Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (11)

Nova Stradija, Estradija

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

Aleksandar Vučić je u istorijskom smislu nastao iz Makijavelijevog Vladaoca, on je onakav kakvog je skicirao firentinski politički mislilac iz druge polovine Petnaestog i prve polovine Šesnaestog veka. Pošto sam o Makijavelijevom projektu pisao u Tabloidu, ovde ću samo da kažem da sam ovaj projekat analizirao u okviru Žolijeve drame "Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea", napisane 1864. godine. U „Vladaocu" Makijaveli savetuje mladog Lorenca Drugog Medičija kako da vlada kad dođe na vlast. Aleksandar Vučić ima običaj da na televiziji često govori o svojoj lektiri (Veber, Poper, Slobodan Jovanović, Danilo Kiš), verovatno da bi time istakao svoju načitanost, ali znalcu ove materije nije teško da zaključi da je sve to foliraža (kao u romanu Mome Kapora), jer on od ovih autora u svom pravnom obrazovanju nije ništa usvojio. Njegov filozofski učitelj je samo Makijaveli, kao i svih diktatora. Vojislav Šešelj je tu samo predavač, ali pošto je doživeo Hag, učenik se našao u prilici da odbaci daljinska predavanja svog profesora. Pročitavši Makijavelija bolje od Šešelja, Vučić je shvatio da Firentinac stavlja lukavstvo iznad morala, u stvari politiku shvata kao varanje svih protiv svih, odnosno svakog protiv svakog. U svojoj lektiri bavio sam se raznim diktatorima, mislim da je Aleksandar Vučić najbliži modelu koji je oblikovao Nikolo Makijaveli.

4.

I završio bih ovu priču u „Lazinom košmaru" da nije u nju iznenada ušla jedna žena po imenu Katarina (ne znam prezime). Sve što znam o Katarini to je da je poreklom iz Leskovca i da je policajka u Beogradu. U Sremčicu mi je doveo Učitelj Tasa, koji joj je blizak rođak. Mislim ujak.

Da ne duljim, do sastanka je došlo u Učitelj Tasinoj kući i policajka mi je ispričala mnogo toga što ja nisam znao. Više od toga, pokazala mi je beleške iz Domanovićevog dosijea, koje su sačinjene u policiji povodom pojavljivanja nepoznate osobe u Srbiji, koja se predstavlja da je replika čuvenog satiričara Radoja Domanovića. Obavezao sam se da to neću da kažem nikome, da ću tu policijsku tajnu da čuvam kao „berberin koji je video da car Trojan ima kozje uši"; a ako je inkorporiram u neku priču, to će biti „svirala od zove onog berberina", što znači da ću izmisliti junake i njihova imena. Kad bi se Katarina ofirala, ostala bi bez posla. Naravno da sam se na topristao, jedino sam je zamolio da mi kaže zašto je za to odabrala zaćutalog pisca a ne nekog aktuelnog opozicionog političara. Ili aktivnog novinara? Rekla mi je da ona u političare nema poverenje, a meni se obraća jer me drži za naslednika Radoja Domanovića! Kao i njen ujak. Aferim, iz vaših usta u božje uši!

Još nešto. Katarina je bila sportistkinja, bavila se borilačkom veštinom koja se zove karate, još dok je živela u Leskovcu postigla je vrhunske rezultate u tom sportu, bila je evropska i svetska prvakinja. Sport joj je omogućio da dobije stan i posao u policiji, zauzme visoku funkciju u Ministarstvu unutrašnjih poslova, zato je morala sa mnom da se sastane u strogoj diskreciji. Kad napuni trideset pet godina dobiće nacionalnu penziju. U šali mi je rekla: Vi imate osamdeset sedam godina, u književnosti ste duplo više nego ja u životu, napisali ste šezdeset knjiga, pa su vas, koliko sam videla, sedam puta odbili od nacinalne penzije. A ja dva tri takmičenja! Ali u sportu se znaju pravila, nema partijskog glasanja. Pa ti sad budi Domanović!

Inače, Katarina je obrazovana, završila je gimnaziju u Leskovcu, fakultet Fizičke kulture u Beogradu, pasija joj je književnost. Pročitala je gotovo sve moje knjige, „Arizani" su nenadmašni! Poema o srpskom jugu!

