Evropa

 

S nepodnošljivom lakoćom belci na Starom kontinentu postaju manjina

 

Sledbenici Proroka Muhameda okupiraju Evropu

 

Zaslepljeni željom da što pre uđemo u kvazi mafijašku zajednicu ujedinjene Evrope, mnogi naši sugrađani i ne vide šta se kuva u tom paklenom meltingpot loncu. Jedino oni, kojima ideja evropske multietničke zajednice i njene veštačke valute ne pada ni na kraj malog mozga, mogu da sagledaju problem. Ako ne objektivnije od naših političara, ono bar malo drugačije od naše sirotinje raje.

 

Mile Urošević, dopisnik iz Pariza

 

 Iako su im prostirali crveni tepih, Švajcarci nisu hteli da uđe u evro zonu, niti da popuste pred zahtevima islamista. Iako su im pretili, danas, evo, beru plodove svojih  vizionarskih odluka. Kriza ih je u velikoj meri zaobišla. Normalno kad su sve pare kod njih, reći će neko. Jeste, ne baš sve pare. ali dosta opljačkanog blaga i korumpirajućeg materijala je zatvoreno u helvetske sefove na šifru.  Upravo zbog toga što je Švica samo jedan veliki sef za bogataše i lopove na veliko, to se i njena vojska sprema da oružjem brani svoje privilegije. Aktuelni vojni manevri na švajcarskim pograničnim prelazima i aerodromima očigledno idu u prilog tezi da je mogućnost skorog rata u okruženju. Recesija ekonomije je uvek bila uvertira velikih tragedija. Požar koji tinja u Grčkoj i Španiji može za noć da bukne po celoj Evropi.

 

Na hiljade Kalašnjikova u rukama muslimana

  

Helvetska  vlada  ne strahuje toliko od rata koliko od ogromnog talasa traktora koji bi nagrnuli u tom slučaju. Francuske i italijanske granice su posebno važne u ovoj šemi. Ministar odbrane Ueli Maurer  je upravo zbog ovakvog scenarija zatražio hitno povećanje budžeta za modernizaciju armije. U zemlji Viljema Tela nema legionara i plaćenika, već vojsku za odbranu sefova čine oko 200.000 uvežbanih rezervista, mada ima i jedno jezgro profesionalne vojske.  Kupovina vojnih aviona Saab Gripen  i postavljanje četiri bataljona vojne policije na strategijska mesta, samo su neki od signala koji potvrđuju da nam se nešto gadno sprema, i to  ne samo zbog ekonomske krize.  Pravi razlog je, bar kako tvrdi neki profesor Schindler, u strahu od islamske revolucije, koja nakon uspeha po zemljama Mediterana može u svojoj euforiji da zahvati i Evropu.

Nestabilnu i neprirodnu uniju potpuno različitih naroda i nacija. Jugoslavija je tipičan primer veštačke unije koja se raspala u krvi,  a Evropa je za mnoge posmatrače samo jedna super velika Jugoslavija, sa istim, ili bar sličnim političko-religioznim problemima. Pogotovo je ovo zabrinjavajući faktor obzirom da je rat u Bosni naoružao celu bagru Evropske unije, i da se na hiljade Kalašnjikova nalazi u rukama islamista. Najviše oružja ima u Francuskoj koja je ujedno najveća muslimanska zajednica u Evropi. Broj sledbenika Muhameda, naravno, nije poznat, jer je zabranjeno praviti takve statistike, ali se pretpostavlja da je cifra oko šest miliona, realna. Ekstremne partije tvrde da je broj mnogo veći,  dok se svi slažu da je stanje eksplozivno i da je dovoljan još jedan novi Anders Brievik, pa da se svi muslimani Evrope dignu kao jedan.

 

U straha su velike oči

 

Rasizam koji vlada u Zapadnoj Evropi je velikim delom posledica straha od islama, i velikog broja emigracije. Nije mali broj novinarskih članaka, i pogotovo internet priloga i video zapisa, gde se tvrdi da je u Evropi već stvoren jedan virtuelni kalifat, i da su islamisti u mnogim zemljama na putu  da svoje zakone i običaje nametnu svima!

