Pogledi
Profesor Dr Darko Tanasković: Okrugli sto
"Njegoš i islam"
(Golijski sabor kulture: izlaganje dr Darka Tanaskovića
objavljeno u časopisu „Golija"- 19,2014, 8-10).
Vladika protiv nasilnika
Povodom sve češćih napada na najveće ličnosti iz istorije
srpske književnosti, a posebno na celokupno delo Petra Petrovića Njegoša (koji
je poslednjih godina redovno na "optuženičkoj klupi" islamista u
Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori), prošle, 2013. godine, 24. avgusta, održan je
Okrugli sto u Nikšiću na temu "Njegoš danas". Tom prilikom je svojim
izlaganjem skup uveličao i poznati srpski orijentalista, profesor dr Darko
Tanasković. Radi upoznavanja najšire javnosti u Srbiji i regionu sa ovim
izuzetnim osvrtom na odnos Njegoša prema Islamu, Tabloid objavljuje izlaganje,
uz saglasnot autora, u celosti. Oprema teksta je redakcijska.
Piše: profesor dr Darko Tansaković
Veoma sam uzbuđen, jer razmišljam o Njegošu celoga
života, a prvi put sam u prilici da upravo na ovom mestu, po mnogo čemu privilegovanom,
nešto pokušam o njemu i da kažem, na temu koja mi je poverena - „Njegoš i
islam".
Prvo bih postavio nekolike teze, kojima se nadam da ćemo
kasnije u razgovoru, za koji bih voleo da i uvažena publika u njemu učestvuje,
imati priliku da posvetimo pažnju. Želja mi je razmena ideja i mišljenja, jer
ne živim u iluziji da imam odgovore na pitanja koja Njegoš
postavlja.
Mislim da je veličina Njegoševa upravo u tome što nam
stalno postavlja pitanja, pitanja na koja ni on sam nije uvek bio siguran da
ima odgovor, a još manje možemo mi biti sigurni da ga posedujemo.
Međutim, strašno će biti ako prestanemo da sebi postavljamo pitanja koja
je postavljao Njegoš, jer bi to značilo konačni pad i sunovrat u nešto što nije
ni Božansko, a ni ljudsko.
Pre svega ostalog, iskazao bih svoje duboko
ubeđenje da je Njegoš najveći i nesavladivi problem svih krivotvoritelja
prošlosti, nasilnika nad sadašnjošću i projektanata budućnosti utemeljene na obmanama
podeljene, iskrivljene i sužene svesti.
Što se tiče teme „Njegoš i islam", treba, naravno,
pomno analizirati sva Njegoševa glavna dela (i Luču mikrokozma i Lažnog cara Šćepana
Malog i naravno Gorski vijenac), čak i njegovu prepisku, što je posao zametan,
ali neophodan da bi se stvar koliko je moguće objektivizovala. Ključni stih za
razumevanje Njegoševog odnosa prema islamu za mene vazda ostaje onaj veličanstveni,
koji je izdvojeno i zasebno do sada iscrpno razmatrao, nikako slučajno, jedino
vladika Nikolaj Velimirović, čovek koji se negde gore, visoko, ja bih rekao čak
iznad religije, susreo sa Njegošem - "Krst i luna, dva strašna simvola, njihovo
je na grobnice carstvo". To je stih koji izbegavaju prizemni tumači
Njegoša, naročito oni koji nastoje da Vladiku besprizorno optuže za islamofobiju
i za nekakvu pretpostavljenu genocidnost, genocidnu ideju u odnosu na
muslimane, što je i glavna zamerka koja se s takvog skučenog motrišta
velikom Vladiki stalno iznova spočitava, pogotovo u našim nesrećnim postjugoslovenskim
okolnostima.
Luna i krst dva strašna simvola, pazite, Vladika govori o
simvolima, simbolima, o simboličnosti religije, on ne govori ni o hrišćanstvu,
ni o islamu kao takvima, a ponajmanje tu govori o Bogu. Dakle, o
simbolima je reč, a ljudi odvajkaka pokušavaju ono do čega ne mogu razumski da
stignu, ono što je nedostižno i neobjašnjivo, veru svoju, da iskažu, da „disciplinuju"
simbolima. Njegoš stoga, upravo po rečima vladike Nikolaja Velimirovića,
sa izvesnim sažaljenjem posmatra čoveka koji se u svome poimanju i saopštavanju
onoga u šta veruje može uspeti jedino do simboličkog, a to nikada nije Bog, to
je simbol onoga što je ljudskom umu od božanskog dostupno.
Prvo je pitanje: Kakav je bio Njegošev odnos prema
islamu? A, drugo, veoma važno, trebalo bi da se odnosi na to kako se sve
tumačio i tumači Njegošev odnos prema islamu. Tu liniju tumačenja trebalo
bi podvrgnuti sistematskoj kritici, pri čemu pod kritikom ne
podrazumevam obavezno negativni kritički sud, kako se ona najčešće u nas suženo
shvata, već argumentovano i objektivno kritičko razmatranje.
