Dežurna

Uzroci i posledice sunovrata nekadašnje svetske velesile

Bila jednom jedna Amerika

Američki ambasadori se u Beogradu, a i u drugim nerazvijenim državama, ponašaju kao prokonzuli. Arogantni su, prete vlastima i građanima te zemlje, dovode kompanije iz svoje zemlje da pljačkaju Srbiju, i zemlje u kojima su gubernatori. Traje to decenijama. I dok poziva saveznike da se suprotstave ruskoj, navodnoj agresiji na Ukrajinu, administracija u Vašingtonu, zaslepljena svojim prividom moći, polako gubi tlo pod nogama. Da je, kojim slučajem, u nekom ruskom gradu uvedeno vanredno stanje i izvedena nacionalna garda zbog masovne pobune građana protiv vlasti, Bela kuća bi preko svoje lažovske televizije CNN pozvala saveznike da napadnu Moskvu, zbog gušenja ljudskih prava. Izolacionistička politika Vašingtona prema Rusiji pokazala se kao kontraproduktivna. Ruski predsednik Vladimir Putin je saosećajno izjavio prošlog meseca da je moguće da se SAD-e u bliskoj budućnosti raspadnu kao i SSSR? Naglasio je da će Rusija nastojati da pomogne svojim partnerima, misleći na SAD-e, da prevaziđu krizu u koju ulaze. A on ne priča napamet. Danas je u Americi sve lažno. Od lažne vrednosti dolara, lažne demokratije, lažne ekonomije, lažne vojne superiornosti. Sva vlast i novac je u rukama malobrojne skupine njujorških bankara, koji nastoje da na planeti uvedu da svi, koji prežive njihov teror, služe samo njima. Prva na udaru je Evropa, koja stenje pod čizmom Ujka Sema, a Nemačka se kurobeca, uverena da će ona ostati u sedlu, kao njen ponizni saveznik. Šta Srbiju veže za Ameriku, i zašto joj konačno ne okrenemo leđa, i krenemo svojim putem?

Milovan Brkić

Danas je potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije delove je Tabloid preneo svojim čitaocima u nekoliko nastavaka, detaljno je prostudirana mračna strana globalizma.

Smrtonosna industrija laži

Dvojica američkih publicista, Edvard S. Herman i Dejvid Piterson, detaljno su razobličili dvostruke i trostruke standarde svih savremenih vlada SAD, u pogledu genocida i odnosa američkih imperijalista prema njemu.

U knjizi "Politika genocida" (sa predgovorom Noama Čomskog) koja je doživela i svoje srpsko izdanje, Herman i Piterson nemilosrdno kritikuju brutalni militarizam dirigovan iz centara moći u Vašingtonu, koji je doveo do toga da američki zločini nisu zločini i da genocid koji sprovodi vlada SAD-a nije genocid. Sa druge strane, Herman i Piterson, na konkretnim primerima govore o tome kako vlada SAD proizvodi i krivce za genocid i žrtve genocida, kad ona to hoće i gde ona odabere. Politikom genocida američkog imperijalizma- postoje vidljivi i nevidljivi masovni zločini!

Opšte poznato je da su američki mediji, neki sopstvenim zakasnelim uključenjem, praktično služili kao novinarski agenti vlade tokom osamnaestomesečne pripreme za invaziju na Irak 2003. lako su razorne posledice američkog rata i okupacije teže za ignorisanje nego posledice trinaestogodišnjeg režima sankcija (većinom zato što su američke trupe bile na terenu i pretrpele znatne žrtve, iako je to samo mali procenat ukupnih žrtava), glavne političke, medijske i intelektualne grupe američkog establišmenta bile su neverovatno uspešne u omalovažavanju patnji i gubitaka života iračkog civilnog stanovništva.

Smrt, nasilje, genocid i zločinačka okupacija neke države i istrebljenje naroda, uglavnom američkog građanina, bilo zbog neobaveštenosti, ili zlonamerne obaveštenosti, ne dotiče. Sve je to samo biznis za njujorške bankare i Izabranu elitu, koju, uglavnom čine Jevreji - Sefardi.

