Esej

Građanski rat u Srbiji u četničkom ogledalu (4)

Ubijali su i očeve, po nalogu Partije

Građanski rat u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu je najveća tema srpske literature. I svm sam učestvovao u „razradi" ove teme: kao profesor predavaio sam đacima Književnost NOB-e, isključivo sa partizanske strane, jer je četnička strana bila strogo zabranjena; kao pisac usudio sam se da sagledam i drugu stranu medalje, odnosno da uvedem četnike u literaturu („Arizani", „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", „Crni dani Rake Drainca"). Trebalo je da prođe tri i po decenije od pojave etabliranih Ćosićevih "Deoba", da bi se literarna slika o četnicima i partizanima izmenila. Dok Ćosić ruži četnike, pojaviće se pisci koji grde partizane. Napisan je, dakle, Anti-Ćosić! U ovaj odeljak svrstao sam četiri pisca, koji daju negativnu sliku o partizanima. To su: Ljubomir Simović, "Užice sa vranama" (1996); Milovan Danojlić, "Oslobodioci i izdajnici" (1997); Žarko Komanin „Gospod nad vojskama" (2001) i Miloslav Samardžić, "Borački krš" (2007).

Ivan Ivanović

Tek kad Hitler napadne Sovjetski Savez, komunisti se okreću protiv italijanskog okupatora. U Crnoj Gori, tradicionalno bliskoj Rusiji, komunistički pokret nailazi na pogodno tle. Komunisti se spremaju za revoluciju i kreću sa likvidacijom klasnog neprijatelja. „Naređenje za likvidaciju potecijalnih neprijatelja donio je u Crnu Goru Milovan Đilas, delegat Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Traženo je da se svi sumnjivi ljudi i potencijalni neprijatelji revolucije likvidiraju što prije. A to su ugledni ljudi, profesori, učitelji, popovi, oficiri, bogati seljaci, finansi i službenici dotadašnjeg režima." Ubijaju i svoje, one koje označavaju kao trockiste.

Dolazi do podele u narodu. Komunisti drže zborove i na njima čitaju proglase u kojima pozivaju narod u borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. Pod izdajnicima podrazumevaju sve one koji ne podržavaju njihovu revoluciju. U Pelinovu je glavni agitator Matija Mrkić. „Crnogorski narode, poziva te Komunistička partija da pod zastavom Marksa, Engelsa i Staljina pođeš putem naroda Sovjetskog Saveza, koji su kroz socijalizam zauvijek odstranili besposlicu i glad i ostvarili srećan i zadovoljan život!", govori on na zborovima.

Po Pelinovu se u isto vreme pročulo o grupi oficira pod vođstvom pukovnika Draže Mihailovića na Ravnoj gori u Srbiji. Jakov Rujanić odluči da se poveže sa tom grupom. Sa grupom oficira učestvovao je u stvaranju organizacije Za zaštitu naroda Crne Gore. Na zborovima su se oficiri sudarali sa komunistima. U Lijevoj rijeci oficiri organizuju organizaciju Gvozdena ruka za sprečavanje komunističke opasnosti. Jakov Rujanić je dobio Dražinu poruku: čekati i dobro se pripremiti pre napada na okupatora. Ispoveda se ocu: „Meni su teži komunisti nego okupator. Odriču se i Boga i ubijaju Boga. Partija im je sve zamijenila. Njima su važniji Lenjin i Staljin, nego Sveti Petar Cetinjski ili vladika Rade. Njima je važnija Sovjetska Rusija, nego rođena zemlja".

Ipak, 13. jula zapucale su ustaničke puške na Virpazaru. Četnici i komunisti zajednički osvajaju Danilovgrad. Između Jakova i Matije dolazi do sukoba oko zastave: Jakovljeva je trobojka a Matijina crvena! Međutim, vlast uspostavljaju sami komunisti!

U borbi za Spuž gine Jakovljev brat Branko. Jakov Rujanić shvata da je ustanak preuranjen i nepripremljen. Takav ustanak ubrzo propada.

