Istočni front

Teško da će Rusija i Turska postati strateški partneri, i evo zašto...

Sedam nerešivih problema

Komentator ruskog lista „Kommersant", Maksim Jusin analizira posledice susreta Putina i Erdogana i tvrdi da je neumesno govoriti o strateškom partnerstvu između Moskve i Ankare. Pre bi se moglo govoriti o imitaciji takvog partnerstva. Međutim, sadašnje pomirenje je ipak ogroman napredak u poređenju sa balansiranjem na ivici oružanog konflikta koje smo imali pre samo pola godine

Maksim Jusin

Od rusko-turskog pomirenja, potvrđenog samitom u Sankt Peterburgu, ne treba očekivati previše, niti po tom pitanju treba gajiti iluzije. U odnosima između Moskve i Ankare ima suviše mnogo problema i velikih neslaganja da bi se govorilo o „strateškoj alijansi" između Rusije i Turske, kao što to već čine pojedini komentatori.

1. Prvi i najveći takav problem su dijametralno suprotni stavovi prema sirijskom konfliktu. Vladimir Putin je na strani Bašara Asada, a Redžep Erdogan teži da ga što pre svrgne sa vlasti. Po tom pitanju se ništa nije promenilo. Ankara nije prestala sa pružanjem podrške odredima sirijske opozicije, istim onim odredima koji sada napadaju Alep i koje bombarduje ruska avijacija. Ne treba zaboraviti da su upravo neslaganja oko Sirije izazvala veliku krizu u bilateralnim odnosima posle obaranja ruskog bombardera u novembru prošle godine. Ta neslaganja su i dalje prisutna.

2. Drugi problem je odnos prema Kurdima. On je takođe vezan za sirijski rat. Pripadnike kurdskih naoružanih odreda koji se bore u Siriji protiv islamskih ekstremista Ankara tretira kao neprijatelje, separatiste i saradnike „terorista" iz Radničke partije Kurdistana, sa kojima je Erdogan zaratio. Moskva, naprotiv, doživljava sirijske Kurde kao potencijalne saveznike, a i sa turskim Kurdima ima tradicionalno dobre odnose.

3. Treći problem je vezan za jermensko-azerbejdžanski konflikt. I pored sve odmerenosti izjava Moskve i podjednake distance na kojoj se ona drži od jednih i drugih, ipak se Rusija u svetu doživljava kao saveznica Jermenije, sa kojom ima partnerske odnose u okviru Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Što se tiče Turske, ona čak i ne pokušava da se prikaže kao objektivna i nepristrasna. Ankara je nedvosmisleno na strani Bakua.

4. Četvrti problem se takođe tiče postsovjetskog prostora. Ankara ima jake pozicije u republikama bivšeg SSSR-a gde žive turanski narodi (a to su, pored Azerbejdžana, Uzbekistan, Kazahstan, Kirgizija i Turkmenija), i samim tim je na pomenutom terenu geopolitička konkurencija Moskvi. Posebna i takođe veoma bolna tema je turski prodor u „bratske" republike Ruske Federacije gde takođe žive turanski narodi.

5. Peti problem je činjenica da na teritoriji Turske neometano deluju organizacije, kako severnokavkaske, tako i krimskotatarske, koje ne skrivaju svoje neprijateljstvo prema Rusiji. One se oslanjaju na podršku uticajnih i mnogobrojnih dijaspora, tako da bi se predsednik Erdogan morao suočiti sa ozbiljnom konfrontacijom unutar Turske ako bi čak i hteo da ukloni tu smetnju u odnosima sa RF.

6. Šesti problem je nepoverenje. Incident sa obaranjem aviona se u Moskvi javno više ne pominje. Ali on nije zaboravljen, kao što nisu zaboravljene ni prilično ratoborne izjave koje su odmah posle incidenta davali turski zvaničnici, uključujući i samog Erdogana. Bilo bi čudno ako Moskva posle obaranja Su-24 ne bi izvela odgovarajuće zaključke o pouzdanosti i predvidivosti turskog rukovodstva.

I najzad, sedmi problem je u tome što je sadašnje zbližavanje u velikoj meri iznuđeno. Zapad je rezervisan prema Moskvi, a odnedavno i prema Ankari, tj. distancira se i od Rusije i od Turske. U toj situaciji je potpuno prirodno potražiti alternativnog partnera i probiti međunarodnu izolaciju. Međutim, ako se odnosi Turske sa SAD i EU normalizuju, niko ne može garantovati da će se ona i dalje oslanjati na Rusiju i da će realizovati projekte poput „Turskog toka".

Prema tome, zasada je neumesno govoriti o strateškom partnerstvu između Moskve i Ankare. Pre bi se moglo govoriti o imitaciji takvog partnerstva. Međutim, sadašnje pomirenje je ipak ogroman napredak u poređenju sa balansiranjem na ivici oružanog konflikta koje smo imali pre samo pola godine. Taj napredak uliva nadu da će strane pokušati da reše bar neke od nabrojanih problema.