IN MEMORIAM
Zoran Ćirić (1963-2010), direktor i vlasnik TV Jesenjin
Kavaljer do bankrota
Zorana
Ćirića je ubila država i birokratija! Ona ista koja nam razjeda mentalno tkivo,
koja nas pod demokratskom zastavom guši i ubija, a da to ne znamo ili nećemo da
priznamo
Miroslav Vislavski
Deo srpskih medija je na skroman način preneo agencijsku vest da je 19.
aprila preminuo Zoran Ćirić, vlasnik i direktor TV Jesenjin iz
Novog Sada. Životnu scenu ovaj 47-godišnjak je napustio pokošen infarktom srca u svojoj kući u ulici Slavujevoj, u delu Novog Sada
prepoznatljivom po nazivu Adice. Za mnoge, ova vest je naša svakodnevica sa
kojom se srećemo u ovom sumornom i surovom životu. Za one koji su poznavali
Zorana Ćirića, ona je šokantna i bolna.
Zoran Ćirić je bio čovek koji se voleo. Sa obiljem vrlina, ali i manama
koje ne ugrožavaju nikog do njega samog. Sam je sebi bio najveći neprijatelj,
baš zato što je činio drugima. Društvu i svima onima koji su mu bili uza skute
gledajući u njemu neiscrpni bazen vrednosti i imetka... One koji su mu bili
najlojalniji, držao je na srcu sa neretkim zaboravom pažnje. Smatrao je normalnim njihovu strpljivost i
toleranciju prema njegovim promašajima...
Srce za nevoljnike
Tragična vest nije ostavila ravnodušnim nikoga ko je imao
bilo kakve kontakte sa ovim neobičnim čovekom. Zbog toga što je pripadao
ljudima koji su uvek i krajnje pozitivno razmišljali... Koji je bio solidaran
sa svima onima koji su svoju dušu stavljali Bogu na raspeće, koji su bili
mučenici i paćenici, ali i sa onima koji su životu prilazili sa vedrinom i
čistotom naivnog deteta... Hteo je uvek i u svakoj situaciji da bude na
raspolaganju, da učini i ono što mogao nije ili mu nisu dali oni koji su
uživali njegovu dobrotu i blagonaklonost, toleranciju i slabosti plemenitog
čoveka.
Bio je kavaljer do bankrota! Boem bez granica! Grešnik pred kim je i Bog žmurio
i tolerisao mu ljudske "grehe"! Vernik pred kojim nisu postojale
granične barijere u crkvenim željama ili potrebama! Blanko humanitarac.
Dobročinitelj bez rezerve i bez kriterijuma... Gazda koji to nije znao biti. Ni
po ophođenju prema svojim potčinjenim, ni po materijalizaciji sopstvenog
potencijala. Potencijala svojih dobara i nečijeg rada. Bio je drug i prijatelj
sa "najamnicima" svojih - Televizije i Radija Jesenjin... Svima je
davao šansu, posebno onima koji su kao novinari ili namereni da budu novinari
bili ili ostajali bez medija na kojima su se potvrđivali ili ispoljavali...
Na Televiziji Jesenjin defilovali su mnogi istaknuti novinari. Po pravilu
oni kojima su zbog "oštrog"
i "dugog" jezika davani otkazi. Za razliku od njih, ja sam na
Jesenjin došao kao "oterani" najuspešniji sportski funkcioner u Novom Sadu, Vojvodini i jedan
od najuspešnijih u SRJ iz devedesetih godina.
Oterala me je jedna bitanga koja nema veze sa sportom, ali je znala kako se
mogu "kupiti" tri šećerane za tri evra i opljačkati minuli rad
generacija za nama. To je ista bitanga koja danas bez skrupula predlaže
korumpiranoj Vladi da joj poveri na upravljanje firme koje su osakaćene
demokratijom i oterane u stečaj, ne bi li on i slični njemu podigli srpsku
privredu i otpustili nove desetine hiljada radnika kako su to uradili u minuloj
deceniji. Tada me je pozvao Zoran Ćirić i ponudio mi da radim na Jesenjinu. Do
tada sam se sporadično bavio novinarstvom. Zapravo kao politički funkcioner
sedamdesetih i osamdesetih i sportski u devedesetim, stavljao sam se na uslugu
pojedinim novinama da napišem
poneki tekst ili pošaljem izveštaje sa putovanja. To mi je bilo sve novinarsko iskustvo!
