Natrag

Podrum

Ko je kriv za raspad, zaborav i poslednje dane Narodnog muzeja u Beogradu

 

Rizničari, kočničari, otmičari...

 

Članovi Upravnog odbora Narodnog muzeja nedavno su podneli ostavke i optužuju  Ministarstvo kulture da otvoreno radi protiv obnove zgrade ove institucije. Unutar Narodnog muzeja, sve je u raspadu, a jedan štetan ugovor učinio je perspektivu ove kuće najmračnijom u svojoj slavnoj istoriji. Mogućnost da vrata rekonstruisanog Narodnom muzeja budu za par godina ponovo otvorena ravna je nuli. Krivci se međusobno optužuju.

Saša Segedinski

 

Početak kraja Narodnog muzeja u Beogradu počinje u vreme sklapanja ugovora o čuvanju umetnina između Narodnog muzeja i preduzeća Kunstrans, u vreme kada je bilo moguće napraviti daleko povoljniji poslovni aranžman od onoga koji je napravljen i koji u daljoj perspektivi treba tumačiti kao zločinački manifest uperen protiv celokupne srpske kulture.
Tada je na tržištu nekretnina bilo relativno jednostavno naći adekvatne objekte koji bi, uz adaptaciju i na istom tehnološkom nivou, višestruko smanjili cenu celokupnog posla (recimo prazni vojni objekti, javna skloništa, napušteni magacini…). Ali, priča je krenula drugim tokom...
Rekonstrukcija Narodnog muzeja je danas zvanično u zastoju, a najveći kamen spoticanja je ugovor o izgradnji depoa kod Krnjače za čuvanje umetničkih dela dok je muzej u rekonstrukciji. Ministarstvo kulture je krajem 2008. godine pokrenulo ekspertizu spornog depoa, odnosno ugovora o zakupu koji je mesečno iznosio 35.000 evra.
Iz resornog ministarstva danas govore o tome da je stručna ekspertiza primetila da je pored niza nepravilnosti, uključujući i nepoštovanje postupka javne nabavke, jasno i nedvosmisleno pokazala da je sa pravnog i finansijskog aspekta ovaj posao nepovoljan za državu.
Ekspertiza je, takođe, pokazala da uređaji potrebni za održavanje umetnina u depou mogu da se ugrade u bilo koji prostor. Cena njihove ugradnje u Kunstransovom depou u Krnjači iznosi 25 evra po kvadratnom metru, a vladinim službenicima iz Ministarstva kulture su se javili ponuđači koji bi takve uređaje ugrađivali po ceni od 12 evra.
Ako je to zaista tako, zašto je bio problem promeniti ponuđača za posao od koga zavisi nastavak rekonstrukcije zgrade jedne od tri najvažnije institucije kulture u Srbiji?
U međuvremenu je kompletan Upravni odbor Narodnog muzeja Srbije (Marica Šuput, Aleksandar Palavestra, Mila Popović-Živančević, Tatjana Bošnjak, Dragomir Acović) podneo ostavku na ovu funkciju u petak, 13. marta 2009. godine, u poslepodnevnim satima. Prema izjavi Marice Šuput, predsednice UO, direktan povod za ovaj postupak je činjenica da je Ministarstvo kulture iz budžeta za ovu godinu izdvojilo za rekonstrukciju 6.513.316. dinara.
 

Izgradnja depoa razgradnjom muzeja

 