Dogovor koji se razgrađuje

Godine 1971. održan je sastanak između predstavnika SSSR-a i SAD-a. Uobičajena razmena strateških podataka ukazala je da na planeti živi nešto više od 13 procenata stanovnika bele rase. Hrišćanska civilizacija je smrtno ugrožena, zaključeno je, jer u Evropi, koja je stecište hrišćanske civilizacije, egzistiraju dva protivurečna sistema, dva vojna saveza i ekonomska bloka, koji sprečavaju transfere tehnologija ljudi, roba i usluga, i da Evropa najveći deo dohotka ulaže u vojnu industriju. Delegacije su predvodili tadašnji direktor CIA Džordž Buš i sekretar u Komsiji za informisanje Politbioroa KP SSSR-a Mihail Gorbačov.

Tri godine kanije udareni su bili temelji Novog Svetskog Poretka. U Helsinkiju je 1974. godine održana prva Konferencija o evropskoj bezbednosti (KEBS). Njoj su prisustvovale sve evropske zemlje, uključujući i Albaniju, kao i SAD-e i Kanada, koje nisu evropske zemlje, ali jesu hrišćanske! Na ovom skupu usvojena su nova pravila, a i Leonid Brežnjev i Enver Hodža potpisali su četvrtu korpu propisa, koji su se odnosili na ljudska prava i slobode! KEBS je kasnije promenio ime u današnji OEBS!

I činilo se da se dogovor sklopljen između Moskve i Vašingtona sprovodi u delo. Moskva je, kada je na čelo SSSR-a došao Mihail Gorbačov, odustala od Varšavskog pakta, srušila je Berlinski zid i dozvolila ujedinjenje dve Nemačke. SSSR se raspao kao država, bez ispaljenog metka, a očigledno je da Vašington nije podsticao krvavi rasplet.

Vraćanje hladnih vetrova u odnosima Moskve i Vašingtona počelo je sa dolaskom Medlin Olbrajt na mesto državnog sekretara za spoljnu politiku, koja je često izjavljivala da Rusiju treba rasparčati i uzeti joj teritorije. Iz tog perioda poznata je afera oko prisluškivanja njenog kabineta. Naime, FBI-a je primetila da ruski diplomata dolazi kolima u blizinu zgrade Stejt Departmenta, da se zadržava oko minut i da odlazi. A, dolazi samo kada je gospođa Olbrajt u kabinetu. Posle višemesečne pretrage, ustanovljeno je da je u izrezbarenom delu stolice na kojoj je sedela gospođa Olbrajt, instaliran odašiljač. Ona je bila užasnuta da je tokom celog njenog mandata, Moskva znala za sve njene planove! Pokazaće se kasnije da su Ameri nedorasli Rusima u špijunaži, i da su izgubili taj rad, deklasirani tako reći.

Za vreme vladavine Džordža Buša starijeg i osmogodišnjeg mandata Buša mlađeg, odnosi Vašingtona i Moskve, barem javno, bili su u uzlaznoj liniji, što je pokazivala i trgovina, osnivanje američkih kompanija u Rusiji, zajednička svemirska istraživanja. Posebno su dolaskom na vlast predsednika Putina, ojačali ekonomski odnosi između Nemačke i Rusije, potpisano je više od 50 strateških ugovora o saradnji, i da su Rusi, po oceni Nemaca, pouzdani partneri, u svakom pogledu.

I dok je nastojala da sa Rusijom održava dobre odnose, administracija iz Vašingtona je podjarmljivala ostatak planete, surovo eksploatišući one koji nisu mogli da se odupru nasilju SAD-a.

Ispovest ekonomskog ubice

"Dužnost nam je bila da uništavamo!" - tvrdi Džon Perkins u svojoj knjizi "Ispovest ekonomskog ubice".

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...

Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins, i sam je bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: "Confessions of an economic hit man"), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. (Tabloid je u objavio najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...).

Ekonomske ubice su izuzetno dobro plaćeni profesionalci koji zemljama širom planete otimaju hiljade milijardi dolara. Oni usmeravaju pare iz Svetske Banke (The World Bank), USAID (The U.S. Agency for International development - USAID) i drugih stranih organizacija za „pomoć", direktno u novčanike velikih američkih "internacionalnih" korporacija i džepove članova nekoliko bogatih familija koje kontrolišu planetarne prirodne resurse. Njihova oružja uključuju falsifikovane (fabrikovane) finansijske izveštaje, nameštene izbore, podmićivanje, iznurivanje (ucene), seks i ubistva. Oni igraju igru koja postoji od kad postoje imperije, sa tom razlikom da se sadašnja igra, u ovo vreme globalizacije, dodatno usavršila i prešla na još viši zastrašujući nivo. Trebao sam znati: ja sam ekonomski ubica!

