Ispovest

U Americi Nesalomivi, u Srbiji nedodirljivi

Moj rat sa njima

Ispovest Milana Glamočanina, jednog od najboljih policijskih službenika koje je Srbija imala, govori o njegovom tihom progonu iz službe u kojoj je proveo najbolje godine života, i o tome kako funkcioniše država kad se okrene protiv svojih službenika. Samo zato što je konkurisao za direktora policije, i što mu je pripisano jedno neprikladno prijateljstvo, Glamočanin je doživeo niz kolegijalnih diverzija. Tabloid objavljuje najvažnije delove njegovog obraćanja javnosti.

Milan Glamočanin        

Nakon objavljenog javnog konkursa u listu Politika 29. maja 2006. godine za direktora policije Republike Srbije, konkurisao sam, ne znajući da će to moje građansko pravo i sloboda uskoro biti drugačije shvaćeni...
Smatram da sam jedan od retkih pripadnika MUP-a koji je radio u bivša oba resora - Državne i javne bezbednosti, i to na operativnim poslovima. Uveren da su to karakteristike koje me preporučuju da konkurišem na radno mesto direktora policije Republike Srbije, učinio sam to, duboko verujući u sopstvenu stručnost i iskustvo. Takođe sam bio uveren i da ću imati podršku svih svojih kolega. 
 Ministar unutrašnjih poslova je formirao konkursnu i nadzornu komisiju tim povodom, a donet je i niz pravnih akata u vidu direktive o izboru kao i bliža merila o izboru kandidata. Ali, na opšte iznenađenje, Konkursna komisija (od pet članova) nikoga od kandidata koji su konkurisali nije zvala na razgovor, niti je ikoga od kandidata blagovremeno obavestila o svom radu.
Na taj način je izbor kandidata krenuo u drugom smeru. Ubrzo potom, Vlada Republike Srbije objavila je u Službenom glasniku da je donela odluku o postavljenju gospodina Milorada Veljovića na tu funkciju.
Bilo je jasno da su svi kandidati koji su konkurisali za mesto direktora policije, automatski onemogućeni da ulože svoje eventualne prigovore na predloženog i izabranog kandidata.
 I sam sam bio zatečen kada sam u medijima 15. 6. 2006. godine čuo informaciju da je Vlada Republike Srbije imenovala i postavila gospodina Veljovića na mesto direktora policije.
Sutradan sam zvao Upravu za kadrove RMUP-a koja je raspisala konkurs (sada je to Uprava za ljudske resurse) i tražio objašnjenje u vezi sa načinom izbora g. Veljovića.
U MUP-u su mi rekli da je konkurs, što se njih tiče, završen. Tražio sam i uvid u dokumantaciju izabranog kandidata, ali mi je rečeno da takva mogućnost ne postoji.
Nakon toga pismom sam se obratio državnom sekretaru, gospođi Mirjani Orašanin, ali je i to ostalo bez odgovora. Uprava za ljudske resurse takođe je ćutala.
 Posle nekoliko dana, 23. 6. 2006. godine, dobijam pisano obaveštenje na kućnu adresu da je ministar unutrašnjih poslova doneo odluku da se za direktora policije u Vladi RS predloži gospodin Veljović.
Zatim sam se obratio generalnom ispektoru MUP-a, gospodinu Vladimiru Božoviću, ali ni od njega ne dobijam nikakav odgovor. Pošto sam u okviru MUP-a upoznao sve nadležne relevatne i odgovorne pojedince i službe, bio sam prinuđen da svoja prava potražim na sudu, te sam se početkom jula 2006. godine obratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu zahtevom za privremenu meru u vezi sa izborom direktora policije RMUP-a.
Na pripremnom ročištu koleginice iz službe Republičkog javnog pravobranilaštva i koleginice iz Pravne službe MUP-a su predlagale sudu da tužbu tretiraju kao upravni spor.
