Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (4)

Islamska deklaracija- Alija i njegova avlija

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

 Džon R. Šindler

 

Tajne veze između bosanskih islamista i njihove sa braće u inostranstvu znatno su ojačale tokom sedamdesetih godina, a Muslimanska braća su i dalje bila najomiljenija. Mladi mu slima nisu razvili odnose sa vodećim islamistima u Egiptu i drugim arapskim zemljama. Jed na od najvažnijih bila je veza sa Sudanom preko Fatiha al Hasaneina (Fatih al-Ha sanayn), koji je stigao u Sarajevo 1964. godine kao student i ostao u Jugoslaviji sledećih dvadesetak go di na studirajući medicinu u Bosni i Beogradu povezan sa vodećim elementima islamističkog podzemlja u Kartumu, Al Hasanein je razvio trajno prijateljstvo sa Izetbegovićem, ko je će postati politički značajno.

Muslimanska braća su slala svoje članove u Jugoslaviju da bi održavali veze sa lokalnim sa veznicima; Egipćani, predstavljajući se kao studenti, stekli su utočište u zemlji i provodili vreme šireći propagandu i pomažući mladomuslimanima.

Muslimanska braća su se osećala toliko bezbedno u Jugoslaviji - bili su pod prismotrom, ali ih Državna bezbednost nije ugrožavala - da je Hasan Naser (Hasan Nasser), jedan od or ganizatora atentata na egipatskog predsednika Anvara el Asada, 1981. godine, našao sklonište u Jugoslaviji dovevši sa sobom i druge njihove pripadnike koji su se predstavlja li kao studenti. Ali, već 1982. godine, jugoslovenska tajna policija nije više mogla da okreće glavu na drugu stranu. Izveštaji o otvorenoj iranofiliji u Sarajevu - portreti ajatolaha Homeinija u izlozima radnji zadavali su brigu - zajedno sa aktivnostima Muslimanske braće u Jugoslaviji privlačili su sve veću pažnju.

Kada je Damask bez milosti skršio sirijsko podzemlje, Musliman ske braće, članovi su prebegli u Jugoslaviju i nekoliko puta se spremali da izvedu atentate na sirijske diplomate u Beogradu; za odmazdu, sirijska tajna policija je u Beogradu 1981. godine ubila Mahmuda Vadeha (Mahmud Wadeh), jednog od vođa Muslimanske braće.

 

 

Hamdija je znao sa kim posla ima

 

Poslednja kap su bili dokazi o vezi mladomuslimana sa iranskim revolucionarnim režimom. U leto 1982. godine Alija Izetbegović i njegov dugogodišnji saradnik Omer Behmen, koji je odslužio jedanaest godina u komunističkim zatvorima zbog svog islamistič kog delovanja, počeli su da uspostavljaju veze sa Teheranom preko iranske ambasade u Be ču, koristeći kao posrednika još jednog mladomuslimana Teufika Velagića; Velagićev zadatak je bio da dostavi Irancima primerak Izetbegovićeve Islamske deklaracije, neobjavljenog manifesta njihovog pokreta, koji je tajno kružio kao samizdat. Očigledno je da se Irancima svidelo ono što su pročitali pošto su pristali da vođstvo Mladih muslimana poseti Iran; uredili su i sa sta nak sa bosanskim islamistima u Abu Dabiju - bezbednoj trećoj zemlji - kako bi raspravljali o za jedničkim interesima.

Do sastanka u Abu Dabiju nije došlo jer je Izetbegović otišao predaleko. Državna bezbednost je bila svesna veza sa Iranom i vođe islamističke grupe su po hapšene krajem mar ta 1983. godine, na osnovu optužbi za terorizam i saradnju sa neprijateljima države. Potonje suđenje „muslimanskim intelektualcima" postalo je medijski spektakl, pružajući isla mi sti ma pri li ku da pro pa gi ra ju svo je sta vo ve. Jedna od najozbiljnijih optužbi bila je ta da su Izetbegović i druge vođe bosanskih islamista početkom1983. tajno putovali u Iran.

