Sećanja

Južna Srbija kao Vandeja (1)

Tužna, kao Južna pruga

Vremenski period između 1965. i 1972. godine u političkom životu Srbije obično se naziva liberalizmom. Počinje proklamovanjem ekonomske i društvene reforme 1965. a završava se njenim ukidanjem 1972. godine. U sredini perioda desila se studentska 1968. godina, prva značajna pobuna protiv titoizma i birokratskog socijalizma.Neki misle da je to bilo uspešno vreme demokratskog socijalizma, filmski reditelj Živojin Pavlović ga je nazvao Periklovim dobom. Drugi pak smatraju da je to bilo vreme hipokrizije, neostaljinizma u odelu titoizma.To vreme sam proveo u Južnoj Srbiji, u gradiću Kuršumliji, gde sam radio u tamošnjoj gimnaziji kao profesor Srpskog jezika i književnosti. U tekstu koji nudim u 2 nastavka čitaocima Tabloida svedočim o događajima koji su ga obeležili - Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

1.

Komunistički revolucionar iz Toplice Ratko Pavlović Ćićko uobičavao je da u svojim govorima upoređuje Južnu Srbiju sa Vandejom. O čemu je reč?

Ćićko je potekao iz plemena crnogorskog glavara Peke Pavlovića koga je kralj Nikola poslao u Hercegovinu da rukovodi crnogorskom vojskom u Hercegovačkom ustanku (Nevesinjska puška) 1787. godine. Pošto se po propasti ustanka Peko zavadio sa kraljem, ovaj ga je proterao iz Crne Gore u Srbiju.

Peko je preveo celo pleme Pavlovića i oni su se naselili u Toplici, na terenu od sela Berilja do vrha Pasjače, u slivu reke Rastovnice. Pavlovići su između dva rata dali nekoliko značajnih ljudi u Srbiji, najpoznatiji je Boža Pavlović, u Topličkom ustanku pisar kod Pećanca, kasnije doživotni predsednik Beogradske opštine.

Ratko Pavlović se još u gimnaziji (Prokuplje i Leskovac) opredelio za komunizam. U Beogradu je studirao pravo, odatle otišao u Prag kao državni stipendista, potom u Španiju kao revolucionar. Zbog liberalnih ideja rano je došao u sukob sa vrhom KPJ. U Pragu, na studentskoj organizaciji, čiji je bio predsednik, postavio je pitanje ko je taj novi sekretar KPJ, potpuno nepoznat, koji smenjuje legitimnog sekretara Milana Gorkića? (Radilo se o Josipu Brozu, koji je tada nosio ilegalno ime Valter.)

U Španiji, izgleda da je učestvovao na skupu od jedanaest komunista u Barseloni, tajnom kongresu, na kome je zatraženo da se objasni uloga generalnog sekretra KPJ u likvidaciji trockista, koju je sprovodila Staljinova politička policija GPU.

Po propasti Španske republike, u Francuskoj, u logoru Girs, u okviru sukoba na književnoj levici, Ćičko je podržao Miroslava Krležu i njegov „Antibarus", što je bilo protivno stavu vrha Komunističke partije.

Ratko Pavlović je bio glavni organizator partizanskog ustanka u Toplici 1941. godine, iako ga Partija nije prihvatala za vođu. Pročuo se kao izvanredan propagator i govornik. U govorima je tražio od zavičaja da se opredeli za komunizam, za republiku, da odbaci monarhiju i kapitalistički poredak. Da bude Pariz a ne Vandeja!

Šta je pod tim Ćićko podrazumevao? U Francuskoj revoluciji od 1789. godine, koja je izbila u Parizu, mnoga provoncija nije stala na stranu revolucije. U oblasti Vandeji, na zapadnoj obali Francuske, došlo je do oružanog ustanka 1793. godine protiv republikanske vlasti u Parizu. U Vandeji se dogodila seljačka pobuna za monarhiju protiv revolucije i trajala je do 1796. godine. Bio je to najveći građanski rat u Francuskoj toga doba, kontrarevolucija.

