Na nišanu
Kome predsednik Srbije
obećava kule i gradove
Lešinarima nije dovoljno
reći iš!
Ovo su, nema sumnje, poslednji meseci Borisa
Tadića na vlasti. On je uveren da ga niko ne može oterati sa vlasti, jer
ima mnogo novca, okružen je ljudima, svojim momcima, koji
takođe imaju puno novca, i spreman je da služi interesima Vlade SAD,
da se povija i da im proda građane kao tegleću marvu. Ali, Vašington više ne želi Borisa Tadića i
njegovu kamarilu
Milovan Brkić
Prošle nedelje Bogdan
Lisovolik, stalni predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu,
izjavio je da je ''budžet Srbije toliko prazan
da on ne vidi način na koji se može popuniti''!
Izjava gospodina
Lisovolika, pretpostavljamo, došla je kao reakcija na
tragikomične izjave srpskog predsednika Borisa Tadića da je Srbija lider
u Evropi u gradnji mostova (!) i da će Srbija u narednih 17 godina uložiti 22
milijarde evra u izgradnju mostova i puteva!
Ali, upozorenje
gospodina Lisovolika kao da nije stiglo do ušiju srpskog predsednika.
Njemu, čini se, niko nije rekao da je srpski budžet kao suva drenovina. U
privatnom susretu sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovim, koji vodi
politiku sličnu Tadićevoj, srpski predsednik nas je obavestio, saopštenjem
koje su prenele državne agencije, da je sklopio ugovor sa bugarskim
predsednikom vlade da Srbija učestvuje u izgradnji nuklearke u ovoj državi, i
da će za pet odsto vlasništva uložiti
350 miliona evra!
Naši
neka gledaju
Međudržavne
ugovore zaključuju vlade tih država, a obavezno ih
ratifikuju parlamenti. Za Borisa Tadića to ne važi. Njemu je važno da
obeća, da se pohvali, šepuri.
Ulog od 350 miliona evra
i nije velika para za njegove stranačke pljačkaše, a i kada bi srpski
predsednik (čije se bogatstvo procenjuje na oko dve milijarde evra neoporezovanog
novca, koji se nalazi na računima inostranih banaka), hteo da odreši
kesu, povraćajem otetog novca omogućio bi da nekoliko stotina hiljada građana
Srbije, koji su na ivici života i smrti, prežive
njegovu despotiju.
I dok se razmeće
milijardama evra koje namerava da, kako je rekao, u narednih 17 godina uloži u
gradnju mostova i putne mreže, podanicima jasno
stavlja do znanja da najmanje toliko namerava još da - vlada Srbijom!
Ko je Tadićev Albert Šper?
Poznato je da su srpska
građevinska preduzeća, a samo u Beogradu ih je bilo više od dvadeset, širom
sveta gradila najveće brane, najduže autostrade i mostove,
danas na prosjačkom štapu. Zato nam Kinezi nude da izgrade most, ali
da ga podignu njihovi radnici!
Na konkursima srpske
građevinske firme ne mogu ni u Srbiji da dobiju nijedan posao, nemaju
mehanizaciju, nisu kreditno sposobne.
Glavni neimar u Srbiji
je i dalje Ljubiša Buha Čume, penzionisani auto-limar, kriminalac iz
Surčina koji je, priznanjem da je ubio na desetine ljudi, dobio status zaštićenog
lažnog
svedoka u procesu ubicama Zorana Đinđića. Ovaj priprosti kriminalac je
pre dva meseca, na gradilištu autoputa na Koridoru
10, ošamario
ministra za infrastrukturu, vremešnog socijalistu Milutina
Mrkonjića! Vlasti su, a Mrkonjićev partijski drug je ministar policije, ovo
shvatile kao malo šamaranje među prijateljima!
Srpske građane već
nekoliko meseci ministar Mlađan Dinkić zamlaćuje obećanjem o pomoći
zaposlenima u državnom
sektoru jednokratom isplatom od trideset ili pedeset evra!
Sramotno i čudovišno
deluje kada srpska vlada svojim podanicima najavljuje da će ih umilostiviti
jednokratnom isplatom od tri do pet hiljada dinara!
Kad ustane raja
Upućeni, međutim, tvrde
da ni tih para nema u budžetu. Naprotiv,
penzionerima se sprema crni petak. Vlada je saopštila da će penzije
isplatiti delom iz budžeta, delom na ''drugi način''. Koji je to
''drugi način'', osim štampanjem para! Ili novim zaduženjem,
koje predsednik Tadić najavljuje kao hrabar potez njegove vlade da se zaduži u
svetu - do gornje crte!
