https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Svedo~enje

 

Svedoèenje

 

EKSKLUZIVNO: Istina o èoveku koga je Zapad osudio na smrt

 

Ko je ubio Slobodana Miloševiæa i zašto

 

Holandski teolog i istorièar Robin De Rajter (1951-2007), napisao je fascinantnu knjigu o smišljenoj likvidaciji Slobodana Miloševiæa, kojom pobija globalnu propagandu o bivšem predsedniku Srbije kao zlotvoru i masovnom ubici. Rajter izmeðu ostalog u knjizi tvrdi: "...Miloševiæev politièki cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreèi da albanska veæina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etnièko èišæenje. Naprotiv, Miloševiæ i èlanovi socijalistièke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalani sastav...".  Nepunu godini po završetku rukopisa, i Robin je umro.Beogradska izdavaèka kuæa Metaphysica ustupila je Tabloidu ekskluzivno pravo da objavi u nekoliko nastavaka delove iz ovog Rajterovog dela, napisanog poslednje godine njegovog života.

 

Robin De Rajter

 

 Devedesetih godina prošloga veka svet je bio oèevidac dugogodišnje krize u Jugoslaviji i užasnog graðanskog rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zvanièno se tvrdilo da jugoslovenski predsednik Slobodan Miloševiæ sanja o Velikoj Srbiji i da su on i srpski narod odgovorni za rat na Balkanu. Miloševiæ je predstavljen kao ekstremni nacionalista, èija ideologija poèiva - baš kao i u antisemitskim, nacistièkim tiradama - na mržnji i preziru prema svemu onome što nije srpsko u Jugoslaviji. U pokušaju da se zemlja oèisti, poèelo se sa proterivanjem i eliminisanjem svih nepoželjnih etnièkih grupa. Svi bosanski muslimani i kosovski Albanci postali su žrtva novog holokausta.

 Srbi su žigosani kao novi nacisti, a Slobodan Miloševiæ je dobio titulu balkanskog kasapina. Medijima su kružile potresne slike koncentracionih logora, masa ubijenih graðana i prièe o genocidu, silovanju i etnièkom èišæenju. Svetski mediji su javno proglasili Srbe nacistima...

 

Zapad mora da osvoji Srbiju i oslobodi je od nacizma

 

U svom govoru povodom praznika Memorial Day amerièki predsednik Bil Klinton je rekao sledeæe: "Miloševiæeva vlada je, baš kao i nacisti u Nemaèkoj,  došla na vlast tako što je uspela da natera stanovništvo da prezire druge rase i narode i da veruje da oni nemaju pravo na postojanje." Zahvaljujuæi štampi koja je obilovala zastrašujuæim i potresnim  pojmovima kao što su etnièko èišæenje i koncentracioni logori, poreðenje sa nacistièkom Nemaèkom i gasnim komorama u Aušvicu  brzo se nametnulo. Javno mnjenje je na taj naèin ubeðeno u neophodnost spreèavanja humanitarne katastrofe i neizbežnost mirovne intervencije NATO -a.

Posle NATO intervencije, 1. aprila 2001, rano ujutru,  jugoslovenski predsednik Slobodan Miloševiæ uhapšen je zbog zloupotrebe vlasti i položaja i pronevere novca. Dvadeset devetog juna izruèen je Meðunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju  u Hagu.

 Smrt Slobodana Miloševiæa je povod da se ova knjiga, koja je pre tri godine objavljena na italijanskom i nemaèkom, sada objavi i na holandskom. Ona sadrži sve aktuelne èinjenice i detalje u vezi sa ratom na Balkanu, Tribunalom i suðenjem Slobodanu Miloševiæu. Smrt Slobodana Miloševiæa je okonèala haški proces.

Vrhovni tužilac Karla del Ponte ne žali zbog maratonskog suðenja Slobodanu Miloševiæu. Ona smatra da se nije radilo samo o presudi bivšem predsedniku, veæ i o žrtvama u èije ime je bilo neophodno da se govori o èinjenicama rata na Balkanu. Miloševiæ se sa time potpuno slagao, a poznavao je èinjenice i te kako dobro. I on je uvek iznova tvrdio da istina o ratu mora da se obelodani. Sada je na istorièarima da donesu sud o bivšem predsedniku i pravim uzrocima ratova na Balkanu.