U seljačkoj Vandeji klasne razlike nisu bile tako velike kao u ostalim delovima Francuske, lokalno plemstvo nije bilo omraženo kao u Parizu, a katolička crkva bila je jaka. Vanadeja se opredelila protiv republike.

U početku je pobunjena Vandeja imala uspeha. Pobunjenici su napadali i ubijali predstavnike Republike. Pobunjenici su bili brojniji od vojnika u republikanskim garnizonima Vandeje, nekoliko gradova je palo u njihove ruke, masovno su ubijali pristalice Republike. Ali nisu imali vođstvo, pa su se obratili lokalnom plemstvu, neki plemići i sveštenici su postali predvodnici pobune.

Za nekoliko nedelja pobunjeničke snage su stvorile značajnu ali loše opremljenu vojsku. Republika je poslala u Vandeju svoju vojsku, sastavljenu uglavnom od regruta, jer su obučene snage dejstvovale u Parizu i važnijim gradovima. Pobunjenici su potukli tu republikansku vojsku u nekoliko navrata i zauzeli veliku teritoriju sve do Nanta u Bretanji.

U međuvremenu je u čitavoj Franciuskoj pokrenut Veliki teror, konačan obračun sa ostacima Monarhije. Pošto je Vandeja postala veliki problem za Pariz, vođstvo Republike (Robespjer, Mara, Danton) odlučilo je da pobunu uguši po svaku cenu. Dat je nalog generalu Karnijeu da Vandeju spali i sprži. Ovaj je napao Vandeju sa regularnom vojskom pred kojom su pobunjenici bili nemoćni.

Pošto Vandeji nije stigla očekivana pomoć iz Engleske, gde su pobegli mnogi plemići i sveštenici i spremali vojsku da sruše republiku, Vandeja je pokorena 1796. godine. Tako je propala kongtrarevolucija u Vandeji, u kojoj je ubijeno najmanje 40.000 ljudi.

Veliki pisac Viktor Igo opisao je pobunu u Vandeji u romanu „Devetstotreća", poznatijem po podnaslovu „Vandeja se buni", osamdeset godina kasnije, 1874, nekoliko godina posle Pariske komune, u kojoj je bio učesnik. Igo je bio jedan od začetnika romantizma, a njegov predgovor drami „Kromvel" smatra se manifestom ovoga pravca. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna kao u klasicizmu, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom.

Viktor Igo je bio veliki pobornik republike, a u politički život se uključio revolucionarne 1848. godine. Borio se protiv socijalne nepravde, zalagao se za slobodu štampe, bio na strani potlačenih, tražio ukidanje smrtne kazne.

Kada je Druga francuska republika propala i Luj Napoleon (Napoleon III) uspostavio diktaturu, 1851. godine, Igo je proglašen neprijateljem Francuske i prognan, najpre u Brisel, pa na ostrvo u Lamanšu Gernzi. Tu je napisao veliki roman „Jadnici", ali i pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali" i „Priča o jednom zločinu". Kad je ovaj izdao 1859. godine pomilovanje za političke izgnanike, Igo je odbio da se vrati u Francusku, jer bi to značilo odricanje od borbe protiv diktature.

Tek kad je Napoleon pao s vlasti i nastala Treća republika, 1870. godine, Igo se vratio u Francusku i uključio u Parisku komunu. Izabran je u Narodnu skupštinu i Senat.

Iako republikanac, Viktor Igo je u romanu „Vandeja se buni" imao razumevanje za seljake i buntovnike. Opisao je stradanje naroda.

Da se vratim topličkom revolucionaru Ratku Pavloviću Ćićku. Jasno je da je on doživeo Beograd kao Pariz a Južnu Srbiju kao Vandeju. U Beogradu se primio komunizam, a Južna Srbija je bila odana monarhiji. Metafora o Toplici kao Vandeji, iako teško razumljiva topličkim masama, bila je okosnica svakog njegovog govora.

2.

Ja sam u romanu „Partizani" opisao Ćićka kao žrtvu, „dete revolucije koje je ona pojela". U celokupnoj svojoj literaturi zalagao sam se za emancipaciju Južne Srbije, što znači da nisam prihvatio Ćićkovu sintagmu o zajedničkom nam zavičaju kao Vandeji. Ali, priznajem da u Ćićkovoj konstrukciji ima smisla.

