Stav

Trebinje

Dva dana sam proveo u Hercegovini, istočnoj i zapadnoj. Od Trebinja, Gacka, Bileća, Popova Polja, Stoca, Ljubinja, Ljubuškog, Opuzena, Metkovića, Čapljine, Čitluka,  Međugorja do Bune i Mostara. Moja poseta je bila radna, a zadatak da pregledam privredne kapacitete Hercegovine i da iznađem rešenja. Šta treba raditi? Kako pokrenuti privredu? Kako izaći iz siromaštva? Praktična i operativna rešenja koja donose rezultate? Opšti problem je u tome što se današnja civilizacija uplela u, još uvek, nerazjašnjena pitanja o smislu i svrsi života, čoveku, meri vrednosti, zajednici, mitu, Bogu, slobodi, pravdi, vernosti, veri, ljubavi, trajanju, istrajavanju, iskušavanju, vertikali i čovekovoj misiji u sve okrutnijem i otuđenijem svetu. Opšti problem današnjice nije to što je nastala velika ekonomska kriza, jer je ona, za one koji znaju da misle sopstvenom glavom, morala da nastane, nego to što se savremeni čovek potpuno izgubio u vremenu i prostoru, što je pobrkao ciljeve i sredstva, načine i metode, što je izgubio moralna načela i principe i što, uprkos naučno-tehničkom razvoju, on ne može da pronađe trajno rešenje za svoj konačan izlazak iz ovog nepodnošljivog stanja.

Piše: Branko Dragaš

Svi pričaju, larmaju, urlaju, galame, tumače, objašnjavaju, zakidaju, daju intervjue, zastupaju, propagiraju i bore se da nametnu svoje mišljenje, ali porazna je istina da rešenja nema. Mali broj izabranih i posvećenih ljudi imaju rešenja.Većina vlada odlučuje i upravlja čovečanstvom bez ikakve ideje o mogućim rešenjima izbavljenja. Najteže je pronaći rešenja. Još teže je sprovesti smislena rešenja. A najteže je pronaći ljude koji će sprovoditi osmišljeno. Ljude koji su umni, vredni, radni, skromni, čestiti, moralni, samodisciplinovani i koji imaju meru, veru i koji su spremni da se žrtvuju za svoju ideju. Takvih ljudi ima, ali se veoma teško dolazi do njih. Kao što se teško dolazi do rešenja.
Svojevremeno sam pitao mog prijatelja, najvećeg živog filosofa, profesora i akademika Mihajla Đurića, zašto se filosofima nazivaju oni koji prepričavaju šta je rekao Heraklit, Demosten, Sokrat, Platon, Aristotel, Kant, Hegel, Niče ili Šopenhauer, zašto se zovu filosofima oni koji objašnjavaju nečije misli, zašto oni ne iznesu svoje filosofske misli, ideje i rešenja? Koja je njihova filosofska ideja? Na isklesanom licu profesora Đurića se pojavi vragolasti osmeh koji mi je sve objasnio. Shvatio sam da malo filosofa ima. Ostali su hroničari. Beležnici. Prepisivači i plagijatori. Koji se kriju iza titula i zvanja.
U mojoj struci je isto. Svi pričaju o problemima. Slušajte razgovor ljudi. Naučite da slušate druge ljude. I videćete da skoro svi jadikuju, kukaju, zapomažu i pričaju o problemima. Mali broj ljudi priča o rešenjima. Jer je najteže izneti viziju i strategiju. Ponuditi operativna i konkretna rešenja nekog nagomilanog problema. Elita zna rešenje. I elitu treba slediti. I tu nema demokratije. Svako treba da ima svoje mesto u projektu izbavljenja i spasa čovečanstva.
Dakle, prema ustaljenom mišljenju, Istočna i Zapadna Hercegovina spadaju u zaostale i siromašne oblasti Evrope. Da li je baš tako? Nije. To su zablude i predrasude ostale iz prošlih vekova. Živimo u novom dobu koje traži nova rešenja. I nove ljude. Koji neće pohlepno otimati, nego će naučiti da dele. Ljude koji neće nagomilavati bogatstva, nego će stvarati i deliti sa ostalim u zajednici. Istočnu i Zapadnu Hercegovinu treba posmatrani na drugačiji način. Umesto predrasuda o zaostalosti, treba videti prednosti o ubrzanom razvoju. Uostalom, gospodo drugovi, a šta je to zaostalost? Da li je neko ko živi u provinciji zaostao? Ali, pre toga, odgovorite mi, a šta je to provincija? I ko je provincijalac? U današnjem kompjuterizovanom i globalnom svetu, koji je povezan internetom, promenio se pojam zaostalosti i provincijalizma.
