Svedočanstvo

Dr Ratibor M. Đurđević: tekst, objašnjenja i tumačenja knjige "Protokoli sionskih mudraca" (2)

Protiv Goja, svih boja

Četvrto izdanje knjige tumačenja i objašnjenja "Protokola sionskih mudraca", koju je napisao dr Ratibor M. Đurđević (o čijoj impresivnoj ličnosti svedoči i njegova biografija koju uz feljton objavljujemo), danas, u vreme bankarskog fašizma i zavereničkih lanaca u kojima se svet nalazi, potrebna je radi razumevanja neizvesne budućnosti koja je pred nama. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka doneti najinteresantnije delove iz ove knjige u kojoj priređivač između ostalog kaže: "...Sto godina je prošlo od vremena kad su se Protokoli pojavili. Predavač te serije izlaganja ne krije da je cilj judeo-bankara i judeo-masona, kao izvršitelja njihovih planova, da na presto nove svetske imperije dovedu svoga judejskog cara. U zlodelima Lenjina, Staljina, Maoa, Tita, Pola Pota i drugih komunističkih zločinaca, jasno razaznajemo kako će nesrećni Evro-Amerikanci tavoriti živote u toj bezdušnoj tiraniji...".

Dr Ratibor M. Đurđević

Protokoli su dokument o judejskoj podlosti, podrivačkoj zaveri, beskrupuloznosti i đavolskom štetočinstvu. Svojim radom protiv verskih i nacionalnih interesa naroda u čijoj zemlji žive, Judejci požuruju dan zaslužene osvete i kazne. Umesto da očiste svoje redove od zlih sunarodnika, oni se uzdaju da će odložiti dan pobune ugnjetenih i opljačkanih ljudi. Nepravedne sudije boljševičko-judejske uprave, kažnjavale su dugogodišnjom robijom, pa i smrću, nesrećne Ruse koji su samo ispričali neki neugodan vic o Jevrejima. Period od četrdeset i pedeset godina tog ugnjetavanja nije mnogo izmenio potmuli gnev po- robljenog naroda: disidenti koji su izlazili iz SSSR-a, 60-ih i 70-ih godina svedočili su o raširenom „antisemitizmu" u tom socijalističkom raju.

Teško je reći u kojoj su meri i sami cionisti podgrevali priče o masovnoj mržnji protiv Jevreja da bi privoleli ljude da savladaju želju da nastave da žive među Rusima, u zemlji na koju su navikli i da se presele u Izrael, ili radije u Ameriku kao novu obećanu zemlju za Jevreje. Oni su se svesno ili nesvesno nadali da će Amerikanci nastaviti sa svojom ulogom mlakonja koji se prave da ne vide da su ih tuđinci porobili. (Ja sam objavio 1987. godine dvotomnu studiju...Moja psihološka ispitivanja su pokazala da se Jevreji održavaju na vlasti u Americi izazivajući strah većinskog stanovništva svojom napadnošću, lukavstvom i neprijatnim karakterom.)

Povika na Protokole kao falsifikat je u funkciji učvršćivanja sindroma straha od Judejaca kod zastrašenih i zaglupljenih Goja. To je neoboriva psihološka i sociološka činjenica.

Smejurija oko javne „tajne" Protokola sionskih mudraca u Evro-Americi

Već sam u više navrata pisao o judejskom teranju šege sa evro-američkim Gojama i sprdanjem sa njihovom „kulturom". Kao kauboji, koji usmeravaju krdo goveda (na jevrejskom Goji) pucketanjem dugačkog biča, judejski mediji zamajavaju evro-američke hrišćane naprednim i slobodoumnim idejama, pretnjama, navodnim opasnostima ili dočaravanjem rajskog naselja na zemlji, koje će njihovi agenti (sekularni mudraci raznih boja) uspostaviti među ljudima, čim njihovi genijalni planovi budu sprovedeni.

