Mediji
Novi Sad: televizijska
mizerija na provincijskom dnu
Kanal 9 kao
kanalizacija
Kad se kanalizacija
reklamira na televiziji, tu nešto smrdi. Ne samo zato što je kanalizacija sama
po sebi prljava. Očigledno, u pitanju je prljava rabota, jer šta tu ima da se
reklamira? I zašto, kad već svi moramo da je koristimo i platimo, takvu kakva
je. Nema drugih kanala kojima bi ljudski otpad cirkulisao. Osim TV Kanala 9, na
kojem se bez pravog razloga i opravdanja reklamira novosadsko javno preduzeće
Vodovod i kanalizacija. I nije to jedina gradska firma, naprotiv, ima ih još,
zapravo skoro sve su uključene u tu prevaru, pa i Čistoća, koja se samo tako
zove. Vlasti se u gradu menjaju, ali sve nastavljaju da koriste taj kanal za
pranje novca.
Piše: Rajko Komadina
Eto čemu služe provincijalne
radio i televizijske stanice. Ti njima platiš za reklamu u programu koji niko
ne gleda, od gradskih para, naravno, a onda oni tebi lično vrate pola. I svi
dobri, i direktori javnih preduzeća i partije koje su ih postavile i vlasnici
televizije. Samo građani i država na gubitku. Ali ti mediji ni ne postoje zbog
građana i države, nego je obrnuto, oni postoje zbog njih.
Poznato je da nam je
medijski prostor krajnje zagađen, ali ne zna se dovoljno o tome da su najveći
zagađivači upravo oni najmanji, ponajviše lokalne radio i TV stanice. I pri
tome se ne misli samo na zaostalu provinciju i prepoznatljivi primitivizam i neukus
koji kao smrdljivi zadah etrom šire njihove radio i TV emisije, sa kafanskim pevaljkama
i novinarima, vidovnjacima i prorocima u glavnim ulogama. Ima toga i u
nekadašnjoj srpskoj Atini, samo malo bolje upakovano i namirisano ustajalim srednjeevropejskim
parfemima.
U Novom Sadu, koji
konkuriše za kulturnu prestonicu Evrope, bilo ih je na desetine i sve su
nastale i poslovale nelegalno, u haosu devedesetih godina, pod firmom borbe
protiv balkanskog medijskog mraka. Mnoge su ugašene, pošto su se vlasnici na
njima obogatili. I lokalni političari. I njihove sluge po javnim preduzećima.
One koje i dalje postoje, kao TV Kanal 9, nastavljaju da posluju po starom, kao
da se ništa nije promenilo za proteklih dvadeset godina. Za razliku od javnih
servisa, koji to bar delimično uspevaju da prikriju, Kanal 9 je prava javna
kuća, koja već dve decenije živi od prostitucije i pranja novca, umotanih u oblandu
informativno - zabavnog TV programa, koji inače niko ne gleda. Pri tome,
prostitucija nije samo metafora za njihov odnos prema politici i političarima,
kao što ni pranje novca nije definicija samo za korupcija i utaju poreza.
Po staroj narodnoj izreci-
na vukove uka buka, dok lisice meso jedu, u senci problematičnih velikih
televizija, sa nacionalnom frekvencijom, parazitiraju i profitiraju brojne
minijaturne lokalne TV stanice, koje bez zaposlenih i elementarnih
profesionalnih standarda, lagodno žive od nedostatka gledalaca i kontrole. U
sistemu su, a kao da nisu. Liče na prave televizije, a zapravo to nisu, sa programom
koji počinje i završava se beskonačnim ispraznim razgovorima u studiju, kao na
seoskom poselu sa tračevima i spletkama. Sve te takozvane otvorene razgovore,
vodi jedan isti novinar, sveznajuća neznalica, stručnjak za sve i svašta, od
politike, do sporta i vremenske prognoze. Reklo bi se da njihovo postojanje u dvadest
i prvom veku, bez pravog programa, gledalaca, pa time i bez reklama, nema
nikakvu šansu ni svrhu, pa ipak one egzistiraju već više od dve decenije i
nemaju nameru da nešto menjaju. Nikom potrebne, ni važne, osim njihovim
vlasnicima, sumnjivim biznismenima, lokalnim moćnicima i umišljenim provincijalnim
mrsomudima, koji samo tu mogu da izigravaju intelektualne veličine, lečeći
svoje komplekse. Pa kako onda preživljavaju? I zašto?
Najbolji primer za
objašnjenje tog fenomena je upravo novosadski Kanal 9, koji je takođe nastao,
uz pomoć štapa i kanapa, naravno na divljaka, u u onom medijskom haosu
devedesetih godina prošlog veka, a koji i danas posluje na isti način. Nova
zgrada televizije, koja je uredno izveštavala o merama raznih vlada protiv
divlje gradnje, podignuta je nelegalno upravo u to vreme na Vidovdanskom
naselju, bez odgovarajućih dozvola i plaćenih dažbina i još nije
legalizovana. Na divlje je priključena i na električnu mrežu, ali to joj
ništa nije smetalo da uzme 15 miliona dinara od Elektrovojvodine, za
medijsku kampanju u akciji protiv krađe struje. Naravno, ni rukovodstvu Elektrovojvodine
nije smetalo da plati lopovu da viče "držte lopove!".