Recimo, na Volstritu sam pregovarao sa zatucanim provincijalcima, koji su vozili crveni ferari i na malom prstu, čiji je nokat dovoljno izrastao za temeljno čačkanje nosa, imali ogroman zlatni prsten. Ti prevaranti i špekulanti ništa nisu znali izvan dnevne kotacije akcija desetak kompanija koje su pripremili za finansijsko klanje. Oni ništa iz ekonomije nisu znali, ništa iz opšte kulture, ništa iz geografije ili istorije, jer se čitav njihov pogled na život sastojao u tome da štampaju akcije lažnih kompanija i prodaju ih naivnim investitorima. I tako se brzo obogate. Istovremeno, mogli ste sa seljanima iz Strmice kraj Knina, Ribaševine kraj Užica, Mrkonjića kraj Trebinja, postojbine svetog Vasilija Ostroškog, ili iz bilo kog našeg kraja od kršne Dinare do ravničarske Bačke da razgovarate o Bogu, smislu života, ekonomskoj krizi, svetskoj politici, berzanskim izveštajima i istorijskim neprilikama, da razgovarate dugo i temeljno, da se ispričate i da dobijete takva saznanja kakvih u zvaničnim udžbenicima nema.
Ko je onda provincijalac i zaostao?
To što neko živi u luksuzu Volstrita ne znači da je on elita čovečanstva. Današnja kriza je to jasno pokazala.
To što neko živi u prelepom Trebinju i što prati DJ index akcija, što ne veruje monetarnoj politici FED-a, što kritikuje suludu politiku štampanja dolara bez pokrića, što ne veruje svetskim političarima jer misli da su gangsteri, što ne veruje domaćim političarima jer misli da su ološ, to što neko zna da misli svojom glavom i da sumnja, promišlja i zaključuje, to je samo dokaz mojoj tvrdnji da se zaostalost i provincijalizam nalaze u čoveku, a ne u mestu u kome  on živi. Naš stari pametni narod je govorio - vo u Beč, volina iz Beča. I ta volovska načela ostala su da važe i do današnjeg dana, uprkos tome što na svakakve načine pokušavaju da se sakriju iza svojih volovskih rogova.
Prošlog meseca, ulazeći u Milano autoputem, video sam na samom ulazu u grad, kao da ga je sam Bog poslao da dokaže ovu moju tezu, jednog originalnog predstavnika ove volovske vrste, poreklom sa Zlatibora, koji, ni posle petnaest godina života u prestonici svetske mode, uprkos milionima evra koje je oteo u Srbiji, nije ništa naučio, već sako nosi ogrnut na ramenima, isto onako kako to rade njegovi đilkoši u selu kada bi pošli za ovcama. Moderni možete da budete u bilo kojem selu u Hercegovini ako znate svoju meru i imate viziju šta treba da se radi. Ako imate rešenja i nudite operativne i konkretne planove za razvoj. To je modernizam koji nam je danas potreban.
Šta sam sve pronašao u Hercegovini za ulaganje? Komparativna prednost Hercegovine je, dakle, nezagađen prostor, klima i ljudi. Izuzev Gacka, gde treba najsavremenije filtere staviti na dimnjake termoelektrane, sva ostala mesta su idealna za proizvodnju zdrave hrane i stočarstvo. Kada se budu postavili filteri, onda se u gatačkom polju može čuvati na hiljade stada nadaleko čuvenih gatačkih goveda.
Nova klanica i mlekara mogu obezbediti ne samo robu za izvoz prvoklasnog kvaliteta nego se u njima mogu zaposliti radnici koji će primati dobre plate.
Na bilećkom jezeru, pored turizma, lova i ribolova, može se organizovati uzgoj ribe, tako da se čitav kraj hrani ribom iz domaćih ribnjaka i da pretekne robe i za izvoz.
