana da ne bi dozvolili sletanje avionima iz Kijeva, sa vojnicima, tačnije sa kaznenim odredima za rasturanje mitinga protiv režima, odnosno hunte koja je preuzela vlast. Ljudi su naoružani. Čime? Nećete verovati: drškama od lopata, štapovima za hodanje. Časna reč. I pred tu „naoružanu" masu staju specijalci SBU sa automatima na gotovs. Čuje se repetiranje, svakog trenutka će početi paljba. I odjednom, na pistu, sa uključenim farovima, stižu tri vojna vozila. Iz njih izlaze, u punoj opremi, pripadnici ruske mornarice. Oni ćuteći staju između protestanata i boraca SBU. Specijalci SBU se tiho udaljavaju i javljaju Kijevu da je aerodrom blokiran, avioni se okreću u vazduhu. Bez ijednog ispaljenog metka. Već sledećeg dana stanovnici Krima ruske vojnike će nazvati najučtivijim ljudima u uniformama. Kasnije, Zapad i SAD priznaju da takvu operaciju nisu očekivali.

I još jedna epizoda. Kada je na Krimu počelo razoružavanje 22 hiljade ukrajinskih vojnika, ka obali je krenuo američki razarač „Donald Kuk" naoružan tomahavk raketama. I opet se na obali pojavljuje, iznenada i neočekivano, jedinstveni (u svetu takvog još nema) raketni sistem „Bastion". I, šta se dešava? Čim su Amerikanci na svojim lokatorima uočili signal o tome da je „Bastion" spreman za dejstvovanje po cilju, razarač se tako naglo okrenuo, da su mornari popadali po palubi. Brodovi, tačnije vojni brod, otplovio je ka Bosforu. A iznad njega, u niskom letu, verovatno da bi im poželeo srećan put, proleteo je borbeni avion SU 24. Posle toga, niko na Zapadu i u SAD nije više sumnjao u to da Rusija nikome neće dozvoliti da je vređa.