Razaranje
Žiča: manastir se, zahvaljujući i zemljotresima,
koristi za kljukanje već ugojenih gusaka
Po skromnoj monahinji skromnih 300
kvadrata
Kako je nakon zemljotresa osamdesetih godina sanacija
manastira Žiča postala poligon za ispunjavanje najluđih projektantskih ideja
kandidatkinje za nacionalnu penziju dr Milke Čanak Medić? Zbog čega je isečen
čitav šumarak manastirske šume? Kome su padali stupci i odvaljivale se fasade?
Ko je crkvu upljuvao malterom od mlevene šljake? Kome je Milka Čanak Medić namestila
doživotnu tezgu za spravljanje maltera? Da li je za 30 monahinja potreban konak
od 12.000 kvadrata?
Stanislav Živkov
Istorija manastira Žiče
počela je onog trenutka kada je sedamnaestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da
napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj
gori atoskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer
svetogorskim kaluđerima. Kada se početkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete
gore u Srbiju sa telom svog oca Stefana Nemanje srpska država je bila potresena
sukobom između Stefana i Vukana. Pomirivši zavađenu braću Sveti Sava je zajedno
sa Stefanom odlučio da sagradi manastir Žiču kao srpsku carsku zadužbinu. Crkva
u manastiru Žiči koja je posvećena Hristovom vaznesenju (Sveti spas) građena je
oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram
već i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa.
Kao arhimandrit
manastira Studenica Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju
prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara koji su mu dodelili
"Akt o autokefalnosti srpske crkve", hirotonišući ga na Cveti 1219.
godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Tako je od tada manastir Žiča postao
sedište srpske arhiepiskopije. Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz
Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u
Žiči. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa četiri stuba i devet
traveja, i katihumenom iznad, a ispred nje visoki zvonik.
Malter kao blato
Poput starijih raških
crkava, glavna manastirska Crkva svetoga spasa je jednobrodna građevina, sa
naosom hrama podeljenim na tri jasno odvojena traveja, od kojih je istočni u
sastavu oltarskog prostora, a nad srednjim je izgrađena kupola. Sadašnji
krajnji zapadni deo naosa prvobitno je bilo odvojen zidom od priprate, a krajem
18. veka pregradni zid je uklonjen i priprata je spojena sa naosom u
jedinstveni prostor. Ubrzo nakon gradnje same crkve na zapadnoj strani dozidana
je prostrana spratna spoljna priprata sa kulom po sredini pročelja. Iako je
građena po ugledu na starije Nemanjine zadužbine, Žiča je, ipak, osobena
celina, znatno složenijeg graditeljskog programa po kojem je glavni žički hram,
osim naosa ima i dve izdvojene kapele sa kupolama, bočne pevnice, a postojali
su i bočni delovi oltarskog prostora koji su nepotrebno srušeni prilikom velike
obnove u 19. veku.
Ova arhitektonska
koncepcija bila je važna etapa u razvoju arhitekture raške stilske grupe a
ukupnoj lepoti crkve doprinosile su i njene fasade, obložene plemenitim
površinama glatkog crvenog maltera, poput crkava na Svetoj gori. Delovi
originalnog maltera ostali su sačuvani sve do obnove izvedene 1938. godine,
kada su i nedostajuće površine takođe omalterisane.
Vekovi nisu bili
milosrdni prema Crkvi sv. spasa koja je prvu obnovu u 19. veku dočekala delom u
ruševinama, a sa provaljene kupole raslo je drveće. Tokom te obnove,
graditeljski je sanirana sama crkva, kupola je nadzidana arkadnim vencem i
dobila barokni krovni završetak, isto kao i zvonik, dok je spoljna priprata
samo konzervirana kao ruševina. U takvom stanju Crkva sv. spasa dočekala je
međuratni period, kada je pod uzornim rukovodstvom profesora Pere Popovića
dobila izgled najpribližniji prvobitnom pošto je Popović ispoštovao sve što je
od podataka o prvobitnoj arhitekturi bilo pouzdano. Jedino je kao njegovo
autorsko delo dograđen vrh zvonika i lanterna nad galerijom spoljne priprate,
pošto na samom objektu o tome nije bilo podataka. Ipak ova uspešna restauracija
kompromitovana je samovoljnim ponašanjem same tadašnje manastirske uprave po
čijem je nalogu na ulaz u zvonik i na rozete spoljne priprate nasađena neukusna
kičasta reljefna dekoracija izrađena po uzoru na moravsku plastiku.