Komanin dalje opisuje komunističke likvidacije značajnijih ljudi. U Pelinovu u kući Jovana Rujanića sklonio se brat Jovanove žene Rade Kostanić, doktor prava sa Sorbone. U Parizu je napisao knjižicu „Sotona ili preteča revolucionara", zbog toga su ga komunisti stavili na spisak za likvidaciju. Jakovljev brat Vladimir, komunista, dobija naređenje da ga privede u štab. U partizanskom štabu Rada su tri dana ispitivali i mučili, onda su ga odveli do Đavolje jame i polumrtvog bacili u ambis. (Aluzija je očigledna na slučaj Živojina Pavlovića u Užicu.) Zatim ubijaju popa Blaga Rujanića i bacaju ga u jamu.

Partizanski štab u Pelinovu kojim rukovodi Matija Mrkić privodi i ubija sve njemu sumnjive ljude, zvane reakcionari, petokolonaši i kulaci, ali i učitelje i sveštenike. Đavolja jama se puni.

Istovremeno, Jakov Rujanić organizuje grupu nacionalista i stavlja je pod komandu Baja Stanišića i Pavla Đurišića, koje je Draža Mihailović odredio da pripremaju vojnu organizaciju u Crnoj Gori. Stvara se Jugoslovenska vojska u otadžbini: njeni vođi u Crnoj Gori su Bajo Stanišić (bio u zajedničkom štabu Trinaestojulskog ustanka), Jakov Jovović (poručnik koji je 27. marta u ime kralja pročitao preko radija objavu o državnom udaru), Đorđije Lašić, Pavle Đurišić. Komanin tu smešta i Jakova Rujanića.

Komunisti nastavljaju sa likvidacijama značajnijih ljudi. „Tih dana se u Pelinovu čulo da su komunisti u Gornjem polju, iznad Nikšića, strijeljali dva brata Tadića, zato što su glavarski sinovi." (Reč je o braći Tadić, partizanima, osuđenim na smrt i streljanim pred strojem zato što su odbili naredbu štaba da ubiju svog strica. U stroju je kao partizan bio i njihov najmlađi brat Ljubomir Tadić, budući filozof i opozicionar, otac sadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.)

Vrhunac partizanskog zločina predstavlja ubistvo Mitra Mrkića, koga je ubio njegov rođeni sin Matija, zato što nije odobravao njegovu zločinačku delatnost. Matija je ubio oca iz pištolja i bacio ga u Đavolju jamu. „U Pelinovu, prvi put otkada ljudi pamte, sin ubi oca."

Komanin apostrofira ubistvo učitelja Spasoja Rujanića. (Žarkov otac se zvao Spasoje i bio je učitelj!) Kad je Matija Mrkić ubio svog oca, Spasoje je napisao pismo sinovcu Jakovu da zaštiti narod od partizana. Ovo pismo je palo u ruke Matiji, određena je trojka na čelu sa Vladimirom Rujanićem da likvidira svog strica. Učitelja Spasoja su uhvatili i bacili živog u bezdan Đavolje jame.

Crnogorci su komuniste prozvali jamarima. Taj „krvavi točak su pokrenuli Milovan Đilas, Moša Pijade i drugi čelnici komunističkog pokreta." (Narodni pevač Radovan Bećirović je tim povodom ispevao dvostih: Dođe đavo u vidu čoveka / te pred svakom kućom neko zaleleka!) Nastaju nova groblja, pasja groblja. „Ta su groblja prozvali pasjim, jer su iskasapljene Crnogorce sahranjivali plitko, na brzinu, te su ih paščad raznosila." Komanin nabraja jame: Pavlov bunar kod Šavnika, gde su bacani Drobnjaci; jama više Pridvorice, kraj reke Bukovice; jama Brkovača; jama Radovča iznad Spuža; pasje groblje u Lugu kraj Tare.

I Vladimir Rujanić je dobio zadatak da ubije oca! To su od njega zahtevali Partija i Revolucija! Jovan Rujanić je ubijen iz pištolja kod javorovog drveta iznad Đavolje jame. Po drugi put u Pelinovu sin ubi oca! „Komunisti ubijaju Boga, porodicu, naciju, sve tamane u ime nekakve revolucije i Partije. Ovo Pelinovo ne pamti", govori mudrijaš Pavle Mrkić, kome Komanin namenjuje ulogu narodnog filozofa.