Inicijativa za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu pokrenuta je u novembru 2001. godine, a slične inicijative su se ređale periodično: 1979, 1996. i 1998. godine.
Preokret se desio jednom donatorskom večerom na predlog pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića 2002. godine, a pripremni radovi, snimanje stanja i drugi poslovi, obavljeni su već naredne godine. Za glavnog arhitektu, izabranog bez konkursa imenovan je prof. dr Milan Rakočević, dok je izrada projektne dokumentacije završena 2007. godine. Shodno tome, projekat je od Privredne komore dobio naručenu nagradu u vidu psihološkog podsticaja.
U međuvremenu je izgrađen i depo za čuvanje umetničkih dela prema ugovoru sa preduzećem Kunsttrans.
Objekat je dobio upotrebnu dozvolu 2007. godine kada je stručna komisija Narodnog muzeja u Beogradu i Ministarstva kulture konstatovala da uslovi u depou odgovaraju najvišim propisanim standardima za smeštaj kulturnih dobara. Ministarstvo kulture, međutim, sa pravom ne daje zeleno svetlo za preseljenje umetnina u depo.
U aprilu 2008. na sastanku sa predstavnicima Direkcije za imovinu, Ministarstva kulture i Kunsttransa, promenjen je ugovor sa Kunsttransom upotpunjavanjem vlasničke dokumentacije i utvrđivanjem kvadrature depoa.
Novi nacrt ugovora prosleđen je Pravnoj službi Ministarstva kulture i Republičkoj direkciji za imovinu. Precizni podaci o tome šta je sve urađeno u Narodnom muzeju saopšteni su u decembru prošle godine na konferenciji za novinare.
Nezvanično, iz Ministarstva kulture je uoči zakazane konferencije telefonskim pozivom preporučivano da se ona uopšte ne održi !
Poslednji datum spominjan kao rok za završetak rekonstrukcije Narodnog muzeja je 2012. godina, pa je to, ukoliko nekim neverovatnim sledom događaja postojeća vlada potraje, divna prilika da nova strategija Ministarstva kulture Srbije pokaže koliko je taj rok realan.
Ministar kulture Nebojša Bradić, povodom rokova i novca stavio je sebe u ulogu kritičara iz mase izjavom: „Ne radi  se više o šest i po miliona dinara, već o tome da je prošle godine potrošeno 120 miliona dinara, a ništa nije urađeno. Plaćane su neke konsultantske usluge. To više tako ne može".
Službenici ministarstva takođe tvrde da je prvobitna procena vrednosti ukupnog projekta rekonstrukcije bila oko 2.322.160.756 dinara, da je Narodni muzej Srbije je do sada potrošio oko 124.200.000 dinara, a za 2009. godinu zahteva još 2.497.751.160 dinara. To bi značilo da bi ukupna vrednost celokupnog projekta iznosila 2.621.951.000 dinara.
Nakon analize projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja i ekspertske procene sudskog veštaka, Ministarstvo kulture je, 16. marta 2009. godine, poslalo Vladi Republike Srbije informaciju sa predlogom mera koje treba preduzeti da bi se rešili problemi u vezi sa rekonstrukcijom zgrade Narodnog muzeja u Beogradu.
Zakonom o budžetu za 2007. godinu, opredeljena su sredstva za projekat Rekonstrukcije adaptacije i dogradnje Narodnog muzeja u Beogradu, pa je, s tim u vezi, bilo potrebno da Republika Srbija - Ministarstvo kulture, preuzme ugovorene obaveze Narodnog muzeja u Beogradu prema preduzeću Kunsttrans, stvorene po osnovu pomenutog Ugovora.
Još tokom 2007. godine, Ministarstvo kulture Republike Srbije i kancelarija za Nacionalni investicioni plan, u saradnji sa Republičkom direkcijom za imovinu, pristupili su analizi pomenutog Ugovora i između ostalog utvrdili:
- da je ugovoreno da Kunsttrans najkasnije u roku od 6 (šest) meseci od dana stupanja na snagu ugovora, obezbedi za predaju u posed prostor za smeštaj kulturnih dobara, za ugovorenu cenu zakupa u visini od 35.251 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti.
- da se, u pismu Narodnog muzeja u Beogradu, Upravi za javne nabavke tražila saglasnost za zaključenje ugovora za nabavku usluge uskladištenja kulturnih dobara u odgovarajući prostor/depo opremljen po svim muzeološkim standardima koji bi se adaptirao za te namene, posebno naglašavajući da je "Kunsttrans jedina specijalizovana firma za prevoz i skladištenje kulturnih dobara koja poseduje najsavremenija sredstva za prevoz, pakovanje i odgovarajuće prostorije za deponovanje i čuvanje kulturnih dobara''.
- da je, s tim u vezi, između Narodnog muzeja u Beogradu i Kunsttransa, zaključen Ugovor o poslovnoj saradnji, a da je zapravo (s obzirom da Depo nije ni postojao, tek trebao da se izgradi!).
U momentu zaključenja Ugovora o poslovnoj saradnji, Kunsttrans nije bio jedini koji je mogao, u smislu načela konkurencije Zakona o javnim nabavkama, da pruži nabavku usluge zakupa odgovarajućeg prostora/depoa, jer, takođe u momentu zaključenja ugovora, odgovarajući prostor/depo nije stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i nakon prijema stručne komisije, odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole,
- da je ugovorena mesečna cena zakupa formirana pre nego što je objekat priveden nameni, da nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju, pa se s tim u vezi može pretpostaviti da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom.
- da Narodni muzej, do ovog momenta, nije ušao u posed predmetnog poslovnog prostora.

