Pogled iz Moskve

Da li je Amerika, rodno mesto moderne demokratije, totalitarna država (2)

Lažiranje terorističkog napada

Govoriti o virtuelnim državnim udarima je vrlo teško. Prvo, teško je razgovarati o nevidljivim stvarima, jer pojedinac ima tendenciju da odmah poriče ono što mu nije očigledno. Ali, čak i ako ove nevidljive promene uspemo da zabeležimo, teško je povezati ih, često je nemoguće reći šta i ko stoji iza svega i gde će to dovesti, jer anonimni zaverenici ne održavaju konferencije za štampu, ne objavljuju svoje ciljeve i ne pišu memoare. Međutim, danas možemo razgovarati o modnom trendu virtuelnih udara. Novinar Aleksej Kungurov i sociolog Boris Smokoljnik razmatraju ovo pitanje

Pišu: Aleksej Kungurov, Boris Smokoljnik

Od Proničeva sam dobio informaciju da dolazi Aušev, s kojim su teroristi navodno pristali da razgovaraju. Nije me zanimalo ko je poslao Auševa, za mene je glavna stvar bila puštanje dece i drugih talaca. Ja, Proničev i Anisimov smo se sreli s njim čim je stigao. Potvrdio je spremnost da uđe u školu. Gucerijev M., koji je stigao ranije, takođe je bio s nama. Aušev je gotovo odmah krenuo u školu. U školi nije ostao dugo, oko 40 minuta. Po dolasku, predao je dvostruko presavijen dupli papir, koji je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa. Kratko sam ga pogledao. Iznad je bio arapski natpis, a zatim je išlo obraćanje predsedniku Vladimiru Putinu sa „ti": da se zaustavi rat u Čečeniji, da se povuku trupe i da se Čečenija uvede u ZND.

Bile su tu neke nedovršene fraze: „Ostajemo u zoni rublje, uspostavićemo red na Kavkazu." To pismo je potpisao Basajev, ali se navodi samo njegovo prezime. Shvatio sam da je tekst napisan u žurbi, možda i pre Auševog dolaska, ali sigurno u školi, jer je papir bio iz sveske."

I na kraju, koji su bili motivi „terorista"? Očigledno je da nisu mogli uzeti taoce uz ličnu inicijativu? Čečenskom narodu, ako su otmičari zastupali njegove interese, to nije obecavalo ništa osim štete. Samo totalni idiot može računati da takvom akcijom privuče simpatije svetske zajednice opsednute borbom protiv terorizma.

Kremlju je bilo korisno da čečenske separatiste predstavi zlobnim krvnicima, kako bi skrenuli pažnju sa dosadnih optužbi za kršenje ljudskih prava na Kavkazu.

U Beslanu je zaplet ličio na događaj „Nord-ost". Isto tako, nikom poznati napadači, za koje se ne zna odakle su došli, koga predstavljaju i šta žele. Baš kao u Moskvi 2002. godine, snage bezbednosti nisu poželele da saznaju ko stoji iza svega ovoga, jer su pobile sve „teroriste".

Na Dubrovki je to učinjeno potpuno svesno, jer da je preživeo bar jedan napadač, trebalo bi sprovesti istragu i suditi mu, a protiv mrtvih se ne vodi krivični postupak. Nema suđenja - nema nepotrebne buke.

Doduše, u Beslanu je jedan napadač - Nurpaši Kulajev - navodno uhvaćen živ, pa čak i osuđen, ali nije teško shvatiti da je sve bilo namešteno i da je taj tip igrao ulogu teroriste za publiku. Naime, baš tako su ga doživljavale žrtve koje su učestvovale u procesu. Na sudu nije rekao apsolutno ništa što bi moglo razjasniti ono što se dogodilo, a tužilaštvo nije pokušalo da insistira na tome da kaže istinu.

Suprotno tome, davao je svedočenja koja su bila od koristi FSB-u - na primer, tvrdio je da se eksplozija u sportskoj sali desila zato što je snajperista specijalnih snaga ubio teroristu koji je držao prst na okidaču. Niko od preživelih talaca ne potvrđuje ove informacije, štaviše, oni tvrde da je bombaš bio u mrtvoj zoni za snajperiste, što je potvrđeno i tokom rekonstrukcije događaja u istrazi.