U Danskoj je već postavljen ultimatum da se u zakon nacije ubaci i stavka o uvredama prema Alahu. Belgija je već posebna priča, gde se nalazi ne samo prestonica Evrope, već i centar islamske zajednice. Holandija nije u mnogo boljoj situaciji, ali daleko je manje ugrožena od  Engleske, koja je posebna priča za sebe. Italija, Španija, Austrija kao i sve nordijske zemlje, imaju takođe velikih problema oko asimilacije stranaca, kojima je vera ispred svake državnosti, a maternji jezik jedini koji upotrebljavaju.

 Francuska desnica ne prestaje da podseća narod da u državi Molijera i Viktora Igoa, danas postoje čitavi kvartovi gde se više ne govori francuski jezik, i gde vlada rasizam protiv belaca, i gde se sprovodi pravo rasno čišćenje.  Kao primer navode se mesari koji mogu da prodaju samo halal robu, ili da  prodaju radnju. I drugi butici belih Francuza se takođe zatvaraju, ili prodaju bud zašto.

U mnogim školama nema ni jedno belo dete, a ni u porodilištima ih nije mnogo. Ljudi se sele u skuplje kvartove jer se plaše za život, a neki čak napuštaju državu i traže sigurnije mesto u:  Izraelu, Americi, Kanadi, ili nekim azijskim zemljama. Naravno da u svemu ovome postoji i faktor  paranoje, ali je činjenica da je islam svakim danom sve jači, i sve prisutniji u svakodnevnom životu. I ne samo da je sve više onih koji dolaze s one strane Mediterana, već i veliki broj samih Francuza se dobrovoljno pokrštava.

Po ugledu na poznate umetnike, ili sportiste, oko 3.600 osoba svake godine postaju muslimani! Drugim rečima, u Francuskoj svakog Božjeg dana bar dest hrišćana, ili ateista, prelazi u Muhamedovu veru! Samo u Marselju je već pokršteno 40.000 osoba, a u celoj Francuskoj ta cifra varira od sto do dvesta hiljada ljudi, zavisno ko pravi statistiku. U Nemačkoj i Italiji je još gore. Tamo se obavi više od 4.000 pokrštavanja godišnje. Dok u Velikoj Britaniji džamije, ipak, imaju najviše posla. Godišnje bar 5.000 Engleza postanu Alahovi sledbenici, i to za ceo život!

Niko ko jednom primi takvu veru ne može nazad, a da ne reskira glavu, napominju specijalizovani mediji. Neki na ovaj fenomen gledaju kao na efekat jedne mode, dok drugi tvrde da se iz straha od građanskog rata, ljudi obezbeđuju na vreme. Statistika koju je objavio Loïc Le Pape,  doktor na Fakultetu socijalnih nauka u Marselju, precizira da postoji više puteva ka Alahu. Jedna trećina pokrštenih su u potrazi za spiritualizmom bili omađijani okolinom. Lepe priče i obećanja raja profesionalnih uterivača. Druga trećina dolazi iz mešovitih brakova, koji su uglavnom nemogući, ako oba partnera nisu muslimanske vere. Ako ne u startu, ono u toku bračnog života neko promeni veru, da učini zadovoljstvo drugoj strani. Treći, i najopasniji put ka islamu dolazi iz mržnje prema zapadnim vrednostima. Kao što je nekada angažovala Crvena armija po Nemačkoj i Italiji, tako mladi, uglavnom  deca stranaca, ulaze ne samo u muslimansku veru, već i u ekstremni islamizam. 