Retke komercijalne
reklame naplaćuje uglavnom u naturi, pa to preprodaje na crnom tržištu ili deli
kao nagrade gledaocima, samo da bi ih neko ipak gledao. Dakle, zarade od
programa nema nikakve, pa ipak se vlasnicima itekako isplati. Najviše tako što,
kao i sve takve televizije, vrše različite usluge drugima za pranje novca i isisavanje
para iz javnih preduzeća i državnih firmi, ali i privatnih, koje tako
izbegavaju plaćanje poreza.
Najveća dobit se stiče od
reklama koje Kanalu 9 redovno plaćaju gradske firme, na bazi političkih ali i sasvim
ličnih intimnih veza vlasnice televizije, Maje Pavlović, sa lokalnim
stranačkim liderima i direktorima javnih preduzeća, bez obzira na njihovu
stranačku pripadnost. U pitanju su mahom javna preduzeća, koja nemaju ama baš
nikakvu potrebu da se reklamiraju jer imaju monopolistički položaj, bez ikakve
konkurencije. Šta, na primer, ima da se na televiziji reklamira gradska
Toplana, kao i već pomenute Čistoća ili Vodovod i kanalizacija, kad su jedini
koji se time bave i kad građani nemaju drugog izbora nego da plaćaju njihove
usluge, ma kakve bile. Ali kad se njihovom direktoru vrati pola od uplaćene
sume, a još ponešto i u naturi od vlasnice lično, onda to već dobija smisao.
Naročito na privatnim bahanalijama koje se često organizuju u objektu
televizije, koji se noću, na užas komšiluka, od kulturne institucije pretvara u
kupleraj za odabrane, uglavnom uticajne goste.
Televizija je skupa
igračka i neisplativa, što se najbolje vidi po finansijskim problemima koje i
pored pretplate imaju javni servisi Srbije i Vojvodine, RTS i RTV, ali ako se
zna dobro upotrebiti, može biti veoma profitabilan biznis, bez obzira na
kvalitet programa.
TV Kanal 9, počeo je
sa emitovanjem programa pre dvadesetak godina, bukvalno preko povećeg lavora,
za nekoliko susednih ulica. Mada vidljiv samo u nekim delovima grada, tada je
bio jedini prozor u svet tadašnjoj novosadskoj opoziciji režimu Slobodana
Miloševića, pa je to podržano i ne malim stranim donacijama. Kasnije, kada je
ta demokratska opozicija preuzela vlast, najpre u gradu, a potom i u Pokrajini,
pa delimično i u Srbiji, to se višestruko isplatilo njenom osnivaču Nemanji
Pavloviću. Taj, nekad poznati komunistički novinar, vešto je koristio
politička previranja, česte izbore i promene u vlasti, da sebi i svojoj
televiziji obezbedi poseban položaj i tretman, kao i znatnu materijalnu dobit, poslujući
na crno, jednako kao i političke partije, pa i u dilu sa njima.
Nije birao partnere, jer
nije bio gadljiv ni na njihove različite ideologije, ni na njihov prljavi
novac. Umesto da kao slobodna i samostalna televizija, posle demokratskih
promena, javno ukazuje na korupciju u lokalnoj vlasti i raskrinkava njihove
prljave rabote i pljačku društvene imovine, Kanal 9, naprotiv, postaje
saučesnik u tome, kao i u podeli plena. Umesto da informiše građane o tokovima
njihovog novca i najrazličijim zloupotrebama, K 9 prikriva tragove koji
vode do lokalnih moćnika, koje istovremeno hvali i veliča u svojim emisijama,
pa i njihovu politiku, bez obzira dali su levica ili desnica, autonomaši ili
nacionalisti i centralisti. Kada je Nemanja Pavlović nesrećno poginuo u tuči
posle saobraćajnog udesa, njegovu televiziju su, kako to obično biva u pravom kapitalizmu,
nasledila njegova deca, da bi, mada bez novinarskog znanja i
iskustva, nastavila da lagodno žive i bogate se od toga.
Da stvar bude bizarnija,
Pavlovićeva ćerka Maja, koja i vodi televiziju kao direktor, ima vanbračnog
sina sa vlasnikom druge, slične provincijske televizije, TV Panonija, Zoranom Andrićem,
koji je takođe poslovanjem u sivoj zoni zgrnuo čitavo bogatstvo, čije plodove
sad uživa brčkajući se u bazenu svoje vile na Floridi. Dakle, tu je reč o klanu
ili familiji, u najbukvalnijem mafijaškom smislu.
Sve u svemu, ako je
nekada i imao smisla i svrhu, u vreme najcrnjeg medijskog mraka u Srbiji i
posebno Vojvodini, Kanal 9 danas više nema nikakvu funkciju, osim kao sredstvo
za lagodan život vlasnika, na račun eksploatisane radne snage, koja nema ni
stalni radni odnos, pa samim tim ni doprinose za radni staž i socijalno
osiguranje, kao i na račun lakovernih gledalaca, koji donose velike pare
telefonskim glasanjem za razne izbore popularnosti ili priglupe kvizove sa
pitanjima tipa - koja reka teče ispod Savskog mosta? Naravno, ne izvršavaju se
ni obaveze prema državi, nema nikavog osećanja odgovornosti prema društveno korisnoj
delatnosti koju svaka televizija ima, a o poštovanju pravila profesije i
novinarskog kodeksa da i ne govorimo.