Mnogi svedoci primećuju neobičnosti u ponašanju Kulajeva - on se držao podalje od terorista, nije imao oružje sa sobom, nije pokušao da pobegne bilo gde, zapravo ga je spasio talac - nastavnik fizičkog vaspitanja, koji ga je izgurao iz sale kada je tamo počeo požar.

Stil ovih predstava povezan je na taj način da u oba slučaja snage bezbednosti nisu pokušale da evakuišu stanovnike zgrada koji se se nalaze u području specijalne operacije. Ovo nije samo greška - to je grubo kršenje osnovnih aksioma sprovođenja ove vrste operacija. Da su pravi teroristi zauzeli pozorište na Dubrovki, a da je sportska sala zaista bila minirana, kao što se tvrdilo, onda bi u slučaju eksplozije susedne zgrade lako mogle da budu oštećene - talas bi izlomio stakla na prozorima, a oštri komadi bi mogli naneti povrede stanovnicima zgrada sa strane Doma kulture.

Čim operativni štab nije evakuisao ljude, znači da je unapred znao da „teroristi" nemaju eksploziv. Možda će neko ponuditi drugo objašnjenje?

U Beslanu, snage bezbednosti ne samo što nisu očistile područje specijalne operacije, već su iz nekog razloga dozvolile neposredno uoči napada da se tamo pojavi gomila uzbuđenih lokalnih dobrovoljaca. Ovo je nezamislivo grubo kršenje elementarnih pravila - na liniji vatre ne smeju biti ljudi sa strane, posebno naoružani, posebno oni koje bi mogli pomešati sa „teroristima". Ali ta „greška" namerno je napravljena, kasnije su dobrovoljci bili okrivljeni za „spontani napad", kao i za činjenicu da su se navodno obračunali sa svim militantima.

Međutim, rukopis pravih terorista upadljivo se razlikuje od stila režisera iz Lubjanke. Razmotrite barem čuveni napad Basajeva na Budjonovsk. Imao je motiv - osveta zbog rodbine nastradale pod bombama. Stoga ne iznenađuje njegova želja da se osveti pilotima - svi zarobljeni vojnici helikopterskog puka stacioniranog u gradu su bili ubijeni. Basajev nije krio svoje ciljeve, niti činjenicu da je bio ovde po nalogu predsednika Ičkerije Džohara Dudajeva. To jest, Basajev se može smatrati zvaničnim predstavnikom separatista, ovlašćenim za pregovore sa suprotstavljenom stranom. I Basajev nije iznosio fantastične zahteve, već je svom snagom tražio pregovore.

Kremlj je u početku bio potpuno nezainteresovan da se uključi u dijalog sa napadačima i čak je pokušao da isprovocira masakr slanjem specijalnih snaga na operaciju, bez sprovođenja odgovarajuće pripreme. Napad je propao, što je izazvalo brojne žrtve među taocima, Basajev nije podlegao provokacijama, a zvanične vlasti Ruske Federacije i sam premijer Černomirdin, morali su se poniziti do pregovora sa Basajevim. Basajevljevi zahtevi bili su sasvim razumni, njegovo ponašanje je bilo potpuno adekvatno (naravno za teroriste).

Putinova vlast na početku njegovog predsedništva bila je najverovatnije dekorativna. Mada, za Rusku Federaciju to je skoro tradicija. Godine 1997. poslanici Državne dume, zabrinuti što je Jeljcin nestao i dugo se nije pojavlivao u javnosti, postavili su pitanje o proveri čoveka koji se predstavljao kao predsednik Ruske Federacije, u cilju identifikacije njegove ličnosti, budući da Jeljcin, kakav je bio pre 1996. godine uopšte nije ličio na tog čoveka. Naravno, garant Ustava dosta je pio, uzimao je jake lekove, imao operaciju na srcu, što nije uticalo na njegov izgled na najbolji način, ali to je teško moglo promeniti oblik lobanje. Ko se pretvarao da je Jeljcin ostalo je nepoznato, jer za postupak provere nije bilo dovoljno glasova. Prema tome, za retke televizijske nastupe odgovarao je i dvojnik - prosečan čovek nije bio toliko inteligentan i pronicljiv. Zvanični Kremlj kao da nije primećivao brojne publikacije u medijima, uključujucii i stranu štampu, gde se pričalo o zameni Jeljcina i postavljalo pitanje gde je pravi. Može se samo nagađati ko je vladao državom uz virtuelnog Jeljcina.