Katarinina priča je u stvari priča o leskovačkom glumcu, koji se usudio da igra Ivana Ivanovića! Glumac se zove Stefan Dumanović (sic! - razlika samo u jednom slovu), rođeni je Leskovčanin. Katarini se „ispovedio", ispričao joj je storiju o svom stradanju u leskovačkom Narodnom pozorištu. Igrao je Crvenog kralja, ne Arizane.

Da krenemo od početka, iz 2010. godine. Tad su u Leskovcu bili na vlasti demokrate, doveli su sa Kosova za direktora Narodnog pozorišta reditelja iz Prištine Nenada Todorovića. Ja sam ga upoznao kad je to pozorište gostovalo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa predstavom jednog irskog pisca o terorizmu (ne mogu da se setim imena) Pošto me je Nenad pozvao na predstavu, otišao sam da je pogledam. Izvanredna predstava, rediteljska bravura. Govori o Irskoj, ali može da se odnosi i na Srbiju.

To sam Neši rekao posle predstave, dok smo sedeli u SalonuJDP. Zapamtio sam po tome što je sa nama bio i „moj" glumac Nikola Simić, koji je u Salonu igrao moju „Šopsku ambasadu". Nikola je bio veliki glumac, „Ambasadu..." je igrao više od dvadeset godina, preko 500 predstava. Zapamtio sam da se Neša raspitivao da „Ambasadu..." postavi u Leskovcu, ali mu je Nikola sugerisao „Arizane". Priča o srpskom jugu, epopeja, puna scena, može kooperacija sa Doljevcem, gde se radnja „Arizana" dešava.

Problem je bio u tome što je taj projekat već bio propao u leskovačkom Narodnom pozorištu. Tad je direktor Pozorišta bio pesnik Dragan Radović, o kome imam visoko mišljenje kao i o Nenadu Todoroviću. Njegova leskovačka poezija (poezija na leskovačkom govoru) predstavlja pesničku bravuru, kao i režija Neše Todorovića. (Svrstao sam ga u Antologiju srpske političke poezije, koju sam sačinio zajedno sa Marinkom Arsićem Ivkovim.) Dragan je napravio dramatizaciju „Arizana", filmsku verziju pozorišta sa više glumaca. No direktor Pozorišta nije uspeo da to postavi na „sopstvenoj" sceni, jedno zbog nedostatka glumaca, drugo zbog nedostatka sredstava. U Doljevcu nisu hteli da čuju za kooperaciju, Doljevac je Niš a ne Leskovac. Pošto su vlasti u Leskovcu smenile Dragana Radovića, projekat je otišao ad akta! Novi direktor Nenad Todorović je pokušao sa Nišom, novu dramatizaciju je načinio glumac Žika Milenković, ali u niškom Narodnom pozorištu se isprečio novopostavljeni direktor pisac Saša Hadži Tančić, ne znam da li iz političkih ili konkurentskih razloga. Ovaj je čak platio dramatizaciju samo da se ne bi igrala! Nenad Todorović je tu bio nemoćan.

No Neša se nije predavao, pokušao je sa „Crvenim kraljem". Imao je moju dramatizaciju („Fudbalska groznica šezdesetih"), koju je veoma uspešno postavio na scenu pozorišta Studentskog grada (DES - dramski eksperimentalni studio) reditelj Zlatan Dorić. A imao je i glavnog junaka, Zoku Kinga, alijas Stefana Dumanovića, koji je talenat kao Sergije Trifunović iz Užica. No i to je propalo, isti su razlozi kao sa „Arizanima".

No da se vratimo na priču zarad koje me je posetila u Sremčici policajka Katarina. Dolaskom naprednjaka na vlast u Leskovcu, Pozorište je postalo njihova privatna svojina, oterali su Nenada Todorovića (igran mu je neki komad u Bugarskoj!) i doveli svog čoveka, čime je priča o „Crvenom kralju" bila završena. Nenad Todorović se vratio u prištinsko Narodno pozorište sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, za njega više nisam ništa čuo. Ne znam da li je tamo režirao? A glumac Stefan Dumanović je postao priča za sebe, ispričala mi je Katarina.