Komunisti su Crnu Goru proglasili sastavnim delom SSSR-a. Na čelu im je Srbima nepoznati čovek po imenu Tito. Oni zavode „crveni teror, kojim su upravljali Tito, Moša Pijade, Milovan Đilas i ostali vjernici Komunističke partije". U narodu se šaputalo o krvavoj Drini, koja je valjala srpska tela, a Radovan Bećirović je ispevao distih: Drino, vodo, bar jedno stoljeće / S tebe Srbin vode piti neće. (Kad smo kod ovog pesnika, koga Crnogorci znaju napamet kao Njegoša, da kažem još ovo. Posle rata su mu komunisti poštedili život, ali su ga naterali da napiše pokajničku molbu. Radovan je to uradio distihom: Molim druga Tita i Mošu Jevreja / Da oproste što sam dosad bleja!)

Druga knjiga Komaninovog petoknjižja obuhvata godinu 1942. I u drugoj ratnoj godini komunistički zločini se nastavljaju. „Partizanski štabovi su brižljivo i nemilice sprovodili liniju Partije: u prvoj fazi Revolucije - uništiti klasne neprijatelje na vrijeme." U Pelinovu glavnu reč vodi Matija Mrkić. Njegov rođak Pavle (inače guslar, pravio je gusle), očito Komaninov favorit, koji je „sve promjene ljudi i vremena shvatao i razumijevao, ali na njih nije mogao da utiče", kaže da je to „neki novi Matija, iznjedren iz Partije, kao iz neke prividne i druge materice, izrastao je, preporođen, surov i čvrst". Vrhunac partizanskog zločina predstavlja naredba Milovana Đilasa da se spali četničko selo Ozrinići, blizu Nikšića. U takvoj situaciji četnici se organizuju protiv partizana. Jedini način je da se nagode s Italijanima protiv komunista. Da bi zaustavio boljševizaciju Crne Gore, njihov komandant Bajo Stanišić 6. marta pravi pogodbu s Talijanima protiv partizana.

Na partizanski teror četnici odgovaraju svojim terorom. „Po Crnoj Gori i Srbiji sada četnici sprovode svoju vlast i teror nad partizanskim porodicama i njihovim simpatizerima." Jakov Rujanić nije imao srca da strelja zarobljene partizane, već ih je predavao, po naređenju svoje Vrhovne komande, Talijanima. Italijani su vršili nad njima egzekuciju ili ih sprovodili u logore.

U trećoj knjizi (1943. godina) Komanin se više bavi istorijskim ličnostima i događajima. Krajem februara meseca, general Draža Mihailović je u selu Lipovu, između Kolašina i Sinjajevine, pripremio plan za odlučnu bitku s komunistima. Naredio je pukovniku Baju Stanišiću da pokrene crnogorske četnike put Jablanice i Neretve. Na jednom krštenju, verovatno u pripitom stanju, kritikovao je pred engleskim izaslanikom pukovnikom Bejlijem saveznike da ne uviđaju opasnost od komunizma. „Ovo je građanski rat, gospodine pukovniče! Ja moram raščistiti račune s partizanima! Englezi to znaju, ali neće da prihvate istinu! Englezi se bore do poslednjeg Srbina u Jugoslaviji!" I dalje: „Boljševizam je nosilac haosa. Sve razara, Boga, narod, državu, porodicu. Boljševizam je započeo ovu krvavu dramu pravoslavnog sveta. Komunistički vođa Tito je grobar srpskog naroda. Meni izgleda da to Englezima ne smeta". Razume se da je Bejli o ovome izvestio London, a Komanin smatra da će to konačno okrenuti Čerčila protiv đenerala Mihailovića.

Posebno poglavlje u Komaninovom pripovednju predstavlja bitka na Neretvi. Tu su četnici pretrpeli najveći poraz, a to su režirali Nemci. Naime, pošto je bilo aktuelno savezničko iskrcavanje na Jadransku obalu, Tito se (preko Vladimira Velebita, Milovana Đilasa i Koče Popovića) sporazumeo s Nemcima o zajedničkom napadu na saveznike, a da mu ovi za uzvrat omoguće obračun s četnicima, koji su prirodni saveznici Engleza. To se desilo na Neretvi: Nemci su omogućili partizanima da svim snagama udare na četnike.