U vezi s takvom analizom tumačenja pesništva Njegoševog
javljaju se dva značajna potpitanja: može li se osnovano analitički razlučiti Njegošev
odnos prema islamu i odnos prema muslimanima, to jeste Turcima? I drugo:
Postoji li razlika u njegovom odnosu prema Turcima Osmanlijama i prema domaćim
muslimanima, odnosno poturicama. I jedno i drugo se obično kod nesmotrenih,
nedovoljno obaveštenih, ali i tendencioznih tumača, ili pre „tumača",
nastoji obuhvatiti zajedničkim pogledom ne neki pretpostavljeni Njegošev
stav prema islamu,š to je nedopustivo uopštavanje, jer kada kažemo „islam"
mnogo toga možemo imati na umu.
Posledice ideološkog čitanja Njegoša
Poznati orijentalista Bernard Luis, govoreći o temi
odnosa između islama i demokratije, a to je jedna od značajnih tema našeg
vremena, upozorio je na početku da moramo biti korektni Budimo korektni i
uvek se unapred dogovoriti o čemu, zapravo, želimo da razgovaramo i šta
podrazumevamo pod islamom. Ako pod islamom podrazumevamo religijsko učenje
islama, a ne ceo islamski svet, sve muslimane, istoriju, sadašnjost i
budućnost, što se obično prećutno podrazumeva kad se kaže „islam", onda
odgovor na to pitanje može biti samo jedan: islam nije kompatibilan sa
demokratijom. Zašto? Pa zato što nijedno religijsko učenje ne može biti kompatibilno
sa demokratijom, a ne posebno islam?
Dakle, moramo znati o čemu govorimo. Često nesvesno, ali
rekao bih ponekad i sasvim tendenciozno, sve se pomeša i namerno stvori pojmovna
pometnja, zato što Njegoš postavlja pitanja na koja ne možemo dati
odgovore koji bi zadovoljavali naše ovozemaljske potrebe, s naročito one
ideološke i političke. Njegoš nije i ne može biti „politički
korektan".
Moje je uverenje, na kome insistiram i koje ću nastojati,
ako bude mogućnosti kasnije i da razradim, da su beznadežno nemoćne sve
savremene ideološke interpretacije, odnosno sva savremena ideološka čitanja
Njegoša, upravo zato što se kategorijalno ne kreću u istoj ravni sa njegovom
mišlju i što uvek selektivno daju prednost onome što predstavlja neposredni
ovozemaljski istorijski, ako hoćete i simbolički interes. Nije slučajno to što
je upravo vladika Nikolaj Velimirović u svom nezaobilaznom mladalačkom radu
Religija Njegoševa još iz 1911. učinio do sada najozbiljniji prodor ka
razumevanju suštine Njegoševog odnosa, ali ne samo prema islamu, već prema veri
i verama u svetu uopšte. Kasnije je bilo i drugih značajnih priloga ovoj temi,
ali i pionirska studija Nikolaja Velimirovića ostaje pouzdani teorijsko-metodološki
putokaz.
S velikim zadovoljstvom mogu reći da je moj uvaženi
kolega Milo Lompar u svojoj knjizi "Njegoševo pesništvo" (Beograd, 2010),
iako je ona drugačije postavljena i premda je njegovo istraživačko pregnuće
usmereno ka nekim drugim metama, u određenom trenutku ostvario susret sa
suštinom tumačenja Nikolaja Velimirovića.
Svoj pristup temi kojoj je posvećeno ovo izlaganje
osmislio sam i strukturisao tako što sam iz pregršti napisanog o Njegošu
u naše vreme odabrao, možda ne sasvim slučajno, nekoliko izrazito ideologizovanih
pokušaja tumačenja savremenog značaja Njegoša, interpetacije Milorada Popovića
(„Njegoš i crnogorska nacija /5/", Pobjeda, 22.03.2012), Novaka Kilibarde
(„Specifičnosti Njegoševog antiislamizma", Vijesti, preuzeto na sajtu „Montenegrina")
, Danila Radojevića ( „Osvrt na Njegoševo djelo u kontekstu vladavine Osmanlija",
Lingua Montenegrina, V/2, 10, 2012) i Šerba Rastodera („Ima li razloga za novo
čitanje Njegoša?", Vijesti, 24. i 25. 04. 2013).
Zašto sam to odabrao? Namerno, jer se na
primeru ovih tumačenja ili pokušaja tumačenja kristalno jasno ogleda upravo
nemoć savremenog ideološkog čitanja Njegoša.
Kao što rekoh, beznadežna nemoć. Tu su, zatim, i
izvesne tipološke sličnosti u pogrešnom zaključivanju ovih autora, što
indirektno može poslužiti kao putokaz koji treba slediti radi stvarnog
razumevanja smisla i značaja koje Njegoševo pesništvo i Njegoševa misao imaju u
naše vreme i za naše vreme. Nameran sam, potom, nešto i da kažem o samom
odnosu Njegoša prema islamu, prema muslimanima, prema Turcima i prema poturicama,
uglavnom sledeći, ali i skromno razvijajući liniju kojom je u svojoj
interpretaciji još daleke 1911. išao vladika Nikolaj Velimirović.