Ekonomisti vape iz sveg
glasa da je Srbija već dužna preko deset milijardi
evra, da su krediti dospeli do otplate i iznose trećinu bruto nacionalnog
proizvoda Srbije!
Tadićeva vlastela, u
liku Mlađana Dinkića, obećavala je građanima besplatne akcije vredne preko
hiljadu evra. Za njihov upis i apele građanima da ih ne odbiju, iz budžeta
Srbije gospodin Dinkić potrošio je milione evra.
Obećanje građanima gospodin Dinkić dao je u ime Vlade Srbije, čiji je on
ministar za ekonomiju.
Opet prevara, javna,
drska, bezočna, nekažnjena. To može samo u zemlji Srbiji,
jer je njen predsednik Boris Tadić, čovek koji se pokazao kao patološki lažov, a
ništa
manje iza njega ne zaostaju ni njegovi ministri.
Sasvim je moguće da će
istu laž
pokušati
da prodaju i ove jeseni, ako ustane sirotinja raja.
- Statistički, mi smo
izašli
iz ekonomske krize, ali u naredne tri godine nećemo bolje živeti - obavestio nas je
ovih dana gospodin vidoviti Mirko Cvetković, statista u ulozi
predsednika srpske vlade! Ovo reče i ostade živ. Tadićevi seizi, kao
da se utrkuju ko će od njih reći veću glupost, koja prija uhu njihovog
Gospodara.
Srbija nema investicija,
i tone u živo
blato.
Nikom u svetu nije jasno
da stranim kompanijama, koje su u svetu na lošem glasu, koje su se
dokazale kao surovi eksploatatori, koje ne poštuju radnička prava,
srpska vlada preko Mlađana Dinkića poklanja od dve do deset hiljada evra
za svakog zaposlenog radnika iz Srbije! Pa je tako južnokorejska kompanija
JURA, koja je uzela od siromašnog srpskog budžeta
nekoliko miliona evra, odmah otpustila radnike za čije zaposlenje je uzela
pare!
Sada je dobila šansu i
u Nišu
da, navodno, u ovom gradu zaposli 1.500 radnika. Za svakog će dobiti po pet
hiljada evra! Provizija za Mlađana Dinkića i njegovu bandu se podrazumeva!
Sa oko 300 miliona evra
Srbija je pomogla i torinsku fabriku automobila da pokuša da izađe iz krize.
Ne plaća ni svoju
zaštitu
Mlađan Dinkić nekoliko
godina pljačka srpski budžet sklapajući iz godine
u godinu posao stoleća sa italijanskom fabrikom automobila Fijat. Kao da
se Kragujevčani ne sećaju da se već dve decenije italijanska fabrika kurva sa
kragujevačkom, pljačkajući srpsku fabriku, na lak i bestidan način, uz pomoć
korumpirane vlastele Srbije.
U dokumentaciji su izveštaji o
pokušajima
saradnje Fijata i Zastave dugi dve decenije.
List Borba je u
broju od 24. marta 1992. godine, na primer, objavio tekst pod naslovom
"Spas iz Torina"', u kojem se u nadnaslovu navodi da u kragujevačkoj Zastavi
"očekuju da se konačno definišu odnosi sa italijanskim
kolosom Fijatom."
Kakav će budući odnos
partnera biti još
se ne zna, jer mnogo toga, ili gotovo sve, zavisi od italijanskog proizvođača, što će
reći od njegove rešenosti da odreši kesu - navod se u
podnaslovu teksta.
List Politika piše -
"Fijat definitivno neće Zastavu". Navodeći da se u
pismu iz Torina ističe da su se oni opredelili za saradnju sa Rusima.
Iz ovakvog, dve decenije
dugog, pregovaranja i saradnje Fijata i Zastave, Mlađan Dinkić
nije izvukao nikakvu pouku. On je odlučio da Italijanima pokloni oko 300 miliona
evra, iz srpskog budžeta naravno, uz proviziju za sebe i svoje
saradnike. Državni
sekretar njegovog ministarstva gospodin Ćirić dobio je stan u centru Rima! U
pravno uređenim državama, pala bi vlada nakon objavljivanja ovog
skandala, ali za Borisa Tadića svaka pljačka je oproštena!
Da se vratimo, ipak,
najavi srpske vlade da će penzije isplatiti delom iz budžeta, a delom na
"drugi način". Da li Srbija, od jeseni, može da isplaćuje penzije?