Na Neretvi je posebno loše prošao bataljon kojim je komandovao Jakov Rujanić; bio je prepolovljen. Jakov je okrivio (u sebi, ne javno) Vrhovnu komandu da nije umela da vodi bitku. S druge strane, shvatio je da partizani poseduju borbenu strast i zanos, kakve nedostaju četnicima. U ratu pobeđuju fanatici. „Jakov je shvatio da su partizani, disciplinom, dobrom organizacijom i velikom propagandom, zaveli narodne mase i naglo i brzo popunjavali odrede novim borcima. Shvatio je da su komunisti, polako ali uporno, osvojili dušu naroda."

Posebno poglavlje zauzima smrt komandanta crnogorskih četnika Baja Stanišića. Kada je kapitulirala Italija, četnici su deset dana, od Dubrovnika do Ulcinja uzaludno čekali iskrcavanje Saveznika. Izgubivši nadu da će Saveznici otvoriti front na Jadranu, četnički štab za Crnu Goru, sa komandantima Bajom Stanišićem i Blažom Đukanovićem, smestio se u manastiru Ostrogu kod Nikšića. Ali Peta proleterska crnogorska brigada ih je tu iznenadila i opkolila. Tri dana i tri noći trajala je borba Bajovih četnika s partizanima, a onda je došlo do pregovora. Partizani su četnicima jemčili živote ako se predaju. General Blažo Đukanović je to prihvatio, ali Bajo Stanišić je dobro znao s kim ima posla. Bajo se zabarikadirao s dvojicom sinovaca i odlučio da se bori do kraja. Partizani su po kratkom postupku likvidirali predate četnike, s generalom Đukanovićem. Bajo se borio dok je imao municije, onda je junački poginuo sa sinovcima. Po Crnoj Gori se pronela priča da su partizani odrali kožu s mrtvog Baja Stanišića i tako ga zakopali.

Kad je Jakov Rujanić stigao na Ostrog, shvatio je da poraz prati njegov put i pokret kome pripada. Shvatio je da se rasula njegova porodica i njegov narod. Ali povratka nije bilo.

Četvrta knjiga (1944. godina) govori o promeni odnosa snaga u korist partizana, koje prihvataju Saveznici. Saveznici bombarduju gradove i omogućavaju partizansku pobedu. U bombardovanju Podgorice poginuo je komandant četničkih snaga Crne Gore Đorđije Lašić, na njegovo mesto, po naredbi Draže Mihailovića, postavljen je major Pavle Đurišić. Vojvoda Đurišić traži od Draže da se povuče prema Crnoj Gori i dalje prema Grčkoj. „Put u Grčku je naš jedini put." Jakov Rujanić je svestan da partizani pobeđuju, ne može da se načudi zašto „internacionalna ideja likuje nad ukorijenjenom nacionalnom idejom". Ali vrhovni četnički komandant odbija sugestiju komandanta Crne Gore, traži povlačenje u Bosnu.

Kao grom iz vedra neba je došao kraljev govor preko Radio Londona 12. septembra 1944. godine (Komanin navodi ceo govor), u kojem vrhovni komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini traži od četnika da se priključe partizanima. „Koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom."

18. septembra partizani su ušli u Nikšić i počeli da masovno hapse i streljaju građane naklonjene četnicima. „Za partizanske porodice partizani su bili oslobodioci, a četničkim porodicama donijeli su strah i smrtne presude." „Crveni je mlin sve mlio i zato što je ubio Boga i Božju pravdu i umjesto nje uspostavio pravdu Komunističke partije. Stoga je za ostvarenje te pravde bilo sve dozvoljeno."