Istina, jedna jedina, za sva vremena
S obzirom na nužnu vremensku ograničenost ovog izlaganja,
a da bar na nivou osnovnih postavki ne ostanem nedorečen, dodaću i jedan
svoj lični zaključak, nastao na osnovu čitanja i razmišljanja, ali i životnog
iskustva u vezi s Njegošem. Kad je reč o islamu, Njegoša islam kao takav
uopšte nije zanima, da bi ga podvrgao nekakvoj kritici, jer Njegoš nije smatrao
da bilo koju religiju, istorijsku religiju (ne govorimo o Bogu!), treba
kritikovati i njene vernike optuživati zbog toga što tu religiju ispovedaju.
Vladika Nikolaj Velimirović je napisao da problem s
Bogom, islamskim Bogom, za Njegoša nije u Bogu, zbog toga što je u njegovom
viđenju, na apstraktnom horizontu nedostižnog celosnog poimanja Boga, Bog
hrišćana i Bog muslimana isti Bog . Turci se, po Njegošu, ne mole pogrešnom
Bogu, već se pogrešno mole Bogu. Od nivoa kulta, obreda i simbola, kako
religija ulazi u istoriju i kako se ostvaruje ono: luna i krst dva strašna simvola,
njihovo je na grobnice carstvo, nastaje tragični raskol u čovečanskoj prirodi i
sudbini. To je ono o čemu misli i peva Njegoš, nastojeći da pomiri istorijsko i
metafizičko, jer Vladika se ne zadovoljava pobedom u istoriji, a da pritom
izgubi metafizičku istinu. On nastoji da pomiri istoriju i metafiziku, što
je preteško, a oni koji se kreću samo fizičkim svetom, koji dosledno daju
prednost fizici nad metafizikom, što je jedno od obeležja našeg doba, ti
ne mogu domašiti misao Njegoševu i zato je stalno survavaju, obaraju u blato
sopstvene nesposobnosti da osete i razumeju i ovozemaljsko i onozemaljsko. To
je središnji problem, i razmeđa, u tumačenju savremenog/svevremenog smisla Njegoševe
misli i umetnosti i njemu bi trebalo posvećivati izoštrenu analitičku
pažnju.
A koliko je Njegoš stvarno znao o islamu, to je veoma
zanimljivo i uglavnom zanemareno pitanje. Na osnovu analize relevantnih
segmenata Njegoševe poezije i uz određeni interpretacijski napor, možemo
zaključiti da je Njegoš izvanredno dobro poznavao suštinu islamske dogme,
islamskog kulta i to kako doktrinalnu, tako i etičku stranu islama. U Lažnom
caru Šćepanu Malom naročito, a svakako i u Gorskom vijencu, kroz način na koji
govore i svoje stavove brane Turci, odnosno poturice, a to su, kako kaže
Nikolaj Velimirović, ne neki bilo koji Turci, ne najgori među njima, nego
najbolji među njima, vidi se da je Vladika izuzetno dobro poznavao suštinu
islamskog kreda, ali i islamskog kulta i obreda, kao i svekolikog muslimanskog
pogleda na svet.
Da iznesem, na kraju ovog prvog obraćanja, i nešto iz
svog ličnog iskustva. Bavim se orijentalistikom već, evo, više od 40
godina. Turski sam počeo da učim daleke 1966. Godinama sam proučavao Turke i
Tursku. Pored ostalog, sticajem okolnosti, bio sam pet godina (1995-1999) i
ambasador u Turskoj .
Sve vreme sam, naravno, čitao i Njegoša. I kakvo je u
tome bio moj saznajni bilans? Evo kakav: kada sam teške 1999., posle
bombardovanja svoje otadžbine, završavao ambasadorski mandat, napuštajući
Tursku zadao sam sebi dva amaneta. Jedan je bio da kad dođem u Beograd
mesec ili dva dana ne čitam nikakve novine, jer su mi se sve novine tokom pet
godina boravka u Turskoj bile smučile. Čitao sam, naime, uglavnom turske, a
nije teško pretpostaviti šta je u njima tada moglo da se pročita o Srbima i o
Srbiji. Poželeo sam da bar dva meseca ne čitam ni naše novine, da uzmem Gorski vijenac,
odem u neko malo selo na planini i da čitam samo Gorski vijenac kako bih
se oporavio.
Ma koliko to nekome (a verovatno mnogima) moglo „nenaučno"
zvučati, shvatio sam, naime, da je upravo u Gorskom vijencu i u
Lažnom caru Šćepanu Malom suštinski rečeno sve ono do čega sam ja saznajno
stigao kroz tako dugo proučavanje islama i život s muslimanima, samo što je,
naravno, sve to saopšteno na način pesničkog i refleksivnog kazivanja. Ako se
protumači na ispravan način, sve je već rečeno kod Njegoša.