U tekstu koji sledi opisaću dva sastanka u Južnoj Srbiji, jedan u Leskovcu a drugi u Prokuplju, koji mogu da se uklope u Ćićkovo viđenje Južne Srbije kao političke provincije.

LESKOVAČKI SASTANAK iz 1967. godine ugovoren je u Prokuplju! Kako je do toga došlo?

Ja sam se u jesen 1965. godine obreo u Kuršumliji, gde sam se zaposlio kao profesor u tamošnjoj gimnaziji. Posle književnog neuspeha na studijama, ništa mi drugo nije preostalo nego da „podvijem šiju" i „potražim hleb" u prosveti, kao poslednjem utočištu za neuspele pisce. Pošto sam se gotovo uverio da nemam književni talenat, zaboravio sam na Portret umetnika u mladosti i prihvatio građanski život provincijskog profesora. I na tome bi se verovatno završilo, da se nisu dešavali burni događaji između 1965. i 1972. godine, koji će me odvojiti od profesure i oterati u književnost.

Bio sam se pomirio sa ulogom profesora i spremao da se preko magistrature uključim u književnu nauku, kad su u Kuršumliju, meni u posetu, došla tri nastavnika iz Prokuplja, inače miljenici Komunističke partije, Voja Krasić, Blagoje Glozić i Dragan Borisavljević. Svi pesnici!

Oni su u sklopu liberalizacije i decentralizacije političkog života dobili od Partije imprimatur da obnove inače zamro književni život u Toplici, pa su došli da uključe i mene u taj rad, budući da sam ja u gimnaziji bio književno aktivan.

Tako je došlo do ponovnog formira Književnog društva Rade Drainac, pokretanja časopisa TOK, formiranja Majskih susreta pesnika Drainčevi susreti, pokretanja izdavačke delatnosti. Odjednom mi se pružila prilika da nastavim ono što sam započeo u gimnaziji, da zaboravim na neuspeh u Beogradu, da se „raspišem" kao „mladi pisac", da publikujem svoje „zaboravljene" radove, da „razbudim" u sebistvaraoca, ukratko da napravim Portret umetnika u mladosti. (O ovome sam na drugom mestu pisao, ovde ću da preskočim.)

Pred kraj 1966. godine, u Prokuplju se začela ideja da „probuđena" provincija treba da se „integriše" i da „parira" Beogradu. Ne kažem da sam ja začetnik te ideje, ali sam se zdušno za nju zalagao. Podržao ju je Voja Krasić, koji će postati „glavni urednik Toplice". Iz Prokuplja smo uputili poziv drugim provincijama da se odupremo „beogradizaciji" i pokušamo da stvorimo sopstvenu kulturu.

Nažalost, prokupačku inicijativu su odbili već afirmisani centri (Niš, Kruševac...), jer u Beograd se može otići samo uz pomoć njih. Podržao nas je Leskovac, sećam se da su u Prokuplje došli Tomislav N. Cvetković i Nikolaj Timčenko. Budući da sam ja jednu godinu rada proveo u Leskovcu, mogao sam da poslužim kao veza između ova dva grada.

Gotovo je bilo normalno da Leskovac preuzme našu inicijativu. Nekada je ovaj grad uživao slavu „srpskog Mančestera", ali je bio u dugogodišnjem zaostajanju i dekadenciji, pa mu je bilo veoma stalo da ponovo izađe na veliku scenu Srbije i zauzme mesto koje je ranije imao. Zato je odlučio da organizuje taj skup provincijskih pisaca, koji će označiti kulturno buđenje provincije i predstavljati datum u razvoju našeg samoupravnog društva. U proglasu su Leskovčani istakli da će Skup značiti „mogućnost osvajanja novih prostora u izgradnji socijalizma".