Krajem oktobra iz Beograda, u koji su ušli zajedno crvenoarmejci i partizani, poslat je pozdrav slobodnog Beograda maršalu Staljinu, najvećem borcu za oslobođenje svih porobljenih naroda. Javnost je obaveštena da se i deca Draže Mihailovića odriču svog nedostojnog oca. Dražina ćerka Gordana navodno izjavljuje: „Odričem se izdajnika, kako oca, tako i svih četničkih bandi do poslednjeg čoveka. Odričem se i želim borbu i za svoju ličnu čast, jer ne mogu da dopustim da padne ljaga na mene kao omladinku". Srpski narod, u znak najvišeg priznanja, jednodušno je predložio preko svoje Skupštine da maršal Tito bude proglašen za narodnog heroja. A za to vreme narodni sudovi rade punom parom. Kazne su: smrt, gubitak nacionalne časti i konfiskacija imovine.

Pošto Pavle Đurišić nije mogao da ubedi Vrhovnu komandu i Dražu Mihailovića da srbijanski četnici krenu put Podgorice da bi se sreli sa Saveznicima u Grčkoj, 6. decembra izdao je naredbu za pokret u Bosnu. Preko 15.000 naoružanih ljudi i oko 7.000 žena, dece i staraca, krenuli su na „put bez povratka", u jedan od najvećih egzodusa u srpskoj istoriji, kao što je bio onaj pod Arsenijem Čarnojevićem. Jakov Rujanić je takođe krenuo put Bosne. „Ovo nije put spasa nego put naše propasti." Ostalo mu je samo da zaključi: „U ovom se ratu nigdje nijesam smjestio. Ne znam gdje sam. Nepredvidljiva ruka građanskog rata stavlja me u metež i neprestano propadanje".

Peta knjiga Komaninovog petoknjižja (1945. godina) predstavlja poslednji čin srpske tragedije. Sa crnogorskom vojskom i narodom Pavle Đurišić stiže u reon Tuzle kod Draže. Sa njim je i Jakov Rujanić. Đeneral Draža ga odmah napada: tražio je borce a ne narod! Đurišić protestvuje što je odbijen njegov predlog puta u Grčku, došao je u Bosnu jer je dobio depešu o povlačenje na zapad. Ispostavilo se da je depešu poslao general Miroslav Trifunović a ne Draža, čak podređeni nije ni obavestio o tome komandanta. Četnički pokret je u rasulu, vrhovni komandant je u depresiji. „Mene su se svi odrekli. Postupiću kako vi odlučite, ali, da znate, je ne idem iz Otadžbine. Svet me uprljao i izdao i ubio. Moj dragi Đurišiću, sve je đavo poneo."

Komanin pokušava da humanizuje generala Dražu. „Iz đeneralove duše izlivao se bolni šapat koji samo on čuje: Zemljo moja, ostavljena i izgubljena, kako da ti se vratim. Ovaj rat nisam znao da vodim, ovaj rat je vodio mene. Vreme me nadigralo i porazilo i ne saznah ga." Vođi četničkog pokreta ostaje samo Božja uteha. „Mrtvi će jednoga dana progovoriti i reći svoje. Mrtvi će biti svedoci moje pogibije. Pred Bogom. Živi ne znaju. Mrtvi znaju. Hvala ti, Gospode, jer me prinosiš na žrtvu mome narodu. Primam tvoj krst kao nagradu."

U četničkom pokretu dolazi do rascepa: Pavle Đurišić sa narodom kreće prema zapadu, u nadi da će se spojiti sa Saveznicima, a Draža Mihailović odlučuje da se vrati u Srbiju i digne treći srpski ustanak. Komanin prati kretanje obe vojske.

Vojska đenerala Mihailovića 15. aprila kreće prema Srbiji. Stalno napadana, s jedne strane od ustaša a s druge od partizana, pokušava da izvede manevar i pređe Drinu u njenom gornjem toku. Ali je partizani prate u stopu i stalno napadaju. Komanin to ovako opisuje: „Vojska đenerala sve više liči na progonjenu zvijer koja ne može da izbjegne potjeru. Napuštena, rasuta i izranavljena, ona je i posrćući činila junaštva, ali je bila u zamci i približavala se smrti". 10. maja Dražina vojska bila je opkoljena i potučena u koritu reke Jezerice.

