Druga strana

Kako je režim Aleksandra Vučića svojom politikom stvorio nezavisno Kosovo i njegovu vojsku

Sa malim Alekom do Velike Albanije

Američka armija i američki vojni budžet preuzeli su odgovornost za naoružavanje i punu vojnu logistiku budućoj armiji samoproglašenog Kosova. Aleksandar Vučić, koji je svoju veleizdajničku misiju nakon čitave jedne decenija završio sa 31. decembrom 2023., znao je odavno za sve ovo, i radio je sve kako bi ta „država" postala istinski partner svih srpskih neprijatelja. Njegov kraj označio je bivši (a kako izgleda i budući) premijer Velike Britanije, Dejvid Kameron. I ne samo on, nego i nemački Bundestag. Takođe i Ruska federacija koja ga je već stavila „na marginu". Neće Vučić biti ni prvi ni poslednji „sluga pokorni" koga su gazde zgazile kao krpu nakon obavljenog posla, ali, pitanje svih pitanja glasi: šta će biti sa opljačkanom i devastiranom Srbijom, bez istinskih prijatelja u svetu, ali sa nešto malo „kapitala" kao „interesna sfera" na Balkanu?

Luka Mitrović

Uoči Svetskog ekonomskog foruma (15-19 januar 2024. godine), ambasador Nemačke ambasador u Prištini Jorn Rode nije krio zadovoljstvo što će na ovom opskurnom skupu učestvovati i srpski diktator Aleksandar Vučić i premijer samoproglašenog Kosova Aljbin Kurti. Naime, Rode je na društvenoj mreži "X" napisao jednu zagonetnu rečenicu, da će se u okviru Foruma u Davosu njega razgovarati „o svim ključnim temama koje su relevantne za postizanje bezbednosti i saradnje u podeljenom svetu. To je posebno važno za Kosovo, dijalog Kosova i Srbije i ceo region Zapadnog Balkana. Drago mi je što će biti prisutni i Aljbin Kurti i Aleksandar Vučić".

Samo dva dana pre nego je ovaj indiskretni „post" nemačkog ambasadora postavljen na mrežu X, ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil obavestio je Aleksandra Vučića da je njegova vlada u Vašingtonu odlučila da prihvati zahtev Kosova o prodaji protivtenkovske rakete „Džavelin".

Stejt Department je taj zahtev već uputio Kongresu, čime počinje zvanična procedura puna militarizacije samoproglašenog Kosova i detaljno vojno „usaglašavanje" sa američkim strateškim interesima na Balkanu.

Taj proces može da počne, jer je Aleksandar Vučić, završno sa 31. decembrom 2023. godine, obavio sve poslove koji su se od njega zahtevali, a ticali su se prestanka bilo kakvog daljeg uticaja države Srbije na njihovu dalju sudbinu.

Umesto bilo kakvog objašnjenja, odlazeći diktator je izdao saopštenje u kome piše da je ta informacija „veliko razočaranje" za Srbiju, ali da će Beograd, zajedno sa SAD, „raditi na očuvanju srpsko-američkih odnosa".

Iz ovoga se može zaključiti samo jedno: Aleksandar Vučić je, naravno, znao kakav je sled događaja nakon 31. decembra 2023, a njegovo „razočaranje" je bacanje prašine o oči građanima Srbije.

Iz Moskve se oglasio niži činovnik Kremlja, zamenik portparola Ministarstva inostranih poslova Rusije, Aleksej Zajcev, koji je rekao je da „Rusija sa žaljenjem i i zabrinutošću prati informacije o američkim isporukama naoružanja i vojne tehnike vlastima u Prištini".

Između „žaljenja" drugorazrednog činovnika Ruske federacije i „razočaranja" Aleksandra Vučića, stoji jedan malo veći dogovor između Rusije i SAD. Ko to ne zna, onda ne zna ništa o interesima velikih sila kad igraju velike igre „na malim terenima".

U pomenutom saopštenju, koje je ambasada Rusije u Srbiji dostavila srpskoj javnosti, piše da je Zajcev na brifingu ruskog MIP-a „naglasio da to SAD rade otvoreno, na štetu međunarodnih napora koji su usmereni na obezbeđenje mira i stabilnosti na Balkanu i stoga nisu kompatibilni sa militarizacijom samoproglašenog Kosova".