Ovo nije fikcija, nego ružna stvarnost!

''Napisao sam to 1982. godine, na početku knjige sa radnim naslovom 'Savest jednog ekonomskog ubice'. Knjiga je posvećena predsednicima dvaju zemalja, ljudima koji su bili moji klijenti, koje sam poštovao i smatrao sebi srodnim: Haime Roldosu (Jaime Roldus) - predsedniku Ekvadora i Omaru Torihosu (Omar Torrijos) predsedniku Paname. Obojica su poginuli u avionskim nesrećama! Ali, njihove pogibije nisu bile slučajne!

Oni su ubijeni jer su se suprotstavili bratstvu korporacija, vlada i čelnika banaka čiji cilj je bila globalna imperija. Mi, ekonomske ubice, nismo uspeli da ih obrlatimo pa su onda na scenu stupile druge vrste ubica, sponzorisani CIA- šakali koji su čitavo vreme vrebali iza naših leđa...

Ja sam ubeđivan da prekinem pisati ovu knjigu. Počinjao sam je pisati još četiri puta u toku sledećih dvadeset godina. Svaki put, moja odluka da počnem pisati, bila je motivisana trenutno aktuelnim svetskim događajima: Američka invazija na Panamu iz 1989. godine, prvi zalivski rat, Somalija i uspon Osame bin Ladena. Međutim, pretnje i podmićivanja su me svaki put ubedili da prekinem.

Još 2003. godine, predsednik jedne velike izdavačke kuće je pročitao radnu verziju onoga što je tada već postalo "Ispovest ekonomskog ubice". Opisao je kao: "...Fascinirajuća priča koja jednostavno mora biti ispričana!". Tada je sa gorkim izrazom lica odmahnuo glavom i rekao mi da, pošto bi glavešine u sedištu kompanije mogle biti protiv, on ne može sebi da dopusti rizik da je objavi: "...Mi bismo te mogli promovisati na tržištu u grupi romanopisaca kao što su Džon le-Kare (John le Carré) ili Graham Grin (Graham Greene)."

Ali ovo nije bila fikcija (kao u njihovim delima). Ovo je istinita priča o mom životu. Jedan hrabriji izdavač, jedan koji nije u vlasništvu internacionalnih korporacija, pristao je da mi pomogne da je ispričam...

Priča ovog specifičnog ekonomskog ubice je priča o tome kako smo dospeli tu gde jesmo i zašto se sada suočavamo sa krizama koje se čine nerešive. Zapravo, dvadeset i četiri hiljade ljudi umire od gladi svaki dan, jer nisu u mogućnosti skrpiti dovoljno namirnica neophodnih za preživljavanje!

I što je najvažnije, ova priča je morala biti ispričana, jer danas, po prvi put u istoriji, jedna nacija ima mogućnost, pare, i može da promeni situaciju.

''To je nacija u kojoj sam rođen i ona u kojoj sam služio kao ekonomsku ubica - Sjedinjene Američke države." - objašnjava Perkins svoje pobude.

- Moj izdavač me je pitao da li smo zaista sebe nazivali ekonomskim ubicama. Ja sam ga uverio da jesmo. Zapravo, onog dana 1971. godine, kada sam počeo raditi pod Klodininim (Claudine) patronatom. Ona me je upoznala sa sledećim: "Moj zadatak je da te oblikujem u ekonomskog ubicu. Niko ne sme znati o tvom poslu, čak ni tvoja žena." Onda se uozbiljila i rekla: "Jednom kada uđeš u to kolo nema ti izlaska dok si živ...".

Klodin nije pokušavala da ulepša opis toga šta ću biti pozvan da činim. Moj zadatak je, rekla bi, "...da ohrabrim svetske vođe da postanu deo ogromne mreže koja promoviše Američke komercijalne interese. Na kraju, te vođe bivaju do guše upleteni u kučine zajmova koje osiguravaju njihovu lojalnost. Možemo ih iskoristiti kad god nam se hoće da zadovoljimo naše političke, ekonomske ili vojne potrebe. Za uzvrat, oni uvršćuju svoje političke pozicije kroz zavaravanje naroda industrijskim zonama, energetskim postrojenjima i aerodromima. Istovremeno vlasnici američkih investicionih i građevinskih kompanija postaju neverovatno bogati...".