Sastanak je održan u martu 1967. godine i predstavljao je prvi okršaj između dve struje u Savezu komunista Srbije. Odmah da kažem da su u Leskovcu u potpunosti izmenili „Prokupačku inicijativu" i organizovali skup protesta protiv tretmana kulture u praksi politike Saveza komunista. Ja na taj sastanak nisam otišao jer nisam dobio dozvolu u školi da odsustvujem iz nastave, Drainca je zastupao Voja Krasić, koji se naglo digao u komunističkoj hijerarhiji Toplice. Ispalo je da je to bilo dobro, jer sam tom prilikom izbegao napad vlasti.

Da vidimo kako je izgledao Leskovački skup. Pošto je od leskovačke vlasti dobio povoljan politički tretman, radne organizacije Leskovca su ga finansijski solidno pokrile. Za zvaničnog pokrovitelja skupa proglašen je list Borba, organ Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Na skup su došli vodeći beogradski intelektualci, ističem četvoricu profesora fakulteta, Mihaila Markovića, Svetozara Stojanovića, Nikolu Miloševića i Miladina Životića. Najvažniji učesnik je bio pisac Dobrica Ćosić, koji je u to vreme bio član CK SK Srbije, važio za zvaničnog ideologa i „miljenika Partije".

Pre početka Skupa održan je prijem kod predsednika Leskovačke opštine. Kad je bilo slikanje ispred Doma sindikata, „grupni portret sa Ćosićem i filozofima", Voja Krasić nije uspeo da se ugura u tu fotografiju, toliko su se lokalni političari tiskali oko slavnog pisca! Ko bi mogao da sluti da će se kasnije sve to preokrenuti naopako i „grupna fotografija" proglasiti antipartijskom. Voja Krasić je imao alibi da nije ušao u tj „portret"!

Šta je rečeno u Leskovcu o položaju kulture u našem društvu?

Profesor Mihailo Marković je istakao da jedno društvo koje se razvija ka socijalizmu mora da ukida duhovni pauperizam. Kritikovao je mišljenje da treba prvo podići tehnološki nivo i postići materijalne profite, pa će onda same od sebe početi da se razvijaju kulturne potrebe. Profesor smatra ovu teoriju, koja favorizuje ekonomiju na račun kulture, opasnom, jer to je teorija koja je u direktnoj vezi sa staljinističkom teorijom o odlučujućoj kariki u lancu, koju je Staljin izložio u „Pitanjima lenjinizma".

Činjenica je da se u praksi obično javlja svojevrsna inercija, tako da već formirani homo konsumens obično želi da ostane u sferi materijalne potrošnje i vrlo često postaje duhovno sve siromašniji, što pokazuje primer nekih vrlo razvijenih civilizacija savremenih društava, u prvom redu Sjedinjenih Država Amerike.

Pošto je istakao da kultura uključuje čoveka u istorijsku tradiciju borbe protiv svih oblika tlačenja, eksploatacije, profesor je zaključio da stagnacija kulture u jednoj socijalističkoj zemlji predstavlja siguran indikator privremene ili trajne stagnacije same socijalističke revolucije. Nema socijalizma bez određene kulturne revolucije, koja znači radikalno prevazilaženje vrednosti građanskog kapitalističkog društva i proširenje baze socijalističke kulture.

Profesor je postavio pitanje da li uopšte može da funkcioniše jedan sistem samoupravljanja ukoliko ljudi koji sede u raznim njegovim organima ne raspolažu daleko većim znanjem i iskustvom, nego što je ono koje su mogli da steknu u svom neposrednom životnom krugu između preduzeća i porodice?

Zanemarivati u praksi kulturu znači odnositi se prema samoupravljanju kao prema praznoj formi ili samo propagandnoj paroli. Apsolutizacija tržišta na planu kulture znači u stvari apologiju malograđanskog ukusa i apologiju duhovnih vrednosti i potreba koje su zatečene iz kapitalističkog društva. Sgvar je u tome što se investicije u kulturu vraćaju na posredan način povećanjem ljudskog znanja, sticanjem kulturnih navika, povećanjem racionalnosti i efikasnosti.

Ko je danas protiv kulture? Pre svega birokrat koji istupa u ime masa i nameće se kao njihov jedini autentični tumač. Na taj način on čuva svoj monopol društvene moći. On instinktivno oseća da kulturu ne treba razvijati, jer se bez kulture lakše vlada.