Dalje, Zajcev nanovo otkriva poznatu stvar da je zamisao Vašingtona da pomogne kosovskim Albancima da formiraju svoju vojsku, ali da se time grubo krše tačke rezolucije 1244 SB UN koja predviđa upravo demontažu bilo kojih militarizovanih formacija kosovskih Albanaca, dopuštajući prisustvo u pokrajini isključivo međunarodnog mirovnog kontingenta.

Poentirajući na ovu temu, Zajcev poziva „sve koji nisu ravnodušni prema situaciji na Balkanu i budućnosti tog osetljivog regiona, da ne dozvole korake koji su bremeniti njegovom destabilizacijom, povećanjem eksplozivnog konfliktnog potencijala".

Ovo ni na kakav način nije pomerilo sa mesta američke planove da udovolje samoproglašenom Kosovu. Naprotiv. Neka oružja i opreme već su stigla na Kosovo, predviđeno prošlogodišnjim tajnim ugovorom između Vašingtona i Prištine, kao na primer, kontigent oklopnih vozila što je komandant prištinskih bezbednosnih snaga Rahman Rama potvrdio izjavom da je „drugi deo kontingenta oklopnih vozila iz Sjedinjenih Američkih Država stigao na Kosovo". Navodno su ta oklopna vozila kupljena novcem iz kosovskog budžeta i reč je o američkim oklopnim vozilima tipa "Hamvej".

Prema pouzdanim informacijama izvora ovog magazina iz Brisela (NATO administracija), ubrzo na Kosovo stižu tenkovi „Leopard 2" i američki helikopteri „Apači".

Za medije na albanskom, Rahman Rama ne krije ništa, ali suprotno tome, ističe da je u pitanju „tajni ugovor" i kaže dalje da će „na osnovu potreba nastaviti sa kupovinom oružja iz SAD i u budućnosti. Ugovori koje imamo sa SAD tiču se sistema naoružanja i taktičkih vozila. Sklopićemo i druge ugovore naredne godine".

Ovde treba podsetiti da je pre dve godine potpisan ugovor između američke kompanije "AM Dženeral" i Vlade Kosova za opremanje KBS sa 51 vozilom tipa "Hamvej".

U decembru 2018. Skupština samoproglašenog Kosova je usvojila zakonske izmene za promenu mandata Kosovskih bezbednosnih snaga. Prema tim izmenama, tim snagama će biti potreban period od 10 godina da se transformiše u vojsku u punom kapacitetu.

Ranije je rečeno da se očekuje da će transformacija i izgradnja kapaciteta Kosovskih bezbednosnih snaga koštati oko 55 miliona evra godišnje, koliko je to bilo u 2018. godini, do blizu 100 miliona evra godišnje, nakon pet ili šest godina.

Sve ovo se dešavalo u senci Vučićevih „patriotskih festivala" u severnoj Kosovskoj Mitrovici, gde je doslovno vukao za nos kompletnu javnost u Srbiji, predstavljajući svoje političko-kriminalno preduzeće pod imenom „Srpska lista", kao „veliku nadu za opstanak Srba na Kosovu". I to je, naravno, bila jedna od njegovih grandioznih laži i manipulacija, jer je njegov zadata bio nešto sasvim drugo, da „demontira srpsko pitanje" na Kosovu i Metohiji, da iscrpi, izmori, i baci u defetizam kompletnu srpsku, ali i međunarodnu javnost i na taj način da marginalizuje problem otimačine dela države, umesto da ga internacionalizuje.

I dok je to radio, istovremeno je krio od srpske javnosti ono što je od početka znao: da se samoproglašeno Kosovo ozbiljno naoružava.

Nakon svega što je sada izašlo na videlo, realno je očekivati (a izvori ovog magazina iz Brisela to potvrđuju), da će u regionu onih nekoliko malih opština na severu Kosova, biti postavljene velike vojne baze takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga, da će im međunarodne trupe KFOR služiti kao podrška, te da će im komanda biti kao i svakoj drugoj članici NATO pakta, u Briselu.