General je morao da komoru, bacače i teže oružje sruči u ponor Jezerice. „Jezerica je bila nova velika grobnica vojske đenerala Mihailovića." 12. maja vojska se probija na planinu Zelengoru iznad Drine, ali je opkoljena sa svih strana a na reci je čekala glavnina partizanske vojske. Tito je izdao naredbu da se četnici u potpunosti unište, nema zarobljavanja. 15. maja taj čin je dovršen. Iz partizanskog obruča uspelo je da se izvuče samo oko hiljadu vojnika i oficira.

Zelengora je bila najveća srpska grobnica a Drina najkrvavija srpska reka. Komanin to ovako filozofira: „U istim šumama Zelengore, prije dvije godine, ostavili su svoje kosti hiljade partizanskih boraca u bici s Njemcima, Talijanima i ustašama. (Misli na bitku na Sutjesci.) Njihove će se kosti, sledećeg proljeća, zagrliti s kostima četnika đenerala Mihailovića. Kao da su partizanske kosti dvije godine čekale bratske četničke kosti, da se izmješaju, slegnu i zajedno počinu ispod lišća, trave i zemlje, i da, u budućnosti, nikada niko ne sazna čije su čije kosti".

Komanin prati grupu vojvode Pavla Đurišića, što je osnovni tok njegovog pripovedanja, budući da se u njoj nalazi i Jakov Rujanić. Sa Đurišićem se povlači i mitropolit Joanikije sa sedamdeset sveštenika. Među izbeglicama su i žena i šestogodišnji sin vojvode Pavla. Tu su i književnik Dragiša Vasić, zatim major Zarije Ostojić i drugi. Vojsku i narod napadaju ustaše na Lijevča polju.

Gine mnogo ljudi. Mitropolit i sveštenici drže neprekidno opelo ispred crkve u selu Razboju. Crnogorski separatista Sekula Drljević, u dogovoru sa ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem traži od četnika Pavla Đurišića da priznaju osnivanje Nezavisne Crne Gore i njenu Vladu ili će doživeti potpuno uništenje. Đurišić odbija ultimatum, preko noći pokušava proboj, ali bez uspeha. Na drugu obalu Save izbija partizanska vojska pod komandom Koče Popovića, čekajući četnike u slučaju da prodor uspe. Četnici se žilavo bore.

Dok je izdavao naređenje za novi prodor, Đurišić dobija poziv od Sekule Drljevića da u ustaški stan u Novoj Gradiški pošalje delegaciju za pregovore da se vojska propusti preko Hrvatske. Vojvoda Pavle šalje tročlanu delegaciju sa mitropolitom Joanikijem. Drljević zadržava Joanikija kao taoca i traži bezuslovnu predaju Đurišića. Grupa stiže u Gradišku opkoljena sa svih strana. Sekula Drljević imenuje Boška Agrama za komandanta operativnih snaga nove vojske nezavisne Crne Gore. 10. je april. Vojvoda Đurišić ostavlja ženu i sina s narodom, s vojskom se probija prema Banja Luci. Mitropolit Joanikije Lipovac moli se za spas naroda. „Naša knjiga mrtvih nikada neće biti objelodanjena, ostaće nepoznata, zanavijek. Našu knjigu mrtvih samo Bog zna i piše."

Posle uspešnog prodora obruča i prelaska preko reke Vrbas, Pavle Đurišić pregovara s ustaškim generalom Metikošem o prolasku preko Hrvatske. Metikoš daje Pavlu časnu oficirsku reč da mu je slobodno kretanje preko Hrvatske. Međutim, ustaše su 19. aprila pohapsile Crnogorce a 20. aprila ih pobile u logoru Jasenovac. Vojvodi Pavlu Đurišiću su navodno odsekli glavu.

Ipak, jedna grupa sa Jakovom Rujanićem uspeva da se probije u Sloveniju. „Slovenija, u kojoj su sve vojske tražile spas, bila je pometeni mravinjak vojnika."

U daljem povlačenju, Jakov Rujanić 8. maja stiže na drumsku i železničku raskrsnicu Zidani Most. Tu grupu preuzimaju partizani. Zarobljavaju kolonu od 300 ranjenika i tifusara, ubijaju je i bacaju u Savu. „Jakov je sve samlji, i nemoćniji, ni Bogu ne želi da se požali. Na njegove oči propadala je ogromna vojska, čije ostatke sada progone kao zečeve." Partizani zarobljavaju mitropolita Joanikija i sveštenike i sve ih pobiju u obližnjoj šumi.