Tajna Protokola sionskih mudraca ne postoji. Ona služi samo zastrašivanju Goja i uspostavljanju mehanizama kontrole nad hrišćanskim krdom. Kad bi bilo potrebno pružiti samo delimičnu bibliografiju judejske zavere protiv hrišćanstva, broj izvora bi premašio 1.000 natpisa. (Naročito ih je mnogo na engleskom jeziku, kulture koju su Judejci najtemeljitije porobili i iskvarili).

Stotine knjiga kojima sam se služio da bih potkrepio uvide koje sam pružao čitaocima, na stotine objavljenih strana na engleskom i srpskom jeziku, opisuju aspekte judeo-masonske zavere, kojima nas ovi opaki neprijatelji Hrista zaluđuju već više od trista godina uz pomoć antihrišćanske „prosvete" i drugih metoda ispiranja evro-američkih mozgova.

Da pomenem samo ograničeni broj glavnih dela koja iscrpno i ubedljivo govore o judejskoj zaveri protiv hrišćana i njihovih interesa. U poređenju sa naslovima koji će biti navedeni, Protokoli jedva da govore ili sumarno aludiraju na mnoštvo podataka iznetih u mnogobrojnim izvorima o judejskoj zaveri. Pomenućemo potpunija izlaganja o judejskim zavojevačima na evro-američkom prostoru. Neke od adresa mogu biti zastarele. Tačna obaveštenja o adresama se mogu dobiti u većim bibliotekama.

Postoje na stotine dela na engleskom, ruskom i francuskom jeziku, koja daleko uspešnije izlažu dokaze o judejskoj zaveri protiv hrišćanskog napretka i bezbednosti, nego što to čine Protokoli sionskih mudraca. Opstruiranje izdavanja Protokola, služi kao dimna zavesa i provera poslušnosti Goja tajnim judejskim upravljačima.

Judejci progone protivnike hrišćane i u „demokratskoj" Evropi

Zastrašujući primer progona hrišćanskih protivnika u Evropi od strane jevrejskih siledžija nalazimo, između mnogih ostalih, i u slučaju američkog državljanina nemačkog porekla, Hansa Šmita.

Ja sam za njegov slučaj čuo pre dve, tri godine. Došao je u Nemačku da poseti brata i na aerodromu u Frankfurtu nemačka policija ga je uhapsila. O njegovom slučaju je pisao jedan drugi Nemac, slikar Ernst Cindel, koga su Jevreji besomučno progonili putem sudova u Kanadi. (Ova država je otišla dalje od mnogih drugih zemalja u dozvoljavanju Jevrejima da zlostavljaju „antisemitske" aktiviste.)

Razlog za hapšenje je bio, prema Cindelu, u tome što je Šmit dao izjavu jednom nemačkom novinaru još u Americi da su njegove sunarodnike, Nemce, judeo-masoni pretvorili u svoju koloniju i da Nemačka nije slobodna zemlja. (U tom smislu nije ni Amerika slobodna, jer i u njoj vršljaju judeo-masoni, komunisti i jevrejski lobi.) Ta izjava je štampana u jednom nemačkom listu.

Dok sam do pre osam godina živeo u Americi, bio sam u prepisci sa Hansom Šmitom. On je bio organizator i predsednik Američko-nemačkog prosvetnog udruženja, koje se borilo da uplašene Amerikance nemačkog porekla podstakne da savladaju strah koji su im Jevreji uterali u kosti stalnim podsećanjem na Hitlerove zločine i njihovim preuveličavanjem.

U SAD živi preko 50.000.000 američkih Nemaca i samo se mali broj njih usudio da se pridruži Šmitovom pokušaju da se oslobode SSJ (Sindroma straha od Judejaca). Šmit se borio protiv jevrejskih laži i podsticao sunarodnike da se suprotstave tajnim jevrejskim gospodarima Amerike.