Posle Nenada Todorovića, iz leskovačkog Pozorišta je morao da ode i Stefan Dumanović, samo što je reditelj našao posao a glumac se obreo na ulici. U stvari, Duman se nije dao da bude pobeđen, kao ni Zoka King koga je igrao po privatnim stanovima, ilegalno. Tako sam ja u Leskovcu ostao i bez reditelja i bez glumca, naime, Zoka King iz „Crvenog kralja" se nije popeo na pozornicu leskovačkog Pozorišta.

Novi direktor leskovačkog Narodnog pozorišta Stanko Grujić uručio je otkaz Dumanoviću otprilike 2018. godine. (U Leskovcu je glumac poznatiji kao Duman, pa ću ja u daljem tekstu da koristim ovaj njegov nadimak po kojem je poznatiji nego po imenu i prezimenu. Uzgred, nadimak Duman ima neke veze sa parnjakom iz Vranja - Tuman. A Tuman je izvesni Vranjanac, nepoznat van ovog grada, za koga se svi Vranjanci slažu da je najbolji kazivač Mitketa iz Borine „Koštane". Mitketa su igrali svi najbolji srpski glumci, ali niko tako kolortitno i toplo kao Tuman, a ovaj uopšte nije bio glumac!) Taj otkaz nije napisan u Pozorištu nego u Opštini, Katarina mi je dala belešku o tome, a ja sam je „literalizovao", to mi je zanat.

Evo šta je leskovački gradonačelnik, koji je postavio novog vršioca dužnosti upravnika Narodnog pozorišta, rekao glumcu u svojoj kancelariji u leskovačkoj Opštini. (Aktuelni gradonačelnik Leskovca je veterinar, doktor Zoran Cvetković, došao iz Srpske radikalne stranke, preimenovane u Srpsku naprednu stranku. Ja ovde beležim samo njegovu stranu dijaloga, jer glumac se „branio ćutanjem". (Ustvari nije mogao da dođe do reči, kao da je sa onim predsednikom Narodne skupštine, koga smo upoznali.)

„Slušaj, Dumane, ti jesi moj politički protivnik, bio si u Nenadovom timu. Ali ja ne bih teo da te uništim, ovde me zovu Faraon, ali neka kaže neko da sam ga skroz upropastio. Možda sam upropastio svoju doktorsku karijeru kad sam ušao u politiku, svašta sam doživeo dok smo mi srpski radikali odnosno naprednjaci bili u opoziciju. Ti si za to vreme igrao u Nešinim predstavama i bio glumačka zvezda. Mladi glumac koji mnogo obećava!

Sad smo mi došli na vlast, leskovačko Pozorišta ima da bude kako ja oću, odnosno Stanko Grujić koga sam ja doveo za direktora. Zapamti, Dumane! U Leskovac ne može da se igra taj crveni kralj, to je antisrpski komad. Taj pisac Ivan Ivanović je napao glavnu srpsku instituciju Crvenu zvezdu! To je kao da je napao celokupnu srpsku istoriju, jer Zvezda je srpsko pozorište! U Zvezdu su igrali neki Leskovčani, jesi li čuo za Jovana Diskića. Nisam ja protiv umetnosti, kako su me neki opozicionari napali, al oću pozorište koje služi državi. To je bilo i za vreme Tita, i za vreme Slobe, i sad je! Aleksandar Vučić je zvezdaš, i ja sam zvezdaš, ceo Leskovac ima da navija za Zvezdu! To su pravila igre, kao penal ili henac! Ko to neće da shvati, neka igra za neki drugi tim!

Otvoreno ti kažem da sam ja dao nalog Stanku da ti skine tog Kralja sa repertoara. To nema nikakve veze ni sa tim piscem iz Prokuplje, koga su tamo osudili. On je negde pominjao i Leskovac, al to nema nikakve veze sa gradom čiji sam ja čelnik. Hoćeš da kažeš faraon? Uostalom, tog pisca su osudili komunisti, oni su ga i oslobodili, Leskovac s tim nema nikakve veze. Istina, Leskovac je uvek bio crveni grad, o tome je napisao poemu Toma Cvetković, koji je bio direktor leskovačkog Pozorišta u vreme kad se o njemu u celom svetu pisalo, jer je bilo prvo pozorište bez blagajne u istoriji. Crveni Leskovac, radničko samoupravljanje, narodno pozorište.