Uskraćen za javnu scenu u kojoj sam plivao skoro pune tri decenije, a bez koje
sam ostao zahvaljujući Koletu, oberučke sam prihvatio Zoranovu ponudu. Drugog
decembra 2002. sam imao prvu emisiju Kontranapad! I tako do danas. Na
malu televiziju, dolazili su u kultnu emisiju najistaknutiji sportski likovi.
Sa Jesenjinom sam počeo novi život i sada skoro decenijsku borbu za čistotu
odnosa u sportu - kao novinar. Nastavio sam gde sam stao kao sportski radnik.
Zahvaljujući Zoranu Ćiriću!
Delio je blagoslove
I koliko god veličali Insajder seriju velike
televizije, sličnih emisija je bilo znatno ranije na Jesenjinu. Istina
ne tako dobro obrađenih. Jer policija nije sarađivala sa nama. Država se na to
nije obazirala! Ostaje zabeleženo da su u tome učestvovali borci poput pokojnog
kolege i prijatelja Nikole Simića, Milovana Brkića, Mladena Buluta, Zorana
Šećerova, Jove Stefanovića, Momčila Jokića, Ratka Dmitrovića, Dejana Nikolića i
još nekih kolega koji nisu mogli da se suprotstave kriminalu i mafiji u sportu
možda u svojim medijima, ali su to činili u Kontranapadu TV Jesenjin.
Tu su promovisane knjige poput Tabloidove "Sjaj i beda sportske
mafije" i Nikole Simića "Mafija u srpskom fudbalu". Prihvativši
me u svoje okrilje, Zoran Ćirić mi je presudno pomogao da sačuvam lično dostojanstvo
i omogućio mi slobodu! U tom pogledu nisam bio jedini. Primeri su i slučajevi
Milorada Crnjanina, Ljiljane Đurđevac, Jovana Stefanovića, Olivere Miletović,
Jelene Tinske, Milijane Baletić... Hvala mu na tome, do groba!
Bio je zanesenjak veći od pesničkog uzora po kome je nazvao svoje medije...
Nije znao da bude zlopamtilo, čak ni onda kada je morao biti osvetnik prema
onima koji su ga varali, izneveravali i povređivali na bestijalan način... Sve
sporove je relativizovao, pa čak i situacije i pojedince koji ni po čemu nisu
zasluživali blagoslov sveštenika, a ponajmanje njegov! U poslu neretko
lakoveran do naivluka, što je dovelo do posrnuća njegove slabosti - Radija i
Televizije Jesenjin.
Jednu od najslušanijih
radio-stanica, kakva je bila Jesenjin, nedavno je prodao - ne za novce! Za
robu, u kojoj je bilo one sa sivog tržišta, do bescenja... Nekom ko ga nije
ispoštovao u danima kada je odlazio Bogu.
Taj neko, koga niko ne zna kao vlasnika Radio Jesenjina, nije prilagodio
program radija za koji javnost smatra da je još uvek vlasništvo pokojnika.
Ispalo je da je pokojnik priredio sebi veselje na putu bespuća! Barem po
programskoj šemi.
A jedna od retkih, u vreme demokratije sigurno najslobodnijih televizija,
Jesenjin, svela se na par izvršilaca
na putu trasiranom za gubitnike... I pored ugleda koji je uživala kao najsadržajnija u konkurenciji malih televizija. Televizija Jesenjin je platila ceh
bukvalnom poimanju demokratije koja protežira "slobodu medija" pod drakonskim Zakonom o javnom informisanju
koji je izglasala demokratska većina!
Bogatstvo razlika
Mi koji smo godinama na Televiziji Jesenjin s
razlogom ističemo da je reč o najslobodnijoj televiziji u Srbiji. U njenom
programu su imali mesta svi slobodnomisleći intelektualci i građani, ravnopravno
sa partijskim aparatčicima i njihovim liderima bilo koje političke odrednice.