Nepristrasnom analizom prave pozadine ovih ratova, ova knjiga doprinosi toj težnji. Veliki broj istorijskih èinjenica i podataka u ovoj knjizi  ne slaže se sa slikom koju mnogi imaju o Slobodanu Miloševiæu. Kljuène liènosti u stvaranju te slike su ljudi koji pripadaju haškom sudu. I oni nisu sami.

...Amerièki istorièar Beri Litaèi rekao je sledeæe:

"...Miloševiæ je najdemonizovanija liènost u toj demonizovanoj zemlji. Njega braniti od velike je važnosti, a pri tom nije neophodno da se èovek slaže sa svakom njegovom odlukom. Naime, braniti Slobodana Miloševiæa znaèi stati u odbranu svih onih malih zemlja koje se bore da zadrže pravo na  samoodluèivanje. Njegov zloèin sastoji se u tome što se uporno suprostavljao zapadnim silama i multinacionalnim kompanijama koje nameravaju da izmeðu sebe podele jugoslovenska bogatstva. U tome je bivši jugoslovenski predsednik pokazao veæu èvrstinu od mnogih voða i na istoku i na zapadu koji su veoma lako pristajali na diktate 'èuvara' ljudskih prava..."

Sam Miloševiæ bio je potpuno svestan opasnosti. "Znam da me ovo može koštati glave," rekao je povodom odluke da se suprostavi najmoænijoj vojnoj alijansi na svetu. Slobodan Miloševiæ rodio se 2. avgusta 1942. godine u Požarevcu. Majka mu je bila uèiteljica, a otac sveštenik. Svoju ženu, Miru Markoviæ, upoznao je decembra 1958. u požarevaèkoj biblioteci.

Evo šta o tome kaže sama Mira: "Od trenutka kada smo se upoznali, nismo se više rastajali, ako se izuzmu kasnija Slobina putovanja u inostranstvo. Kada je bio na putu, imao je obièaj da me zove svaki dan ponekad i nekoliko puta na dan. Taj dan u Požarevcu, dok je napolju vejao sneg, bio je poèetak jedne izuzetno intenzivne veze. Uvek smo bili zajedno, o svemu smo mogli da razgovaramo, o mnogim stvarima bili istog mišljenja, i imali široki krug zajednièkih prijatelja."

 

Slobodanovi kontakti sa Rokfelerom

 

Mira Markoviæ, koju neki nazivaju 'crvena veštica' i ' balkanska Ledi Magbet', roðena je u moravskoj šumi. Roditelji su joj bili partizani. Njena majka, Vera Miletiæ, studirala je francusku književnost na univerzitetu u Beogradu. Prekinula je studije da bi se pridružila partizanima. Vrlo brzo našla se pri vrhu na nacistièkoj crnoj listi. U pomenutoj šumi pokušavala je zajedno sa ostalim partizanima da se probije kroz nemaèki obruè i tu je desetog jula 1942. godine rodila Miru.

Dvoje ljudi iz Požarevca dobili su zadatak da bebu predaju dedi, Dragomiru Miletiæu, tako da bi Vera mogla da nastavi borbu. Kasnije Nemci su je zarobili i posle užasnog muèenja u zatvoru, streljali. Miru je oèuvao deda. Studirala je sociologiju, i u toj oblasti takoðe i doktorirala.

Slobodan Miloševiæ postao je èlan KPJ 1959. Diplomirao je 1964 na Pravnom fakultetu u Beogradu. Posle odsluženja vojnog roka zapoèeo je karijeru kao finansijski savetnik u skupštini grada Beograda. Postao je generalni direktor Tehnogasa 1974.

Ivan Stamboliæ je proglašen za predsednika Srbije 1975. i samo nekoliko nedelja kasnije Miloševiæ je, pošto je uživao veliki ugled kod predsednika, imenovan za direktora Beobanke, najveæe kreditne institucije u zemlji. Tu se našao na pravom mestu: bio je moderni socijalista, poštovan od  starijih èlanova partije, govorio je teèno engleski i bio dovoljno iskusan i otvoren da bi mogao da se uhvati u koštac sa direktorima najuticajnijih banaka u svetu. Ovo je bio važan period u životu tada još mladog Miloševiæa: predstavljao je banku koja je brojala više od 70 službenika, stalno je prisustvovao svim moguæim meðunarodnim sastancima privrednih organizacija, imao odliène kontakte sa Dejvidom Rokfelerom.