Još nešto da ti kažem. Tvoji žuti nas napadaju da smo materijalisti i da smo humanizmu rekli zbogom. A oni su se borili da padne komunizam i da se vrati kapitalizam! Sad kad smo to dobili, ne valja im to za šta su se borili. Mi smo samo nastavili i evo dovršavamo to za šta su se oni zalagali, samo je naš kapitalizam nacionalni i srpski. Mi smo napravili spomenik Stevanu Nemanji, mi smo uz pomoć bratske Rusije dovršili Hram Svetog Save, obnovili Narodni muzej i još mnogo toga.

Pogledaj, Dumane, šta smo sve uradili u Leskovac za ovih šest godina, vratili smo mu sjaj srpskog Mančestera. Fabrike da vratimo ne možemo jer ste ih vi uništili, ali pravimo nove, Leskovac je danas investiciono interesantniji nego ikad. A kultura ne ide bez investicije, ne može se filozofira na gladan stomak, kako je rekao još Engels na Marksov grob.

Gledaj. Obnovili smo crkvu, pa Šašit pašin konak, napravili smo akva park, ustanovili roštiljijadu. Ej, bre, pola Srbije dolazi da se vozi na naš leskovački voz, to je ono kad ti ćevapčići idu na traku! Nigde, ne samo u Srbiju nego i šire, ne pravi se tako dobar roštilj kao u Leskovac! To je znao još kralj Milan, kad god je dolazio na skupštinu u Niš navrćao je u Leskovac na roštilj! Ti kao glumac bar znaš kako se najbolje jede i pije!

Mogu da ti kažem da sam se za sve to izborio ja, al ništa ne bi bilo da u Srbiju nije poslao gospod Bog Aleksandra Vučića za predsednika! Aca Srbin je danas najbolji političar Jevrope, kao što je Novak Đoković najbolji teniser sveta, a Nikola Jokić najbolji košarkaš Amerike! Kad je to još bilo i kad će da bidne, što bi rekao Baja Pašić! I to moraš da utuviš u tu ćupu ako oćeš da opstaneš u Leskovac.

Mi sad zafaljujući Aleksandru Vučiću ulazimo u jedan novi projekat, fudbalski stadion u Leskovac, Koloseum, kakav je napravio car Vespanzijan u Rim. Leskovac ima tu sreću da ga je pogledao „najveći Srbin", kao što je kralj Milan gledao na Niš. Naš Koloseum ima da prešiša njihov Čair! A kad napravimo stadion, će napravimo i decu da igraju fudbal u njega, što bi rekao najduhovitiji čovek koga je imao Leskovac, čuveni Todor R. Tonić, koga je Jež po ti inicijali nazvao TRT, a on bio „tatko na narod" i dobijao na svi izbori. Svaka čast na Pozorištu koje je vodio Toma Cvetković, al budućnost Leskovca je fudbalski stadion Koloseum, po naški Dubočica.

Je l ti sad jasno zašto ti neće damo da igraš tog Crvenog kralja, de ismejavaš našu crvenu Jugu, samim tim i crveni Leskovac. Na tebi je sad da se odlučiš za koga si, jal za komunistu Tomu Cvetkovića il za belogardejca Nikolaja Timčenka, koji je napisao Istoriju leskovačkog pozorišta, al i doveo Praksisove filozofe u Leskovac da objave nekakav evrokomunizam a da ne pitaju za to našega Maršala.

Je l ti sad jasno? Nećemo nikome da dozvolimo da ometa izgradnju našeg koloseuma, pogotovo ne poraženoj strani žutog ološa. A ja, kao autentični Leskovčanin, dajem ti mogućnost da staneš na „pravu stranu istorije" i podržiš naš projekat „nove Srbije", kakvu gradi Aca Vučić. Suve šljive i orasi / Mala moja za koga si!

Ako si razumeo šta sam ti danas rekao, ću zamolim direktora pozorišta Stanka Grujića, koji inače ima mene da moli za sve, da ti oprosti Crvenog kralja i da ti dâ da igraš Nikolu Skobaljića. Ako nisi, ako i dalje igraš Crvenog kralja po privatni stanovi, o čemu me je naša Služba obavestila, ima da prođeš kao Zoka King u monodrami, odnosno ima da te nema, kao ni njega. Od mene toliko!"