Ali, ona je imala smelost i odvažnost da štiti i afirmiše sve pozitivne strane
nacionalnog ponosa i dostojanstva u nevremenu koje nam je potureno sa
globalizacijom i neuverljivim evroatlantskim integracijama. Dostojanstvo i
ponos koje je Srbija izgubila ili se nevoljno odrekla onoga što ju je vekovno
činilo priznatom, poštovanom i cenjenom u svetu. Zbog toga su je
"evropejci" prezirali, bojali se takve televizije i po oprobanom modelu
anatemisali, kvalifikujući je "radikalskom",
"nacionalističkom"... A Zoran Ćirić kao vlasnik i njen direktor je
bezazleno smatrao da je patriotska dužnost čuvati bogatstvo svakojakih
vrednosti jednog naroda. Pozivao je sve stranačke prvake i njihove pristalice
da gostuju na njegovom i našem Jesenjinu. I svi su uživali gostoprimstvo, bez obzira na to što su se neki ogrešili o postulate
televizije koja neguje i poštuje
nacionalno dostojanstvo. Po tome je i on kao vlasnik i njegova televizija kao
medij, a sa njim i svi mi koji smo bili sa njim na njegovoj i našoj televiziji
pokazivali mnogo viši nivo demokratičnosti nego oni koji nas "uče"
demokratiji.
Zato je njegova iznenadna i prerana smrt nenadoknadiv gubitak za slobodno
novinarstvo. Bez obzira na to da li je imao svest o slobodi medija, bez obzira
na to da li je on to tako hteo ili se njegova televizija spontano profilisala
kao slobodna i nezavisna. Buduća istorija će biti krivotvorenje činjenica i
biće nepravedna ukoliko ne posveti dužnu pažnju jednom od embriona slobodnih
medija i slobodnog novinarstva u deceniji rađanja demokratije u Srbiji. Njome
se smatra vreme nakon slamanja navodnog totalitarnog režima. Navodnog zbog toga
što "demokratska vlast" svoju demokratičnost manifestuje na kritici
režima koji je oborila u ime "sloboda
i demokratije" po meri svoje vladavine, u kojoj su gušeni svi slobodniji
mediji. TV Jesenjin je žrtva takve politike. Njegovo polaganje na lomaču je
išlo etapno, nakon dodeljene regionalne frekvencije. Prvo je trebalo kompromitovati
vlasnika i podriti mu osnovu za materijalnu potporu koja je građena iz
poslovnih projekata marketinškog karaktera. Desilo se to na području nekadašnje
bratske republike u kojoj je Zoran kao podoficir služio narodima i narodnostima
u nekadašnjoj JNA. "Uhitili" su ga kao
osumnjičenog narkodilera! Držali
su ga u zatvoru u Puli stotinu dana na osnovu poternice koju je raspisao
austrijski Interpol! Ispostavilo se, velikom greškom! Austrijanci još uvek nisu isplatili
nadoknadu za montirano hapšenje.
Naši "demokratski" mediji su
konstruisali monstruozne priče, utrkujući se u izmišljotinama. Zbog toga su
vođeni sudski postupci po tužbama Zorana Ćirića.
Poslednji udar je usledio kada je monopolistički emiter stranog porekla SBB
likvidirao ovu televiziju iz svog kablovskog sistema. Onda su iščezli svi značajniji sponzori... Dažbine su ostale kao
namet na vilajet. A poslednja slobodna televizija u Novom Sadu i Vojvodini
danas vegetira! Ali je ostala slobodna!
Zorana Ćirića je ubila država i birokratija! Ona ista koja nam razjeda
mentalno tkivo, koja nas pod demokratskom zastavom guši i ubija, a da to ne
znamo ili nećemo da priznamo. Egzekuciju nisu učinile razne bezbednosne službe
kao što se nagađa u slučajevima Ćuruvije, Panića i Dade Vujasinović. Učinili su
to aparat i vlast koji nam serviraju "demokratiju", "slobodu
medija", "svetlu perspektivu", kreirajući zakone kakav je i
Zakon o informisanju koji sahranjuje medije postupno, ali sigurno i bez greške!