Mnogi su ga smatrali pouzdanim poslovnim partnerom a i prijateljem, ali najbolji kontakt imao je sa Lorensom Iglbergerom, koji je šesdesetih godina prošlog veka bio diplomata u Beogradu i koji se toliko založio za pomoæ posle zemljotresa u Skoplju da su ga nazvali 'Lorens od Makedonije'. Reèju, Miloševiæ je bio uspešan èovek, koji je održavao veze sa meðunarodnim ekonomskim 'esteblišmentom'.

U Beogradu Miloševiæ je polako poèeo da uzima sve više uèešæa u politièkim diskusijama vezanim za buduænost zemlje, gde je pokazao jako oseæanje odgovornosti. Naime, odluèio je da napusti zavidni položaj direktora Beobanke da bi vršio znatno manje privilegovanu, politièku funkciju.  U partiji je vladala politièka kriza; zemlji su bili potrebni ljudi spremni da se posvete traženju rešenja. Mira Markoviæ je o tome rekla: "Nisam se suprostavljala njegovom izboru jer sam ga dobro poznavala: Slobodan je bio èovek koji je opšte interese stavljao iznad sopstvenih."

 

"Govorio sam kao pojedinac, kao èovek, kao Srbin"

 

 Po preporuci Ivana Stamboliæa Miloševiæ je 1984. godine postao partijski sekretar na nivou grada Beograda, a 1986. lider Komunistièke partije Srbije. Partijski ljudi insistirali su sve više na promenama i liberalizaciji politièkog sistema. Miloševiæ je sigurno bio èovek koji je mogao da spreèi rascep u partiji: bio je mlad, otvoren, napredan i, s obzirom na svoje dugogodišnje bankarsko iskustvo, sposoban da iskoristi moguæi privredno-ekonomski preokret za pozitivne promene uz najmanji moguæi prateæi rizik. Uz to bio je politièki potpuno èist i niko za njega nije imao ni reè kritike. Privatno živeo je veoma skromno sa ženom i dvoje dece.

U svom prvom zvaniènom govoru Miloševiæ je insistirao na zajedništvu i jedinstvenom frontu, zbog èega je štampa bila puna hvale za ovog novog partijskog sekretara. Intelektualna elita i oni koji su se neosnovano u nju ubrajali, oštro su kritikovali politiku partije. Sledeæim reèima Miloševiæ je zadobio mnoga srca: ta znaèi nekoliko stotina pisaca naspram dvadeset hiljada radnika iz Rakovice?" Postajalo je sve oèiglednije da mu je najvažiji onaj sloj društva koji sebi ne može da priušti luksuz.

U tom periodu na Kosovu su vladali nemiri. Martinoviæ, srpski seljak sa Kosova, napadnut je na svom imanju i silovan flašom. Izbio je skandal pošto su, posle prve istrage, albanske vlasti pokušale da  predstave incident kao  'auto-erotski' èin. Ovaj sluèaj izazvao je meðu Srbima snažno oseæanje kolektivne frustracije.

Miloševiæ nije voleo da bude u centru pažnje; meðutim, okolnosti su ipak do toga dovele. Srpsko stanovništvo na Kosovu izražavalo je sve veæe nezadovoljstvo, situacija se zaoštrila i na inicijativu predsednika Stamboliæa, Miloševiæ je otputovao u Prištinu da smiri rasplamsale emocije.

U kulturnom centru grada sreo se sa Azemom Vlasijem dok se napolju okupljala masa Srba, uglavnom seljaka. Policija je upotrebila pendreke, poletelo je kamenje i prslo je nekoliko prozora. Miloševiæ je pošao da vidi šta se dešava. Sluèaj je hteo da ga prati TV kamera što je situaciju uèinilo još napetijom. Na vratima Miloševiæ se obratio okupljenima i zatražio da se umire. Kada je neko uzviknuo: "Oni nas tuku!", izraz lica mu se promenio, oèi zasijale, i rekao je glasno: "Niko vas ne sme tuæi!" Ove reèi potekle su spontano, iz dubine srca. Jednostavno, bio je dirnut onim što je video i èuo. Nevolja obeshrabrenih zemljaka, koji su tako dugo patili, koje su vlasti tako dugo zanemarivale, duboko ga je potresla. Miloševiæ je reagovao ne kao politièar, veæ kao èovek.