Za one koji su zainteresovani za ovu prevaru mogu preporučiti istraživanje Jurija Muhina „Jeljcinov kod", koji je sakupio i analizirao stotine činjenica koje svedoče o činjenici da je prvi virtuelni puč u Rusiji izvršen još 1996. godine, kada je mrtvi predsednik uspeo da pobedi na izborima. Moguće je da je Muhin grešio i Jeljcin je bio živ nakon 1996. godine. Ali to ne uklanja glavno pitanje - ko je vladao zemljom tokom poslednjeg mandata Jeljcina, kada se taj konstantno nalazio u bolničkom krevetu (u ovom slučaju je igrao ulogu u javnosti).

Virtuelni državni udar u oktobru 2002. godine nije usmeren lično protiv Putina, već protiv grupe („porodice") koja je njime rukovodila. Sama marioneta - Putin je ostala ista i ništa se nije promenilo u glavama ljudi, ali su se zapravo promenile vođe. Specijalnu operaciju Beslan su osmislile vođe kao sledeći korak da ojačaju svoju moć. Lutka Vovočka izgovorila je zapamćene reči, kako je trebalo i kada je trebalo - 10 dana nakon krvavog kraja. Ako pogledamo suštinu, glavno pitanje je bilo ko će deliti naftni budžet. Regionalne elite su zatražile svoj deo kolača, ali su dobile šut. Današnje proporcije u budžetu su takve da se u federalnom (reč „federacija" u ovom kontekstu zvuči kao podsmeh) budžetu koncentriše oko tri četvrtine ukupnog budžeta Ruske Federacije, što je delimično rezultat uspešne predstave u Beslanu.

Pretpostavljam da neko od vas već komentariše da su to gluposti i da jedino čovek koji uzima jaku drogu može da lupeta da je veliki i grozni Putin samo lutka i da su deca u Beslanu ubijena zbog uticaja na guvernerski korpus. Nažalost, ovo nije glupost. Treba samo da shvatite zakone žanra. Ako se organizuje predstava, nekome je obavezno potrebna. Svrha predstave je pokoriti masovnu svest njenom uticaju, uzeti je pod kontrolu. Onaj koji kontroliše masovnu svest je onaj koji ima stvarnu vlast. Čovek paralizovan strahom potpuno gubi moć. Isto se odnosi i na društvo u celini. Samo podstičući strah može da se njime manipuliše po sopstvenom nahođenju. Motiv „virtuelnih napadača" sasvim je jasan - ovde se radi ne o velikom, već o ogromnom novcu. Postoji li moralna granica koju ološ neće preći kad je u pitanju milijarda dolara? A ako govorimo o 100 milijardi....

Činjenicu da je u Beslanu i na Dubrovki bila samo predstava, ili bolje rečeno realiti šou, nema potrebe dokazivati razmišljajućem čitaocu. Samo jedna stavka, koju je ubacila državna propaganda, da je kroz ventilacioni sistem pozorišta na Dubrovki u salu sa taocima bio pušten gas za uspavljivanje zvani fentanil u potpunosti otkriva lažljivce.