U Trebinju, u samom gradu, već postoje lokacije veličine oko 400 ha prvoklasnog zemljišta gde se mogu podizati vinogorja i voćnjaci, kao i plastenici i staklenici za uzgoj povrća i cveća. Klima u Hercegovini je takva da ima 300 sunčanih dana u godini, što daje prostora za izgradnju staklenika na solarne kolektore i na taj način, preko cele godine, moguće je imati najbolje voće i povrće za izvoz. Posebno mesto za investiranje zauzima kraško polje - Popovo Polje, koje se proteže na nekoliko desetina kvadratnih kilometara i koje je idealno da se napravi jedinstvena staklena bašta za proizvodnji voća i povrća za izvoz na svetska tržišta. Blizina aerodroma u Dubrovniku ili otvaranje aerodroma u Trebinju mogu omogućiti da se roba, ubrana tokom noći, ranim jutarnjim avionima šalje na pijace po velikom evropskim gradovima. Osobina ove naše hrane je, za razliku od one proizvedene na razvijenim tržištima, da ima - UKUS! Probao sam voće iz tih zemalja i mogu da kažem da, ukoliko zatvorite oči i zagrizete, nikada nećete pogoditi koje voće jedete, jer su sva ista - brašnjasta i bez ukusa.
 Naše voće i povrće je neprevaziđeno u Evropi. Samo ga treba proizvesti, upakovati i dovesti do potrošača. Samo od sebe ne može da se izveze. Popovo Polje je idealno mesto za proizvodnju. Vlast u Hercegovini treba da napravi jedinstveni plan za podizanje plantaža u Popovu Polju i da zatraži povoljne kredite iz evropskih fondova za nerazvijene oblasti, jer samo tako, dobrom organizacijom, može da se iskrči čitavo Popovo Polje, ispreseca kanalima za navodnjavanje i pretvori u najbolje plantaže na svetu. Evo političarima originalne ideje šta treba da se radi. Zaboravite industriju i posvetite se poljoprivredi i stočarstvu. U svim krizama industrijska proizvodnja prva propada. Hrana će se uvek prodavati. Ukusna hrana će uvek u svetu imati svoje kupce.
Velike zasade vinove loze treba da prati i organizovana proizvodnja vina. Manastirsko vino tvrdoš je već uveliko postalo brend na svetskom tržištu. Tim putem treba da idu ostali vinari.Čitavu proizvodnju voća i povrća možemo da prodamo u Moskvi i San Peterburgu. Već sam pisao o tome da Moskva dnevno pojede hrane koliko Srbija proizvede za godinu dana. Ako prvog dana Moskva kupi hranu od svoje pravoslavne braće iz Srbije i Republike Srpske, drugog dana joj možemo prodati svu hranu sa Balkana. Šta ćemo prodavati trećeg dana? I to nije sve.
Imamo dovoljno poslovnih veza da proizvedenu robu možemo plasirati u lance supermarketa po Evropi i tako dobiti bogate kupce koji hoće da uživaju u ukusima prvorazredne i zdrave hrane iz Hercegovine. Znači, tržište imamo. Šta nam je još potrebno? Samo ljudi koji će organizovano proizvoditi hranu za ta tržišta. Ljudi koji će naučiti da rade i da štede, da ne moramo, ako obezbedimo sredstva i uslove za rad, da uvozimo radnu snagu iz dalekih zemalja. A ako i to bude bilo nužno, razradićemo takav biznis-plan koji će omogućavati i angažman uvezene radne snage. Nadam se da, ipak, nećemo morati da primenjujemo taj najgori mogući scenario privrednog razvoja.
Stočarstvo, ribarstvo, pčelarstvo i ubiranje šumskih plodova i lekovitog bilja je moguće organizovati u Hercegovini. Postoji plan o uzgoju koza, ovaca, konja i magaraca.Velika prostranstva, pašnjaci i blizina mora, rast mediteranskih biljaka, daju poseban kvalitet mesa sa ovih područja. Ako volite jagnjetinu, onda je najbolja ona koja se rukama jede i kod koje se prsti lepe. Ako se ne lepe prsti kada jedete vruću jagnjetinu, onda to nije dinarsko jagnje. Moji stari su pekli jagnje na posebnom drvetu, kriva i tvrda kukrika, koja bi prvo izgorela, a onda bi se na žaru pristavljalo dobro osoljeno jagnje. Osoljeno isključivo sa krupnom soli. Svuda u svetu sam probao jagnjetinu, pre nekoliko nedelja i kavkasku, ali najslađe meso je sa našeg prostora i to može biti svetski brend.