Okrutni i drski Jevreji nisu Šmitu oprostili ovo suprotstavljanje jevrejskoj nadmoći u Americi i Nemačkoj koja je, praktično posmatrano, Judeo-američka kolonija. Najzad su Jevreji našli priliku da se osvete hrabrom (po njihovom mišljenju drskom) Nemcu.

U avgustu 1995. godine, Hans Šmit, naturalizovani američki građanin, pripremao se da se ukrca na avion u Frankfurtu koji će ga odvesti kući na Floridu, pošto je lečen u Nemačkoj. Ali nije uspeo da prođe nemačku carinu. Pisac je uhapšen i utamničen u zatvoru nalik na tvrđavu, u Bicovu.

Tako su započela stradanja kao u Srednjem veku: nezavisni pisac je utamničen jer njegovi eseji i pisma vređaju moćne sile u međunarodnom establišmentu...

Svoj „zločin" Šmit čak nije ni počinio na nemačkoj teritoriji. "Uvredljive" članke i pisma pisao je u svom domu u Pensakoli (SAD). Ali, kako je Novi svetski poredak pružio pipke po čitavom svetu, nacionalni suverenitet postaje stvar prošlosti.

Američki Stejt department je odbio da protestvuje zbog Šmitovog hapšenja u Nemačkoj. Ostavljen je da trune u zatvoru, a, ako bude sreće, i da umre. Vlasti su namerno pogoršale njegove bolesti srca i prostate, pošto su ga strpali u zatvorenički kombi i vozikali po Nemačkoj, uskraćujući mu odgovarajuće lečenje.

Namera je bila da Šmita ubiju uskraćivanjem lečenja ili, ako to ne uspe, onda da mu se sudi u jednom od nemačkih divljih sudova (gde se disidenti bez pogovora osuđuju) i da se osudi na nekoliko godina zatvora.

I pored svega toga, Šmit je uspeo da sačuva svoj neukrotivi optimizam dok su prijatelji slobodne reči širom sveta počeli da protestvuju u njegovu korist.

Hans Šmit sigurno i vešto priča o svom stradanju. On ne samo da opisuje svoju zakonsku borbu i stradanja za vreme utamničenja, već nas i uvodi u revizionističku istoriju Erzaca, posleratne nemačke vlade, oformljene pred bajonetima Saveznika.

Njegovo oko za detalje, anegdote i vešta politička analiza čine izuzetno zanimljivom knjigu Utamničen u "demokratskoj" Nemačkoj-stradanje jednog američkog pisca, koja predstavlja pobunu protiv totalitarne nepravde, kao i vitešku borbu za reviziju Drugog svetskog rata.

Ćutanje i apsolutna poslušnost

Povodom znamenitih Protokola sionskih mudraca, potrebno je reći nekoliko reči da bi čitaoci bili pravilno obavešteni o jednoj od najznačajnijih stvari po opstanak čovečanstva. Velika katastrofa koju spremaju tajne, podzemne sile, koje su od pamtiveka upravljale sudbinom naroda, prete da u najskorijoj budućnosti ostvare svoje satanske namere. I uspeće, ako se čovečanstvo na vreme ne digne i ne stane energično u svoju vlastitu samoodbranu.

Jedan sud u jednoj neutralnoj zemlji doneo je „posle dvogodišnje istrage" odluku, da znameniti Protokoli sionskih mudraca nisu ništa drugo do običan falsifikat! Mnogobrojni listovi, kao po komandi, doneli su izveštaj da su sva nastojanja da se dokaže njihova istinitost bila slaba i ništavna.

Ovo treba da je kratko i dovoljno da se obesnaži jedan od najopasnijih poduhvata protivu čovečanstva. Jedna odluka je pala; šta bi još htelo čovečanstvo? Kako ono sme i da pomisli da ono što je rešio jedan sudija pojedinac nije tačno!

Međutim, evo samo nekoliko „sitnica", nekoliko poučnih detalja o uslovima koji ovu „presudu" tj. sudijsku odluku u potpunosti obesnažuju...