Apsolutno je tačno da to nije mogao biti fentanil, jer ova supstanca ne može biti u gasovitom stanju, već se koristi kao anestezija samo u alkoholnim rastvorima (praktično se ne rastvara u vodi). Možete li zamisliti šećer ili so kao gas? Ista je stvar sa fentanilom. Fentanil inhibira disanje, gotovo do zaustavljanja, izaziva spazam respiratornog trakta. Takođe usporava rad srca, izaziva mučninu i povraćanje. Može da uzrokuje grčeve u jetri, zadržavanje urina i stolice, strabizam. Prema rečima spasilaca, taoci su, naprotiv, imali spontano pražnjenje creva i mokrenje, pa simptomi trovanja ukazuju na upotrebu potpuno drugog otrovnog materijala.

Što je najvažnije, apsolutno je nemoguće objasniti ubrizgavanje gasa kroz ventilacioni sistem u salu zgrade koju su navodno napali teroristi. Kao i u slučaju rušenja tržnog centra, zakoni fizike se ovde uopšte ne primenjuju. Bilo koji gas je lakši od vazduha ili teži. Samo gas koji je teži od vazduha može se pumpati kroz ventilaciju, u protivnom bi se veći deo skupio pod plafonom, što bi oslabilo uticaj na ljude u sobi. Ali da bi se teški gas raspršio relativno ravnomerno po ogromnoj sali, potrebno je stvoriti veoma moćnu cirkulaciju vazduha, jer će se u protivnom blizu ventilacione instalacije brzo formirati smrtonosna koncentracija gasa, a njegov efekat se skoro neće osećati u ostatku sale. Osim toga, pod u sali je zakošen, tako da bi se gas u svakom slučaju spustio ka sceni, gde bi se brzo formirala smrtonosna koncentracija. Ventilacioni uređaji u velikim prostorijama imaju jednu karakterističnu osobinu: pošto je vazduh u zgradi u zimskoj sezoni mnogo topliji nego na ulici, u sistemu se stvara takva cirkulacija da se vazduh kreće iz sale prema spolja, a ne obrnuto. Obrnuto ubrizgavanje vazduha može se izvršiti samo na silu, odnosno uključivanjem ventilatora. Ali kako se to može učiniti, još i tajno?

Činjenica je da se otrovni gas koristio u takozvanom napadu na pozorište. Takođe, nema sumnje u to da je delovao na sve taoce u isto vreme. To potvrđuje da je sistem za raspršivanje gasa montiran unapred. Usput, „teroristi" su dovukli veliku bocu sa sobom, smestivši je među ljudima, za koju se ispostavilo da je prazna. Pa zašto su donosili tako tešku bocu? Moguće je da je to bio jedan od alata napada gasom. „Teroristi" su tačno znali za predstojeću akciju, pa su decu unapred smestili na gornjem nivou, kako ne bi umrla od predoziranja, jer je za dečiji organizam doza bila prevelika. Prema rečima talaca, kada je gas počeo da ulazi u salu, „teroristi", umesto da viču „Allahu Akbar" i aktiviraju eksplozije, smirivali su taoce, savetovali ih da pokriju lice odećom i da ne udišu duboko.

Takođe je nemoguće objasniti činjenicu zašto su pripadnici specijalnih snaga upucali uspavane teroriste, nijedan nije preživeo. Da li zaista istrazi nije bilo zanimljivo ispitati uhapšene zlikovce, da bi se utvrdilo po čijoj naredbi su izvršili zločin veka? Objasnili su tako, da su se na taj način osigurali kako se niko od bombaša ne bi slučajno probudio i razneo sebe. Iako su militanti bili i u drugim prostorijama Doma kulture, svi su bili ubijeni. Iz nekog razloga se desilo da čak nema ni ranjenih među „teroristima", mada je obično odnos ubijenih i ranjenih u bici 3:1. A među pripadnicima specijalne jedinice uopšte nije bilo gubitka, mada su mediji izveštavali da su militanti van pozorišne sale pucali s očajem osuđenih. Prilikom čišćenja zgrade, gubici one strane koja napada i vrši čišćenje moraju biti najmanje tri puta veći od gubitaka protivnika. Teško ćete naći sličan slučaj napada bez gubitaka u istoriji.