Uz to, moguće je praviti prvoklasni kajmak, tvrdi i meki sir, mleko i jogurt. Kad smo već kod jogurta, neshvatljivo je da sam u Trebinju, zatraživši od prodavačice da kupim jogurt, dobio na ponudu tuzlanski jogurt. Odbio sam da pijem tuzlanski jogurt u Trebinju.Tuzlanski jogurt pijem samo kod mog prijatelja Rizaha Softića u Tuzli, lokal kraj železničke stanice, uz vruću sirnicu. U Tuzli neću da pijem jogurt iz Trebinja. Svako mora da sam da ceni svoju osobenost. I da voli svoj kraj. I da se ne stidi svog porekla. Ni svoje vere, ni svoje nacije. Pa, ni svoje nacionalne kuhinje. Tako su mi pre nekoliko godina, posle večernjeg gostovanja na Televiziji Pirot, kada smo došli na večeru, na moje pitanje kelneru šta mi nudi od specijaliteta, ponudili - bečku šniclu. Odbio sam sa gnušanjem da jedem bečku šniclu u Pirotu. Bečku šniclu jedem isključivo u Beču. I to u starom delu Beča, zaboravio sam naziv ulice, gde se naručuje bečka šnicla pod nazivom - Slonovo uvo, što je gastronomska atrakcija prestonog grada.
U Ljubinju sam upoznao načelnika opštine i video sam da se bolje razume u potrebe privrede, nego gradonačelnik Beograda i svi predsednici beogradskih opština. Prihvatio je da otvorimo kancelarije Balkan biznis centra i da se poveže sa privrednicima regiona i sveta, dok gradonačelnik Beograda i njegovi predsednici opština nemaju uopšte pojma da takva asocijacija privrednika Balkana uopšte postoji u Beogradu.
U Ljubuškom sam dobio za partnere Ivicu Tomica, koji upravlja fabrikom cigareta i koji traži poslovnu saradnju radi stavljanja velike i moderne fabrike u pogone. U Čapljini sam razgovarao sa ministrom finansija BiH o zajedničkoj saradnji u regionu. U Opozenu sam u prostorijama Privredne banke Zagreb upoznao vrsnog i iskusnog bankara koji nam je dao smernice kako treba da radimo na tom tržištu. Upoznao nas je sa izvanrednim proizvođačem mandarina koji godišnje proda 1.500 tona mandarina. U Metkovićima smo videli kako funkcioniše njihov najveći otkupni centar za voće i povrće. Namera nam je da organizujemo izvoz od 10.000 tona najbolje mandarine na svetu za Moskvu. Ljudi su shvatili da na tako veliko tržište moramo da idemo zajedno. U Buni smo posetili najveće proizvođače stonog grožđa, a u Mostaru razgovarali o investicijama. Kako dalje?
I Istočna i Zapadna Hercegovina je doživela tragediju kroz istoriju. Velike sile su svoje interese gurale kroz versku i nacionalnu mržnju naroda. Klala se ta naša nesretna sirotinja, međusobno ubeđena da su za njihovo siromaštvo krivi predstavnici druge nacije i druge vere. Sva sreća da su bili iste boje kože, jer bi to onda bilo i rasno klanje. Mnogo zločina je počinjeno u ratovima i revolucijama, povučene su granice i ograđeni narodi u svoje torove, ali je siromaštvo, mentalitet, senzibilitet i jezik ostao isti. I tu treba tražiti put spasenja.Treba tražiti zajednički imenilac i viziju za izlazak iz tog stanja. Zajednički most spajanja. Mislim da je ekonomija jedino mesto gde svi mogu da se nađu. Ekonomija jedina objedinjava sve narode, vere i partijske podeljenosti. Suština treba da se sastoji u zajedničkom radu na projektu izbavljenja iz sadašnjeg stanja.
Svako treba da ostane ono što jeste. Svako treba da neguje svoja nacionalna osećanja, svoju veru, svoj jezik i kulturu, ali svi zajedno treba da se udruže u pravljenju zajedničkog posla.To je pravi put izbavljenja. Budi Srbin, Hrvat i Bošnjak, niko ti to ne spori. Ali, to ostavi posle posla. Sada idemo da pravimo poslove. Idemo da radimo i stvaramo kapital. Kada se stvara kapital, nebitno je ko se kako oseća i ko u šta veruje.
U biznisu nema demokratije. Postoji samo elita koja vuče napred. Elita koja ima viziju i operativna rešenja. Elita koja je posvećena i koja zna šta hoće. Elita koja odgovara svakoga trenutka za svoja dela. Elita koja je na tržištu i koja konkurencijom dokazuje svoj elitizam. Mostove treba graditi. I sada nam trebaju graditelji. Ekonomijom ćemo da povežemo sve ljude dobre volje u jedinstven privredni koncept. Svako će zadržati svoje nacionalne i verske osobenosti. I sve će to biti u duhovnom skladu.Važno je samo da se nesreća više nikada ne ponovi. Ako je nesreća u našoj kući ručala, ne mora da večera. To je vizija. To je zadatak naše generacije. I mi smo spremni, a vi?