Slučaj Milka
Tokom II svetskog rata
Žiča je teško stradala jer je usled direktnog artiljerijskog pogotka velikim
delom srušen severni paraklis kao i deo severnog zida koji su još tokom rata
provizorno popravljeni, a konačno sanirani tokom velike obnove pedesetih godina
pod rukovodstvom. Sledeći put manastir je stradao u kopaoničkom zemljotresu
kada je čitava crkva jako raspucala te je od 1987. godine započet veliki
projekat zaštite i rekonstrukcije Žiče kojim je rukovodila ni manje ni više
nego prof. dr Milka Čanak-Medić. Nažalost, tokom tih radova sama Crkva
sv. spasa je, umesto autentičnog izgleda, dobila izgled kakav nije imala ni u
jednom periodu svog postojanja, iako su svi radovi izvođeni navodno na osnovu
mnogih prethodnih arheoloških i arhitektonskih istraživanja, te na osnovu
navodnih pouzdanih podataka do kojih se došlo tokom upravo tih istraživanja!
Na kraju se ispostavilo
da se od izgleda one autentične Žiče odnosno Crkve sv. spasa kao glavnog
manastirskog zdanja - i zidova i fresaka, danas može videti jako malo, iako je
od prvobitne arhitekture crkve ostalo mnogo više! Do ovakve situacije došlo se
pre svega zahvaljujući samovoljnim i diletantskim popravkama, prepravkama i
dogradnjama izvedenim u okviru nestručne i štetne obnove manastirske crkve Sv.
Spasa koje je nakon kopaoničkog zemljotresa kao svoje životno remek-nedelo
izvodila kandidat za nacionalnu penziju dr Milka Čanak Medić, najveća štetočina
u istoriji srpske zaštite spomenika kulture.
Tako se danas kada se
pogleda sam eksterijer crkve vidi da se njoj malo toga autentičnog može videti
a i to je vidljivo samo u naznakama i tragovima, jer je Medićka gde god je
mogla "kreativno" dopunjavala originalnu arhitekturu crkve kako bi na
kraju danas imali Milkinu crkvu na kojoj se treba dobro pomučiti kako bi se
uopšte prepoznala lepota originalne "žička arhitekture" koja je bila
jedna od najvažnijih i najlepših crkava u srednjevekovnoj srbiji.
Milka Čanak Medić je
očigledno sebi stavila u zadatak da postojeću arhitekturu crkve obnovi shodno
potrebama pisanja svojih knjiga, odnosno da je uklopi u postojeći obrazac te je
kao rezultat ispao pravi arhitektonski falsifikat. Primera za to ima na svakom
koraku. Iz literature i sa starih grafičkih predstava je odavno poznato da je
oltarski protor nekada bio trodelan te da su delimično sačuvani zidovi proskomidije
i đakonikona srušeni prilikom obnove u 19. veku. Za vreme rekonstrukcije nakon
kopaoničkog zemljotresa Medićka je te delove crkve graditeljski i obnovila, pri
čemu je proizvoljno rekonstruisala i samu tehniku gradnje, iako za to nije bilo
nikakvih podataka na samom objektu. Kako bi se crkva scenografski doterala
obnovljeni delovi oltarskog prostora namerno su ostavljeni neomalterisani kako
bi vizuelni predstavljali pandan takođe neomalterisanim kupolama paraklisa čime
je potpuno poremećena vizuelna kompozicija crkve.