Od javnosti se prikriva
istina da Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, za
oko 60 hiljada zaposlenih, deset godina ne plaća doprinose za
invalidsko-penziono osiguranje! Para u budžetu za tu važnu
stavku u rashodima ovo ministarstva - nema!
Kada odu u penziju,
policijskim službenicima
se retroaktivno uplaćuje radni staž. Dva puta godišnje
Vlada Srbije, rebalansima budžeta, pronalazi sredstva
da uplati doprinose za one koji odlaze u penziju. Svake godine oko dve hiljade
zaposlenih koji dobiju rešenje o penzionisanju,
čekaju i po godinu dana da im bivša firma poveće radni staž, i da
počnu da primaju penziju. Veliki broj bivših policajaca i ne
dočeka dan primanja prve penzije!
Može li diktator da vlada
Srbijom, kada ne plaća ni "ministarstva sile"?
Osim Ministarstva unutrašnjih
poslova, koje je u punom rasulu, bez mogućnosti zanavljanja voznog parka,
uvođenja novih informacionih tehnologija, opreme i odeće za policijske službenike,
ni u Vojsci Srbije stanje nije bolje. Tačnije rečeno, Vojska Srbije više ne
daje znake života!
Poslednji ministar
vojni, Dragan Šuntanovac, sa svojom pljačkaškom
družinom
rasturio je Vojsku Srbije, opljačkao njenu imovinu, rasprodao municiju i naoružanje...
Sumanuta najava ministra
Šuntanovca
da će krajem ove godine Vojska Srbije postati profesionalna, bez regrutnog
sastava, odnosno obaveznog služenja vojnog roka, dakle
armija plaćenih vojnika i oficira, deluje realno isto kao priča srpskog
predsednika, a ministrovog kuma, da će Srbija uložiti 22 milijarde evra u
izgradnju saobraćajne infrastrukture.
Tegleća marva
Srpski predsednik naučio
je svoje partijske sledbenike da što više lažu i na
taj način obesmisle svaki vid života u ovoj zemlji.
Na koga se u svetu danas
oslanja srpski predsednik u realizaciji svojih obećanih kula i gradova?
Do pre samo dva meseca
on je bio spreman da smakne svakog ko dovede u pitanje njegov "put bez
alternative", put evroatlantskih integracija...
Srpski predsednik nije
više
viđen gost prestonica u kojima se vodi svetska politika. Nemačka kancelarka Angela
Merkel, iz čije ruke je primio nagradu kao lider te godine, jasno mu je
poručila da Srbija nije u planu za prijem u Evropsku uniju! U to gospodin Tadić
nije hteo da poveruje, pa je krenuo u Brisel, da tamo traži svoju pravdu. Iš, iš,
rekli su mu.
Ni to nije dovoljno
Borisu Tadiću. On je u svojim očima i dalje važan čovek na Balkanu. On
zna da sigurno neće sa Rusijom, da Evropska unija neće sa njim, ali će im on
vratiti milo za drago. On će Tursku da dovede na Balkan. Uz proviziju! Za inat
Briselu, Parizu, Berlinu...
Ovo su, nema sumnje,
poslednji meseci Borisa Tadića na vlasti. Uveren je da ga niko ne može
oterati sa vlasti, jer ima mnogo novca, okružen je ljudima, svojim
momcima, koji takođe imaju puno novca, i spreman je da služi interesima Vlade SAD,
da se povija i da im proda građane kao tegleću marvu. Ali, Vašington
više
ne želi
Borisa Tadića i njegovu kamarilu.
Šta je iz Vašingtona poručeno srpskom diktatoru Borisu Tadiću
(U broju 197. našeg magazina od 7. januara ove godine, objavili
smo tekst pod naslovom ''Idi, amin'', posvećen poruci koju je srpskom predsedniku
poslala američka državna sekretarka Hilari
Klinton. Prenosimo veći deo teksta, ostavljajući čitaocima da sami prate
događaje koji su potom usledili. Podsećamo da je 24. marta guverner Jelašić podneo ostavku, da je istog dana Tadićev
generalni sekretar Vladimir Cvijan doneo istu odluku, da je potom usledila
odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu, oštro upozorenje američkog
potpredsednika upućeno srpskom predsedniku, potom poruka Angele Merkel da od
Evropske unije ne očekujemo članstvo... Ali, srpski predsednik ne razaznaje ove
poruke kojima se od njega traži odlazak...)
Idi, Amin
Srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić boravio je prošlog meseca u Vašingtonu na poziv državnog sekretara za
spoljne poslove gospođe Hilari Klinton.