 

Realnost je surovija od istine

 

Ako je zaista tako, i ako velikim demokratijama preti opasnost da izgube državu, kako je onda moguće da se ništa ne čini kako bi se muslimani uklopili u sistem države, a ne obrnuto. U Francuskoj postoje dve škole. Jedna je zvanična, gde se sve  odlučuje u Jelisejskoj palati, a druga je ulična, ili narodna filosofija, koja ima svoje kompozitore i svoje izvođače ovog političkog folklora. Ekstremne partije rade na pogon rasizma. Obe ove protivrečne  teorije se pozivaju na isto realno stanje na terenu. Neprijatelj je među nama, šta da se radi. Rat ili pakt- to be, or not to be, pitanje je sada. Narod koji svakodnevno živi u dodiru sa emigrantima smatra da treba stvari gledati realno, i poziva da se spreči dalji priliv emigranata Onima koji su već tu treba onemogućiti da se organizuju u etničko religiozne zajednice i da rade protiv francuskih zakona, tradicija i običaja.

Da se zabrani molitva po ulicama gradova ili kićenje kuća alžirskim zastavama. Nova socijalistička vlada se svoje strane  takođe se poziva na realnu situaciju i vidi da je već prekasno za mere odmazde ili lomljenje ruku. Ako su već tu, i ako su već toliko organizovani sa jakom zaleđinom u zemljama petrola, onda im se treba prikloniti, sve im dati, pa čak i više nego što traže, samo da se ne bune. Da im se zidaju džamije i da im se da pravo glasa na lokalni izborima čak iako nisu Francuzi. Treba obezbediti civilni mir zakonskim merama ali ga i potkupiti mali socijalom. Protiv rasizima i anti semitizma nema drugog leka od tolerancije.

U toleranciju vlasti ubrajaju prednost pri zapošljavanju, specijalne dotacije i privilegije koje su zabranjene za Francuze. Imunitet na mnoge zakonske odredbe i pravo na  besplatna lečenja za sve koji su totalno ilegalno na teritoriji Francuske, nešto je kao nož posred srca za sve patriote i sve rasiste u  Le Penovoj stranci.

Nova vlada čini sve da udovolji arapima, pa čak menja zakon o državljanstvu i glasanju. Sada je dovoljno da neko boravi pet godina u zemlji ljudskih prava i slobode pa da postane pravi Francuz. Ne mora čak ni da govori francuski jezik niti da ima stalno zaposlenje. Levica tako sebi obezbeđuje izvor glasova. Neki čak tvrde da Amerika više nikada neće imati Predsednika belca jer je dokazala da je obojeno glasačko telo mnogobrojnije.  Francuska levica računa na nove Francuze da se večno održi na vlasti, opet prema rečima opozicije. Situacija je više nego zabrinjavajuća. A kada samo pomislimo da je sve to nastalo iz jedne beznačajne medijsko političke intrige u jesen 1989. godine, kada su mlade tri učenice u gradu Kreju pokušale da uđu u školu sa maramama.

 

Što je mnogo mnogo je

 

Nedavno je na jednoj američkoj televiziji prikazana reportaža o islamu a la fransez. Film je započeo konstatacijom da u srcu Francuske, na periferiji Liona, postoji jedan pravi islamski pašaluk. Mesto se zove Venisje, (Vénissieux) a u njemu su prodavnice brze hrane, stil halal, zatvorene preko celog dana sve dok traje ramazan. Mnoge žene i devojke prikazane su sa feredžama dok su po zgradama smeštene improvizovane džamije i sale za molitve. Sve je kao u nekoj original arapskoj zemlji. Ali Venisje nije izuzetak već skoro pravilo za mnoga predgrađa francuskih gradova. Marselj, Pariz, Lil i drugi gradovi su citirani...