To nije nikakva mistifikacija, već istina koja se može argumentovati
primerenom hermeneutičkom analizom konkretnih Njegoševih stihova. Uvek sam
spreman da se s onima koji u ovo sumnjaju u takvu analizu zajednički otisnem.
Nisam, dakako, uspeo da svoj prvi amanet, i želju, i
ostvarim, jer mi ritam života nije dozvolio da se osamim i čitam Njegoša,
ali mi je drago što sam, zahvaljujući vašoj blagonaklonoj pažnji, imao priliku
da progovorim o tim svojim ličnim iskustvima. Uostalom, shvatio sam da je čitalačko
drugovanje s Njegošem još lekovitije i spasonosnije sred pustoši gomile, no što
bi bilo na nekom planinskom ćuviku ili na pustom ostrvu. Drugi
amanet, koji sam delimično uspeo da ostvarim, sastojao se u tome da
dok sam živ i dok me pitaju, pa i ako me ne pitaju, svuda objašnjavam da je
politika Turaka prema Balkanu bila, ostala i uvek će ostati ista, što danas
znači neoosmanistička. A i to je za sva vremena napisano kod Njegoša.
Tumačenje "istrage poturica"
U rečenom smislu, naveo bih nešto od reči vladike
Nikolaja: „...Njegoš je religiozan u svakom momentu. Njegoš je jedan samobitni
genije koji ne zaima i podražava, nego koji stvara".
Njegoš nije pripadao nijednoj teološkoj školi, a
kako bi i mogao pripadati neko ko je „teologiju učio po zvezdama". To je
ta teologija po zvezdama koja, sigurno, vodi svetosti i vodi Bogu, a verovatno
od ma koje uže teološke škole može celovitije obuhvatiti ono što verovatno niko
do sada racionalno nije i ne može obuhvatiti i rečima iskazati.
Otud i poniranje u mističnu dimenziju koja je
posebno zanimljiva i sa stanovišta Njegoševog odnosa prema islamu.
Vidite, vladika Joanikije je pomenuo apofatičku teologiju, odnosno apofatičku terminologiju,
što sasvim pojednostavljeno i donekle grubo rečeno predstavlja pristup
utvrđivanju Božanskih svojstava, odnosno atributa, oduzimanjem tih svojstava/atributa.
Tim postupkom, koji neki nazivaju „negativnom teologijom",
Božanska priroda se svodi do apsolutnog Ništa, a to Ništa je
zapravo Sve. U islamu je ovakva logika takođe na određeni način prisutna
i manifestuje se u dvojstvu, i suprotstavljanju, između dominantne legalne,
odnosno legalističke versko-pravne interpretacije islama i mističkog ili sufijskog
tumačenja i doživljavanja Alahove Istine, a upravo između sufijske
interpretacije i življenja islama i isihastičkog poimanja i življenja
hrišćanstva postoje dubinske dodirne tačke na koje, recimo, jednoj nadahnutoj
besedi svojevremeno ukazao i mitropolit Amfilohije, kao i neki drugi mislioci.
Pomenuto dvojstvo treba imati na umu kad se problematizuje
renegatstvo (veroodstupništvo), jedna od ključnih tema Gorskog vijenca, a u
vezi s njom i „istraga poturica", sa sklonošću da se ona shvati isključivo
istorijski događajno, a samim tim i pojednostavljeno, pa onda uopštava
i apsolutizuje na način koji zanemaruje duhovnu dimenziju, a istorijska i
duhovna su u Njegoševom pesništvu i viziji sveta organski nerazlučive.
Inače, veroodstupništvo ili apostazija (na arapskom irtidad),
i u legalistički shvaćenom i primenjivanom islamu, uključujući i verskopravnu
školu koja je dominirala u Osmanskom carstvu, smatra se grehom koji se šerijatski
kažnjava(o) smrću. To je temeljni odnos prijatelj-neprijatelj, aktualizovan
u jednom određenom vremenu, pri čemu nam pesnik i mislilac Njegoš pokazuje da
to vreme sub specie aeternitatis zapravo nikad ne prestaje, kako bi
želeli da dokažu određeni „postmoderni" i mahom ideološki
zainteresovani tumači Njegoša. Jedan od ranije pomenutih, na primer, kaže: „Ne
može nama biti Njegoš uzor za ponašanje prema drugome u vremenu kada se afirmiše
verska tolerancija" itd.
Ovo je jedan u toj meri prizemni i promašujući pogled na
Njegoša, da, s jedne strane, može Vladiku otpisati i gotovo kriminalizovati, a
s druge nam onemogućiti da razumemo o čemu je kod Njegoša sve reč kad se
govori o istrazi poturica kao (spornom) istorijskom činu.
S druge pak strane u islamu, u sufijskom, mističkom
poimanju i doživljavanju islama, pad u greh ima sasvim drugačiju, širu sudbinsku
konotaciju koja bi mogla biti u doticaju sa Njegoševim poimanjem
biti hrišćanstva i usuda čovekovog, odnosno dimenzijom stalnog podvižničkog
traganja i žudnje za nedostižnim Bogom i nastojanjem da se duša koja
pada, koja je osuđena na pad, taj čovek bačen u svet, na neki način vrati
svom praizvoru.