Gospodin Jeremić pozvan je na raport, sa zadatkom da srpskom
predsedniku Borisu Tadiću prenese poruku, i odluku američke vlade.
Srpskoj javnosti je malo poznato da je njen predsednik
gospodin Tadić u privatnom ratu s američkom administracijom!
Kap koja je prelila čašu je odugovlačenje
predsednika Tadića da potpiše agreman novoimenovanom ambasadoru SAD u
Beogradu, gospođi Meri Vorlik,
koju američka administracija šalje kao zamenu doskorašnjem ambasadoru Kameronu Manteru.
Predsednik Tadić je, iz svog hira, hteo da očita lekciju
nikom drugom do državnoj sekretarki gospođi Klinton!
Poznato je da gospodin Tadić voli da prlja ljude. Tu svoju
strast želeo je da pokaže i prema gospođi
Klinton.
Vlada Srbije donela je 15. januara prošle godine odluku da za ambasadora Republike Srbije u Vašingtonu imenuje gospodina Vladimira Petrovića. Tu odluku odmah je potpisao predsednik Tadić.
A odluka Vlade Srbije i doneta je na njegov nalog.
Američka administracija odugovlačila je sa potpisivanjem
agremana srpskom ambasadoru. Predsednik Tadić je, očigledno je, želeo da na vrlo ružan način uvredi američku
administraciju. Poslao je za ambasadora u Vašington Vladimira
Petrovića, rođenog 1977. godine! Prema američkim pravilima, nezamislivo je da
čovek godišta poput gospodina Petrovića predstavlja svoju zemlju bilo
gde, pogotovo ne u Vašingtonu.
Gospodin Petrović, koji je do tada bio
"broj dva" Ambasade Srbije u SAD, jedno vreme radio je u kabinetu
guvernera iz Ilionisa Roda Blagojevića,
koga danas u SAD optužuju za korupciju. Američki Federalni istražni biro imao je ''neraščišćenih'' računa sa gospodinom
Petrovićem, upravo zbog korupcije sa guvernerom Blagojevićem, ali je predsednik
Tadić iz svojih, samo njemu znanih, razloga insistirao da gospodin Petrović
dobije agreman. Malo je, međutim, poznato da je gospodin Vladimir Petrović državljanin Sjedinjenih Američkih Država, a za američku administraciju je i to bilo uvredljivo, i
uz činjenice da u tim godinama američke diplomate doguraju najviše do zvanja atašea. Poznato je da je
srpski predsednik, između ostalog, sklon i pedofiliji.
Predsednik SAD Barak Obama potpisao je agreman za Vladimira Petrovića 20. maja
prošle godine i predsednik Tadić je, isto toliko, odugovlačio sa
potpisom agremana za gospođu Meri Vorlik.
Američka
administracija još pamti zastrašujuću kampanju kabineta predsednika Tadića u vezi sa
događajem kada je službenik Ambasade SAD u Beogradu Miroslav Cimpl osuđen prekršajno na zatvorsku kaznu zbog navodnog pokušaja izazivanja saobraćajnog udesa sa kolonom vozila u
pratnji predsednika Tadića, 30. novembra 2004. godine. Predsednikov kabinet je
protiv gospodina Cimpla vodio zastrašujuću kampanju, preteći
mu prebacivanjem iz Padinske skele u Okružni zatvor u Beogradu,
pod optužbom atentata na predsednika. Tim povodom oglasila se i
Ambasada SAD u Beogradu, saopštenjem da ne vidi nikakav razlog da se
ovaj slučaj politizuje, pogotovo jer je nesporno da njen službenik nije ni znao ko je u koloni vozila koja su ga
prisilila da skrene s kolovozne trake
Ipak, kada
mu je ministar Jeremić preneo poruku gospođe Hilari Klinton, agreman za
ambasadorku Vorlik predsednik Tadić je odmah potpisao.
Državni sekretar gospođa Hilari Klinton saopštila je ministru Jeremiću, kako saznaje Tabloid, da
američka administracija smatra ''dobrim za Srbiju da predsednik Boris Tadić
u naredna dva meseca podnese ostavku. Ukoliko on odbije da je podnese,
administracija će objaviti njegove račune u inostranstvu i sve kriminalne
afere''
Upućeni u
odnose Beograda i Vašingtona tvrde da srpski predsednik uporno
pokušava da uruši Srbiju i njene interese. U stvaranju
novih granica na Balkanu i rešavanja nacionalnih pitanja za duži istorijski period, vlada iz Vašingtona želi da poštuje i istorijske
interese Rusije na Balkanu. Danas je Rusija, znaju upućeni, strateški partner SAD u rešavanju njenih
nacionalnih interesa i prioriteta.