Opasnije od zavere

Danas se mogu videti rezultati toga kad ovaj sistem iskače iz šina i kad podivlja. Rukovodioci naših najcenjenijih kompanija upošljavaju ljude da za skoro robovske nadnice rintaju od jutra do sutra pod neljudskim uslovima u azijskim fabrikama. (Danas je to i sudbina srpskih radnika, kojima je takav status odredila Vučićeva mafija). Naftne kompanije bezobzirno ispumpavaju toksine (otrove) u reke koje protiču rezervatima sa tropskim šumama, svesno ubijajući ljude, životinje i rastinje, čineći genocid nad starim kulturama. Farmaceutska industrija proizvodi lekove milionima afrikanaca koji su zaraženi Sidom (AIDS). Dvanaest miliona naših američkih porodica nisu sigurne da će imati za sledeći obrok.

Energetska industrija stvara čudovišta kao što je jedan Enron. Finansijski sektor stvara čudovišta kao što je jedan Andersen. Odnos prihoda jedne petine najbogatijih država naspram prihoda jedne petine najsiromašnijih je skočio sa 30:1 u 1960. na 74:1 u 1995-toj. SAD je trošio preko 87 milijardi dolara vodeći rat u Iraku dok Ujedinjene nacije procenjuju da bi za manje od polovine te sume mogli omogućiti čistu vodu, odgovarajuću ishranu, sanitarne usluge i osnovno školstvo svim ljudima na svetu.

''...Ljudi kao ja su bili plaćeni bezobrazno mnogo da bi sprovodili rasprodaje. Ako zatajimo, daleko zloćudnija vrsta ubica - šakali, izlazi na scenu. A ako šakali zataje, onda posao prelazi u ruke militarista koji izazivaju sukobe.'' - tvrdi Perkins.

Ova knjiga je ispovest jednog čoveka koji je, onda kada je i sam bio ekonomski ubica, bio deo relativno male grupe. Ljudi koji imaju slične uloge su danas daleko brojniji. Oni imaju manje bezazlenija zvanja-titule i oni pohode zdanja kompanija Monsanto, Dženeral Elektrik, Najk, Dženeral Motors, Vol-Mart i skoro svih ostalih najznačajnijih svetskih korporacija.

Uterivanje zemalja u dužničko ropstvo omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice." Ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju "šakali": ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo. Pa tek onda šaljemo vojsku. Vojska je poslednje sredstvo!"-potvrđuje Perkins.

I priznaje: "Nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa i panamskog predsednika Omara Torihosa. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podržala "šakale" da to urade zato što se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji način.

Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, piše Perkins -bio sam regrutovan od strane National Security Agency, agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju.Prošao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora laži, psiholoških testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledžu. I pošteno je reći da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za "ekonomskog ubicu".

Oni su takođe identifikovali brojne slabosti u mom karakteru, koje su im omogućile da me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su te slabosti univerzalne, ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge naše kulture: novac, moć i seks. Zatim sam se pridružio mirovnim snagama, za šta sam bio ohrabren od strane Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru živeći sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme počinjali da se bore sa naftnim kompanijama. Ustvari, najviše tužbi u istoriji sveta povodom narušavanja ekološkog sistema, podneli su baš ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su Teksako, Ševron...

Dok sam još bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u američku privatnu korporaciju Čas T. Mejn, konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova, koje sam ja definisao kao poslove plaćenog ekonomskog ubice, i gde sam se uspeo na sam vrh - svojim ne malim zaslugama i talentom za taj posao uspeo sam da postanem vodeći ekonomista.

Uterivanje zemalja u ogromne dugove, u dužničko ropstvo, omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju oni koje nazivamo "šakali": ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo sa ambicijom preuzimanja njihovih prirodnih resursa i bogatstava, preuzimanja privrede.

Šakali takođe dolaze iz privatne industrije i nisu kadar CIA-e. Ove poslove obavljaju privatni konsultanti koji su obučeni da rade ovaj posao. Poznavao sam i još uvek poznajem mnoge ljude koji se bave tim poslom. Ali u nekim slučajevima ni "šakali" nisu mogli da obave svoj deo posla. Takav je bio slučaj sa Sadamom Huseinom u Iraku. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je, dakle, bila poslednje sredstvo.

Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. U tu svrhu mehanizmi zaduživanja kod MMF-a i Svetske Banke, bili su po pravilu primenjivani. I tek u nekoliko slučajeva nisam uspeo da ubedim lidere zemalja da resurse svoje zemlje stave na raspolaganje.

Veoma sam se divio Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram. Da ga navedem da radi u skladu sa našim interesima: da promeni politički kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obećanjima koja je dao narodu Paname. Ono što u takvim situacijama kažete jeste: "...Vidite, ako igrate našu igru, ja ću se pobrinuti da vi i vaša porodica budete veoma, veoma bogati!". Ali Torihos se nije dao korumpirati. Rekao mi je: "Nije mi potreban vaš novac, Huanito..". Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na španskom. "...Nije mi potreban vaš novac: imam dobru kuću, dobra kola, dovoljno srebra...". Onda sam mu ja nagovestio da ga kurs ispunjavanja predizbornih obećanja vodi putem kojim su išli Aljende u Čileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu...

I on je posle toga završio rečenicu koju je bio započeo: "...Da, Huanito, ja imam sve što mi je potrebno ali ja moram da uradim ono što je veoma potrebno mom narodu: moram da ih oslobodim. A da bi bili slobodni, Panamski kanal mora biti u njihovim rukama. Ono što je meni potrebno i što je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste to da SAD odu i da prestanu da nas eksploatišu...".

Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreći dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam šokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim čovekom kome sam se divio zbog njegove harizmatičnosti, hrabrosti i nacionalizma. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan u smislu da je želeo najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokušao. Baš sve metode koje sam znao i nijedna nije dala rezultate.

I predsednik Ekvadora, Roldos je stradao na isti način: u navodnoj avionskoj nesreći u svom privatnom avionu!

Roldos je ubijen u maju, 1981. godine. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: "...Ja sam, verovatno, sledeći, ali ja sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okončana...".

Bio je upravo potpisao ugovor sa Džimijem Karterom o vraćanju Panamskog kanala u ruke Panamaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca posle onoga što se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Na žalost, Torihos je bio zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio sušta suprotnost - postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989. godine, SAD su napale Panamu, posle čega je vlast bila vraćena pre - Torihoskoj oligarhiji - lutkama na koncu u režiji SAD, od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije, pa sve do Torihosovog perioda.

Naravno, u SAD-u niko ne pominje ekonomske ubice, genocid koji počini američka vojska. Sve se prećutkuje.

Kada je u ozbiljnim studijama procenjivana smrtnost Iračana - koja se marta 2003. godine, na početku rata, kretala od 98.000, preko 655.000, pa sve do milion žrtava, pri čemu je većina ovih smrti bila nasilna, mediji i intelektualci su se prema njima retko kada odnosili kao prema posrednim ili neposrednim po sledicama invazije i okupacije, a još manje kao prema namerno nametnutom krvoproliću, zločinu protiv čovečnosti ili ,"genocidu".

Možemo biti sigurni da u sklopu izveštavanja o Iraku, mediji nisu nikada citirali Nirnberšku presudu ili aludirali na američki rat kao "najviši međunarodni zločin" ili na iskaz presude da "celina nagomilanog zla" - naravno i odgovornost za njega - proizlazi iz centralnog akta agresije. Takođe, primetna je činjenica da u ovom slučaju, kada je njihova vlada agresor, očigledno narušavajući Povelju Ujedinjenih nacija time što je napala drugu nezavisnu državu, vladini mediji i intelektualci skoro jednoglasno su ignorisali pitanja o saglasnosti tog napada sa vladavinom prava.

Hauard Fril i Ričard Folk su, u svojoj analizi izveštavanja Njujork tajmsa o ratu u Iraku, našli da uprkos činjenici da invazija jedne zemlje od strane druge direktno implicira najfundamentalnije aspekte Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava, nijedan uvodnik Njujork tajmsa nije pomenuo reči "Povelja Ujedinjenih nacija" i "međunarodno pravo" ni u jednom od sedamdeset izveštaja o Iraku od 11.9.2001. do 21.3.2003.godine. Mediji, takođe, nisu dali prostor stručnim kritičarima ovog planiranog akta agresije da izraze svoje stavove i pozovu na odgovornost političke vode, iako su srdačno primali one koji su bili spremni da odbace ovu zabrinutost.