Znači, Njegošev odnos ni prema hrišćanstvu, a naravno ni
prema islamu, prema veri i religijama uopšte, nikako nije ni jednoznačan ni
jednostavan i ne može se svoditi na ravan neposredne istoričnosti koja se apsolutizuje
i bukvalno primenjuje na sva vremena i za sva vremena, uključujući i ovo smutno
naše. Vreme, ili bolje nevreme, u kome nam preti samo opasnost da se izgubimo,
već i da izgubimo sami sebe...Za nas postoji, odnosno nastoje nas uveriti da
postoji samo danas, a to je danas takvo da istovremeno zamagljuje puteve kojima
smo došli iz prošlosti i staze koji vode ka obzorjima budućnosti.
Novovereni ideolozi ne znaju šta će sa Njegošem
Utisak je da danas probleme identiteta i istorije
postavljamo, doživaljavamo i proživljavamo isključivo kao probleme savremenosti,
a ne i svevremenosti, iz čega se rađa i kampanja optuživanja Njegoša kao genocidnog
pesnika i mislioca koji je istovremeno bio podsticaj i alibi za savremeno
nasilje nad jednom etničkom i religijskom grupom. Pošto je to tako, a
tema našeg skupa je „Njegoš danas", bio bih slobodan da ukratko
ukažem na ovu aberaciju u svetlu onoga što je ovde rečeno, a prvenstveno
zaključka da se Njegoš ne može interpretirati u skladu sa bilo kakvom ideologijom
jednostranosti, tendencioznosti, sebičnih interesa i uz isključivanje metafizičkog,
odnosno opšteljudskog i Božanskog. U tom smislu, držima da bi bilo ilustrativno
i korisno kritički razmotriti neke stavove karakteristične za osporavanje
o kome govorim, a koje je za Njegoša kao pesnika i kao mislioca potpuno irelevantno.
Ono se uopšte ne dotiče Njegoša, ali se itekako dotiče
svih nas. Na osnovu takvih „tumačenja" stvaraju se odnosi u savremenosti,
na šta se mora stalno ukazivati i te ideološke interpretacije argumentovano razobličavati.
One ne samo da iskrivljuju predstavu o Njegošu, već u društveni i
kulturni prostor uvode jednog „Njegoša" koji u današnje vreme može biti
izvorište niza političkih, pa i egzistencijalnih problema.
Rekoh da sam odabrao nekoliko savremenih glasova koji su
pokušali da Njegoša interpretiraju upravo s tačke gledišta koja nas ovde
zanima - pitanja šta on govori našem vremenu. Počeću od Milorada Popovića
i njegove knjige Njegoš i crnogorska nacija u 21.vijeku. Popović
konstatuje nešto s čime se potpuno slažem: „..Domaći birokrati i kulturtregeri
jednostavno nijesu znali na koji način da je (Njegoševu nagradu) reinterpretiraju",
pa su prestali da je dodeljuju, kao što još uvek ne znaju šta će sa samim Njegošem.
E, pa to je tačno...
Ja mislim da bi mnogi naši savremenici voleli da Njegoš
ne postoji, ali Njegoš, na njihovu žalost, postoji i postojaće. Njegoš je za
neke Vladikine potomke najveći i nerešiv problem, a to i jeste ishodište i
suštine interpretacijske situacije o kojoj razgovaramo. Mnogo bi
lakše bilo da Njegoš nikada nije postojao, da ništa nije pisao, da nikakav
amanet nije ostavio - onda bi nam sve bilo mnogo lakše, misle neki. Ali, eto,
on je tvrdoglavo tu, pa je danas i nas ovde na zbor okupio.
No, da se vratimo tekstu gospodina Popovića. On,
inače, ima pretenzije da uvek bude iznad svih mislilaca, da pokaže kako ne robuje
nikakvim vanfilozofskim interesima i da tobože dimistifikuje sve, pa onda sebi
taktički dozvoljava i da se kritički osvrne na birokrate i domaće kultur-tregere.
Ipak, takav bespoštedni „demistifikator" svih
ideoloških zabluda, još je u knjizi Crnogorsko pitanje (1999) na jednom mestu
napisao ono što je za njega, očigledno, bilo glavno u celom tekstu i najvažnije
da se poruči: „Njegoš je bio neprijatelj turskog imperijalizma, ali ne
islamskih Slovena o čemu govore njegovi prisni kontakti i pobratimstvo s Ali-pašom
Rizvanbegovićem, te saveznička podrška Husein-begu Gradaščeviću u njegovoj
borbi protiv centralne istambulske vlasti".
Vidite, ova tvrdnja uverava da je Popovićev pokušaj demistifikacije
ideoloških čitanja Njegoša krajnje neubedljiv, zato što je i sam duboko ideologičan.
Konstatacija da Njegoš nije bio neprijatelj islamskih Slovena, odnosno islamizovanih
Slovena, naprosto nije tačna.