Kako bezmalo celokupna štampa stoji pod jevrejskom vlasnicima, istina može jedino teškom mukom i postepeno da se progura do javnosti. Jedna od osnovnih težnji jevrejstva je da narodi i nadalje ostanu u nepoznavanju činjenica koje su za njih od životne važnosti.

Protokoli sionskih mudraca predstavljaju strategijski plan jevrejskog naroda za osvajanje sveta. Ova knjiga, protivno svim nastojanjima jevrejstva da se ona sačuva u najvećoj tajnosti, izašla je u javnost pre nekih 30 godina (sačinjena je na velikom cionističkom tajnom kongresu u Bazelu, 1897. godine) i u velikoj je meri vek sprovedeno u delo ono što je u njoj predviđeno. Prirodno je da je ta činjenica izazvala opravdanu reakciju kod nejevreja.

Boljševizam je, kako ćemo videti, jevrejski proizvod kojim, pod izgovorom „opšte koristi", svesno uništavaju u našem čoveku sve ono što ga čini čovekom, ubijajući u njemu dušu i sve moralne vrednosti, istovremenim oduzimanjem svake sopstvenosti, pretvarajući konekventno i čoveka samo u običan broj, taj isti boljševizam pod kojim narodi u svome iskrenom i idealističkom nastojanju zamišljaju nešto sasvim drugo, preti da preplavi ceo svet. Ko pročita Protokole mnoge će mu stvari i mnoge činjenice iz svakidašnjeg života, postati jasne.

Naša kultura, naš opstanak kao slobodnih živih bića je u opasnosti i zato nije čudo što se na svim stranama, u svim državama diže jedan talas antisemitizma, čim narodi uoče istinu, jedinu i strašnu. Ovaj pokret nije ništa drugo do reakcija i samoodbrana protiv te opasnosti.

Prirodno je, dakle, što jevrejstvo pokušava da porekne sve to tvrdeći da su Protokoli lažni. Jedna sudska odluka koja bi to potvrdila, bez obzira na koji se način do nje došlo, od veli- ke i neizmerne je važnosti. Stoga su upregnute sve sile, uložen je najveći trud, preduzete su sve moguće mere da se do takve jedne odluke i dođe.

U prvom redu je za to odabrana varoš Bern u Švajcarskoj, jer je predstavljala jedan zgodan forum. Vešto su se poslužili jednim paragrafom kantonalnog zakona koji ovlašćuje da se izvesna privatna lica sudski progone. Nekoliko siromašnih mladih ljudi, bez ikakve imovine, koji nisu imali mogućnost ni da se sami hrane, optuženi su jer su bez dozvole za trgovanje prodavali jednu knjigu koja se i posle sudske presude može dobiti u svim knjižarama u Švajcarskoj.

Teški problem „verodostojnosti" iste vešto je pokrenut, zapravo je skrenut na pitanje da li su ti mladići imali pravo prodavanja ili ne. Što je najvažnije, pitanje istinitosti Protokola postavljeno je pošto se proces već bio protegao na celu godinu dana.

I došlo se dotle da se sudski postupak, odnosno spor, čiji je ishod od svetske važnosti, odvijao pred jednim običnim policijskim sudom, kao i to da odluka nije doneta od kolegijuma, već od samo jednog sudije, za koga se „slučajno" naknadno utvrdilo da je mason i marksista.

Zaista, vešto udešena stvar. Sem toga, da bi jevrejstvo osiguralo sebi sigurnu pobedu u ovom slučaju, odabralo je masu svojih znamenitih advokata i jednog svog "stručnjaka".

Drugi svedok-veštak, koga je sud naznačio kao neutralnog, poznati je mason visokog stepena Miljukov, bivši predsednik revolucionarne kadetske stranke u Rusiji, koji je organizovao veliku i krvavu revoluciju u Rusiji 1905. godine. Pozvana je masa projevrejskih svedoka iz najudaljenijih krajeva sveta u Bern; međutim, onima koji su trebali da dokažu istinitost Protokola, onemogućen je pristup.