Izetbego vić je iskoristio suđenje, ponašajući se s mirnim dostojanstvom, ali je većini Bosanaca ovaj do gađaj iz gledao kao putova nje kroz vreme.

Javnost već decenijama nije čula za Mlade muslimane i, koliko su Bosanci znali, grupa je odavno prestala da postoji.

Optuženi su dobili kazne za tvora u ukupnom trajanju od devedeset godina - četrnaest za Izetbegovića, petnaest za Omera Behmena, a deset za jedinog mlađeg člana grupe, Hasana Čengića, dvadesetsedmogodišnjeg imama koji je diplomirao na ponovo stvorenom šeri jatskom institutu u Sarajevu i zastupao izrazito radikalna gledišta.

Oslobođenje (dnevni list) je iznosilo opšte mišljenje opisujući optužene kao „utvare prošlosti u terorstičkom ogrtaču", dok je Hamdija Pozderac, partijski vođa u Bosni, osudio „muslimanske intelektualce" bez ograde: „...Rekao bih da je njihov ekstremistički pristup apsolutno identičan platformi terorističke organizacije koja je u našoj nedavnoj istoriji poznata kao Mladi muslimani."

Mada je suđenje iz 1983. godine po drugi put obezglavilo islamističku mrežu u Bosni, to ni je bila konačna reč. Za razliku od suđenja iz 1949, ovo je bio javni događaj koji je Izetbegoviću i njegovoj sabraći do pustio da se prikažeš kao disidenti koje ugnjetava teška ruka tajne policije.

 Njihov slučaj je po stao cause celebre među običnim muslimanima. Kao što je primetio je dan sarajevski skeptik, „tragedija" suđenja iz 1983. godine bila je to što ih je „zatvor pod (ko munističkim) režimom učinio političkim disidentima, mada oni to nikada nisu bili. Oni su bili branioci zastarelih ideja koje je istorija odavno pregazila."

Izetbegović  je na suđenju izrazio svoju filozofiju izjavivši da je „islamsko društvo bez islamske vlade nepotpuno i nemoćno". Pet godina kasnije, iz zatvora će izaći u jedan drugači ji svet, zatekavši jugoslovenski komunistički sistem u slobodnom padu. Politički pluralizam se vraćao u Bosnu svom snagom. Sticajem okolnosti koje niko nije mogao da predvidi konačno je kucnuo čas Mladih muslimana, a oni će „oreol mučenika" koji su stekli 1983. godine iskori stiti za odlučujuća dejstva.

 

Na scenu stupa SDA

 

Osamdesetih godina došlo je do postepene razgradnje titoističkog sistema. Početkom maja 1980. godine umro je „Stari", događaj koji su svi jugosloveni očekivali, a koji je većina njih oplakala.

Ma kakvi bili gresi njegovog režima, Tita je većina njegovih podanika smatrala neo phodnim. Kakva će biti Jugoslavija bez njega, niko nije znao, a mnogi su se toga plašili. Politički i ekonomski izazovi su bili zastrašujući i trulež je počela da se širi ubrzo posle njegove smrti. Dok je Partija pokušavala da se odredi bez čoveka koji je stvorio državu i njenu vladajuću klasu - najbolja parola koja su mogli da smisle bila je „I posle Tita, Tito!" - prosečni Jugosloven je gledao kako iščezavaju stabilnost i skromno blagostanje Titovog sistema.

Bosna je imala i političke i ekonomske probleme. Događaji po put suđenja iz 1983. godine, izazivali su jezu u Sarajevu jer su bili zabrinjavajući znak da se politički i verski ekstremizam za koje je komunizam tvrdio da ih je porazio - živi i zdravi. Šta više, bosanska ekonomija, ko ja nikada nije bila snažna, počela je da posrće sredinom osamdesetih godina.