 

Do podruma bez zakona

 

U drugoj polovini 2008. godine, nadležne službe Ministarstva kulture su pažljivom analizom celokupne procedure koja je u vezi sa sklapanjem ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i Kunsttrans, utvrdile više nepravilnosti, koje se pre svega odnose na zloupotrebu člana 23.stav 1. tačka 1., po kome naručilac može dodeliti ugovor u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, ako zbog objektivnih razloga nabavku mogu ispuniti samo određeni isporučioci dobara, pružaoci usluga ili izvođači radova. U vreme kada je sklapan ugovor o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i Kunsttrans, depo za čuvanje umetnina nije postojao, već je tek trebalo da bude sagrađen, tako da firma Kunsttrans nije mogla biti jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla. To je, između ostalog, dovelo i do ugovaranja cene zakupnine bez ikakvog tržišnog osnova, koja bi bila adekvatna pomenutom prostoru.
Imajući sve to u vidu, Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je jasno i nedvosmisleno pokazala da je, na osnovu uslova koje treba da ispunjava depo za čuvanje kulturnih dobara iz zbirke Narodnog muzeja, cena zakupa koja je ugovorena između Narodnog muzeja i firme Kunsttrans previsoka, te da se na osnovu toga može jasno zaključiti da je finansijski aspekt celokupne procedure štetan za državu.
Takođe, stručna analiza je jasno utvrdila da je u vreme sklapanja ugovora o čuvanju umetnina između Narodnog muzeja i firme Kunsttrans bilo moguće napraviti daleko povoljniji poslovni aranžman za Narodni muzej, jer je na tržištu nekretnina bilo relativno jednostavno naći adekvatne objekte koji bi uz adaptaciju, na istom tehnološkom nivou, višestruko smanjili cenu celokupnog posla.
U tom kontekstu, bilo je moguće napraviti poslovni aranžman u kome bi se dobila povoljnija cena, bolja lokacija i mogućnost da objekat bude u državnom vlasništvu i nakon završetka rekonstrukcije Narodnog muzeja i da se, po potrebi, koristi za druge muzeje. Dakle, zaključak je da je, osim sa pravnog i finansijskog, i sa praktičnog stanovišta, predmetni posao apsolutno nepovoljan i štetan po državu.
Ministarstvo kulture je uvidom u celokupnu dokumentaciju konstatovalo da prilikom zaključenja ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja i Kunsttrans  nije poštovan postupak javne nabavke, odnosno da je urađena direktna pogodba sa preduzećem Kunsttrans iako za nju nisu postojali zakonski osnovi.
Zbog takvih propusta, na vidiku je tužba Trgovinskom sudu u Beogradu protiv Narodnog muzeja i preduzeća Kunsttrans i proglašenje ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i preduzeća Kunsttrans apsolutno ništavim.
Istog dana kada je iz Ministarstva kulture na adresu Vlade Srbije upućena informacija sa predlogom mera za rešavanje problema u vezi sa rekonstrukcijom zgrade Narodnog muzeja, upravni odbor ove institucije podneo je kolektivnu i neopozivu ostavku.
Sudski spor Narodnog muzeja iz Beograda i srpskog predstavništva austrijske firme Kunsttrans, zbog neplaćanja zakupa depoa za smeštaj eksponata tokom rekonstrukcije i dalje traje. Ukoliko sud presudi u korist Kunsttransa, država će morati da plati 500.000 evra, zbog neizvršavanja ugovorom (potpisan 15. maja 2006. godine) definisanih obaveza i pored toga što nijedan eksponat Narodnog muzeja nije unet u sporni depo.
Zbog nedostatka potrebnih saglasnosti, Narodni muzej nije dobio odobrena sredstva iz NIP-a, 105 miliona dinara, za proteklu godinu. Trebalo je da dobiju novac za grube građevinske radove, radove na fasadi (restauratorski i keramičarski, oblaganje fasade...), kao i za popravku vodovoda i kanalizacije. Planirano je bilo preseljenje zbirki i zaposlenih, a sve zbirke morale su da se osiguraju pre iznošenja iz zgrade...
Ugovorom je precizirano da zakup depoa, hangarskog tipa, površine 804 kvadratnih metara iznosi 35.521 evro (bez PDV-a) mesečno.
Poređenja radi, zakup magacinskog prostora iste veličine u centru grada, odnosno u istim klimatskim uslovima u kojima se predmeti čuvaju u Narodnom muzeju, je jeftiniji sedam puta  i košta oko 5.000 evra.
Istina je da je Narodni muzej tražio u zakup deo prostora u Upravnoj zgradi Vojne akademije u okviru kompleksa Vojnotehničkog instituta u Žarkovu, površine oko 2.800 metara kvadratnih za potrebe privremenog smeštaja zaposlenih i konzervatorskih radionica, ali je taj zahtev odbijen uz obrazloženje da je navedeni objekat "neophodan za funkcionisanje Vojnotehničkog instituta u Žarkovu, te da se u takvim okolnostima ne može davati na korišćenje trećim licima".
Navodi "Večernjih novosti" da je "Vojska bila spremna da objekat ustupi po prihvatljivoj ceni (plaćanje troškova)", a da "deo novca koji bi država odvojila za kiriju bio iskorišćen za rekonstrukciju i održavanje Vojnog muzeja", mogu biti samo nečije lepe ideje, ali ne odgovaraju istini.
Konačno, zbog svega što se dešavalo, oko 200.000 eksponata iz Narodnog muzeja trebalo je da se nađe u depou sagrađenom na neuobičajenoj lokaciji za smeštaj nacionalnog blaga, koja je primerenija poljoprivrednom dobru, nego mestu za čuvanje ekskluzivnih umetničkih dela ovog naroda. Objekat se nalazi u Krnjači, između naselja koja se zovu Veliko blato i Ovčanska ada, na placu koji se graniči sa benzinskom pumpom (u izgradnji), a na kome su, nadomak ovog zdanja, cisterna za benzin i magacin za gas!
Po svemu sudeći, projekat rekonstrukcije započet 2002. jednom donatorskom večerom i olako obećanom brzinom, biti završen 2018. godine. To ustvari znači da će nacionalno blago naroda Srbije biti nedostupno domaćoj i stranoj publici još devet ili deset godina. Na taj način će prouzrokovana šteta biti neuporedivo veća, jer će desetine i stotine hiljada prolaznih turista koji godišnje gostuju u Beogradu biti uskraćeni za posetu Narodnom muzeju, a biće uskraćen i budžet jer neće biti ni posetilaca ni novca. Ko treba da odgovara za to?

