Likovi i senke
Pijanstvu je kraj
N. Vlahović
U odsustvu minimuma dostojanstva, višestruko poražena
politika demokratske Srbije doživljava isto ono što je doživljavao i negdašnji
režim Slobodana Miloševića: dolaze na vrata evroatlantske siledžije, postavljaju
uslove i zavrću ruke. Jedina je razlika u tome što je ondašnji vožd ratovao a
sadašnji neće, a i da hoće - nema čime.
U takvoj atmosferi, dolazak nemačke kancelarke Angele
Merkel u Srbiju, nakon što je njen ministar spoljnih poslova Vestervele već ožalio
"srpski slučaj", znači samo potvrdu onoga što je jedan nesmotreni
poslanik Bundestaga nedavno i javno kazao - da Srbija i Kosovo nikada neće ući
u Evropsku uniju dok se uzajamno ne priznaju! Tu ne treba
prevod. To znači dok Srbija ne prizna
Kosovo.
Nije prvi put da je Nemačka svoj
nedosanjani san o prodoru na Istok (Drang
nach Osten) i pruzi Berlin-Bagdad nekako po pravilu
pretvarala u teški mamurluk čim
bi videla Srbiju na tom putu. Isto
je i sa Srbijom.
Kad god bi krenula put Evrope, od Prvog
svetskog rata do danas, neko bi je sprečio u tome. Uglavnom je to bila Nemačka, koja je Srbiju uvek zamišljala kao udaljenu
balkansku provinciju koja mora da
se povinuje volji velikih.
I,
baš u okolnostima kad je vlast u Srbiji odlučila da se sagne koliko
god može, a sve u nadi da će jednom
biti članica EU, eto opet Nemačke
da joj diktira
uslove.
Jeste, danas je ta velika država glavni ekonomski
pokretač te zajednice, pa joj se može da diktira. Ali, treba znati da je
Srbima, upravo nemačkim hitrim priznavanjem par država bivše SFRJ, a sada i
Kosova, suspendovano sve što je Srbija kao zemlja pobednica Prvog svetskog rata
dobila.
Tako je Nemačka prethodni vek svojih poraza pretvorila u
novi vek neokolonijalne vladavine većinom današnje Evrope, koju neki maliciozno
zovu Četvrti Rajh.
Srbija je u svakom od tih savremenih nemačkih diktata,
dobijala status štetočine koju treba potčiniti. Ne treba zaboraviti, tako nešto je govorio i nekadašnji ministar odbrane
Rudolf Šarping...
Danas,
kad nemačka kancelarka Angela Merkel vodi politiku "spasavanja"
EU, kad i sama kaže da
će "sa Hrvatskom"
biti završen proces pridruživanja na duže vreme,
a možda i za stalno, njen
dolazak u Srbiju znači priliku srpskim
vlastima da se otrezne. Za takvo
nešto nikad nije kasno. Jer, niti
je Nemačka jedina sila na svetu,
niti su svi
Srbi obešeni u dva velika
rata. Život ide dalje. Makar i
na Istok, koji Tadić toliko
prezire, ne želeći da u svoju
opustošenu zemlju donese ni
stotine miliona evra koji čekaju
u Moskvi, sa kojom, inače, i
Nemačka ima sva strateška
partnerstva.