Amerika
Kako je
stvorena najveća robijašnica na svetu u zemlji koja sebe smatra demokratskom
Tamnica
bez lica
U Sjedinjenim
Državama živi oko pet odsto svetskog stanovništva, ali u zatvorima i u robijašnicama
čami oko 25 odsto od broja svih osuđenih na planeti! Za tako stanje postoji nekoliko razloga,
kao što je, pre svega, „rat protiv droga", ali isto tako i američka tendencija da mnoge prekršaje proglašavaju kriminalom. Jedan
od razloga takođe su obavezne minimalne kazne za
svako učinjeno nezakonito delo, koje su,
tu se mnogi slažu, čak
i predsednik Barak Obama, preterano duge.
Milan Balinda
Od
1970. godine broj zatvorenih u SAD stalno je rastao po stopi od 700 odsto.
Zatvori su toliko puni, da izdržavanje zatvorenika u mnogim američkim saveznim državama prestavlja najveću stavku u budžetu. Kalifornija sada
više troši na zatvore nego na školski sistem!
Aktuelni
državni tužilac Amerike, Erik Holder, nedavno je izjavio o njemu bliskoj
temi sledeće: „...Isuviše Amerikanaca
idu u isuviše zatvora na isuviše dugo vreme, a bez ikakvog, zaista dobrog
zakonskog razloga".
Ovo nije
rekao neki zatvorenik, ili njegov advokat, ili neki „nadmeni Evropljanin",
ili, na kraju, neki zadrti branilac ljudskih prava. Ne, bio je to Državni
sekretar koji je tom prilikom predložio nekoliko izmena u federalnoj zatvorskoj
politici. Najvažnija izmena bi bila da federalni tužioci ne bi više tražili drakonske,
sa obaveznim minimumom, zatvorske kazne za nenasilne, manje prekršaje vezane za
opojne narkotike.
Dosadašnja
politika kažnjavanja, koja je dovela do današnje apsurdnosti, nastala je
osamdesetih godina prošlog veka kao odgovor na „epidemiju" upotrebe kreka.
Takva politika imala je za cilj da onesposobi velike trafikante, ali su drakonske
kazne primenjivane i za minimalno posedovanje opojnih narkotika. To bi bilo, na
primer, pet grama kreka za čije je posedovanje
obavezna kazna zatvora iznosila pet godina robije. A pre nekih deset godina u
državi Teksas počeli su da umesto u zatvor
korisnike, i sitne preprodavce, malih količina zabranjenih droga šalju na rehabilitacije. Ta orijentacija bi mogla da se
pojača jer, kako je to slučaj u Americi, sve je pitanje novca. Zatvori su preskupi
za državu. Ostaje da se vidi da li će najavljene promene g. Holdera
doneti neke rezultate.
Ali, za sada,
u Sjedinjenim Državama trenutno je zatvoreno 2.193.798 osoba. To je preko 700
ljudi na svakih 100.000 stanovnika. U Rusiji taj broj je oko 600, sve skupa
874.161, a u Kini nešto preko 100 zatvorenika na svakih 100.000 građana, odnosno 1.548.498. Negde na sredini liste broja
zatvorenika na svakih 100.000 građana nalaze se Engleska i
Vels. Inače, Kina se po ukupnom broju
zatvorenika nalazi na drugom mestu, Rusija na trećem,
sledi Brazil, pa Indija...
"Živa
smrt"
U
Americi ima više ljudi u zatvoru nego što ima nastavnika u srednjim školama.
Najmanji broj zatvorenika po broju stanovnika nalaze se u zemljama u razvoju,
ali su zato tamo zatvori prenaseljeni, pa nemaju gde ni da smeste njihove osuđenike.