Sledeće ročište određeno je za 15 dana i na tom ročištu sud je naložio koleginicama MUP-a da sudu i meni dostave konkursnu dokumentaciju za izbor direktora policije. Novo ročište zakazano je za 15 dana.
Na tom ročištu sudija je ponovo upozorio zastupnike MUP-a da dostave dokumentaciju, a ne samo fotokopiju iz Službenog glasnika RS Srbije o imenovanju i postavljenju gospodina Veljovića.
Bilo je jasno da sudija Prvog opštinskog suda radi u okviru zakona, prava, savesti i kao pravi profesionalac. 
Sledeće ročište zakazano je za prvu polovinu septembra 2006. godine. Ja sam se u međuvremenu pismom obratio 22. avgusta 2006. godine generalnom sekretaru Vlade RS gospodinu Dejanu Mihajlovu i šefu kabineta premijera RS Srbije gospodina Vojislava Koštunice, gospodinu Aleksandru Nikitoviću, u nadi da ćemo pronaći pravično i pravedno rešenje u vezi sa radnim sporom koji vodim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a u vezi izbora direktora policije.
Od njih nikada nikakav odgovor nisam dobio.
 Iako je sledeće ročište bilo zakazano za septembar, posle mog pisanog obraćanja pomenutoj gospodi iz tadašnje Vlade Republike Srbije, Prvi opštinski sud se oglasio mesno nenadležnim.
Morali smo da uložimo žalbu Okružnom sudu u Beogradu na ovakvu odluku.
Na sledećem ročištu pred Prvim opštinskim sudom, ponovo nije dostavljena tražena konkursna dokumentacija o izboru direktora policije. Dobio sam je tek početkom 2008. godine.
 Radilo se o trideset kucanih stranica formata A4 gde se nalaze direktiva o izboru komisije vezane za izbor, bliža merila, zapisnici sa sastanka, izveštaj komisije o izboru kandidata, kao i fotokopija odluke o izboru gospodina Veljovića upućena telefaksom premijeru Republike Srbije Vojislavu Koštunici, kao i odluka o postavljenu Milorada Veljovića na radno mesto Direktora policije...
O mom problemu pismom sam se obraćao predsedniku Republike Srbije gospodinu Borisu Tadiću, zaštitniku građana, Narodnoj kancelariji predsednika Republike, a bile su upoznate skoro sve parlamentarne stranke u Narodnoj skupštini.
 Ali u međuvremenu, a sve zbog postupka - privremene mere za izbor direktora policije, počele su da mi se dešavaju čudne i interesantne stvari...
Neposredno po imenovanju i stupanju na mesto direktora policije, u junu 2006. godine, otišao sam u kabinet i kolegi Miloradu Veljoviću čestitao postavljenje i rekao mu da protiv njega kao čoveka i policajca nemam ništa lično, ali da nije poštovana pravna procedura prilikom izbora direktora policije i da ću svoja prava potražiti na sudu.
Ubrzo posle toga pozvan sam u službene prostorije Policijske uprave za grad Beograd, UKP-odeljenje za potrage, a u vezi sa mojim kontaktima i poznastvima sa gospodinom Gojkom Kličkovićem (bivšim premijerom Republike Srpske), koga je po Međunarodnoj poternici tražio sud iz Sokolca u Republici Srpskoj, za koga se kasnije ispostavilo da nije učesnik nikakvih kriminalnih radnji niti ratnih zločina, ali...
Nakon jednog od ročišta u Palati pravde, a odnosi se na privremenu meru za izbor direktora policije, na mom privatnom automobilu starom dvadeset jednu godinu, razbijen je far na parkingu.
Mislio sam da je ovde kraj mojim problemima, ali nije bilo tako. Po odlasku iz službenih prostorija MUP-a, svojim kolima sam krenuo ka Studenskom gradu, i zgradi Carine, gde mi je na automobilu ispala kugla, i samo zahvaljijući činjenici da nisam vozio brzo, na vreme sam uspeo, i bez posledica, da zaustavim auto. Slučaj sam prijavio na direktni telefon šefa smene SUP-a Beograd AVALA gospodinu Zoranu Stankoviću, šefu smene Operativnog centra.