Profesor Svetozar Stojanović je govorio o raspodeli u socijalizmu. Jasno je da osnovni princip raspodele u socijalizmu može biti samo raspodela prema rezultatima rada. Međutim, u jednom organizovanom društvu i privredi mora se uzimati tržište kao merilo proizvodnih rezultata i tu nastaje problem odnosa između raspodele prema uspehu na tržištu i raspodele prema rezultatima rada.

Taj rascep pokazuje postojanje eksploatacije, pogotovo u uslovima monopola. Kako socijalističko društvo mora ne samo da ukida nego i da sprečava eksploataciju, nameće se potreba uvođenja solidarnosti. A solidarnosti nema bez principa raspodele prema potrebama.

Reč je o različitim društvenim fondovima u kojima čovek participira nezavisno od rada: za školovanje, medicinsku i dečju zaštitu, za kulturu itd. Na njih, ma koliko bili minimalni u poređenju sa stvarnim potrebama, čovek ima pravo naprosto kao ljudsko biće i u jednom siromašnom socijalističkom društvu. Time priznajemo da smo svi jednaki i da svi jedni prema drugima imamo obaveze.

Profesor Nikola Milošević je rekao da svaka porodica ima jednog pretka koga ističe i jednog koga skriva. Predak koga mi ističemo je Marks a predak koga skrivamo je Pisarev. Čuvena je dilema Pisareva „čizme ili Šekspir"? Pisarev se opredelio za čizme a ne za Šekspira i danas u našem društvu kao da se ta dilema opet postavlja. Birokratski aparat naginje prema čizmama pravdajući to unapređenjem ekonomije. Milošević ističe da se ovakva dilema po pravilu postavlja onda kad jedna ekonomija ne pokazuje dobre rezultate.

Nemoguće je ne postaviti pitanje kakve nam to čizme umesto Šekspira nudi naš birokratski aparat? Čovek bi se možda za ljubav nekih dobro napravljenih čizama i odlučio protiv Šekspira, ali ovde se radi o pohabanim i otrcanim čizmama. Razlika između Pisareva i naših utilitarista je u tome što Pisarev nije bio licemeran, nego je otvoreno i drastično postavio dilemu „čizme ili Šekspir" i opredelio se za čizme.

Naši savremeni utilitaristi brižno kriju Pisareva kao pretka, ali sprovode njegove ideje zaklanjajući se iza Marksa. To je zato što je u međuvremenu kultura stekla izvesnu autonomiju, pa se ne može otvoreno, na „azijatski" način, ići protiv njenih vrednosti. Oguda licemerje naših savremenih utilitarista i napor da se sakrije Pisarev kao predak.

Profesor Miladin Životić se suprotstavio jednostranom ekonomizmu, zato što bi on vodio ka premeštanju ciljeva naše Revolucije. Revolucija je počela sa nekim osnovnim zahtevima humanizma: za ljudskom jednakošću, za oslobađanjem ljudske ličnosti. Zato kulturu treba tretirati kao konstitutivni elemenat društva a ne kao ukrasni dodatak koji je moguće nakalemiti onda kad društvo postigne materijalno bogatstvo. Eliminisati kulturu iz društvenog razvoja značilo bi živeti u uslovima Hakslijevog „Hrabrog novog sveta" ili Orvelove „1984" ili Ćosićeve „Razistorije".

Samo prožimanjem kulture i ekonomije moguće je ostvariti Marksovu viziju podruštvljenog čovečanstva. Eliminacijom kulture počinje na svim planovima da se nameće mediokritetstvo, koje crpi glavnu snagu iz funkcija koje pojedinci vrše a ne iz duhovne moći. Zato birokratiji pogoduje masovna, stereotipna, dosadna, bezlična kultura sa praznom razonodom, jer birokratija može da se nametne samo u uslovima bezličnosti, samo u uslovima standardizacije ljudske svesti.