Njegoš jeste bio neprijatelj islamizovanih Slovena,
odnosno poturica, ali ne zato da bi danas neko zatirao islamizovane Slovene,
kako se želi podmetnuti. Pored logike konkretnog istorijskog
sukobljavanja s poturicama, kod Njegoša je to i deo jednog transistorijskog, metafizičkog
koncepta binarne opozicije prijatelj - neprijatelj, na kojoj je počivalo
mentalno ustrojstvo klasičnog i tradicionalnog sveta, a koji ima daleke korene
i u drevnim dualističkim učenjima Istoka.
Citiraću sad nešto iz knjige kolege Lompara, jer je to
kod njega veoma jasno razlučeno: „Političko jedinstvo zajednice ne može se
uspostaviti zajedničkim postojanjem sa unutrašnjim saveznikom spoljašnjeg
neprijatelja. Zašto? Zato što se sve okolnosti, svi postupci i planovi
upravljaju prema osnovnom razlikovanju prijatelja i neprijatelja. Utoliko je
bespredmetno projektovati različite modalitete političkih odnosa u Gorski vijenac,
uklapati čitav niz liberalnih i moderno-građanskih kategorija u jedan svet
klasične patrijarhalne kulture koji uprizoruje - u idealno tipskom vidu -
utemeljujući momenat svakog političkog odnosa". A sad ono što smatram da
je ključno: „To je osnovno razlikovanje prijatelja i neprijatelja. Taj momenat
ne otkriva anahronost, nego radikalnost Gorskog vijenca", znači ne njegovu
nesavremenost, on je svevremen, ali je radikalan.
Ideološki interpretatori
U čemu se sastoji radikalnost Gorskog vijenca? U tome što
Njegoševo delo iznosi na svetlo dana ono što je stvarni ideološki okvir
modernih interpretacijskih posredovanja sa različitim projekcijama kulturnih
identiteta. Osnovni cilj takvih tumačenja jeste nastojanje da se rastvori, relativizuje
, prikrije, a na kraju iz čovekovog vidnog polja i sasvim ukloni svest o tome
da od kad je sveta i veka, pored prijateljstva, delotvorno opstaje i odnos
neprijateljstva, kao i da to nije stvar dobre ili loše volje pojedinaca ili pak
čitavih naroda, već neizbežna konstanta planetarne dijalektike. Utoliko Gorski vijenac
ima subverzivno značenje za planove nametanja diktata (pseudo)modernističkih, dekonstruktivističkih,
i raznih „neokulturalnih" koncepcija i ideologija, jer Njegoševo
delo u čistoti svoga viđenja, u punoj osvetljenosti pozornice, predočava
ono što neprestano određuje tokove istorije. A to su odnos providencijalnog i sekularnog
i odnos prijatelja i neprijatelja. Rečeno ne znači, naravno, da je svm vladika
Njegoš vodio praktičnu dnevnu politiku i bavio se diplomatijom primenjujući
bukvalno ono što piše u Gorskom vijencu. On je delovao kao svaki razumni i pragmatični
državnik i jasno je da i danas državnici i političari moraju tako delovati, ali
to ne znači da bi zato bilo dopušteno, pa i poželjno, krivotvoriti Njegoša, jer
tako može nastupiti samo još mnogo veća nesreća.
Navešću sad još nekoliko primera takvih tendencioznih
tumačenja. Gospodin Novak Kilibarda, na primer, samouvereno govori o nekakvoj
specifičnosti Njegoševog antiislamizma. Očigledno je da sve ideološke interpretatore
zaokuplja i muči priroda Njegoševog odnosa prema islamu. Kao što znamo, razlozi
su u savremenim okolnostima i potrebama osmišljavanja adekvatnog i funkcionalnog
političkog i kulturnog odnosa prema Muslimanima i Bošnjacima što jeste deo
politička realnost, pa su otud i traganja za optimalnom formulom tog odnosa
sasvim legitimna i opravdana. Teško je, međutim, pretpostaviti da bi posve neutemeljena
„nova čitanja", a zapravo teška ogrešenja o smisao Njegoševe misli i
poezije mogla i morala biti deo, a za neke i preduslov uspešnosti tih traganja.
Naprotiv!
Evo kako to izgleda kod Novaka Kilibarde: „Njegoš
je, rukovođen oslobodilačkom borbom crnogorskog naroda, svaki svoj pogled na
islam identifikovao s turskom osvajačkom silom koja je pokorila mnoge zemlje i
narode".
Tačno, ali onda sledi „objašnjenje" da ustanak
Crnogoraca protiv svojih islamizovanih plemenika i bratstvenika nije bio
uslovljen ama baš nijednim socijalnim elementom, nego isključivo verskom netrpeljivošću.
Pa kako to nema socijalnog elementa, a kaže da se Njegoš rukovodio oslobodilačkom
borbom crnogorskog naroda? Zar to nije socijalni element, šta može biti socijalnije
od borbe za oslobođenje od tuđinske vlasti?