Kad se zna da je masonerija (Slobodno zidarstvo) slepo oruđe i da je apsolutni izvršni organ "jevrejskih svetskih mudraca" pomoću koje jevrejstvo faktički, iako tajno, upravlja bezmalo celim svetom, kada se zna kakvu strahovitu zakletvu polažu slobodni zidari prilikom stupanja u tu „humanu" i „nepolitičku" organizaciju, kao i glavni zahtev-apsolutnu poslušnost i ćutanje, onda je lako zaključiti kako može da glasi jedna presuda doneta od ovakvih slepih izvršnih organa.

Sudija se služio lažima i drugima dozvolio da lažu

U interesu je međutim i samih tih Slobodnih zidara, nejevreja, da vide kakva im je lepa sudbina određena od strane te iste jevrejske „braće". Jevrejstvo je već unapred likovalo zbog svoje pobede, jer je odluka po pitanju verodostojnosti rečenih Protokola unapred bila spremljena i doneta.

Evo dokaza za to: 28. aprila 1935. sud donosi po tom predmetu, između ostalog, četrnaest dana pre donošenja sudske odluk,e sledeće zaključke:

„...Ovde se ne radi o tome da se dokaže ili opovrgne autentičnost Protokola sionskih mudraca, ova je okolnost već regulisana. Od važnosti je sada to da se obesnaženju navoda da što veći publicitet u celom svetu. Odluka ima da se svuda bučno objavi. Sam, pak, proces dokazuje šta se sve može postići je tom dobrom jevrejskom organizacijom".

Dakle, dve nedelje pre no što jedan švajcarski sudija, treba da donese presudu, Jevreji trijumfalno objavljuju da se pobeda ima pripisati njihovoj organizaciji (dakle ne istinitosti njihovih navoda).

Pod ovakvim uslovima, jasno je koliko je i sam proces bio jedna lakrdija. Jevreji su i mogli da budu unapred sigurni u svoju „pobedu" jer se pokazalo da je prvi „ekspert" gospođa Lusli utoliko neutralan, što je i sam po poreklu Jevrejka - ekspert koji je određen od suda kao „neutralan". Glavno jevrejsko glasilo, od 13. maja 1935., ponovo je učinilo jednu glupost na taj način što je navelo da je rečeni Lusli u stvari projevrejski svedok, misleći da se s ove strane okeana ne čitaju američke novine.

Time je svojim sopstvenim priznanjem dokazalo da je ekspert Lusli, koji je trebalo da bude neutralan, u osnovi jevrejski agent i na taj način je doneta „odluka" kojom se Protokoli proglašavaju apokrifnim jer se njihova istinitost „nije mogla" dokazati. Uzgred budi rečeno, od 36 svedoka koji su se javili da stručno dokažu istinitost istih, samo je jednome dopušteno da uzme učešća u sporu i to nemačkom potpukovniku Flajšhaueru, ali pošto su druga dvojica „eksperata" bila kao što smo videli „neutralni", prosto su ga nadglasali. S druge pak strane, bilo je dozvoljeno da preko stotinu svedoka brani jevrejsku tezu, pored napred rečena dva eksperta.

Uostalom, evo još nekoliko detalja sa suđenja: u oktobru 1934. projevrejski svedoci dali su mnogobrojne izjave i podatke koji ne odgovaraju istini. Jedan od branilaca zahtevao je da se oni kazne zbog lažnog svedočenja. Sud je odbio taj zahtev-iz tehničkih razloga! Sem toga, svedoci nisu potpisali svoje izjave! Mogli su se, dakle, uvek izvući pod izgovorom da njihove izjave date u zapisnik nisu verno zavedene, pošto ova formalnost nije ispunjena i same izjave su pravno nevažeće. Pa ipak se i sam sudija lažima služio i dozvolio da se i drugi lažima služe.