U
Americi zatvaraju ljude zbog, recimo, arhaičnih poslovnih pravila,
zbog tehničkog kršenja zakona o imigraciji, standarda o zaštiti ljudske
sredine, a i zbog načina kako se pakuje rep
jastoga. To oko jastoga je interesantno: pre tri godine uhapšeno je četvoro Amerikanaca koji
su uvezli rep jastoga spakovan u plastičnim kesama. Trebalo je da
ti jastozi bude u kartonskoj ambalaži. Naime, to je bilo po honduraškom zakonu,
odakle su repovi uvezeni, ali se taj zakon nije više primenjivao ni u samom Hondurasu.
Optuženi nisu imali ni ideju da je
takav zakon postojao, ali, kako se i dalje nalazio u američkim knjigama, od njih četvorice, trojica su
dobili po osam godina robije.
Broj robijaša
u federalnim zatvorima porastao je od 2001. godine za skoro 40 odsto, ali
budžet za održavanja zatvorskog sistema u isto vreme smanjio se za 12 odsto.
Cena pritvora pre suđenja u istom vremenskom
periodu se udvostručila. Neki od razloga porasta cena
je i činjenica da je zatvorska
populacija sve starija. Tokom poslednjih tri godine, sudeći po jednom izveštaju, broj zatvorenika
starijih od 65 godina porastao je skoro za trećinu,
dok se populacija robijaša ispod 30 godina života smanjila za 12 odsto. Taj
isti izveštaj tvrdi da za izdržavanje starijih zatvorenika potrebno odvojiti od
dva do tri puta više novca. Osuđeni na doživotnu robiju takođe su značajna stavka u američkom budžetu.
Preko 3. 200
Amerikanaca, ili rezidenata, osuđeni su na doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja i to
zbog manjih kriminalnih dela. Jedan izveštaj Američke unije građanskih prava (ACLU), pod naslovom Živa
smrt, opisuje priče o hiljadama doživotnih robijaša koji su zatvoreni, pre
svega, zbog američke opsesije, koja je postojala
poslednjih decenija prošlog veka, masovnog zatvaranja i ekstremnih, neljudskih
kazni. Od 3. 278 robijaša koje je ACLU intervjuisala za svoj izveštaj,
83,4 odsto kažnjeno je minimalnom zakonski propisanom kaznom, tako da sudije
nisu imale mogućnosti da drugačije odluče.
Sve skupa, ACLU
je izračunala da ovakvi doživotni zatvorenici koštaju državu 1,8 milijardi dolara. U njihovom izveštaju takođe stoji da oko 65 odsto
ovih identifikovano kao crnci. Ali, recimo, u državi
Luizjiana ova cifra dostiže 91 odsto. Izveštaj takođe ukazuje da mnogi nenasilni kriminalci pate od mentalnih
bolesti ili su zavisnici od narkotika, kao i na činjenicu
da su se mnogi od njih nalazili u ekstremnom siromaštvu.
Evropski
sud za ljudska prava je proglasila da je kazna doživotne robije za nenasilni
kriminal akt protiv ljudskih prava. Jedna od dve evropske države koja još uvek
praktikuje doživotnu robiju je Velika Britanija, ali tamo ima samo 49 osuđenika i na doživotnoj su zbog ubistva.
Pored
doživotne robije mnogi služe kaznu od, recimo, 100 godina, ili manju, ali su
zbog svojih godina praktično na doživotnoj robiji. Takva kazna se naziva smrt-u-zatvoru.
U ACLU
izveštaju takođe stoji i sledeće:
„...Broj ljudi koji služe
smrt-u-zatvoru kazne nakon što su bili osuđeni za nenasilni kriminal nije poznat, ali je
zasigurno veći od broja zatvorenika
formalno osuđenih na doživotnu robiju bez prava pomilovanja koji su takođe osuđeni za nenasilni kriminal".