To je bila kriza koja je zahvatila celu Jugoslaviju jer je Tito godinama uzimao zajmove od zapadnih banaka kako bi održao svoju ekonomiju šarene laže, grandiozno shvaćenu kao sistem socijalističkog „samoupravljanja"; sve je to bio privid, i za pet godina posle Titove smrti finansijska stabilnost, postignuta zajmovima, pretvorila se u ludačku košulju inflacije, nezaposlenosti i dugo va koji se nisu mogli otplaćivati.

U vreme kad je Alija Izetbegović izašao iz zatvora u Foči, oktobra 1988, bosanska ekono mija je bila u krizi. Stopa nezaposlenosti prekoračila je 20 procenata i sve više je rasla, dok je stvarni prihod, zbog inflacije koja se otela kontroli, opao na nivo iz pedesetih godi na.

Sav progres titoizma nestajao je pred očima Bosanaca. To nije bio recept za političku stabilnost. Kao i svuda u istočnoj Evropi krajem osamdesetih, komunizam je gubio svoju legitimnost neočekivanom brzinom; samo je bilo pitanje šta će ga zameniti.

 

Kod Adila na savetovanju

 

Po povratku u Sarajevo, uprkos javnim uveravanjima da ga politika više ne zanima, Izetbe gović se ponovo povezao sa ostacima Mladih muslimana, uključujući i veterane sa suđenja iz 1983, koji su bili pušteni na uslovnu slobodu, i počeo da stvara strategiju za postizanje pobe de. Bilo je očigledno da će se, sa neposredno predstojećim silaskom komunističke partije sa vlasti, politički pluralizam brzo vratiti u zemlju.

To će biti priliku koju će islamisti spremno dočekati. Izetbegović je otputovao u Švajcarsku kako bi pribavio podršku Adila Zulfikarpašića koji je živeo u Cirihu...

Slavna ličnost među bosanskim muslimanima, Zulfikarpašić je poticao iz ugledne porodice i raspolagao velikim sredstvima stečenim uspešnim poslovnim poduhvatima. Bio je naklonjen Izetbegoviću i drugim osuđenicima iz 1983. godine, smatrajući ih žrtvama korumpirane policijske države koja je imala predrasude protiv muslimana.

Mada nije bio teokrata, Zulfikarpašić je slao priloge za njihovu odbranu i  obezbedio im blagonaklone prikaze u evropskim medijima, pomažući stvaranju njihovog imidža disidenta. U Cirihu, 24. februara 1989, Izetbegović i Zulfikarpašić su se dogovorili da osnuju političku partiju koja će zastupati interese bosanskih muslimana.

Naziv koji su izabrali bio je banalan: Stranka demokratske akcije (SDA); bilo kakvo korišćnje nacionalnih ili verskih naziva bilo je zabranjeno izbornim zakonima, da je Izetbegović pri znaš da je želeo da partiju nazove „Muslimanska stranka".

Šta je bliža SDA, šta je zastupala i za šta se zalagala, zagonetka je od samog početka, a to je i ostala, baš onako kako je Izetbegović leš. Trajna misterija koja je okruživala SDA imala je veze sa namerno stvorenim pogrešnim predstavama o čoveku koji je stajao iza ove partije. Mada je imao dobro iz brušenu javnu sliku, pravi Alija Izetbegović se nije pojavljivao pred očima javnosti.

 

Udba je prva pročitala Aliju

 

 

Izetbegović je od svoje treće godine živeo u Sarajevu. Osim što je kao dečak pohađao mek teb, nije imao nikakvo versko obrazovanje, a njegove ocene na pravnom fakultetu nisu bile blistave; bio je samouk, sa impresivnim, mada površnim poznavanjem mnogih predmeta. Uprkos tome, sebe je smatrao intelektualcem, a nedostatke svog obrazovanja nadoknađivao je energijom i ambicijom, što su njegovi kritičari videli kao laktanje.