Iz svega ovoga, jasno se vidi da su Protololi sionskih mudraca, jedna strahovita istina u koju se može svako uveriti ako malo bolje prostudira podzemni rad jevrejstva, jer ono je njegov pravi domen.

Naposletku, kao glavni zaključak se nameće sledeće: Protokoli sionskih mudraca nisu ništa drugo do sistematski i planski izrađena akcija, koju predviđa Talmud. Ako je Talmud lažan, onda su i Protokoli lažni! Neka se jedan Jevrejin nađe koji će potvrditi da je Talmud lažan!

(Nastaviće se)

A 1. Redakcija lista „Balkan", 1939. godine piše...

"...Sada, kada je veoma teško nabaviti čuvene Protokole sionskih mudraca, jer se oni svuda uništavaju po tajnom nalogu jevrejske egzekutive, od strane njenih agenata (na teritoriji sovjetske Rusije zajedno sa knjigom uništava se i njezin sopstvenik), smatramo da je krajnje vreme da se širi krugovi naše čitalačke publike upoznaju sa ovim delom, u kojem su osobito jasno istaknuti razvitak i suština tajne i po čovečanstvo kobne jevrejsko-masonske zavere protiv nejevreja celog sveta...".

GLOSA

Naša kultura, naš opstanak kao slobodnih živih bića je u opasnosti i zato nije čudo što se na svim stranama, u svim državama diže jedan talas antisemitizma, čim narodi uoče istinu, jedinu i strašnu. Ovaj pokret nije ništa drugo do reakcija i samoodbrana protiv te opasnosti.

O autoru

Dr Ratibor Đurđević (1915, Ristovac), najpre je u Beogradu studirao šumarstvo, koje je kasnije završio u Edinburgu (Škotska) gde je i diplomirao. Po povratku u otadžbinu, dve godine je radio kao sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Na tom poslu ga je zatekla nacistička okupacija i građanski rat koji su započeli komunisti. Do 1943 bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada generala Milana Nedića

Pri Vrhovnoj komandi KVuO (Kraljevske vojske u otadžbini), Ratibor Đurđević je bio predavač u misionarsko-ideološkom odseku. Nakon dolaska Sovjeta u Srbiju povlači se i radi u izbegličkim logorima u Italiji i Nemačkoj kao sekretar Svetske hrišćanske Zajednice mladih ljudi. U to vreme pripremao je englesko-srpski i srpsko-engleski rečnik.

Već 1950. godine, prelazi u Ameriku i bavi se socijalnim radom u Čikagu i, kasnije, u Denveru. Magistrirao je na koledžu Džordž Vilijams u Čikagu iz oblasti grupnog društvenog rada. Doktorat iz kliničke psihologije dobija na univerzitetu Denver i radi kao psiholog u školi za maloletnice, u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru. Od 1973. godine potpuno prelazi na privatnu praksu kliničke psihologije.

Dobio je diplomu Medicinskog fakulteta Bečkog univerziteta na studijama logoterapije, koju je vodio njen osnivač, prof. Viktor E. Frankl.

1975. godine, stekao je specijalni post-doktorski status "Diplomate in Clinical Psychology, American Board of Professional Psychology".

Objavio je preko 12 stručnih napisa i tri knjige iz psihologije, kao i desetak knjiga iz odbrane hrišćanstva od napada njegovih rušitelja. Punih 25 godina bio je član stručnog Udruženja američkih psihologa. Na članstvo u Udruženju podneo je ostavku u znak protesta protiv njihovog prohomoseksualnog stava. Bio je i član hrišćanskog Udruženja za psihološke studije. U Srbiju se vratio 1992 . da bi doprineo pravoslavnom radu, prvenstveno sa omladinom u nacionalističkom duhu. Umro je u Beogradu 2011. godine.