Kako bi se upotpunila
nastojanja za vizuelnim razbijanjem inače izuzetno mirne arhitekture crkve
učinjen je apsolutno najveći falsifikat izveden tokom radova prema projektu
Milke Čanak-Medić! Iako prilikom arhitektonskih istraživanja na crkvi ni na
jednom jedinom mestu nije nađen nijedan jedini trag postojanja nekakvog
arkadnog friza i krovnog venca Republički zavod za zaštitu spomenika kulture
dozvolio je dodavanje kompletnog arkadnog friza duž svih fasada samo zato što
je jedna jedina nekompletna arkada pronađena u šutu u manastirskom dvorištu bez
ikakvih podataka o tome gde se mogla nalaziti. O tome koliko je čitava ova
obnova friza bila proizvoljna najbolje svedoči činjenica da su u retkom
trenutku lucidnosti članovi tadašnje Komisije za srednjevekovno nasleđe
Republičkog zavoda pokojni dr Vojislav Đurić i takođe pokojni dr
Vojislav Korać javno izjavili da dodavanje arkadnog friza nema nikakve veze
sa prvobitnim izgledom crkve, ali da se slažu sa dodavanjem tog friza kao
autorskog dodatka projektanta obnove Milke Čanak Medić!
Što viša to "bolja"
Posebna je priča slučaj
rekonstrukcije glavne kupole crkve Sv. Spasa gde je prilikom obnove Milka
Čanak-Medić takođe učinila pravi falsifikat. Naime iako je prema tehnici
gradnje i laiku bilo jasno vidljivo da je postojeći arkadni venac plod kasnije
obnove, pri kojoj je sanirana i provaljena kalota a arkade dodate kako bi se sa
jedne strane utegla rastresena kupola a sa druge nosila teška i visoka
konstrukcija baroknog krova, Milka Čanak Medić je namerno taj barokni nadzidak
i pseudogotičke arkade na kupoli iz XVIII veka interpretirala kao izvorne.
Doduše, za ovo se znalo još i pre obnove 1938. godine pošto Pera Popović nije
uklonio kasniji nadzidak nego je još dodao jednu betonsku kalotu koja je pokrivena
olovnim limom tako da je danas kupola znatno viša nego što je
prvobitno bila.
O tome koliko je sam rad
Milke Čanak Medić na Žiči proizvoljan i haotičan najbolje svedoči činjenica da
se ona svojedobno naveliko raspisala o dodatom arkadnom vencu na kupoli koji je
u člancima proglasila prvobitnim a u svojoj knjizi o Žiči objavila planove i
preseke na kojima se vidi da je to kasnija dogradnja ispod koje se i danas
nalazi rekonstruisana originalna kalota kupole.! Takođe samo na osnovu ovog
dograđenog arkadnog venca Milka Čanak-Medić je objavila naučno fantastičnu
rekonstrukciju nekadašnjeg izgleda spoljne priprate, ali je ovde u svom
uobičajenom maniru, po kome je smatrala da joj je sve dozvoljeno, iz
dokumentacije Republičkog zavoda doslovce ukrala neobjavljenu arhitektonsku
dokumentaciju sa ranijih ispitivačkih radova na Radosavljevoj priprati u
Studenici te je precizno urađene crteže u tušu na kojima su se videle
nekadašnje romaničke arkade na fasadama Radosavljeve priprate radirala i
prepravila kako bi dokazala da su na Radosavljevoj priprati sagrađenoj 1235.
godine navodno bile gotičke arkade koje su bile uzor arhitekti spoljne priprate
u Žiči koja je sagrađena 1220. Godine!