 Usledila je oštra kritika od strane nekih èlanova partijskog rukovodstva: kako se usudio ovaj mladi èovek da sebi dozvoli takve izjave; ko ga je opunomoæio da daje takva obeæanja? Miloševiæ je bio zapanjen: "Kakvu sam vrstu dozvole mogao da tražim? Govorio sam kao pojedinac, kao èovek, kao Srbin."

 

Verovao je u tržišnu ekonomiju

 

 Mira Markoviæ je o tom dogaðaju rekla sledeæe: "Tek kasnije sam shvatila šta se tada u Prištini sa njim dogodilo. Isplivalo je na površinu nešto što je u njemu uvek bilo prisutno: pri susretu sa Srbima sa Kosova ispoljila se duboka naklonost prema jadnim ljudima u potlaèenom položaju. Ti ljudi su ga prepoznali i pružali mu ruku, starice su mu davale jabuke; od toga dana ništa više nije bilo kao ranije. Svi srpski mediji otkrili su novog èoveka." Miloševiæ je prihvatio funkciju predsednika Srbije 1989. godine.

 Slobodan Miloševiæ je verovao je u tržišnu ekonomiju i u višepartijski sistem. On je uveo demokratske promene u Srbiji, ali se pritom èvrsto držao principa jugoslovenskog ustava: nezavisnost, sloboda i socijalna pravda. Meðutim okrenuo je leða meðunarodnom kapitalu time što je zajmove MMF-a upotrebio za isplatu  zaostalog liènog dohotka nastavnom i vojnom kadru.

 Zbog svojih ubeðenja Miloševiæ je uleteo pravo u zagrljaj voðama Novog svetskog poretka. Sve dok je sprovodio reforme i privatizaciju državnih firmi po ukusu Rokfelera i njemu sliènih, bio je njihov miljenik; ali je od onog trenutka kada se pokazao 'neposlušnim', potpuno izgubio njihovu podršku.

 Od tog momenta etnièka i nacionalistièka oseæanja poèela su da menjaju svoj karakter i poprimaju sve èešæe nasilnièki i organizovani oblik. Ono što se dogaðalo neodoljivo je podseæalo na scenario s poèetka Drugog svetskog rata.

 Miloševiæ je održao 28. juna 1989. godine na istorijskom Kosovom Polju govor kome je prisustvovalo oko milion ljudi. Meðunarodni mediji su u više navrata prikazali taj govor kao Miloševiæev poziv na stvaranje velike Srbije. Pritom su neprekidno koristili njegovu izjavu: "Niko vas ne sme tuæi." Meðutim namerno su preæutali èinjenicu da je 80-ih godina, pod pritiskom albanskih separatista, više od 40.000 Srba napustilo Kosmet. U tom periodu stradali su mnogi Srbi, a njihove crkve i manastiri su rušeni i grobovi skrnavljeni.

 U jednom drugom govoru Miloševiæ je rekao sledeæe:

"...Srbija nikada nije bila zemlja u kojoj žive samo Srbi. Danas, više nego ikada ranije, u njoj žive ljudi raznih nacionalnosti. Ubeðen sam da je to za Srbiju prednost. Nacionalni sastav stanovništva u svim zemljama na svetu menja se upravo u tom pravcu. Graðani raznih nacionalnosti, veroispovesti i rasa žive u miru zajedno, i to sve uspešnije. Ne smemo dozvoliti da se sudi o ljudima na osnovu njihovog porekla ili njihove veroispovesti. Jedina podela koja je u socijalizmu dozvoljena, je podela na radne i neradne ljude, na poštene i nepoštene. I zato svako ko pošteno radi i poštuje druge bez obzira ne njihovu nacionalnost, treba da se u granicama naše zemlje oseæa da je kod kuæe."