Bio je porodični čovek ko ga je malo ko izvan uskog kruga rođaka i nekolicine mladomuslimanskih veterana uistinu poznavao. Njegova sklonost tome da o važnim pitanjima iznosi potpuno kontradiktorne stavove - neka vrsta podilaženja koja se svodila na grubo nepoštenje - bila je istančana i doprinosila je osećanju da njegova stranka zastupa sve i ništa istovremeno.

Da je Izetbegović bio islamista, ne može sumnjati niko ko je otvorenih očiju čitao njegove spise. Najbolji izraz njegovog načina mišljenja jeste Islamska deklaracija koja je privukla zanimanje tajne policije. Pisana godinama, počev od 1969, završena je tek početkom osam desetih; javnosti je postala dostupna tek kad je objavljena u Sarajevu 1990. godine, izazvavši buru kontroverzi. Izuzetno neobičan manifest, Islamska deklaracija je nepovezani dokument koji uopšte ne spominje Bosnu (to bi izazvalo trenutno hapšenje od strane Državne bezbedno sti), pa ipak smešta Izetbegovićevu religijsko-političku filozofiju u samo središte islamske matice.

Na početku deklaracije, on iznosi da je njen cilj „stvaranje jedinstvene islamske zajednice

od Maroka do Indonezije" i da „Musliman može" ginuti samo sa imenom Alaha i slavu Isla ma". On se slaže s tim da je islam u potpunosti politička religija: „Povijest ne pozna nijedan istinski islamski pokret koji nije istovremeno bio i politički pokret."

Mučeći se da pokaže kako je islamizam demokratski, dodao je da se „islamski poredak mo že ostvariti samo u zemljama u kojima muslimani predstavljaju većinu stanovništva", što je bi lo umereno gledište potkopano tvrdnjom da je „uspostavljanje islamskog poretka vrhunski akt demokracije".

 Ima u njoj i uobičajenog otrovnog antisemitizma: "...(Politika Izraela) je u Palestini bacila izazov svim Muslimanima svijeta", kao i klasičnog Izetbegovićevog pokušaja da ima i jedno i drugo: „...Mi bi smo htjeli razlikovati židove od cionista, ako sami židovi nađu snage da povuku ovu razliku."

 

 

Da hrišćani u Bosni, opet budu porobljena turska raja

 

 

Nijedna strana Izetbegovićeve platforme nije bila nazadnija niti je više raspaljivala bosanske nemuslimane od njegove otvorene otomanofilije.

 Kao mladić, tražio je da se zemljom upravlja u otomanskom stilu zasnovanom na verski im muslimanskim klanovima, pa je čak i svoje ime pisao na turski način: Izet-beg. U kasnijim godinama je veličao navodne vrline otomanske vlasti, sa toplinom govorio o svojim turskim precima, uključujući i one koji su bili na visokim položajima u otomanskoj vlasti, i nije krio svoju naklonost prema načinu na koji su Turci vladali Bosnom, nagoveštavajući da je njihov povratak u život nemuslimana, njegov plan: „...Ovi stavovi nisu izraz nikakve nove politike Islama prema kršćanima i židovima, koja bila diktirana trenutnim prilikama. Oni su stvarno samo praktičan zaključak izveden iz islamskog načela o priznavanju kršćanstva i židovstva i potiču skoro do slovno iz Kur'ana."