Srpski
predsednik se u svojoj politici priklonio vlastima Nemačke, koja želi da ponovo ispolji svoje imperijalne interese i promeša karte na Balkanu. Počev od nagrade koja mu je dodeljena,
pa do sitnih poklona i novčanih doznaka, predsednik Tadić slepo provodi planove
iz Berlina na potpunijoj dezintegraciji Srbije.
Za
administraciju SAD dalje zadržavanje gospodina Tadića na mestu
predsednika Srbije predstavlja neprihvatljivu odluku.
Predsednik
Srbije jedan je od retkih državnika koji na najsuroviji način radi
protiv interesa svoje zemlje.
Vlada
Sjedinjenih Američkih Država smatra da je Boris Tadić, iako teško bolestan, rešen da se do poslednjeg
daha bori protiv interesa zemlje čiji je predsednik. Iz njegovog kabineta
potiču planovi da sve poluge vlasti uzme u svoje ruke. Njegovi savetnici su
osmislili zloglasni Zakon o javnom informisanju, čiju primenu je odložio javni tužilac Srbije Slobodan Radovanović, zbog
pretnji iz inostranstva. Urušavanje nezavisnosti sudstva i tužilaštva opet je pakleni plan koji je osmišljen u kabinetu predsednika Tadića i njegovih mentora iz
Berlina i Rima.
Iako teško bolestan, predsednik Tadić-Francetić često tajno odlazi u Rim i Milano. Izvori Tabloida
iz vrha Demokratske stranke tvrde da je predsednik suvlasnik i član upravnog
odbora banke Intesa iz Milana.
Tim
povodom novinar Tabloida tražio je objašnjenje od kabineta predsednika Tadića. Predsednikov savetnik
Vojislav Brajović je u
svom odgovoru porekao da je predsednik Tadić u upravi milanske banke. Proverom
na sajtu ove banke, ime predsednika Tadića nismo našli na spisku članova ni upravnog ni nadzornog odbora. Ipak,
njegova česta putovanja u Milano i Rim pružaju osnov za
zaključivanje da predsednik tajnim putovanjima ostvaruje svoje lične ili
interese svojih mentora iz Berlina.
Upućeni u
opasne igre srpskog predsednika i njegove privatne poslove dovode u vezu sa
posetom papi Benediktu XVI studenog (novembra) prošle godine, kao i snažan pritisak koji
gospodin Tadić-Francetić vrši na vlasnike Srpske pravoslavne crkve da
za patrijarha izaberu vladiku Irineja Bulovića, koji javno podržava papu, kao poglavar i Srpske pravoslavne crkve.
Količina
para koje osiromašena Srbija poklanja italijanskim firmama
ukazuje da predsednik Tadić-Francetić u svom naumu da zgazi Srbiju želi da ide do kraja. Do samog gorkog kraja.
Njega poruka iz Vašingtona, kažu izvori Tabloida, ne uzrujava. On ide svojim putem.
Izvinjavam
se...
U prošlom broju na ovoj stranici objavili smo tekst Ko rukovodi
predsednikom Srbije, opisujući uticaj šefa
kabineta Borisa Tadića na sudbinu nacije.
Odeljenje za analitiku i dokumentaciju upozorilo me je da
rečenica iz teksta, kojom se tvrdi da i supruga Miodraga Rakića "ume da se
oda životu" nije tačna, jer gospođa
Sandra Stojanović-Rakić,
a ne Sanja, kako sam naveo njeno ime, živi u uslovima pod punim nadzorom zbog
bezbednosti porodice gospodina Rakića, te je ta mogućnost isključena.
Kao čovek, izvinjavam se gospođi Sandri Stojanović-Rakić i
njenoj porodici i speman sam da se suočim
sa odgovornošu za nevolje u koje je mogla biti dovedena.
Srpski predsednik traži od svojih partijskih
sledbenika da što više lažu i na taj način
obesmisle svaki vid života u ovoj zemlji.
Može li diktator da vlada Srbijom, kada ne
plaća ni "ministarstva sile"?
Ekonomisti vape iz sveg glasa da je Srbija već dužna preko deset milijardi evra, da su krediti dospeli za
otplatu i iznose trećinu bruto nacionalnog proizvoda Srbije!
Sramotno i čudovišno deluje kada srpska
vlada svojim podanicima najavljuje da će ih umilostiviti jednokratnom isplatom
od tri do pet hiljada dinara!