Čekajte, gospođo Katarina, pa ja sam sve to opisao još pre 40 godina u romanu „Vreme sporta i razonode"! Dozvoljavam da ovo nije moj reprezentativni roman, komuniti su ga dozvolili, ali su ga preko nekih svojih kritičara na vreme pročitali. Nisam te čitao, ali sam te pročitao! - replika je našeg čuvenog glumca Cige Milenkovića. Ja sam u tom romanu, „kroz usta junaka romana" rekao, otprilike, da država u kojoj se sport divinizira a umetnost satanizuje ne može biti napredna nego retrogradna. Koliko se sećam, napali su me sa raznih strana, kritičar Politike Ekspres me je detektovao kao neprijatelja socijalizma i rekao da i dalje stojim na pozicijama „Crvenog kralja", što znači da je i moj novi roman antikomunistički, a moj stalni kritičar iz Prokuplja Milivoje Marković tražio je na jednoj tribini, što je Politika prenela, da i moj novi roman bude zabranjen! Na sreću, vlast je bila pametnija od kritike! Uspeo sam da preživim!

5.

Šta kažu dalje Katarinini papiri?

Nenad Todorović nije uspeo da spremi dramu „Fudbalska groznica šezdesetih", ali glumac Duman jeste monodramu „Crveni kralj". Ali nije mogao da je igra na sceni Pozorišta, jer to v.d. direktora Stanko Grujić (valjda na zamolnicu Faraona!) nije dozvolio. Katarina kaže da je Duman igrao „Kralja..." po privatnim stanovima, premijera je bila u zadužbini Nikolaja Timčenka, skupio se ceo kulturni Leskovac. (Slično se desilo u Beogradu sa dramom „Čekajući Godoa" Samjuela Beketa, koja je odigrana u Ateljeu slikara Miće Popovića.) Problem je nastao kad je glumac dobio poziv iz Sofije da odigra „Kralja..." u Bugarskoj. Ista veza kao i za Nenada Todorovića.

Budući da je znao da mu Stanko Grujić to neće dozvoliti, a za Faraona i da ne govorimo, odlučio je da i ne traži dozvolu, da u Bugarsku ode ilegalno. Od jednog drugog doktora koji nije Faraon dobio je bolovanje i otišao u Sofiju. Kad se vratio, čekao ga je otkaz u leskovačkom Narodnom pozorištu, koji je potpisao v.d. direktora Stanko Grujić a sastavila Faraonova služba. I tu nastaje leskovačka komedija iliti mućkalica kako kažu Leskovčani, kakva se služi gostima na roštiljijadi.

U rešenju o otkazu Stefanu Dumanoviću uopšte se ne pominje Bugarska. Taman posla, mi sa Bugarskom imamo odlične odnose, Bojko Borisov je Vučićev baja, a Srbija je demokratska i slobodna zemlja u kojoj satira ne samo da nije zabranjena nego je čak i poželjna. Nije direktor Pozorišta Stanislav (Stanko) Grujić otpustio s posla glumca Stefana Dumanovića što je gostovao sa satiričnim Crvenim kraljem u Bugarskoj, imao je pasoš pa je i to regularno, imao je bolovanje pa ako je budala da uništava svoje zdravlje i igra u Bugarskoj bolestan, neka mu bude, nego što to nije prijavio direktoru Stanislavu. Pet dana nije dolazio na posao, bio je dužan da se javi direktoru da je na bolovanju, a on je to učinio tek trećeg dana, kad se vratio iz Sofije. Mi smo pravna država, glumac Stefan Dumanović stalno to traži na opozicionim skupovima, onda neka se prvi zalaže za pravo. I u zemljama Evropske unije se dobija otkaz kad se neprijavljeno ne dolazi na posao!

Šta je drugo preostalo Dumanu nego da se obrati sudu. Nije bio izmišljeni Zoka King da zaždi preko okeana u Ameriku, nego je odlučio da istera pravdu u svojoj državi Srbiji i u svom gradu Leskovcu, presavio je tabak i tužio Pozorište i direktora zbog nezakonitog otkaza, kao i zbog protivpravnog držanja u statusu privremeno zaposlenog na neodređeno vreme, iako je Pozorište bilo u obavezi da ga posle dve i po godine rada u kontinuitetu prevede u stalni radni odnos.