 Reakcija bosanskih hrišćana na ovakvu retoriku bila je razumljivo neumerena; oni su u Izetbegovićevim spisima videli „neku vrstu islamskog Mein Kampfa". U Americi, ovim bi odgovarao beli južnjački političar ko ji javno veliča svoje pretke robovlasnike i kandiduje se sa programom koji poziva navraćanje vrednostima i običajima koji su vladali pre građanskog rata u Americi. U takvom scenariju lako bi bi lo pred videti mišljenje Afro-Amerikanaca, i ono bi bi lo prilično nalik tome kako su nemuslimani u Bosni videli uspon Izetbegovića. Zapadni eksperti su, uz nekoliko izuzetaka, Izetbegovićevu filozofiju predstavljali kao za pad njačku i sve drugo samo ne ekstremitičku. Kao što je je dan od vodećih posmatrača Bosne objasnio, Islamska deklaracija je bila preteća.

 Ovakvo slepilo je delimično izazvano njegovim čestim pozivanjem na zapadna književna i umetnička dela i pominjanjem zvučnih imena, što se svuda dopadalo intelektualcima i što se po kazao do voljnim da Izetbegovića zaštiti od pažljivog čitanja njegovih tvrdnji ko je se od nose na islam. Isto važi i za njegovo drugo delo, Islam između Istoka i Zapada, zapletena knji ga još manje koherentna nego njegovo prva - „amatersko delo, intelektualna papazjanija", priznao je jedan branilac - ali koja je, zaključio je vodeći američki proučavalac islama, prepu na pominjanja zapadne kulture, te prema tome „ne pred stavlja rad islamskog fundamentali ste". 

Najbolji primer Izetbegovićevog književnog stila jeste njegov zatvorski dnevnik iz osam de setih godina, mešavina samosažaljenja, ne povezanih misli pominjanja zapadnih mislilaca od Fridriha Ničea do Marvina Minskog; pa ipak, njegov oblik i sadržina ne izlaze van potpuno islamističkog pojmovnog okvira koji predstavlja autorovu stvarnost.

 To pokazuje da, uprkos tvrdnjama zapadnih „eksperata", čovek može istovremeno da ima povoljno mišljenje i o Trifoovim filmovima i o potrebi za džihadom.

Pored toga, ako se prihvati preovlađujuće gledište zapadnih naučnika, nijedan islamski eks tremista ne bi mogao ni u kom slučaju biti izabran za vođu dosta umerenih bosanskih mu slimana. Stvarnost je, kao i uvek, bila mnogo složenija. Sigurno je istina to da su „musliman ski intelektualci" bili mala, zaverenička klika čija su prava gledišta imala manji broj obožava laca u Bosni, krajem osamdesetih godina.

 Pa ipak, su mlado muslimani uvek brižljivo skrivali svoje prave planove, a pouka koju je Izetbegović izvukao 1983. godine, bila je to da političari mogu da zaigraju na islamističku kar tu i da steknu naklonost i glasove muslimanskih masa a da ne po kažu sve karte koje drže u ru ci.

 

 

A 1.

 

Malim koracima do velikih nevolja

 

Rađanje i trijumf Stranke demokratske akcije bili su klasičan slučaj Lenjinove revolucio narne avangarde na delu. Kada se komunizam 1990. srušio u Jugoslaviji, verovatno nije bilo više od nekoliko stotina vatrenih panislamista u Bosni, a njihov uticaj na sekularnu inteligenci ju u ovoj zemlji bio je ravan nuli. Ipak Bosna, poput tolikih drugih zemalja, nije bila tako seku larna kao njena urbana, obrazovana elita.

Oko 37 procenata muslimana je 1990. izjavljivalo da je religiozno, u poređenju sa 34 pro centa Srba i 53 procenta Hrvata.

 

 

A 2.

 

Sve o Bosni, a Bosne nigde nema

 

Izuzetno neobičan manifest, Islamska deklaracija je nepovezani dokument koji uopšte ne spominje Bosnu (to bi izazvalo trenutno hapšenje od strane Državne bezbednosti), pa ipak smešta Izetbegovićevu religijsko-političku filozofiju u samo središte islamske matice.

 

GLOSA

 

„Povijest ne pozna nijedan istinski islamski pokret koji nije istovremeno bio i politički pokret."

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.