Ovo važi (iako sa manjim stepenom isključivanja) i za opštu humanitarnu katastrofu u Iraku, uključujući krizu izbeglica koja je i dalje jedna od najozbiljnijih u svetu, u jednom trenutku sa preko četiri miliona proteranih Iračana, od kojih je polovina izbegla u susedne zemlje.

Samo mala pažnja posvećena je uništavanju i pljačkanju iračkog arheološkog nasleđa, jednog od najvrednijih na svetu. (Preporučujmo čitaocima da pogledaju našu "Dupericu"). Napad je počeo prvim Zalivskim ratom 1991. godine, ali je uveliko eskalirao marta 2003. godine, u neprocenjivu kulturnu katastrofu...

Elenor Robson sa fakulteta OL Souls koledž, ozbiljnost ove situacije stavila je u istorijsku perspektivu:

"...Morali biste da se vratite vekovima unazad na mongolsku invaziju na Bagdad 1258. godine da nađete pljačku ovih razmera!".

Takođe, treba primetiti da predinvazijska kampanja bombardovanja - koju su pokrenule američka i britanska vlada kako bi uništile ono što je preostalo od iračke vazdušne odbrane, kao deo priprema za invaziju 2003. godine - tri godine nije ni spominjana u medijima, a količina bombi koje su američki i britanski lovci-bombarderi bacili na Irak povećala se od nule u martu 2002. godine do 54,6 tona u septembru, i 53,2 tone u decembru." Značajno je da, iako se Irak žalio na ova flagrantna narušavanja mira, niko nije obraćao pažnju, mada je Irak redovno o tome prilagao dokumentaciju Savetu bezbednosti i generalnom sekretaru, kao što je i inače godinama radio.

Ipak, sumrak SAD je bio sve bliži. Amerika se finansijski rastakala, jer je samo manji deo društva pribavljao finansijsku moć, a novac nije ulagao u proizvodnju, već u nekretnine, ili ga je ulagao u inostranstvo.

Pred nama je sumrak NATO-a

Robert Gejts, državni sekretar za odbranu SAD rekao je 11. april 2011 da se NATO savez suočava se sa "mutnom, ako ne i turobnom" budućnošću, ukoliko evropski saveznici ne povećaju svoje vojne troškove i ne postanu "ozbiljni i sposobni" partneri, rekao je američki sekretar za odbranu Robert Gejts.

Šef Pentagona doveo je u pitanje opstanak NATO rekavši da su članovi Alijanse cicije i nemaju političku volju, zbog čega bi SAD mogle da odluče da prekinu svoju podršku Savezu, prenele su agencije.

"Budući američki politički lideri, oni koji nisu formirani u vreme Hladnog rata, kao što sam bio ja, možda neće misliti da je američko investiranje u NATO vredno novca", rekao je on na kraju jedanaestodnevne posete Evropi.

Gejts nije krio svoju frustraciju NATO birokratijom i ogromnim restrikcijama koje su evropske vlade uvele u svom učešću u ratu u Avganistanu i pozvao ih da obezbede više snaga za ratna dejstva.

Američki ministar odbrane je ocenio da NATO ne ispunjava svoje obaveze i previše posla prepušta SAD, kao i da obe sadašnje vojne operacije Alijanse - i u Avganistanu i u Libiji - ukazuju na slabosti i neuspehe Saveza.

"Realnost je da u američkom Kongresu i među američkim političarima ima sve manje strpljenja i želje za povećanjem fondova u korist država koje su, po svemu sudeći, nespremne da izdvoje neophodne resurse ili sprovedu neophodne promene kako bi bili ozbiljni i sposobni partneri u sopstvenoj odbrani", naveo je on.

Ne imenujući nijednu zemlju posebno, Gejts je evropske partnere optužio da su "spremni da sve veću cenu bezbednosti prepuste da plaćaju američki poreski obveznici smanjujući sopstvene budžete".

Prema njegovim rečima, rat u Avganistanu, koji se vodi pod okriljem NATO, prvoklasni je primer američke frustracije nemogućnošću Evropljana da obezbede neophodne resurse".

"Uprkos prisustvu više od dva miliona uniformisanih vojnika, ne računajući vojsku SAD, NATO se mučio, ponekad i očajnički, da izdrži razmeštanje između 25 i 40 hiljada vojnika, ne samo u vidu fizičkog prisustva vojnika na terenu, nego i u pomoćnim sredstvima kao što su helikopteri, transportni avioni, obaveštajni podaci, nadzor, izviđanje i još mnogo toga", rekao je Gejts.