Čitavu ovu apsurdnu situaciju lako možemo objasnitii, ako pretpostavimo da je uzimanje talaca od početka do kraja bilo organizovano specijalnim službama. Napad je simuliran, a taoci su uspavani (mnogi zauvek), da ne bi videli kako se menja scenografija. Ljudima su prikazali umetnički razmeštene leševe sa rupama od metaka i uredno postavljene flaše od konjaka. Tela su verovatno bila uvezena iz Čečenije, jer tamo nije nikakav problem da se nađu tri desetine leševa. A gde su nestali televizijski „teroristi" niko ne zna.

Postoji još jedna, čak i verovatnija verzija, prema kojoj su ljudi koji su glumili teroriste zapravo bili ubijeni tokom napada. To potvrđuje činjenica da je pogubljenje nekih „militanata" bilo izvršeno već na ulici, jer su, verovatno, neke u gužvi pomešali sa onesvešćenim taocima. „Íîâay aaçaoa" je svojevremeno objavila snimke na kojima se prikazuje pogubljenje „teroriste". Vlasti nisu smatrale potrebnim da odgovore na pitanja koja su upućena od strane ovih sveruskih novina.

Još jedna misterija „Nord-osta" - niko još uvek nije precizirao broj talaca. Poznat je broj žrtava, a ostali bi trebalo da butu ispitani u sklopu istrage, pa nije teško dati ukupan broj talaca. Međutim, u prvoj sedmici nakon završetka dešavanja, broj nestalih dostigao je 80 ljudi, a odstupanja u ukupnom broju talaca, koja su objavljivali službenici, bila su 150-200 ljudi. Izgleda da je tokom namerno stvorene gužve njih neko razvrstavao i evakuisao na različite načine.

Logično je samo ako je zadatak odvojiti od ukupne mase „teroriste" i njihove pomoćnike, koji su igrali ulogu talaca. Takvi saradnici su neophodni za kontrolu ponašanja velikog broja talaca, kako bi ispitali njihovo raspoloženje i sprečili neželjene ekscese. Nisu valjda bez razloga „militanti" raspoređivali taoce na poseban način, mada u čemu je razlika ko gde sedi?

I, na kraju krajeva, ko će da mi kaže kako je završena istraga ovog terorističkog napada veka? Apsolutno nikako! Na isti način, istraga se pokazala potpuno nemoćnom u istraživanju događaja 11. septembra 2001. godine u Njujorku. U Beslanu su se specijalne službe bavile samo doslednim brisanjem tragova zločina, što je izazvalo negodovanje stanovnika koji su sprovodili sopstvenu istragu. Takođe, istraga nije dala jasne rezultate u slučaju eksplozije u zgradama u Moskvi i Volgodonsku. Neuspešan pokušaj eksplozije u stambenoj zgradi u Rjazanju zvanično je proglašen za vežbu, ali iz nekog razloga je pokrenut krivični postupak zbog tog slučaja, a onda su materijali postali poverljivi.

Čini se da bi se šefovi specijalnih službi, koji nisu otkrili organizaciju takvog užasnog zločina kao što je napad terorista i otmica nekoliko stotina talaca pet kilometara od Kremlja morali upucati ili barem podneti ostavku, ali direktor FSB-a Patrušev dobija nagradu - titulu Heroja Rusije. Posle Beslana je opet sledilo demonstrativno nagrađivanje krivih (bezbednosnih zvaničnika, koji su propustili da spreče organizaciju zločina) i kažnjavanje onih koji nisu umešani (guvernera Dzasohova, koji se, navodno, loše borio protiv međunarodnog terorizma). To izgleda potpuno apsurdno ako se zvanična verzija događaja smatra istinitom. Ali se sve vraća na svoja mesta, ako pretpostavimo da su terorističke akcije deo predstave specijalnih službi.