Jakov Rujanić uspeva da se dalje probije i kod Klagenfurta 10. maja predaje se Englezima. Iako spašen, oseća se užasno. „Jakov Rujanić se, u groznici, ispod čistog neba Klagenfurta, gadio svijeta, i namah shvati da tuga u njegovoj duši klija iz stida koji se začeo i završava u krvi podijeljenog svijeta i obmanute braće. Ovaj svijet nije moj, prošaputa Jakov dodirujući glavom nebo."

Međutim, Englezi su prevarili četnike. Umesto da ih vozovima prebace u Italiju u prihvatne logore, kako su im obećavali, vratili su ih u Jugoslaviju i predali partizanima. (O ovome govori apsolutno ideološki roman Mihaila Lalića „Pramen magle".) Tako je izručeno titovcima oko 20.000 četnika i belogardejaca. Prvi transport je krenuo 24. a poslednji 31. maja. Titovci su ove zarobljenike pobili, najviše kod Kočevskog Roga. Streljanja su vršena nad jamama. Jakov je uspeo da se baci u jamu i ostane nepovređen. Partizani su bacili u jamu bombe da slučajno ko ne preživi, ali je Jakov bio na dnu mrtvih tela. Tako je ostao dva dana, a trećeg dana se kroz leševe izvukao. Ni sam nije znao zašto, ali krenuo je put Pelinova. „Bog jedini zna kako je uspio da prevali put od Kočevskog Roga do rodnog kraja a da ga ne uhvate."

Za to vreme u Pelinovu je nastajao novi život. Komunisti su uspostavili vlast, došla je Ozna. Pohapšeni su svi narodni neprijatelji. Na pelinovačkom groblju sahranjen je partizanski komandant Matija Mrkić, koji je poginuo na Zelengori prilikom likvidacije četnika. Valjda je to bila Božja pravda. Sahranjen je uz sve počasti, sa crvenom petokrakom na kovčegu.

Negde pred Novu 1946. godinu iznad Pelinova se pojavio Jakov Rujanić. Dok je posmatrao svoju kuću, pojavila su se dva oznaša i ubila ga. Došla je rodbina i sahranila ga sa krstom iznad glave. Na sahrani gotovo da nije bilo Pelinovljana, ljudi su se bojali da ih neko ne potkaže što prisustvuju sahrani narodnog izdajnika i ratnog zločinca.

Žarko Komanin je dopisao Epilog.

Vladimir Rujanić, oceubica, dogurao je do čina pukovnika u Udbi. Kad je pao Berlinski zid 1989. godine a time i komunizam u Evropi, nije mogao to da preživi. Vratio se u Pelinovo i obesio o javor iznad Đavolje jame, gde je nekad bacio oca. Sahranjen je uz vojne počasti. „Možda je Vladimirova sudbina pobjednika tragičnija od sudbine poraženog brata Jakova."

„Josip Broz Tito vladao je narodima Jugoslavije do svoje smrti 1980. godine. Sahranjen je, po svojoj želji, na Dedinju, na tuđem imanju, u zimskoj bašti koja je preuređena u grobnicu i nazvana Kuća cveća."

„Đeneral Draža Mihailović proglašen je za ratnog zločinca i narodnog izdajnika. Marta mjeseca, 1946. godine, uhvaćen je u šumama Bosne. Na montiranom procesu u Beogradu, jula mjeseca iste godine, osuđen je na smrt. Odmah je pogubljen. Ne zna mu se grob."

Tako izgleda istorija građanskog rata u Crnoj Gori kako je ispričao Žarko Komanin kroz svog junaka Simona u romanu „Gospod nad vojskama". (Smatrao sam za potrebno da je predočim Čitaocu, jer je Komaninova priča u osnovi istinita. I svm sam našao za shodno da ispričam istoriju građanskog rata u Južnoj Srbiji kroz usta istoričara Stefana Jugovića, junaka romana „Braća Jugovići".)