Sledi petogogodišnja Dumanova kalvarija po sudovima. Sudovi su, za divno čudo, bili na visini zadatka i sudili po zakonu, pa je Dumanović dobio četiri rešenja o vraćanju na posao u stalnom radnom odnosu. Ali je Pozorište odbijalo da izvrši presudu sudova, na sve moguće načine opstruiralo pravdu.

Stefan Dumanović se ponadao da će stvar da bude ispravljena kad je v.d. direktora Pozorišta Stanko Grujić smenjen, a na njegovo mesto došao takođe u v.d. statusu Dragan Boža Marjanović. No kako i od lošeg ima gori, novi direktor ne samo da je nastavio politiku starog, nego se još javno zavetovao da Duman nikad neće biti Zoka King!

Naime, novi direktor se pozvao na nekakav propis o zabrani zapošljavanja zbog korone, pa nije primenio odluku Apelacionog suda u Nišu o vraćanju Dumana na posao u Pozorištu ni kad je zabrana zapošljavanja prestala da važi. Kad je jedan opozicioni odbornik na Skupštini opštine postavio pitanje Dumanove presude, dobio je odgovor od novog direktora da je leskovačko Pozorište odvojilo u budžetu (u stvari grad) pet do šest miliona dinara za sudske troškove i naknadu štete glumcu, ali da odluku Apelacionog suda neće da izvrši dok to ne potvrdi Kasacioni sud, od kojeg je Pozoište zatražilo zaštitu zakonitosti. I tako pola dekade!

Da kažem da sam i sâm prolazio kroz sudsku kalvariju ne pet nego pedeset godina i da pravdu nisam isterao, jer o „Crvenom kralju" se više ne govori. Na sudu sam dobio nadoknadu od države po Zakonu o rehabilitaciji, ali „Crveni kralj" više ne postoji, kao da nije ni napisan. Izbačen je iz srpske književnosti! Ne znam šta će biti sa Dumanom, nesuđnim Zokom Kingom, u najboljim je godinama pa može da se nada da će u Srbiji da se nastani pravda, samim tim i u Leskovcu. Ali, meni je triput više godina nego mom glumcu, ja nemam čemu da se nadam. „Nemam više vremena!" kako je pevala velika srpska pesnikinja Desanka Maksimović.

Sa zadovoljstvom sam pročitao u Katarininim papirima da Stefan Dumanović nije sam u Leskovcu. Glumac je dobio podršku od opozicionih partija, a jedna anketa u lokalnim medijima je pokazalo da se gotovo polovina radnika u Leskovcu oseća nebezbedno „zbog ugrožavanja od strane poslodavaca, pripadnika vladajuće stranke i vlasti uopšte". Citiram saopštenje Stranke slobode i pravde povodom ove ankete:

„Stranka slobode i pravde se bavila radničkim pravima i to pre svega u fabrikama, gde su ljudi pretvoreni u moderne robove. Trenutna vlast se održava preko straha i najviše preko zastrašivanja ljudi koji rade na privremeno-povremenim poslovima i koji rade po nekim ugovorima o delu ili na određeno vreme. Naša stranka se bori za izmene Zakona o radu i smatra da ovakav odnos prema radnicima treba ukinuti i vratiti im prava koja im po ustavu pripadaju".

U saopštenju se posebno ističe slučaj glumca Stefana Dumanovića „koji se našao na udaru lokalne vlasti samo zato što je igrao komad koji nije po volji leskovačkog gradonačelnika".

Tako sam se ja ponovo našao na udaru moje države, reditelj Nenad Todorović i glumac Stefan Dumanović su tu kolaterarna šteta. U stvari, u Leskovcu se ponovo sudi Radoju Domanoviću, kako što se to činilo u vreme kralja Aleksandra Obrenovića.

6.

Sve ovo nisam znao do susreta sa Katarinom, no nije stvar u tome, policajka je imala važniji razlog da se tajno sastane sa mnom. U njenim papirima sam našao ključ kako da otvorim bravu Domanovićevog povratka u Srbiju. Dokument se vodi pod strogo pov. što znači da je državna tajna.