Tokom radova na sanaciji
raspucalih zidova Crkve sv. spasa nakon zemljotresa, zbog nepotpunog
poduhvatanja zidova novim temeljima, odvalile su se kamene obloge fasade tako
da je jedno vreme čitava crkva spolja bila ispodupirana posečenim balvanima iz
manastirske šume kako se fasade ne bi odvalile od jezgre zida. Svojevremeno,
kada su vršena ispitivanja temelja u naosu crkve, radovi su vođeni krajnje
diletatnski tako da se prilikom kopanja jedne od sondi u potkupolnom prostoru,
severozapadni stubac koji nosi kupolu, bukvalno odvalio od zida i urušio sve sa
freskama u arheološku sondu iz koje su radnici preko noći sitne komadiće
zdrobljenih fresaka vadili iz šuta i sakupljali u najlon kese.
Čitav skandal je na
brzinu zabašuren, stubac je na brzaka saniran u najvećoj tajnosti po projektu inž.
Stojana Ribnikara iz Ljubljane koji je doveden da popravlja štetu
koju je prouzrokovao loš projekat statičke sanacije da bi na kraju usledilo
mukotrpno vraćanje komadića raspadnute freske na ponovo ozidan stubac i vršenje
rekompoziciju fragmenata što je radio slikar konzervator Radiša Žikić -
Trša.
Tokom obnove Milka Čanak
Medić je namestila kapitalnu tezgu još jednoj od štetočina u službi zaštite,
izvesnom Ljubinku Dragičeviću iz Instituta za ispitivanje materijala, po
čijem je projektu i nebuloznoj ideji originalni plemeniti glatki krečni malter
na fasadama crkve zamenjen eksperimentalnim malterom zamešenim sa velikom
količinom mlevene šljake dobivene kao škart nakon topljenja magnezijumove rude
koju su Dragičević i bratija proglasili za idealan materijal za izradu novih
maltera u konzervaciji iako po svojim sastojcima ima velike sličnosti sa
portland cementom za koji se odavno zna da je u konzervaciji veoma štetan!
Bilo kako bilo, iz
neobjašnjivih razloga ovaj crveno obojeni malter je na fasadama Žiče postavljen
krajnje nestručno te su nekada glatke i mirne fasade danas prepune džombi i
neravnina a crkva doslovce izgleda upljuvana flekama maltera. Ovaj malter je
zbog svoje velike tvrdoće na pojedinim mestima ubrzo počeo da se odvaja od
jezgra zidova tako da je danas na delovima severne fasade uveliko sklon padu.
Izgubio
se oltar
U nastavku radova, bez ikakvih podataka o
prvobitnom izgledu, napamet je rekonstruisan gornji sprat kule zvonika, čime je
zvonik dobio karikaturalni završetak. Na osnovu jednog malog pronađenog
fragmenta, bez imalo podataka, Milka Čanak-Medić je rekonstruisala i mermerni
ikonostas tako da je napamet izrađena niska oltarska pregrada, poput onih kakve
su nekada i bile u srpskim crkvama, koja je zamenila dotadašnju, umetnički
daleko vredniju baroknu oltarsku pregradu, postavljenu u jednoj od obnova,
tokom 19. veka, od koje se oltar više nije ni video, a kako bi se novouređeni
enterijer crkve ambijentalno kompletirao na novopostavljenu pregradu montirane
su dve potpuno neprimerene oltarske ikone izrađene u mozaiku, inače rad akademika
Mladena Srbinovića, koje su izazvale zgražanje kako monahinja, tako i
svih drugih vernika i koje su kasnije na zahtev monaštva izbačene napolje.
Milka Čanak Medić takođe
je ambijentalno "kompletirala"
i ulaznu kulu u manastirski kompleks koja danas izgleda kao japanska pagoda sa
višespratnim
krovovima.