Mnogi Amerikanci smatraju da je NATO proizvod vremena koje je prošlo i čija je svrha postojanja dovedena u pitanje nestankom Sovjetskog Saveza.

On je izrazio uverenje da će NATO opstati uprkos sadašnjim nedostacima i neuspesima, ali je upozorio i na mogućnost da se SAD više okrenu svojim partnerima u Aziji i na Pacifiku, gde Kina postaje sve ozbiljnija pretnja.

NATO alijansu potresla je afera, kada je ustanovljeno da je German Simm - šef odseka bezbednosti ministarstva odbrane Estoniji od 2001 radio je za NATO, kao predsednik Komisije za reformu NATO alijanse, uhapšen jer je bio aktivni agent ruske službe bezbednosti. U tom poslu mu je pomagala i njegova supruga. Simm je dobio 12,5 godina zatvora, a američki predsednik je izjavio da je NATO alijansa deklasirana, i praktično ne može više opstati, jer je izbušena ruskim obaveštajcima, koji za samo dva sata, od kada se donesu neke odluke, obaveste Moskvu. Žestok udar američkoj spoljnoj i unutrašnjoj politici prvo je naneo Wikiliks i Džulijus Asanž, a prošle godine i Edvard Snouden, agent NSA, koji je razotkrio mračnu stranu i poslove američkog bezbedonosnog sistema i politike.

Ali...

Ispostavilo se da je Rusija vojno potpuno superiorna u odnosu na SAD-e, što se videlo i na slučaju kada su ''odvratili'' američku vojsku od intervencije u Siriji, i kada su ponizili njenu mornaricu u Crnom moru. Inače, ruska avijacija ''vežba" ispred dokova Njujorka, u kanalu Lamanš i presreće špijunske američke avione, uterujući strah u kosti njihovim pilotima.

Američki generali su svesni ruske vojne premoći, ali toga nije predsednik Husein Barak Obama, i njujorški bankari, koji još veruju da mogu porobiti svet.

Nije više tajna da Vašington stoji iza ISS-a. Da njene službe vrše obuku ovih zločinaca, da ih organizuju, pružaju logističku podršku, finansiraju, preko Saudijske Arabije, i spremaju njen napad na Evropu, koja je još kolebljiva, ali već zastrašena. Zbog ISS-a Amerika je, preko noći, izgubila Tursku, kao saveznika iz NATO alijanse, jer je želelela da preko ISS-a obori Redžepa Taipa Erdogana, koji je, ne časeći časa, stvorio čvrste vojnoekonomske saveza sa Rusijom, definitivno ostavljajući savezništvo sa SAD-om.

Američki dolar, koji je bio jedini integrativni faktor opstanka ove države, sve manje je vredan. Kina, Rusija, Indija, Brazil, i zemlje bivšeg SSSR-a, kao i Turska, odlučile su da trguju u nacionalnim valutama, što će baciti na kolena Izabrane vladaoce iz Njujorka i Vašingtona.

Nažalost, sve što je američka bankarska vrhuška činila svetu, sada se vraća u njeno dvorište.

Ali, toga kao da nije svestan Majkl Kirbi, koji se u Beogradu ponaša kao da je vlasnik robova, i da svi u Srbiji treba da mu služe. Ako to unizno čini Aleksandar Vučić, jer je pokrao milijardu evra, građani Srbije ne moraju to da čine. Sve manje je kvislinga koji veličaju američku politiku. Zašto? Presušili su fondovi kojima su plaćane nevladine organizacije i korumpirani intelektualci. Oni sada moraju da žive od svog rada.

Ruski predsednik Putin je izrazio nadu da će američki partneri izaći iz krize kroz koju je prolazila i njegova zemlja, a da je Rusija spremna da im pruži svaku vrstu pomoći.

Ipak, većina američkih građana teži da osvojene slobode brani svojim životima. Mnogo je krvi američkih građana proliveno u osvajanju ljudskih prava i sloboda koje danas američka administracija i bankarske korporacije gaze čizmama i ograničavaju ih na najnižu razinu. Uostalom, sve velike istine o Americi, saznali smo od od američkih intelektualaca.

I love America!