Radi se o tri papira do kojih je došla policajka, to su policijski izveštaji o mitinzima protiv nasilja, održanim u Leskovcu, Kragujevcu i Beogradu. Kad sam ih pogledao, prvo sam pomislio da je to drama moderne Srbije, a onda kad sam ih proučio, shvatio sam da je to farsa nove Srbije. Očito da me još drži marksizam iz mladosti.

Policija je do detalja opisala mitinge, uslikala i snimila sve govornike na njima, upotrebila specijalne kamere identifikacije uvezene iz Kine (Oko sokolovo). No nije odmah intervenisala, očito da je bio dogovor da se narod pusti da se ispuca a onda sam po sebi ukine. Za diktatorske režime mirne građanske manifestacije čak mogu biti i korisne, jer se mogu upotrebiti kao alibi za postojanje demokratije, nenaoružane mase ne mogu da ugroze organizovani autokratski poredak koji se održava putem sile. Pogotovo ako ih policija špijunira i kontroliše!

Ipak, organizatori pokreta o kojem govorimo su smislili jednu caku koju vlast nije uspela da anulira: pokret je narodni, učesnici sami obezbeđuju red i poredak, nema izgreda ni rušenja, stranke su u drugom planu i pružaju samo „tehničke usluge", govornici su iz naroda uglavnom oni koji su bili žrtve nasilja vlasti. Da sam mlađi mogao bih još i da govorim na takvom mitingu! Da objasnim narodu svoj progon u tri režima!

Na mitinzima policija je ipak bila prisutna ali u civilu, u narodni pokret su se ubacili policijski provokatori, razne huliganske grupe, „ulične patrole", „kosovski zavetnici", „čuvari srpstva" itd. Da parafraziramo velikog češkog sineastu Jeržija Mencela, vozili su strogo kontrolisani vozovi. Policija im je dala logističku bazu. Izazvaće nerede kad ona to odredi!

Samo još da kažem da se zasad Vučićev režim nije odlučio za javno nasilje, kao, recimo, Putinov režim u Rusiji. Poznato je da se u Rusiji sprovodi stroga čistka opozicionara, u ovu zemlju koja je pod Gorbačovom obećavala perestrojku i glasnost vratio se Staljinizam i proradili su sibirski Gulazi. Vučić nije dotle došao, nema more za Goli otok, mora da se kamuflira i simulira spin diktatora, ali isti je to materijal, isti rod homo sapijensa, ista animalna vrsta, samo što je Putin lav a Vučić miš, što je rezultat nove svetske istorije. No ja ne pišem ovde o „svetskom poretku", nego o državi koju je Radoje Domanović nazvao Stradija u koju se imaginarno ponovo vratio. (Više puta sam rekao da meni ta domanovićevska imaginacija nedostaje, više sam kritički realista nego imaginarni opservator.)

Da pogledamo Leskovački papir iz Katarininog dosijea.

U policijskom izveštaju navedeni su svi detalji mitinga: broj okupljenih, imena organizatora, dat je spisak govornika. Govorili su: jedna profesorka iz Gimnazije, koja je dobila otkaz iz političkih razloga (bila je na određeno vreme, ugovor joj nije produžen pošto se upisala u jednu opozicionu stranku); radnik koji je ostao bez posla jer je nominovan za organizatora štrajka u svom preduzeću; seljak kome je država oduzela imovinu za prolazak autoputa bez prave nadoknade; učenik gimnazije koji je govorio o teškom položaju mladih u Leskovcu koji trpe ideološko nasilje vladajuće stranke. Od političara govorila je samo aktivistkinja iz Stranke slobode i pravde o položaju radnika u stranim firmama uvezenim u Srbiju, kojima su ukinuta sva sindikalna prava za koja su znali u socijalizmu, kojima nije dozvoljeno čak ni da „odu u VC" nego moraju da nose pelene.

Bio sam razočaran što na mitingu nije dobio reč moj glumac Stefan Dumanović, koji je stradao što se usudio da igra moju monodramu, i evo već pet godina ne može da istera pravdu u ovoj bespravnoj državi.

Posle toga demonstranti su krenuli u protestnu šetnju do zgrade Skupštine opštine, gde stoluje leskovački gradonačelnik Faraon, ali ga nisu našli jer se sklonio od svojih građana.