Do poslednjeg
zemljotresa koji je pogodio Kraljevo i okolinu verovalo se da je Žiča zaista
građevinski sanirana nakon prethodnog kopaoničkog zemljotresa te su poslednjih
godina započete brojne daleko veće investicije radi dogradnje i širenja
manastirskog kompleksa za koji je prvi projekat dogradnje i uređenja
izrađen još
2005. godine. Pošto monahinjama Žiče
taj
projekat nije bio dovoljno reprezentativan, naprasno su rešile da se na brdu
nasuprot manastira, a neposredno kraj manastirske kosturnice, započne sa
gradnjom novog reprezentativnog kompleksa površine od 12.000 kvadratnih metara,
na četiri sprata. Za potrebe svake monahinje, a sestrinstvo broji oko 30
monahinja, predviđeno je - preko 300 metara kvadratnih.
Izgradnja ovih
megalomanskih objekata u manastiru Žiča inicirana je u vreme vlade Vojislava
Koštunice kada je slučajno padalo i proslava obeležavanja 800 godina manastira
Žiča. Tim povodom planirana je rekonstrukcija i obnova zadužbine kralja Stefana
Prvovenčanog iz XIII veka. Trebalo je da radovi budu finansirani iz Nacionalnog
investicionog plana, a za rekonstrukciju je 2008. bilo odobreno 711.300.000
dinara. Tokom čitave 2007. na rekonstrukciju manastira Žiča, koji izvodi
Republički zavod, iz Nacionalnog investicionog fonda bilo je predviđeno
izdvajanje 788 miliona dinara. Istovremeno, takođe iz Nacionalnog investicionog
plana, preko Ministarstva vera, Republičkom zavodu je za rekonstrukciju Žiče
dodeljeno nešto manje od 19 miliona evra! Za izgradnju novih objekata u
manastiru Žiča izdvojeno je 1,334 milijardi dinara. Za sanaciju i
rekonstrukciju 65,5 miliona dinara. Za izgradnju objekata različitih namena 19
miliona dinara i za ostale potrebe 77,5 miliona dinara. U ove ostale potrebe
spadaju i proslave iz 2007. godine i organizovanje centralne proslave u 2008.
godini, za koje je izdvojeno 45 miliona dinara.
Zemljotresni slučajevi
Na kompleksu manastira
Žiča, između ostalog, planirano je ko zna koje po redu izvođenje radova na
fasadi Crkve svetog spasa iz XIII veka, unutrašnje uređenje oltarskog prostora,
naosa i priprate. Pored svega ovoga, na brdu nasuprot manastira, a neposredno
kraj manastirske kosturnice predviđena je gradnja reprezentativnog konaka za
smeštaj manstirskog sestrinstva površine od 12.000 kvadratnih metara, na četiri
sprata a trenutno se gradi ogromna nakazna trpezarija. Takođe je izgrađena i
prodavnica suvenira od čak 1.200 kvadratnih metara! Za izgradnju ovakvog
kompleksa izdvojeno je iz Nacionalnog investicionog fonda više od 364 miliona
dinara, i pri tom, osim za izgradnju konaka, predviđaju postavljanje hiljade
reflektora na manastirskom kompleksu.
U Republičkom zavodu
izrađen je i projekat za novi gostinski konak, na mestu postojećeg površine
3.000 kvadratnih metara, čija je realizacija sprečena, jer projektom nisu bili
obuhvaćeni svi nerealni zahtevi manastirske zajednice. Ističemo da manastir
Žiča s ovakvim izgledom crkve, koja danas poseduje minimalni sačuvani izgled iz
XIII veka, i ovakvim novim kompleksom - nikada neće moći da bude zaštićen od
Uneska, kao svetska kulturna baština. Do sada je na rekonstrukciju manastira
Žiča iz Nacionalnog investicionog plana izdvojeno oko pola milijarde dinara.
Sve u svemu,
proslavljena je 800. godišnjica postojanja crkve
Svetog Spasa iz XIII veka, na kojoj je do sada najmanje urađeno, gde ima vlage
i koja prokišnjava. S novcem koji je do sada uložen u rekonstrukciju Žiče,
moglo je da se rekonstruiše i spreči vlaga u više od pet manastira širom
Srbije.