Recimo, ono što se dogodilo u pozorištu na Dubrovki je mutna priča (navodno je neki tajni gas uspavao sve svedoke i niko ništa nije video). Ali krvavi nastup u Beslanu dogodio se pred očima stotina gledalaca koji su videli kako tenkovi granatiraju školsku zgradu, u kojoj su se još uvek nalazili taoci - deca, a uništeni zidovi su na vreme fotografisani (slike su priložene uz materijale slučaja). Osim toga lokalno stanovništvo pronašlo je na lokacijama federalnih snaga „RPO-A Šmelj", što se smatra materijalnim dokazom da požar u sportskoj sali škole nije bio rezultat bombaškog napada „terorista". Čak su i vrlo lojalni režimu mediji pisali da istraga ne istražuje zločin, već sklanja dokaze, a među stanovnicima Beslana malo je verovatno da ćete naći bar jednu osobu koja veruje da se slučaj dogodio upravo onako kako kažu zvanična lica.

Materijali beslanskog slučaja su postavljeni na internet. Treba biti potpuni idiot da se nakon njihovog proučavanja ne zaključi da su taj teroristički napad izvele specijalne službe, da je usled korišćenja bacača plamena od strane specijalnih snaga nastradalo nekoliko stotina dece i njihovih roditelja. Međutim, desetine miliona ljudi i dalje posmatraju sve „crno-belo". Šta da radimo, virtuelna stvarnost je mnogo realnija za većinu stanovništva od fizičkog sveta koji ih okružuje.

U ovom slučaju je ponašanje roditelja koji su izgubili decu tokom ove tragedije vrlo simptomatsko. Bili su u blizini, sve su sami videli i čuli, prikupili su mnogo dokaza protiv stvarnih ubica, dali su dosledna svedočenja na sudu, ali i dalje nastavljaju da mrmljaju: „Kažite nam istinu, kažite nam istinu!". Ispada da ono što su videli svojim očima za njih nije tačno. Očigledno je da Putin treba da se javi na TV-u i kaže da je napad organizovao Patrušev, a onda je ometao istrage.

Stvar ovde nije toliko u gluposti koliko u kukavičluku. Uzmite taoce „Nord-osta" koji su sami proveli istragu „terorističkog napada" u pozorištu na Dubrovki. Ono što su videli i čuli, dokumenti koje su prikupili i analizirali u svom izveštaju „Nord-ost - nedovršena istraga", sasvim je dovoljno da se izvuku apsolutno konkretni zaključci, da su čin masovnog ubistva organizovale specijalne službe. Ali iz nekog razloga, oni kategorički ne žele donositi nikakve zaključke, čak i na neki način ističu nepotpunost svoje istrage: kažu, dopustimo drugima da donose zaključke, a mi se ograničavamo na retorička pitanja.

Čega se plaše? Da ih sve nečujno uguši FSB? Ne, oni se plaše odgovornosti. Uostalom, ako okrive FSB za smrt njihovih prijatelja i dece, a oni nakon toga ništa nisu učinili, to bi značilo da pravi zločinci nisu kažnjeni, a oni se nisu osvetili za smrt voljenih. Njihova krivica je ono što se kasnije desilo u Beslanu. Jer su svi znali istinu, ali nisu učinili ništa. Stoga, ne primećivati ili ne razumeti očigledne stvari je svestan, komforan stav uplašene mase.

Dok biomasa koja sačinjava biračko telo Ruske Federacije bude toliko bespomoćno glupa i uplašena, virtuelni preokreti - predstave koje imaju snažan uticaj na psihu mase - biće uspešni, a tehnologije upravljanja populacijom uz pomoć krvavih realiti šoua će se razvijati. Ovaj alat će koristiti u borbi za vlast klanovi koji se međusobno nadmeću. Ko efikasnije utiče na masovnu svest, taj nameće svoju volju masama i ima stvarnu moć u svojim rukama. Vidljive promene u sistemu državne vlasti ne moraju da se dogode. I posle Beslana većina guvernera ostala je na svojim mestima. Ali njihov se status drastično promenio. Ako su ranije bili poput suverena u svojim ulusima, sada su se pretvorili u imenovane zvaničnike koji su primorani da kleknu pred carom, kako bi im dozvolio, da se hrane u njihovom rodnom ulusu. Ista stvar je i sa regionalnim budžetima, ranije su se guverneri ponašali kao vlasnici, a sada su primorani da mole Moskvu za subvencije.