Na kraju
zaključak je da Sjedinjene Države
kažnjavaju na doživotnu robiju nekih 400 odsto ljudi više nego što je to bio slučaj pre 20 godina. Taj je
izveštaj zaključio da kažnjavanje na doživotnu bez prava na pomilovanje je van zdravog razuma i
groteskno van proporcije u odnosu na kriminal koji je počinjen. Inače, jedan od svakih devet
robijaša služi doživotnu robiju, bilo zbog nasilnog ili nenasilnog kriminalnog
dela. To je više od četvorostrukog broja u poređenju
sa 1984. godinom.
Takođe je alarmantno da je više
od 10.000 osuđenih na doživotnu robiju imalo manje od 18 godina kada su počinili kriminalni akt. I mada ubistva ostaju na vrhu liste
kriminala zbog kojeg se ide na doživotnu robiju, doživotnom se takođe kažnjavaju fizički napadi, krađa, kriminal seksualne prirode, kriminal sa opojnim
narkoticima i neki prekršaji povezani sa vlasništvom. Broj ljudi u zatvorima saveznih država zbog
narkotika u poslednjih 20 godina porastao je 550 odsto.
A doživotna
robija se dobija i zbog državnih zakona nazvanih „dva udarca" i „tri
udarca" (terminologija dolazi iz bejzbola). Naime, u nekim saveznim državama čovek, ili žena, mogu da dobiju doživotnu robiju jer su počinili drugi ili treći kriminalni akt u životu, bez obzira ako se samo radi o tome da su iz neke
prodavnice ukrali par čarapa.
Američki Vrhovni sud je nedavno doneo odluku da je kazna doživotne robije bez prava na pomilovanje protivustavna ako
je kriminalno delo učinjeno kada su optuženi bili mlađi od 18 godina, a nije se
radilo o ubistvu. U toj odluci takođe je stajalo da i mlađi od 18 godina ne bi trebalo da neminovno budu kažnjeni na doživotnu robiju čak i kada se radi o ubistvu. Dakle, ostaje na sudijama da
odluče o svakom slučaju ponaosob. Kad se svedu računi, Sjedinjene Države su jedina zemlja na
svetu koja maloletnike kažnjava doživotnom robijom. Nikome još nije sasvim jasno da li je ta
odluka Vrhovnog suda retroaktivna, ili važi od trenutka kada je doneta pa
nadalje.
Prošlog 19. decembra američki predsednik Barak Obama
smanjio je zatvorske kazne osmoro federalnih robijaša osuđenih zbog opojnih droga.
Svaki od njih bio je osuđen na najmanje 15 godina
robije, a šest od njih na doživotnu robiju. Većina
njih biće puštena u roku od 120 dana. Svi pomilovani bili su osuđeni, po izjavi Bele Kuće, „u nepravednom
sistemu", pre odredbe iz 2011.
godine nazvane Pravedni kazneni akt, koja je ublažila razliku
kriminalnog tretiranja za optužene za trgovinu i upotrebu kreka i
kokaina u prahu. Većina pomilovanih bila je mlada kad
su prekršili zakon. Izvesni Klarenc Aron
iz države Alabame bio je osuđen na tri doživotne robije za svoje učešće u prodaji manje količine narkotika 1993.
godine kada je imao 22 godine. Njegov slučaj već je bio poznat javnosti zahvaljujući aktivnosti grupa za odbranu građanskih prava.
Dvadeset
godina u ćeliji bez prozora
Inače, od predsednika Obame, koji je manje koristio od svih
predsednika modernog doba ustavno pravo pomilovanja, očekuje se da oprosti još dvanaestoro zatvorenika
koji su već izdržali svoje kazne pre dosta vremena i koji su počinili uglavnom manji kriminal za koji su predviđene manje, ako uopšte, zatvorske kazne. Ovo
bi bilo po prvi put da je retroaktivno primenjena mera na grupu zatvorenika
koji bi bili značajno blaže osuđeni po današnjim zakonima nego što je to bio slučaj u vreme kada su zakoni bili mnogo strožiji. Povodom ovog pomilovanja predsednik Obama je rekao:
„...Zbog
neskladnih zakona, koji su danas prepoznati kao nepravedni, oni su ostali u
zatvoru, odvojeni od svojih porodica i svog okruženja, a po cenu miliona dolara
novca poreskih obveznika svake godine".
Urednički savet Njujork tajmsa je u svom izdanju novina
od 19. decembra zahtevao da se obelodane izveštaji o torturama u američkim zatvorima. Navedeno je da nakon 12 godina od
terorističkog napada od 11. septembra 2011.
američka publika, pa čak ni Kongres, još ne poznaju detalje hapšenja i torture
koja su usledili nakon tok napada. U tom članku optužuju CIA da zavarava Belu Kuću,
Kongres i javnost uopšte o korisnosti brutalnih
i nezakonitih metoda koji su sprovođeni da bi se dobilo vrlo
malo validnih informacija, bez obzira na uveravanja bivšeg potpredsednika Dika
Čejnija da tortura donosi važne informacije. Predsednik Obama je javno osuđivao torturu i najavljivao njen kraj, ali zbog pritiska
da se sačuva tajnost, javnost još ne poznaje detalje onoga što
se događalo iza rešetaka. U tom uvodniku zahteva se da se obelodane svi
dokumenti u kojima bi moglo da se prikrije samo ono što je u interesu
nacionalne sigurnosti, ali ne i ono što bi osramotilo CIA.
Tortura se
redovno praktikuje u američkim zatvorima, a jedan od
načina torture je i samica. Početkom prošlog veka u zatvorima
Sjedinjenih Država uvedena je praksa da se robijaš odvoji u samici. Vremenom su
tamne podrumske rupe zamenjene ćelijama bez prozora, ali
je rezultat ostao isti. Bez ikakvog ljudskog kontakta zatvorenik veoma brzo
postane mentalno uznemiren. Potom su samice postepeno „izlazile iz mode"
da bi se od poslednjih decenija prošlog veka opet punile nesrećnim robijašima, a cilj je, pre
svega, samo tortura.
Danas širom Amerike na hiljade zatvorenika čame u malim betonskim sobama bez prozora i to od 22 do 24
sata dnevno. Ćelije imaju klozetsku šolju i tuš i prorez na
vratima dovoljno veliki da se kroz njega može progurati poslužavnik sa oskudnom hranom.
Zatvorenicima u samicama najčešće je zabranjena upotreba telefona ili bilo kakve posete.
Po sat dnevno
robijaš može
da šeta, često u lancima, u malom, ograđenom dvorištu koje se nalazi ispred
njegove ćelije.
Samice se
koriste kao oruđe represije, mada zatvorski autoriteti
tvrde da su one potrebne da bi se zaštitili drugi robijaši kao i osoblje
zatvora. Čak su i politički zatvorenici iz raznih grupa aktivista za ljudska
prava, za koje Sjedinjene Države tvrde da ne postoje, smešteni u samicama.
Procenjuje se da ima oko 100 političkih zatvorenika koji su
označeni kao takvi od strane raznih
grupa za ljudska prava, kao i od advokata odbrane. Većina njih zatvorena je još od
sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Pod kategoriju
političkih zatvorenika mogli bi da spadnu
i na hiljade Arapa i muslimana zatočenih nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine.
Istraživanja su pokazala da produženi boravak u samici uzrokuje stalno stanje straha i pojačane nervoze, glavobolju, nesanicu, hronične ružne snove i mogućnost nervnog sloma, između ostalog.
Čak i samo 15 dana u samici prestavlja
torturu, tvrde naučna istraživanja. Nakon 15 dana u samici neizbežni su negativni i
dugotrajni psihološki efekti kod zatvorenika. Ipak, mnogi robijaši u
Sjedinjenim Državama provode, i provodili su, mnogo duže vreme u izolovanim ćelijama. Samo u zatvoru Pelikan Bej u državi
Kalifornija, više od 500 zatvorenika nalaze se u samicama više od 10 godina.
Njih 78
provode već više od 20 godinama u malim ćelijama bez prozora i bez ikakvog ljudskog kontakta, osim
povremeno s lekarom, nije im dozvoljeno da zovu telefonom i služi im se
pokvarena hrana. Pre dve godine zatvorenici širom Kalifornije organizovali su dva štrajka glađu protestujući neljudsko tretiranje kojem su izloženi.
Inače, 10 odsto američkih zatvora u privatnom
su vlasništvu. Prvi privatni zatvor osnovan je 1984. godine u državi Tenesi.
Tada je novoosnovana kompanija Popravna korporacija Amerike preuzela
jedan zatvor i tako započela novu eru u američkom zatvorskom sistemu. Nakon te kompanije počele su da se formiraju i druge. Te privatne ustanove zarađuju godišnje tri milijarde dolara,
a novac stiže od države koja smatra da joj je tako jeftinije. Privatni zatvori
se uglavnom pune nelegalnim emigrantima. Neki procenjuju da će najavljeno „opkoljavanje" ilegalaca uzrokovati
nekih 14.000 uhapšenih od kojih će 80 odsto završiti u privatnim
zatvorima. Zatvorska industrija takođe stvara novac iznajmljujući svoje zatvorenike kao jeftinu radnu snagu drugim
privatnim kompanijama. U te kompanije spadaju i Mekdonalds, Starbuks,
Boing i Viktorijas sikret.
Jedan od
zatvora Popravne korporacije Amerike čuven je po nadenutom neslavnom
imenu Gladijatorska škola. Tvrdi se da u njemu stražari brutalno biju
zatvorenike, kao i što dozvoljavaju da zatvorske bande biju i siluju druge robijaše
koji ne pripadaju tim bandama. Jedan zatvorenik je tužio Korporaciju zbog
brutalnosti kojoj je bio izložen i traži oštetu od 150.000 dolara. Procenjuje
sa da na svako prijavljeno nasilje postoje još dva koja su prećutana. Služenje kazne ne bi, po propisima, uključilo batinanje i silovanje, ali to nije nova praksa u
američkim zatvorima, bilo državnim, bilo privatnim. Samoubistva predstavljaju skoro
jednu trećinu uzroka smrti zatvorenika širom Sjedinjenih Država.
A 1.
Silovanje
maloletnika
Protiv
zatvorske vlasti u Mičigenu vodi se pravni
postupak u ime sedmorice neimenovanih maloletnika jer su stražari dozvolili da
ih stariji zatvorenici siluju. Naime, stražari su ih smestili sa punoletnim robijašima,
što nije po propisu, a onda su ignorisali krike maloletnika koji su korišteni
za seksualno zadovoljstvo. U tužbi se tvrdi da su stariji zatvorenici koristili
maloletnike unutar zatvora i kao novčanu protivvrednost.
Tužbu zastupaju advokati koji su je podneli i u ime 500
drugih maloletnih zatvorenika koji su bili stavljeni u opasne situacije zbog načina kako su tretirani od strane čuvara i starijih zatvorenika. Najmanje dvojica
maloletnika tvrde ne samo da su bili silovani od strane zatvorenika, već da su ih seksualno zlostavljali i zaposleni u zatvoru. U
tužbi stoji da je od 2012. do početka 2013. godine u ćeliju jednom maloletniku
učestalo ulazila stražarka
i terala ga na seksualni akt. Drugi maloletnik tvrdi da je bio poslat u samicu
jer je prijavio stražarima koji je pustio jednog starijeg zatvorenika da bi ga
ovaj silovao.
Tužba tvrdi da nakon što su tog maloletnika
izveli iz samice da je bio napadnut nožem kojim mu je zadat veći ožiljak preko lica. Sa tim
ožiljkom, tvrdi tužba,
on je označen kao meta za silovanje. Žrtve
traže nešto više od 25.000 dolara kao odštetu.