Ipak, oktobra 2010.
katastrofalan zemljotres pogodio je Kraljevo i okolinu, a ni manastir Žiča nije
prošao bez posledica. Ubrzo nakon potresa, ministar kulture Nebojša Bradić
posetio je manastir Žiča koji je oštećen u zemljotresu, i najavio da će biti
obezbeđena dodatna sredstva za rekonstrukciju objekta. Bradić je novinarima
kazao da je dosadašnjim stručnim uvidom ustanovljeno da postoje ozbiljna
oštećenja na fasadi i freskama u manastiru iz 13. veka. Takođe je najavio da će
nekakav ekspertski tim ubrzo konstatovati koja je težina oštećenja koja je
pretrpeo manastir Žiča tokom zemljotresa i za tu rekonstrukciju će Ministarstvo
obezbediti dodatna sredstva, jer je očigledno da je napukla fasada na severnoj
strani manastira i da je ugrožen živopis na ulaznoj kuli - rekao je Bradić. Iako
se kao uzrok za "nova"
oštećenja na Crkvi sv. spasa po svaku cenu tražio u udaru zemljotresa, iz
dana u dan postaje sve jasnije da je pravi uzrok zapravo nepropisni projekat
statičke sanacije koji je svojedobno izradio već tada uveliko dementni dr
Milorad Dimitrijević kao i nesavesan projektantski rad kandidatkinje za
nacionalnu penziju dr Milke Čanak Medić. Ako se zna da u "velikoj
loži" Ministarstva kulture sede perjanice urnisanja naše spomeničke
baštine predvođene dr Markom Popovićem, poznatijim kao Pacov, a da je Milka
Čanak Medić možda najveća štetočina u istoriji konzervatorskog urnisanja
spomenika kulture, očito je da tek predstoje dalje mahinacije sa dodeljenim
budžetskim novcem koji će se pod izgovorom sanacije navodne štete od dejstva
poslednjeg zemljotresa zapravo nekontrolisano trošiti na sanaciju štete nastale
fušerskim radom Milke Čanak Medić na sanaciji štete nastale dejstvom
kopaoničkog zemljotresa osamdesetih godina.
Ispunjavanje
prohteva
Iako je Ministar Bradić najavio da će tražiti pomoć Uneska
za sanaciju Žiče, za tim nema potrebe jer Žiča uopšte nije na listi spomenika
pod zaštitom Uneska. Dovoljno bi bilo pozvati na odgovornost kandidatkinju za
nacionalnu penziju Milku Čanak Medić, napokon dati posao na sanaciji nekome
efikasnijem i stručnijem, a što se finansiranja radova tiče, dovoljno bi bilo
da Ministarstvo vera pregleda i redukuje rastrošne projekte oblapornog
sestrinstva u Žiči koje ni mnogo bogatija zemlja ali i panetnija vlada ne bi
finansirala i neka se tim novcem sanira crkva. Da je veliki ktitor želeo
ogroman manastir, on bi ga svakako i izgradio, a mi sada udvarajući se kleru
uništavamo originalne matrice najvažnijih manastira ispunjavanjem prohteva
neumerenih i neskromnih manaha i monahinja koji su se od srama između ostalog
zavetovali na skromnost odnosno siromaštvo.
Sledi kljukanje već ugojenih gusaka!
Povelje
Povelje kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) i njegovog
sina, kralja Radoslava (1228-1234), spadaju u najstarije istorijske izvore o
manastiru Žiči. Nadalje, u drugoj odnosno trećoj deceniji XIII veka ove povelje
su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu.
Poveljama blagočestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žiči je
darovano preko 57 sela, osam planina i 217 porodica. Blagodareći kralju Stefanu
Prvovenčanom Žiča je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili
riza i pojas Presvete Bogorodice, deo časnog krsta, desna ruka i deo glave
Svetog Jovana Preteče, mošti svetih apostola i mučenika, ikone, zlatne sasude i
odežde.