U telefonskom razgovoru objasnio sam mu šta mi se i gde desilo, a on mi je odgovorio da bi vozilo trebalo poslati nakoliko dana na veštačenje na Mašinski fakultet ili Institut Vinča da se detaljno ispita. Ipak, pošto mi je automobil bio potreban nisam ga poslao za veštačenje, već  kod majstora na popravku.
Sled tih loših događaja se nastavlja u neprekidnom nizu... Delegacija Sindikata MUP-a Srbije je trebalo na poziv Sindikata MUP-a Slovenije da ih poseti. Prilikom polaska na put svratili smo u vulkanizersku radnju da bismo popravili probušenu gumu na automobilu. Vulkanizer je pokazao više mesta sa bočne strane gume i rekao nam je da je "ovo neko namerno uradio". Oštrim predmetom.
Godine 2006, nakon boravka u službenim prostorijama Sindikata MUP-a, SIV-u 2, otišao sam na ručak, ali mi je telefonski poziv predsednika Sindikata M. Vasića pokvario i dan i ručak.
Naime, Vasić i advokat koji ga je branio javili su mi da je više desetina policajaca u uniformi i civilu okružilo zgradu Četvrtog opštinskog  suda, i da me traže. Javio sam se SUP-u Beograd, ali niko nije mogao da mi kaže da li me i ko traži od pripadnika policije.
To je bila kap koja je prepunila čašu i nakon toga sam sutradan, 24. novembra 2006. godine, direktoru policije Veljoviću na deset strana napisao predstavku u kojoj sam tražio zaštitu života, tela i slobode kretanja za mene i moju porodicu. Predstavku sam lično odneo u Kneza Miloša 101 MUP, a koleginica koja je zavodila poštu za kabinet ministra unutrašnjih poslova, pošto je pročitala naziv moje predstavke, dva puta je udarila delovodni pečat, jedanput kontra, a drugi put pravilno, jer je bila šokirana mojom predstavkom.
Povodom toga mi se takođe niko nije javio skoro godinu dana, te sam novembra 2007. godine otišao do gospodina Veljovića i pitao ga šta je sa odgovorom na moju predstavku od novembra 2006. godine.
Veljović se čudio o čemu pričam, rekavši mi da nije upoznat sa njom, a onda je pozvao svog šefa kabineta Sašu Mitrovića koji mu je rekao da je našao moju predstavku u dokumentaciji i da je data još 2006. godine u rad Upravi za kadrove i radno-pravne odnose, ali im niko nije odgovorio. Ovo me je začudilo, jer znam proceduru i postupak kad zahtev upute ministar ili direktor policije, i kad je urgentno.
Nakon nekoliko meseci, od šefa Kabineta ministra za predstavke i žalbe dobio sam odgovor da taj dokument nisu našli ni u kabinetu ministra, kao ni u Službama UKP-a i kadrovsko-pravne, ali da će MUP preduzeti sve što je u njihovoj nadležnosti da zaštite mene i moju porodicu.
Sad već siguran da će se nevolje ponavljati, početkom 2008. godine, u januaru, napisao sam novu predstavku, ali ovoga puta lično ministru unutrašnjih poslova gospodinu Jočiću, i u prilogu mu dostavio fotokopiju prve strane moje predstavke direktoru policije od 24. novembra 2006. godine.
 Na moju žalost, nekoliko dana posle toga ministar je doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Uprkos svemu što mi se dešavalo, otišao sam u Institut za transfuziju krvi i dao namenski krv za njegovu operaciju.
 U maju 2008. godine od istog šefa kabineta ministra za predstavke i žalbe dobio sam odgovor da mi zahvaljuje na fotokopiji prve strane moje predstavke koju sam dostavio ministru, a koju nisu mogli da nađu kada mi se prethodni put obratio, kao i da ih ubuduće obavestim o svim novim činjenicama i saznanjima o ugroženosti mojoj i moje porodice, a da će MUP preduzeti sve što može da me zaštiti.
Jednom rečju: posle uspešno izvršene operacije i dobrog oporavka -  pacijent je umro.