Komentator je dodao i to da najrasprostranjenije ime u Francuskoj više nije ni Žak ni Pol već Muhamed. Ova činjenica jasno govori koliko je veliki priliv stanovništva i kakva se budućnost piše zemlji slobode i ljudskih prava. Dok Francuzi imaju faktor razmnožavanja na nivou bele kuge, 1,8 dece po bračnom paru, dotle muslimani prelaze cifru od 5,4 (neki pominju čak i cifru od 8!), pa tako kad se napravi prosek ispada da je Francuska najplodnija zemlja u Evropi! Niko ne pominje da 30 odsto od ukupnog broja francuskih bebi pripada muslimanima.  U prethodnim brojevima Tabloida već ste mogli da pročitate kakav je stav, ne samo Francuske, već i cele ujedinjenje i visoko civilizovane Evrope prema ovom problemu. Za zvanične nema problema, sve je pod kontrolom. Ovakav zvanično politički ispravan stav mnogo podseća na veleizdaju nekih, ne tako davnih vremena. Ali to je bilo nekad. Danas je u modi favorizovanje svih manjina  bez obzira šta mislio ludi narod.  Jednostavno svi znaju da su radikalni islamisti zacrtali u svoj pedesetogodišnji plan osvajanje vlasti ne samo u Francuskoj već u celoj zapadnoj Evropi. Doduše, vlast se brane tako što izmišljaju neku cifru od dva odsto takvih islamista i tvrde rukom na srce da je 98 odsto muslimana potpuno uklopljeno u demokratske tokove zapada.

Interesantno je ipak primetiti da se na nedavnim manifestacijama protiv tih dva odsto islamista poput Muhameda Meraha, na šetnji kroz Pariz nije primećen ni jedan od onih ostalih 98 odsto, rekli su organizatori protesta. Inače Mohamed Merah, sedmostruki ubica, koga su u martu ubili pripadnici specijalne policije, danas je sve više uzor i dika islamske omladine u Francuskoj. Pravi heroj koga slave. Ničega se ne stide niti se više ičega plaše. Nije slučajno da se Muhamedova sestra javno oglasila i veličala hrabrost i junaštvo svoga brata, koji je kao što znate, ubio decu u jednoj školi samo zato što su bili Jevreji. 

Mnogi uzimaju dan njegove pogibije kao početak bune islamista za destabilizaciju demokratije i uzimanje vlasti. Najpre lokalne, a potom i malo šire. Tako bar tvrde organizatori manifestacija protiv rasne mržnje prema belcima, o čemu se sve više piše po medijima. Stvar je postala veoma ozbiljna. Sve su jasniji prohtevi islamista da se islamski praznici slave kao državni i da se poštuju zakoni Šerijata. Pritisci dolaze od strane nekih islamskih lobija po ekonomski jakim petrolejskim državama.

 Doduše i sama Francuska je mnogo učinila da se danas nađe u ovoj situaciji. Sa najboljim namerama su u svoje vreme Žiskar De Sten i Fransoa Miteran uložili truda i novca u jedan na prvi pogled koristan poduhvat. Verovali su da se civilni mir kupuje socijalom, naukom i umetnošću pa su otvorili sred Pariza grada jedinstvenu fondaciju u svetu, IMA (institut za arapski svet).  Otvoren 1987 godine ovaj fakultet ima za cilj da poboljša odnose za svim muslimanima sveta. Članovi instituta su Oman, Katar, Somalija, Sirija, Tunis, Jemen, Libija, Egipat, Palestina, Alžir, Saudi Arabija, Bahreinm, Džibuti, Emirati, Irak, Jordan, Kuvajt, Maroko, Mauritanija i druge slične države.  Veoma skupa zgrada u centru Pariza na trgu Muhamed V je pod upravom Renoa Muzoljera, (Renaud Muselier). Interesantno je da je ovaj direktor instituta sestrić gospođe Žeraldine od Albanije, supruge poslednjeg albanskog kralja Zogua.