Mi danas živimo u jednom svetu koji nasleđujemo iz prošlosti, koji nismo radikalno izmenili revolucijom, u rasponu između ideala te revolucije i mogućnosti za njeno ostvarenje koje nam stvarnost pruža. U savremenom industrijskom društvu čovek postaje dodatak mašini, on više ne živi, kako bi to Fridman rekao, u prokletstvu „Zarađivaćeš hleb svoj u znoju lica svog", ali živi pod prokletstvom „Zarađivaćeš hleb svoj u tugi i dosadi".

Čovek koji je dodatak mašini je čovek koji postaje neurotik, i to širenje neurotičnog sindroma je jedna od najkarakterističnijih osobina savremenog čovečanstva. Potrošač - hedonist - u stvari nije srećan jer se u najrazvijenijim zemljama zapaža najveća izgubljenost, zapažaju se najširi oblici neuroze savremenog čoveka. Prema tome, da li kultura ili ekonomska efikasnost lažna je dilema birokratije koja ide van osnovnih intencija socijalističkog humanizma.

Političku ocenu Leskovačkog sastanka dao je Dobrica Ćosića. On je rekao je na Sastanku ubedljivo branjena koncepcija socijalističke kulture. Podsetio je da je prvi srpski intelektualac koji je programski govorio o problemu moderne civilizacije u Srbiji i na ovome tlu upravo bio rodonačelnik naše socijalističke misli Svetozar Marković.

Za nas je sudbonosno pitanje da se front kulture u ovoj zemlji proširi, da pokrije sav naš prostor i da konačno i mi nađemo svoje mesto u svetskoj kulturi ne samo potrošačkim odnosom nego i stvaralačkim. Danas se ne može izvršiti nijedan veliki zadatak u civilizovanju zemlje ako se sva inteligencija ne stavi u aktivni, široki stvaralački front. Sudbina kulture i civilizacije našeg naroda u mnogim vidovima se odlučuje u malim gradovima. I u Leskovcu, naravno!

Međutim, samo nekoliko dana posle Leskovačkog sastanka došlo je do radikalne promene političke ocene ovog skupa! Tako je Skup proglašen opozicionim, čak neprijateljskim! Isti oni ljudi od kojih Voja Krasić nije mogao da uđe u skupnu fotografiju sa Ćosićem, sad su postali glavni kritičari Sastanka! Glavni napad na Skup došao je od organizacije Saveza boraca, „čuvara revolucije", koja je u Leskovačkom sastanku videla negiranje svoje Revolucije.

Učesnici Skupa proglašeni su reakcioinarnim elementima, neprijateljima socijalizma, stranim plaćenicima itd. (Isti arsenal političke diskvalifikacije primenjuje se i danas!) Ovakav stav je podržao Savez komunista, organ Partije Komunist je Skup proglasio kontrarevolucionarnim, a njegove učesnike, beogradsku filozofsku grupu praksisovaca neprijateljima socijalizma. Ova grupa, kojoj će se pridružiti i Ćosić u maju 1968. godine, biće glavni problem Titove Jugoslavije narednih trideset godina.

U samom Leskovcu za glavnog krivca leskovačke političke diverzije proglašen je časopis Naše stvaranje. Kao, Redakcija je pozvala „filozofe" bez znanja Partije, podmetnula ih kao kukavičje jaje. A u Redakciji, glavni urednik Tomislav N. Cvetković, pregovarač sa nama u Prokuplju, inače koautor sa jednim političarom „Crvenog Leskovca", uspeo je da se izvuče i prilepi uz Partiju, a kao glavni krivac označen je drugi pregovarač u Prokuplju, novinar Naše reči i književni kritičar u Našem stvaranju, Nikolaj Timčenko.

On je, uz pomoć člana Redakcije profesora Dušana Stošića doveo u Leskovac filozofe i samim tim izmenio prokupački dogovor. Sledile su kazne, Dušan Stošić je isteran iz Partije, a Nikolaju Timčenku (nije bio član partije) je zabranjeno da piše u Našoj reči (gde je bio zaposlen), pa je do kraja radnog veka ostao korektor u listu. U Prokuplju nije otvoren slučaj Voje Krasića.