Onaj drugi scenario, prema kome je navodno Vojska Srbije trebala da uđe u te opštine, a da vlada u Beogradu zatraži specijalni status za Srbe na severu Kosova, propao je sa namerno loše planiranom akcijom Vučićevog mafijaša, Milana Radoičića, u Banjskoj. Bila je to ciljana kompromitacija jedne druge, ozbiljnije ideje, iza koje je trebala da stane čitava država, narod, vojska, uz snažne političko-diplomatske akcije.

Zašto je vladi u Vašingtonu sada ovo hitan posao? Idu izbori u SAD, a ukoliko se desi da Donald Tramp pobedi, njegova kampanja već danas kaže da „Amerika više neće plaćati za NATO pakt", a verovatno neće ni učestvovati u ratovima koji nisu njeni.

Jedini eventualni kapital predsedničkih kandidata Demokratske strane u SAD, jesu nova krizna žarišta van Amerike i novi alibi za devastaciju američkog državnog budžeta. Tom destruktivnom politikom SAD su danas na najboljem putu da postanu ne samo „regionalna a ne globalna" sila, nego i „treći svet", na dobrom delu svoje teritorije.

Ovo ne mora nikoga u Srbiji da se tiče, posebno ne u okolnostima kad je Aleksandar Vučić, kao osvedočeni veleizdajnik srpskih interesa, sve učinio da ta i takva politika ekonomski, politički i geostrateški svede ovu državu na evropsku „crnu rupu".

Istine radi, treba reći da je taj status Srbiji odavno određen, na nekim drugim nivoima i u drugim vremenima.

Recimo, zaključcima Malteškog memoranduma iz 1988. godine, kad su Mihail Gorbačov i Džordž Buš stariji, videli Jugoslaviju kao demontiranu, sa nezavisnim državama, u kojima je jedino Srbija podvedena pod „Otvoreno pitanje". A, to „Otvoreno pitanje" je predvidelo i otcepljenje Kosova i Metohije i njeno faktičko prisajedinjenje Albaniji u vidu neformalne federacije. Gledano još dalje u prošlost, odlukama Berlinskog kongresa 1878., dobijena su dva suvereniteta. Onaj bezuslovni (Kneževini Crnoj Gori) i onaj „otvoreni" (Kneževini Srbiji) koji je tadašnja Otomanska imperija uslovila položajem muslimana u Sandžaku.

Verovatno neupućenima izgleda neverovatno da u 21. veku i dalje ovako nešto postoji, ali, „veliko prijateljstvo" srpskog diktatora Aleksandra Vučića i turskog autokrate Redžepa Tajipa Erdogana, dovelo je do toga da je onaj „uslov" iz 1878. i dalje na sceni. Ko ne veruje, neka proveri u transkriptima razgovora ova dva „lidera", ukoliko do njih dođe. Izvori ovoga magazina ih imaju.

Konačno, terba javnost sa ovoga mesta podsetiti da je dolaskom SNS/SPS koalicije na vlast 2012. godine, Evropski parlament javno saopštio da „očekuje uzajamno priznanje Beograda i Prištine kao uslov za ulazak Srbije u članstvo Evropske unije". Ovo nije rekao bilo ko nego ondašnji predsednik EP, Martin Šulc, dana 4. septembra 2012. godine. Da se zna zašto je ta koalicija uopšte podržana od strane evroatlantske i angloameričke vojno-diplomatske i vojno-obaveštajne zajednice.

I da se ne zaboravi: tog dana, Šulc je saopštio da su on i predstavnici Evropskog parlamenta „sa Ivicom Dačićem razgovarali veoma otvoreno i da odnosi Srbije i Kosova u sklopu miroljubivog razvoja moraju završiti, kako mi to vidimo, uzajamnim priznavanjem".

A, hoće li, deceniju kasnije, biti ičega „miroljubivog" u tome, pokazaće događaji koji se ne mogu izbeći. Ukoliko Srbija bude preživela i vaskrsla kao pravna država, Aleksandar Vučić treba svakako da bude prvooptuženi za ekonomsko razaranje države, pljačku, veleizdaju, i niz drugih nedela. Ali, ako ne bude podugačka kolona optuženika iza njega, za iste gadosti počinjene građanima Srbije i državi Srbiji, onda tu neće biti ni procesa ni države.