 

Zgrada na Trgu slobode u raspadajućem stanju, a nedavno su uvezane figure na fasadi zgrade da ne bi pale na ulicu i na ljude. Samo za raščišćavanje i početak gradnje potrebno bar 50 miliona dinara.

 

Ko će ovo da plati?

 

Iako nijedan predmet iz Narodnog muzeja nije unet u depo u Krnjači, a ukoliko Kunsttrans dobije sudski spor protiv Narodnog muzeja, iz državne kase će za zakup praznog skladišta morati da se da još 423.012 evra samo za proteklu godinu. Ukoliko rekonstrukcija bude okončana za devet godina poreski obveznici će za zakup depoa u Krnjači dati 3.807.108 evra. A ako bude trajala deceniju - 4.230.120 evra.
Švajcarska firma Roš, koja proizvodi skupu kozmetiku, zakup magacina plaća 3,5 evra po kvadratu, što je neuporedivo manje od 25, koliko u pismu navode kao najvišu cenu za poslovni prostor u centru Beograda, dok je renta za depo u Krnjači gotovo 28 evra po kvadratu.

 

Jedna klika i neka Bibika

 

Prema informacijama Tabloidovih izvora iz Ministarstva kulture i samog Narodnog muzeja, kao jedan od ozbiljnih krivaca za celokupan haos viđena je i direktorka Narodnog muzeja Tanja Cvjetićanin (izvori govore da je upravo ona, angažovala nestručnog projektant kako bi se po svaku cenu progurao megalomanski projekat i rekonstrukcije sa četiri kafane kako bi se kompletirao urbanističko-mafijaški Trg Republike sa galerijom koja bi nosila ime Zorana Đinđića).
Izbegnuta je obavezna institucija javnog konkursa. Umesto da bude raspisan tender za najboljeg ponuđača magacina za lagerovanje umetnina tokom radova na rekonstrukciji, Tanja Cvjetičanin je direktno angažovala Đorđa Brankovića, direktora preduzeća Kunsttrans u Beogradu, inače kuma svog muža Aleksandra D. Kostića urednika filmskog programa RTV B 92 sa kojim je sklopila ugovor na pet godina uz mesečni iznos od 40.000 evra + PDV.
Ovo je trebalo da se plaća prenamenom novca iz Nacionalnog investicionog plana namenjenog za rekonstrukciju. Iako je ugovor odavno potpisan, nikada nije izvršena nikakva uplata niti su predmeti prebačeni u depo.
Sve ovo aminovao je Upravni odbor Narodnog Muzeja na čelu sa dr Maricom Šuput koja je svoj blagoslov naplatila obezbeđivanjem posla svom sinu Dejanu u Institutu za uporedno pravo kao i određenom finansijskom injekcijom prilikom kupovine nekoliko bespravnih stanova u Beogradu.
Izvesna Biljana Đorđević, zvana Bibika, takođe je umešana u ovaj skandal. Reč je o bivšoj ženi Igora Bogdanovića, sina pokojnog akademika Dimitrija Bogdanovića i Sonje Bogdanović, bivše saradnice Filozofskog Fakulteta, koju je, odmah po dolasku iz Španije nakon razvoda, po rotarijanskoj liniji u Narodni muzej doveo tadašnji direktor Nikola Tasić. Bibika je pod Tanjom Cvjetičanin naprasno postala operativni direktor Narodnog Muzeja ,a pored ostalog i ona je imala ličnu korist od sklapanja ugovora sa Kunsttransom jer je tamo udomila svog sestrića.

 

Natrag