Taman sam zaključio da ovaj policajkin papir ne znači ništa, jedino ako je policajka htela da mi pokaže šta se u Srbiji dešava a da državni mediji ne daju o tome nikakvu informaciju, kad ... tajni izveštaj sa mitinga.

Policija Leskovca je snimila neobičnu predstavu koja se odigrala odmah po završetku mitinga. U parku ispred spomenika pevaču Tomi Zdravkoviću, preko puta hotela Beograd, pred više građana, zasad neidentifikovano lice igralo je nekakvu pozorišnu monodramu. Taj čovek, sa velikim šeširom, govorio je okupljenim građanima „Radoja Domanovića". Policija je prekinula ovaj performans i privela „glumca" u Stanicu policije, gde je saslušan. Zasad nije dato nikakvo saopštenje o tome.

Čujte, Leskovčani! Ja sam Radoje Domanović. U vašem gradu boravio sam pre više od jednog veka, bio sam predavač Srpskog jezika u Gimnaziji. Tadašnja vlast, čiji je simbol bio kralj Aleksandar Obrenović, proglasila me je nepodobnim da obavljam posao predavača u gimnaziji i otpustila me je iz državne službe. U Leskovac sam došao preko Pirota, gde sam posle završene Velike škole bio postavljen od strane Ministarstva prosvete za predavača u tamošnjoj Gimnaziji. U Pirotu sam se politički aktivirao kao član Narodne radikalne stranke. Pošto sam došao u sukob sa lokalnim moćnicima, dobio sam premeštaj iz Pirota u Vranje, koje je bilo još zabačenije pogranično mesto sa Turskom od Pirota. Leskovac je bio treći grad juga Srbije u kojem sam doževeo progon. Razlog je bio jedan moj govor na Prosvetnom savetu gde sam kritikovao postojeće stanje u prosveti i zatražio prosvetnu reformu. Lično je kralj Aleksandar potpisao ukaz o mom otpuštanju iz državne službe.

Čujte dalje, Leskovčani! Kada sam za života boravio u vašem gradu, Leskovac je još uvek bio turska kasaba, sa turskim državnim uređenjem. Ideje Prvog srpskog ustanka teško su se probijale u zaostale novooslobođene krajeve, ovde se Evropa teško nasađivala. Ja sam to shvatio bolje nego drugi profesori, radio sam na dovođenju Evrope preko pozorišta koje sam osnovao u kafani „Kod orača". U toj kafani su Leskovčani Steva berberin i Laza obućar osnovali Zanatlijsku čitaonicu sa natpisom Koji nije član zabranjeno mu je da ulazi bez dozvolu. Kad je u Leskovac prispela jedna pozorišna trupa od tri člana, zanatlije su je pozvali da tu odigraju svoju predstavu i to je bilo prvo pozorište u Leskovcu.Kad su se zavadili, da li oko para koje su skupili na predstavi ili oko nečeg drugog ,jedan od njih je ostao u Leskovcu, pa je uz pomoć profesora Gimnazije, odnosno mene Radoja Domanovića, osnovao nardno pozorište... a ja sam kasnije napisao pripovetku „Pozorište u palanci".

I sad, posle sto dvadeset tri godine, evo me ponovo u vašem gradu da vidim šta se promenilo. Mi smo za kralja Milana i njegovog sina rekli da su Demoni Srbije, kralja sina su ubili srpski oficiri, onaj Apis. I šta sam zatekao? Novu Stradiju, Estradiju, grad Leskovac koji je proizveo Faraona! Šta je radio Demon Srbije ispričao sam u Stradiji, šta radi Faraon kazujem u Domanoviću. Ovde ne daju da se igra Domanović, valjda što je napisao Vođu, koji je preteča Faraona. Glumac koji je oblikovao Domanovića najuren je iz Pozorišta i evo već pet godina ne može da se izbori za svoju pravicu. Faraonovi satrapi u liku pozorišnih upravnika ne daju da se igra Domanović u Pozorištu koje je on osnovao.U vašem gradu Radoje Domanović je po drugi put kažnjen, jer ne veliča Faraona i ne divi se Vođi i njegovom Koloseumu.

Živela Srbija! - kaže vaš Vođa.

Dole Domanović! - uzvikuje vaš Faraon.