Za Kilibardu to nije tako, nego Crnogorci iz verskih
razloga mrze Osmanlije, pa se, eto, zato oslobađaju. da bi dalje
kazao, ima tu narci-sistema u tome svemu, kaže, ukratko rečeno nema u oponirajućim
izjavama ama baš nijedne jedine reči koja bi govorila o nepodnošljivosti života
pod turskom vlašću nego sam odgovor usmjeren je vjerskom mržnjom uperenom
protiv islama. Pa nemojte, molim vas!
Život pod Turcima bio podnošljiv, a Crnogorci se, maltene
nezahvalni, iz slepe verske mržnje borili za slobodu! U ovom naopakom rezonovanju
nema zdrave logike, ali i te kako ima konzistentnosti, a ona nikako nije
slučajna. A onda, kad se upoređuju Njegošev i Mažuranićev odnos
prema Turcima i poturicama, to se čini veoma tendenciozno i krajnje usiljeno,
da bi se zaključilo: „Dakle, za razliku od Njegoša koji u Gorskom vijencu
ne govori o bilo kakvom izrabljivanju pravoslavnijeh Crnogoraca od strane
turske vlasti koncem XVI vijeka, Ivan Mažuranić, obrađujući temu iz sasvijem posrnulog
Turskog carstva, pruža maestralne slike iskrvavljenog pravoslavnoga roblja i
svetski oljućenijeh Turaka koji ne prezaju ni od najstrašnijih muka da bi
izbili harač iz raje".
Znači, u nekoliko navrata se ponavlja krajnje antiistorijska
teza o tome da je u vreme uspona Osmanskog carstva za potlačene hrišćane sve
bilo „med i mleko", a Crnogorci su iz nekog iracionalnog razloga mrzeli
islam i muslimane, pa zato istrebljivali poturice.
"Renegatstvo je plod nasilja"
Naravno, to je jedan znakovit interpretacijski kod koji
se, recimo, susreće sa hermeneutikom gospodina Šerba Rastodera. A evo i kako. Rastoder
je, takođe u Vijestima, napisao programski rad „Ima li razloga za novo čitanje
Njegoša". On, zapravo, ispisuje ceo (ne naročito jasan) tekst samo zato da
bi rekao jednu stvar. A šta on to želi da kaže? Opet je reč o problemu poturica,
islamizacije, i odnosa prema muslimanima. Evo šta on, pored ostalog, piše: „Dakle,
nužno je objasniti 'etiku' stihova u kojima je 'poturica gori od Turčina', a da
se pri tome tvrdi da je 'poturica'- 'Ja' (kao bivši hrišćanin), odnosno
- 'Mi (kao pripadnici nekada istog plemena). Znači li to onda da smo 'Mi'
gori ili 'bolji' od onih koji nijesu isto što i 'mi'? Odnosno, znači li to što
smo 'gori' i od 'najgorih' samo zato što smo 'plahi i lakomi' ili smo 'plahi i lakomi'
jer su su nas na to naterali oni gori" od nas. Teško je, uz najbolju
volju, razumeti šta se želelo reći . Nije, međutim, nimalo teško razumeti ovo
što sledi: „Zato se niko nije usuđivao da ozbiljno izuči pitanja uzroka islamizacije,
zadovoljavajući se neutemeljenim tvrdnjama da je ona bila nasilna, a što su
davno osporili velikani svetske istoriografije (Brodel) koji je tu pojavu situirao
u kontekst 'oslobođenja' od nameta feudalne oligarhije", a to zapravo
znači nezadovoljni pravoslavnom feudalnom oligarhijom. Nezadovoljni kmetovi su,
dakle, pohrlili u zagrljaj islama,a „opšte mesto o 'nasilnoj islamizaciji'
ne samo što ne prati bilo kakav dokaz (provjerljiv izvor), već debelo 'ratuje'
s razumom. Ceo tekst je ustvari napisan da bi se napisala ta jedna rečenica,
odnosno da se po ko zna koji put ustvrdi kako islamizacija nije bila nasilna,
već dobrovoljna. E, vidite, uzimati za to Njegoša kao neki dokaz krajnje
je neprihvatljivo.I ponovo kolega Lompar: „Jer renegatstvo uvek biva
shvaćeno kao plod nasilja". Da li je bilo plod nasilja? Jeste,
bilo je uvek plod pritiska i nasilja, čak i onda kad je kao konkretna lična
odluka bilo samoinicijativno, a to je vrlo bitno za razumevanje i Njegoševog
odnosa prema poturicama.