Da je Miloševiæ hteo da pobudi u masama želju za stvaranjem Velike Srbije, onda je tada  bio pravi trenutak. Meðutim on nikada ni jednom reèju nije spomenuo Veliku Srbiju. Naprotiv, govorio je uvek pomirljivo i jasno je pokazao da je spreman da zajedno sa Tuðmanom naðe rešenje za Hrvatsku. U odluèujuæim godinama (1990 - 1992) Miloševiæ je jasno dao do znanja da  on želi da se Jugoslavija održi, ali i da je spreman na podelu zemlje, pri kojoj bi Srbi zadržali podruèja na kojima žive. Oèigledno, Miloševiæ niti je imao u planu Veliku Srbiju, niti je svojim govorima podsticao na mržnju meðu narodima i na etnièko èæenje.

 

Miloševiæ u "Vašington postu"

 

 Novinarka Elizabet Vimout imala je dvoèasovni razgovor sa Miloševiæem. Evo nekoliko citata iz tog razgovora, koji je objavljen u èasopisu Washington Post:

 "...U Srbiji živi najmanje dvadeset šest nacionalnih manjina. Svi oni imaju ista prava. Uzmimo na primer, Maðare, koji žive na severu: imaju škole u kojima se govori maðarski,  izdavaèe, radio i TV programe, novine itd. Nema nikakvih problema. To isto važi i za Slovake, Bugare, Ruse, a takoðe i za veæinu albanskog stanovništva na Kosovu. Veæina Albanaca su dobronamerni ljudi i imaju ista prava kao i sve ostale manjine u Srbiji.

 "Samo na Kosovu ima oko 1.800 pravoslavnih crkava. Na Kosovu žive razne nacionalnosti: Srbi i Crnogorci, Albanci, Romi, Turci i muslimani. Nijedan narod na Kosovu ne sme biti u povlašæenom položaju. Stanovište srpske vlade, svih politièkih partija i svih graðana jeste da svako, bez obzira na nacionalnu pripadnost, mora da uživa ista prava u Srbiji..."

 "...U osnovi, ako se izuzmu albanski separatisti, mi nemamo problema ni sa jednom manjinom. Jedan deo albanskog stanovništva pridružio se pokretu za otcepljenje. Taj pokret vodi grupa politièara koje èovek mirno može nazvati nacistima. Objasniæu vam zašto koristim baš tu reè: naime, njihov cilj jeste etnièki èista država. Takav cilj nikada i nikako ne može biti demokratski. Naša vizija je potpuno suprotna njihovoj: mi verujemo da ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost ili na njihovo poreklo, mogu i treba da žive zajedno."

 "Nadam se da shvatate da je problem na Kosovu separatistièki problem, a ne opšti problem sa Albancima. Postoji jasna razlika izmeðu separatista i naših albanskih sugraðana; jasna razlika izmeðu dobronamernih Albanaca i onih koji ubijaju, siluju, kidnapuju. Policija na Kosovu štiti graðanstvo. Albanci su isto tako žrtve terorista kao i Srbi. Policija štiti sve graðane: Srbe, Albance, Turke, Rome."

 "...Morate razumeti da je miran život na Kosovu moguæ jedino ako se sa svim stanovnicima Kosova postupa na isti naèin. To je najvažnije. Kada neki narod, na primer Turci, koji, otprilike sa 40.000 stanovnika, èine najmanje brojnu manjinu, ne bi mogli da raèunaju sa time da su ravnopravni, kakva bi onda bila njihova sudbina?  Sada imaju svoje novine, svoje radio i TV programe, škole na turskom itd. Zašto bi oni morali da budu graðani drugoga reda u zemlji u kojoj autonomni Albanci propisuju zakone? Srbi ne smeju vladati nad Albancima, ali ni Albanci nad Srbima, a ni nad Turcima, niti nad bilo kojim drugim nrodom, jer svi oni imaju podjednako pravo da žive ovde....".