 

Ko plaća muziku, bira pesmu

 

Kriza steže obruč i mnogo toga Francuska nudi na prodaju onima koji imaju para. Vinogradi i fabrike, fudbalski klubovi i poznati luksuzni brendovi od parfemčića i modnih krpica do rafinerija i železara, sve se daju za petrodolare. Ponajviše ulaže mali Katar, državica nešto veća od Beograda, kupuje petu silu sveta. Ovih dana Katar se sprema da bolesnoj francuskoj ekonomiji udari još jednu injekciju od 10 milijardi evra. Naravno za uzvrat mora da postoji neki dil.  Jer kako je neko primetio; Ili je taj  Katar najveći kavaljer sveta ili je lisica koja korumpira celu državu da bi se uvukla i zagospodarila njenom ekonomijom.

Za kratko vreme Katar je uložio ogromne pare u ono što se islamisti nadaju da će jednoga dana biti njihovo. U kompaniji Total oni su vlasnici  3 odsto kapitala, u Vinciju 7 odsto,u Lagarderu 12 odsto, Veoliji 5 odsto, LVMH 1 odsto, Vivendiju 3 odsto i da ne nabrajamo sve luksuzne hotele po Parizu i rivijeri. Kupovina fudbalskog kluba Paris san Žermena i Zlatana Ibrahimovića je samo kap vode, ili bolje rečeno nekoliko kapi petrola za magnate gasa i petrola.

Prvi ministar Katara, šeik Hamad ben Jassem Al-Thani, se brani da Katar nije trojanski konj, već i da  se ne bavi političkim ulaganjima već se drži činjenice da petrol nije večan i da se treba osigurati za sušne godine koje dolaze. Čista ekonomija.

Ipak neko primećuje da u Kataru javno rade predstavništvo Talibana ili tunižanskih islamista Ennahda i palestinskog  Hamasa. Drugi podsećaju da Katar ne ulaže samo u Francusku i dodaju da postoje i drugi kupci francuske baštine. U igru sve više ulazi i gasom bogati Alžir. Stvar je toliko aktuelnija što se baš ovih dana  francuski predsednik Oland sprema za jednu delikatnu i kontraverznu posetu bivšoj koloniji  koja je pored svega, još i izašla kao pobednik u ratu od pre pola veka.

Za svo to vreme odnosi dve zemlje nisu bili na nekom zavidnom nivou. Sada, kada su Alžirci osetili mekano i labavo, oni od bivših gospodara traže mnogo za male pare. Prohtevi idu od javnog pokajanja za kolonizaciju pa sve do oštete za ratne zločine kao i gomilu olakšica za mnogobrojne i sve mnogobrojnije  Alžirce u samoj Francuskoj. Takođe na vagu dobrih odnosa stavljaju i otvaranja fabrika u Alžiru. Napomenimo da u Francuskoj ima bar 5 miliona ljudi na berzi rada. Oland u torbi deda mraza nosi ključeve od nove fabrike Renoa kao i neka dokumenta za ulazak kapitala u rafinerije Totala ili cementare Lafarža.

Da bi se dodvorili svojim sponzorima Socijalisti su ovih dana izmislili novi državni praznik. 19 mart Dan alžirskih žrtava. To je otprilike isto kao kada bi sada neko od naših vođa odredio za praznik dan šiptarskih žrtava za nezavisno Kosovo.

 Pored simbolike ima i dosta konkretnih ustupaka koji ponekada izgledaju van pameti. Zapošljavanje 150.000 mladih Francuza, uglavnom bez kvalifikacija i mahom iz predgrađa, i to na radna mesta koja faktički ne postoje. Finansira ih dobrim delom država.

 

 

A 1.

 

Apetit islamista nema granica

 

 

U Francuskoj već postoji 1.300 džamija i raznih sala za molitve, a tamo gde ih nema zatvaraju se ulice i stvara se neverovatan prizor uličnih klanjanja koji iritira Francuze i podiže rejting extremistima. Država je odlučila da se dozvoli zidanje džamija po svim mestima gde su muslimani u većem broju. I kako broj muslimana u Evropi svakim danom sve više raste, teško je zamisliti da se prognoze stručnjaka za demografska pitanja neće ispuniti i da će za 30 do 40  godina maksimum, Francuska biti Islamska država.  I ne samo Francuska.