Šerbo i Danilo
Naš veliki autoritet za ovu oblast, pokojni profesor
Radovan Samardšić, verovatno najbolji poznavalac istorije osmanskog doba u nas,
autor je knjiga koje se prevode na turski, pa je tako, recimo, Mehmed Sokolović
obavezna lektira za studente Ankarskog univerziteta na četvrtoj godini
studija, a meni je jedan kolega s tog univerziteta rekao da se turski
prevod knjige Radovana Samardžića Mehmed Sokolović preporučuje studentima
istorije zato što će kroz nju bolje shvatiti duh osmanskog doba nego iz bilo
kojeg udžbenika ili priručnika. I baš je takav suvereni znalac Radovan Samardžić
odlučujuće usmerio debatu o nasilnoj/nenasilnoj islamizaciji, tu naučnu i vannaučnu
raspru koja odavno traje Jer, ne stoji to da ovo složeno i osetljivo
pitanje niko nije izučavao, da se niko njime nije kompetentno i objektivno
bavio. Nedavno je, recimo, Francuski institut u Atini objavio tom od 900
stranica komentarisane bibliografije naučnih i stručnih radova pod naslovom
Prelaženje na islam u Maloj Aziji i na Balkanu u seldšučko i osmansko doba!
Gospodin Rastoder ili ne zna ili neće da zna šta je sve o probemu islamizacije
u svetu i kod nas dosad objavljeno. Dakle, Radovan Samardžić je u prilogu
„Turci u srpskoj istoriji" (Zbornik za orijentalne studije 1, 1992)
ukazao na to da dobrovoljnost ili, tačnije, samoinicijativnost konkretnog čina
primanja islama kod nekog pojedinca ne znači da njegova odluka nije posledica tzv.
kontekstualnog socijalnog pritiska. Novak Kilibarda kaže da toga nije bilo, tog
socijalnog pritiska nastalog okupacijom i uspostavljanjem tuđinske vlasti, što
je, nesumnjivo, vid nasilja. Na delu ne mora uvek biti, niti je bilo,
neposredno fizičko nasilje, da je neko hrišćanina naterao da primi islam držeći
mu sablju nad glavom, ali su bili stvoreni takvi društveni i egzistencijalni
uslovi u kojima su mnogi ljudi, da bi (porodično) opstali i da bi zadržali
imovinu, samoinicijativno primili islam. U osnovi, to nije bilo dobrovoljno,
već posredno prinudno. Ovo pitanje je u ozbiljnoj nauci uglavnom rešeno i
mislim da o tome više nema smisla raspravljati, kao što je, uostalom,
podjednako neistorično, nepravično i , apsurdno optuživati potomke islamizovanih
hrišćana zbog nekakvog „predačkog greha".
Samog Šerba Rastodera je, inače, žestoko kritikovao
gospodin Šemso Agović, inače mnogo direktiniji u svojim tekstovima, uglavnom na
portalu „Bošnjaci Net", koji kaže da vodeći muslimanski istoričar u Crnoj
Gori ozbiljnog čitaoca dovodi u zabunu svojim kontradiktornim stavovima i nedorečenošću,
dok svm Šemso Agović vrlo jasno kaže da je Gorski vijenac genocidni spev i ruglo
poezije, „eklatantan primer zloupotrebe poezije na način da se izlije
neljudski, nehuman i divljački odnos prema protivniku, suparniku, uopšte čovjeku"
(„Šerbo i Njegoš", Boljnjaci Net, 26.04.20013). Kod Agovića je bar
sve jasno... Imao sam nameru da iznesem i neke odlomke iz rada gospodina
Radojevića „Osvrt na Njegoševo djelo u kontekstu vladavine Osmanlija", ali
mislim da je dosad navedeno bilo ilustrativno dovoljno. Naglasio bih samo da,
kad je reč o istorijskom kontekstu istrage poturica, zatim toposu istrage poturica
kao središnjem topusu celog Gorskog vijenca i relaciji u kojoj ova tema stoji
sa savremenošću, ne može se nikada reći da ona načelno nije aktualnoa i
danas, a i u svim vremenima.
Danilo Radojević, pored ostalog, iznosi i sledeći „politički
korektni" stav: „Zato se Njegoševa osuda islamizacije nikako ne može primijeniti
na savremene odnose u kojima se afirmiše međuvjerska tolerancija". A šta
ako se ne afirmišu ljudska prava, ako se ne afirmiše tolerancija, šta ako
izbije rat? Ako neko ubija svog komšiju uz poklik Allahu ekber!, a takve
situacije ne pripadaju isključivo davnoj i bespovratnoj prošlosti, zar se
ne aktuelizuju Njegoš i njegov pesnički, ali i istorijski topos? Naravno da se aktuelizuje
i uvek će se, u određenim okolostima, aktuelizovati. Druga je stvar da treba
istrajno i usrdno činiti sve da do takvih okolnosti ne dođe, ali ako/kad dođe,
onda je to uvek isto. Nikolaj Berđajev je u svom sjajnom eseju o ratu upozorio
na to da se rat u ljudskim stvarima ne može izbeći ili iz njih eliminisati, a
da cela istorija dokazuje da je rat u prirodi ljudskog društva, kao posledica urođenečovekove
destruktivnosti. Pa hoćemo li mi zbog toga Nikolaja Berđajeva smatrati
ratnim huškačem? On nam samo otvara oči, kao što to čini i Njegoš. A
neki bi žarko želeli da ih zatvore. U tome i jeste njihov nerešiv
problem i trajni nesporazum s Njegošem.