 

Optužbe na temelju pretpostavki

 

 Jugoslavija je bila jedna od malobrojnih evropskih zemalja  koja nije gledala na svoj multinacionalni sastav kao na nedostatak. Zato nije  èudno što su Romi bili i ostali tako lojalni ovoj zemlji. Oni i Srbi dele istu istorijsku sudbinu: oba naroda su patila. Romi su se integrisali u srpsku zajednicu. Tu su oduvek imali mnogo bolji položaj od svojih sunarodnika u Maðarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Za vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska vlada je proterala iz Hrvatske sve Rome. Oni su prebegli u Srbiju. Kada su na Kosovu pripadnici UÈK poèeli sa napadima, Romi su opet prebegli u Srbiju. Romi su sebe smatrali Jugoslovenima i znali su da æe u Srbiji biti prihvaæeni.

 Glavni tužilac za haški Tribunal, Luiz Arbur, sastavila je 27. maja 1999. godine, protiv Slobodana Miloševiæa i još èetiri vodeæa srpska politièara, optužnicu dugu 24 stranice, u kojoj, izmeðu ostalog, piše da " U gradovima, selima, pa i èitavim oblastima na Kosovu,   Albancima život više nije bio moguæ." Optuženi se takoðe terete za "sistematsko sprovoðenje nasilja i terora protiv albanskog stanovništva pri èemu su stotine kosovskih Albanaca izgubile život." Sjedinjene Države su juna 1999, za izruèenje jugoslovenskog predsednika, ponudile èak i nagradu od pet miliona dolara.

 Optužba Luis Arbur protiv Slobodana Miloševiæa zasnivala se na pretpostavci da je on, zbog svog položaja, lièno odgovoran za ratne zloèine poèinjene za vreme rata na Kosovu. Ovako jedno rigorozno stanovište moglo bi se prihvatiti jedino u sluèaju da se širom sveta dosledno primenjuje, a onda bi moralo da se sudi mnogim amerièkim predsednicima i mnogim predsednicima drugih zemalja.

 

 

 Reè autora

 

Pored istraživaèa i arhivara sa kojima veæ godinama saraðujem, nekoliko priznatih istorièara i nauènika izuzetno mi je pomoglo u radu na ovoj knjizi. Posebno se zahvaljujem holandskom advokatu i savetniku Slobodana Miloševiæa, gospodinu N.M.P. Stajnenu.

U završnoj fazi pisanja ove knjige, Jan Kleton radio je od jutra do mraka zajedno sa mnom. Zahvaljujem mu se za njegov veliki doprinos u korigovanju  teksta. Razgovori sa Nikom Varkeviserom, èlanom organizacija Slobodan Miloševiæ Freedom Centre i Meðunarodni komitet za odbranu Slobodana Miloševiæa (ICDM), predstavljali su takoðe važan izvor  detaljnih informacija. Rainer Rup, nemaèki novinar-istraživaè, u mnogome je zaslužan za uvide koje sam stekao i  pokušao da izrazim u ovoj knjizi. Rainer Rup radio je više od deset godina u glavnom štabu NATO-a u Briselu, gde je, kao funkcioner, imao pristup tajnim dokumentima i informacijama. Pisac i novinar, Mišel Kolon, dozvolio mi je da upotrebim neke informacije i fotografije iz njegove izuzetne knjige Blefiranje - Velike sile, Jugoslavija i buduæi ratovi.

 

 

 A 1.

 

U ime istine

 

Ova knjiga je napisana u ime istine. Njen cilj je da èitaoci steknu ozbiljan uvid u ono što se zaista u Jugoslaviji desilo. Podaci potièu iz najpouzdanijh izvora. Èitajuæi je, èitalac postaje porotnik koji  æe, na osnovu èinjenica, a ne pretpostavki, biti u stanju da sam razotkrije stvarni tok dogaðaja na Balkanu i donese sopstvene zakljuèke.

 

A 2.

 

Beleška o piscu

 

Robin de Rajter roðen je 6. marta 1951. godine u Enšedeu, Holandija. Rano detinjstvo  proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima preselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski. Diplomirao je 1974. godine. Robin de Rajter je, posle kraæe bolesti, umro 2007. godine.

 

 

Narudžbenica

 

Izdavaèka kuæa Metaphysica, ul. Solunska br. 10, Beograd, Stari Grad, tel. 011/2920062, 064 3073668, 062 336460, 063 8295488, kao i na e-mail adresu metaphysicsterŽgmail.com

  

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane