Turska

 

Protivrečnosti neoosmanizma kao praktične politike (1)

 

Povratak sultanskom Istambulu

 

Zbornik radova pod naslovom "Turska regionalna sila" u izdanju Instituta za evropske studije (urednici izdanja Miša Đurković i Aleksandar Raković), još nije došao do najšireg čitalaštva zbog nedostatka sredstava za štampanje većeg tiraža. Ipak, za čitaoce u Srbiji, Tabloid ekskluzivno prenosi autorski tekst profesora dr Darka Tanaskovića, našeg poznatog orijentaliste i islamologa, kojim Zbornik naučnih radova na temu Turske kao regionalne sile i počinje.

 

Piše: profesor dr Darko Tanasković

 

 

Od devedesetih godina XX veka i prestanka Hladnog rata Turska prema bližem i daljem okruženju počinje da vodi aktivnu neoosmanističku spoljnu politiku, nastojeći da se, u procesu stvaranja multipolarnog svetskog poretka, afirmiše kao (makro)regionalna sila. Na tom putu je ostvarila zapažene uspehe, s kojima se i multilateralno i bilateralno mora računati, ali su se, pogotovo u nekoliko poslednjih godina, ispoljili i nesumnjivi simptomi ograničenih dometa neoosmanizma kao praktične politike, kao posledica unutrašnjih protivrečnosti same neoosmanističke doktrine i složenosti međunarodnih situacija.

 Potrebno je, na osnovu kontinuiranog praćenja i objektivne analize svih relevantnih pokazatelja, sagledati dosadašnja realna spoljnopolitička dostignuća i proceniti potencijalne domašaje Turske kao regionalne i makroregionalne sile.

 

Vizija Turske 2023. godine

 

O Turskoj se sve češće govori i piše kao o regionalnoj sili, uz uočavanje njenog nastojanja da svoju dominantnu uticajnost protegne na što širi regionalni prostor, kome, u skladu s neoosmanističkim shvatanjem susedstva, odnosno „geografske i istorijske dubine" (A. Davutoglu) naslednica Osmanskog carstva središnje pripada.

Omiljena, samo na prvi pogled simpatična formulacija najviših turskih zvaničnika, od Hikmeta Četina i Sulejmana Demirela, do Abdulaha Gula i Ahmeta Davutoglua, da Turska.

Jugoslaviju-Srbiju smatra susednom zemljom, iako s njom nema zajedničku granicu, pa se stoga razumljivo (i legitimno), do mešanja u unutrašnje stvari, zanima za sve što se kod komšija dešava - nije isključivo retorička diplomatska dosetka ili odraz samouverene bahatosti i bezobrazluka, već nešto mnogo ozbiljnije i dublje od spoljnopolitičke pojavnosti i površnosti. Reč je o iskrenom ubeđenju da je za državu čiji su preci do pre samo stotinak godina vladali prostranstvima koja sežu daleko preko granica onoga što je u savremenim relacijama uobičajeno smatrati regionom sasvim logično i prirodno da svoje bliže i dalje okruženje sagledava (i obdelava) u tim (neo)imperijalnim koordinatama.

Tako se naziru konture makroregiona ka čijem su čvršćem uobličavanju i centripetalnom okupljanju usmerene neoosmanističke ambicije planera i izvršilaca spoljnopolitičkih radova zvanične Ankare, koja se, smerom suprotnim od Ataturkovog projektovanja nacionalnog težišta u srcu Anadolije, sve više spušta i vraća ka sultanskom Istanbulu i Bosforu, čije je osvedočeno istorijsko pozvanje da se u njegovim vodama ogledaju svetske metropole.

Turska sanja svoj makroregion, ali ga sanja potpuno budna, širom otvorenih očiju, i pokušava da na evroazijskoj „šahovskoj tabli" pragmatično i sistematično oživotvori to svoje nostalgično snoviđenje.

Obraćajući se turskim ambasadorima na redovnoj ambasadorskoj konferenciji u Ankari, januara 2011. godine, ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu najavio je da bi Turska 2023. godine (tj. na stogodišnjicu Ataturkove modernističke i sekularističke revolucije) mogla postati jedna od (sedam ili deset) najvećih ekonomskih sila sveta, država sa delotvornom regionalnom i globalnom ulogom.

Na ovogodišnjoj, Petoj ambasadorskoj konferenciji, početkom januara, naglašeno je da će „aktivna spoljna politika, na načelima multidimenzionalnosti, dalekovidnosti i samopouzdanja, i dalje biti jedan od ključnih instrumenata za ostvarivanje vizije Turske iz 2023. godine".

A evo kako je tu „viziju" video poznati politički analitičar Burak Bekdil u istanbulskom "Hurijetu" (19.11. 2012):

„...Sva ta retorika, koja se dosadno ponavlja, odražava snažnu želju da se izgradi novi svetski poredak, u kojem bi (a) Turska bila ne samo regionalna supersila već bi imala i stolicu i pravo glasa u preuređenom Savetu bezbednosti UN; (b) vladala bi bivšim osmanskim teritorijama, ali ne više oštricom sablje, već mekšom (ne baš obavezno i sasvim mekom) moći; (v) uticala bi na regionalnu i globalnu politiku bizarnom mešavinom pragmatizma i superiornosti turskog sunitskog islama".

 

"Turski Kisindžer"

 

Od vizije se, dakle, ne odstupa, kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo, odnosno kao da je sve ono što se za poslednje dve godine desilo išlo naruku optimizmu u pogledu uspešnosti i brzine kretanja ka cilju smeštenom na isteku desetleća u koje se upravo ušlo. A nije baš sve teklo sasvim glatko za Tursku. Naprotiv, na telu turske nacije, većinski okupljene oko Partije pravde i razvoja (AKP) harizmatičnog premijera Redžepa Tajipa Erdogana, pojavile su se ozbiljne unutrašnje društvene i političke pukotine, kao i prvi zabrinjavajući potresi u javnosti. Na spoljnopolitičkom planu, tzv. Arapsko proleće, a prvenstveno krvava i neizvesna drama građanskog rata u Siriji, u koji se Turska, posle još jednog u nizu svojih „principijelnih" zaokreta, jednostrano i tendenciozno politički i logistički umešala, razotkrili su i razgolitili protivrečnosti inherentne neoosmanističkoj doktrini o radikalnoj diverzifikaciji spoljne politike i svođenju problema u odnosu sa susedima na nulu.

Posle početne samouverene ofanzive osmeha prema sve četiri strane svog zamišljenog makroregiona i euforije posredničkog hiperaktivizma, kad je izgledalo da je ekonomski i vojno snažna, a politički stabilna Turska pronašla pravi ključ za perspektivno trajnije povoljno pozicioniranje u bližem i daljem susedstvu, Ankara je za srazmerno kratko vreme došla u situaciju da gotovo ni sa jednim susedom nema odnose bez problema.

Štaviše, neki od njih su veoma ozbiljni i negativno se odraža- vaju na unutrašnje društvene i političke procese i stanje u samoj Turskoj, tako da se pojedini analitičari prisećaju okolnosti od pre dvadesetak go- dina, kad je turski premijer Bulent Edževit govorio o „otrovnom obruču" oko svoje zemlje lišene iskrenih prijatelja, što su pojedini strani komentatori nazvali „kompleksom opkoljenosti".

Premda se tadašnja i sadašnja slika u mnogo čemu ne mogu porediti, a Turska je na putu opšteg državnog jačanja i afirmisanja svog međunarodnog položaja i autoriteta neporecivo učinila značajne korake, simptomatično je da sa susedima ne samo da nije uspostavila uravnotežene odnose na pouzdanim temeljima, što je jedan od suštinski važnih preduslova za uspešno delovanje na makroregionalnom i globalnom planu, a to je njena strategijska meta, već ih je s nekima i dodatno pokvarila.

Ta činjenica nije promakla ni domaćim kritičarima načina na koji u međunarodnim vodama turskim državnim brodom krmane premijer, neosporni lider Erdogan i ministar-vizionar Davutoglu, tako da je položaj (pre)ambicioznog „turskog Kisindžera" (ovo poređenje, prvobitno izraz uvažavanja, sve više poprima ironičnu konotaciju) u jednom trenutku bio ozbiljno uzdrman. Da se spase, krenuo je, a kuda bi, nego na svoj voljeni Balkan...

 Nekako istovremeno, penzioner Suha Umar, donedavno turski ambasador u Beogradu, u otvorenom pismu objavljenom u uglednom Džumhurijetu (31. 10. 2012) nediplomatski otvoreno i oštro opomenuo je svog bivšeg šefa:

 „...Odustanite od svoje diplomatije, od ideje da upravljate svetom i da uvodite nove poretke u regionima! Što pre odustanete od potrebe da spasavate svet, to će pre, verujte mi, i Turska i svet lakše da dišu!".

S obzirom na to da Turska igra i igraće značajnu ulogu na Balkanu, uz Bliski istok i Kavkaz, jednom od triju regiona koje su neoosmanisti utvrdili kao prioritetne, za Srbiju i njenu ukupnu, a posebno spoljnu politiku veoma je važno da se objektivno, svestrano i, naglasimo to, pravovremeno, na osnovu činjenica, a ne opsena, iluzija ili predrasuda, analitički sagledaju realni domašaji turskog regionalnog uticaja i potencijalnog izrastanja u makroregionalnu silu, za koju bi Balkan bio jedno od uporišta, oslonaca i argumenatau partnerstvu s glavnim protagonistima na svetskoj sceni budućnosti (koja je počela).

U pogledu procene aktualne i potencijalne turske moći mogu se čuti različiti, nepodudarni, pa i sasvim oprečni sudovi koji su uslovljeni čitavim nizom faktora, od stepena obavešteno- sti i stvarnog poznavanja raznih aspekata prošlosti i savremenosti ove velike zemlje i naroda koji je u njoj nosilac suvereniteta, preko nacionalne i konfesionalne pripadnosti onoga ko izriče sud, odnosno njegove ideološke provenijencije, do toga kakvi su sve ekonomski i politički interesi u igri.

 

Zašto lakše praštamo Amerikancima nego Turcima

 

Sudovi o turskoj moći kreću se u rasponu između dvaju polarizovanih gledišta, potpunog odricanja mogućnosti da Turska izraste u makro- regionalnu silu i fatalističkog prihvatanja neminovnosti da ona, ako već nije, svakako u dogledno vreme to postane. Kao i sve krajnosti, ni ove nepomerljive pozicije nisu u saznajnom smislu produktivne i više služe (samo)zavaravanju onih koji su u njih ukopani, da im je apsolutna istina poznata, nego što im otvaraju put ka bar relativnoj, čoveku jedino i dostupnoj istini. Prihvatanje jedne od ovih dveju suprotstavljenih dogmi o Turskoj i

o Turcima nije samo intelektualno već najčešće i emotivno opredeljenje, jer ishodi i iz antipatije ili simpatije prema državi i narodu s kojima je prošlost svih Balkanaca, pa i Srba, najtešnje, ali i najtraumatičnije povezana.

Dok sam bio na dužnosti jugoslovenskog ambasadora u Turskoj, a u vreme bombardovanja naše zemlje, u kome je ova država, kao članica NATO-a, aktivno učestvovala, turske kolege u Ministarstvu inostranih poslova ophodili su se prema meni u svim kontaktima izrazito obazrivo i uviđavno, svesni teškog položaja u kome sam se i ljudski i diplomatski nalazio. Jednom su me samo zamolili da se, kad sve prođe a ja se vratim u Beograd, kod svojih sunarodnika založim da se ne ljute na Turke više nego na druge, koji su neuporedivo više politički i vojno doprineli agresiji, samo zato što su Turci.

Bili su, dakle, potpuno svesni da će, iz istorijskih i psiholoških razloga, prosečni Srbin lakše i brže oprostiti Amerikancima nego Turcima ili Nemcima, u čemu su, bar što se Amerikanaca tiče, bili u pravu. Kvalitativno nov kolektivno-psihološki fenomen predstavlja lako i brzo „opraštanje" Turcima, što bi iziskivalo i zasluživalo posebno izučavanje, kakvim se ovom prilikom nećemo baviti.

Kako bilo da bilo, u razmatranju sudova koji se na bivšem jugoslovenskom prostoru u političkoj, stručnoj i širokoj javnosti iznose o moći Turske bitnu ulogu igra i različito motivisana, apriorna pristrasnost.

Često se, zapravo, objektiv- nost samo simulira zaogrtanjem unapred stvorenih predstava i vrednosnih stavova selektivnom, tobože naučnom argumentacijom. Nije, stoga, nima- lo lako probiti se do svih istinski relevantnih podataka, činjenica i na njima zasnovanih uravnoteženih zaključaka o savremenoj Turskoj. Namera umešne i dobro orkestrirane turske državne propagande u tom pogledu sva- kako nije da strancu bude od pomoći. Nužno je, baš zato, uložiti dodatne napore da se i ova složena i višeslojna problematika privede razložnom i neopterećenom rasuđivanju. Prvi metodološki preduslov je, dakako, uspostaviti pojmovno-terminološku jasnoću analitičkog postupka.

Pokušaj utvrđivanja realne mere turske moći i njenih regionalnih i makroregionalnih dosega, a samim tim i stvarne nosivosti neoosmanizma, kao vrednosno-ideološke doktrine, u praktičnoj spoljnopolitičkoj operacionalizaciji, zahteva bar radno definisanje termina regionalna i makroregionalna sila. Za potrebe ovog ogleda, pod regionalnom silom pod- razumeva se država koja bitno ili predvodnički utiče na donošenje političkih odluka i na privredna kretanja unutar zemalja određenog (prirodnog, istorijskog, geoekonomskog...) regiona, kao i na njihovu spoljnopolitičku orijentaciju, kako u bilateralnim i multilateralnim odnosima, tako i u regionalnim i međunarodnim organizacijama.

 Makroregionalna sila bila bi pak država koja prevazilazi nivo regionalne sile time što joj ambicije idu preko granica (prirodnih, istorijskih, geoekonomskih...) regiona.

 Makroregionalna sila stvara šire geopolitičko/geostrategijsko područ- je svog dominantnog uticaja, podvrgavajući svojim državno-nacionalnim interesima veći broj zemalja, od kojih neke u globalnim razmerima mogu biti i srednje veličine. Prema mišljenju većeg broja uglednih proučavala- ca međunarodnih odnosa, pošto se pokazalo da u sferi politike nema i po svemu sudeći ne može biti konačne (monopolarne) globalizacije, u svetu da- nas teče proces makroregionalizacije, kao mogućeg modela funkcionisanja multipolarnog sveta, pri čemu SAD, jedina supersila koja se još uvek nije odrekla pretenzija na planetarnu kontrolu, nastoji da makroregioni u na- stajanju na najkrupnijem planu međunarodnih odnosa svoje samostalno pul- siranje usklade s globalnim projekcijama američkog nacionalnog interesa.

Arhitekti i operativci neoosmanističke političke doktrine, koju je univerzitetski profesor međunarodnih odnosa i od 2009. godine ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu u svojoj često pominjanoj knjizi „Strategijska dubina" (2001) doveo do dosad najzaokruženije sistematizacije, shvatili su logiku procesa makroregionalizacije i u njemu videli šansu za povratak nekadašnje imperije na put svetske moći u skladu s novom međunarodnom konjunkturom i odnosom snaga na globalnom planu.

Turskoj je potreban njen makroregion i ona je, aktivno delujući prema trima prioritetnim regionima, a bivšim osmanskim provincijama, krenula da ga stvara. Dokle je u tome odmakla i kakvi su joj dosad konkretni učinci? To je pitanje koje bi moralo pobuditi ozbiljnu naučnu, stručnu i političku pažnju i pokrenuti organizovana istraživanja kakvih do sada, sem spo- radično i na osnovu pojedinačnih inicijativa, u nas nije bilo.

S obzirom na to koliko je Turska u raznim oblastima i vidovima danas prisutna u svakodnevnoj stvarnosti i javnoj debati u Srbiji, a i u drugim bivšim jugoslovenskim sredinama, tako da se oseća kao nešto blisko i gotovo rođačko, teško je objasniti do koje mere nam je ona suštinski bila i ostala nepoznanica.

Percipirana je pretežno na nivou privlačne turističke ponude, jevtine robe široke potrošnje, osmehnute ljubaznosti i čestitosti trgovaca, delimične sličnosti mentaliteta, poštapanja turcizmima u sporazumevanju, kao i muzičkih i kulinarskih afiniteta. Zašto bi građani, uostalom, i išli dalje i tražili nešto više od te simpatične ljudske, svakodnevne i životne pojavnosti, tim više što je Jugoslavija od vremena Aleksandra Karađorđevića i Ataturka, uz samo privremene oscilacije, do pred sam raspad federacije s Turskom imala odlične međudržavne odnose, bez značajnijih otvorenih pitanja, kako se to činovnički govorilo?

 Turci su običavali da kažu kako su im najveći prijatelji Pakistan i Jugoslavija! Neko je, u sklopu svojih službenih obaveza, nadležnosti, ali i odgovornosti, ipak trebalo dalje i dublje da prati i analizira neupadljivu unutrašnju dinamiku, pojave i procese u turskom društvu i dubinske mene u strukturi države. Trebalo je, ali nije. Danas se, međutim, mora. Jer Srbija nije Jugoslavija, a ni Turska više nije ona Turska od pre devedesetih godina minulog stoleća. Mi smo slabiji, a Turska jača.

Ako joj spoznamo realne dimenzije, turska moć neće se automatski meriti našom nemoći. Tek tada ćemo biti kadri da s ovom važnom i za Srbiju nezaobilaznom zemljom uspostavimo, trajno održavamo i ravnopravno razvijamo obostrano korisne odnose, bez iluzija, ali i bez sputavajućih predrasuda.

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

 

Novo-staro lice Turske politike

 

U periodu posle Drugog svetskog rata mogu se, uz određeno neizbežno po jednostavljivanje, izdvojiti tri faze u jugoslovenskom/srpskom sagledavanju spoljnopolitičkog mesta i uloge Turske u regionu i u svetu: Zanemarivanje i analitička pasivnost, usled postojanja drugih spoljnopolitičkih prioriteta, srazmerno stabilnog međunarodnog položaja i ugleda Jugoslavije i generalne neproblematičnosti bilateralnih odnosa (do devedesetih godina XX veka);

Iznenađujuće, neprijatno otkrivanje „novog lica" i simptomatičnog aktivizma turske spoljne politike prema Balkanu i na njemu (tokom jugoslovenske krize, a intenzivno počevši od izbijanja rata u BiH 1992. godine);

Postepeno uviđanje postojanja i spoljnopolitičkog sprovođenja neoosmanističke doktrine, kao dubinske konstante ukupnog državnog nastupanja Turske nakon prestanka Hladnog rata.