Banat

Kako su priče o ukradenim izborima manje-više utihnule, sada čekamo neko novo dešavanje

Zadržavanje besa

Završili su se praznici i utopija o poništenju ili ispravci izbora. Ako ćemo iskreno, a kako bi drugačije, nije se ništa od tih izbora vredno pažnje ni očekivalo u Zrenjaninu. Mi smo režimski i zatvoren grad, kineski i SNS geto i niko se ne bori da se status promeni. Naprotiv. Letargija i melanholija do depresije nas je odavno rvački tuširala da u bolje stanje retko ko i veruje. Ne pominje niko. Predali smo se radu- digli smo ruke ... tačnije: radili smo kako smo znali i mislili da treba da radimo... dodvornički, a baš nije trebalo tako. Sada znamo da šta od nas očekuju uradimo, a što nam obećaju zaboravimo.

Milica Gardinovački

U gradu je uvek postojao vladar iz senke. Večiti on. I kada nije imao nikakvu gradsku funkciju uvek se za sve pitao. Tako je i sad. Istina, postoje kolone koje ne bi baš da se sukobe sa njim, ali ne bi ni da ćute. Rade mu iza leđa i dele plen. Oni samo dovikuju iz mraka i mrze ga kao i sirotinja raja koja ćuti i trpi. Imaju san i jedni i drugi: SVI PROTIV JEDNOG, ali na javi je ipak JEDAN PROTIV SVIH. Zaboravila svetina i njegove privatizacije od zrenjaninskih (kao JUGOREMEDIJA ili Motel Šumica) pa do GOŠE, FIJATA, Hemofarma, aflatoksina... Neprikosnoveni Knežević i njegovi kumovi. A kumovi svuda.

Neverovatna činjenica je da je kvazi opozicija pokušala da zrenjanince ubedi da je došlo njihovo vreme i da će njihovim protestom da režim odustane, pokori se i ide u istoriju. Taman posla.Ta njihova revolucija infuzijom pretvorila se u eutanaziju. Osim familije Pernat i nadobudnog poštara Petra Petrovića ovde i nema onih koji kao pokušavaju da zadrmaju kavez. Poštar se teško zaneo i vazdigao, verovatno nečijom manipulativnom pričom, a Pernati sa više strana pokušavaju da osvoje pozicije koje donose pare. Kao standardno dobra sa Đilas - Marinika opcijom Sonja Pernat je postala poslanik u pokrajinskom parlamentu iz gomile nasilne grupe SRBIJA PROTIV NASILjA, tačnije iz Stranke slobode i pravde. Ona je ne tako davno dobila otkaz kod stranog investitora i taj gubitak posla je pokušala da obnaroduje kao mržnja francuskog kapitaliste u mlekari protiv nje. Sonja je prva kojoj je Marinika uspela da pomogne objavama da je heroj, da je napadnuta od francuske kontrole u mlekari koja je francusko vlasništvo i koja je pored Sonje još više od sto radnika proglasila tehnološkim viškom. Tako se od tehnološkog viška postaje disident i visokokotirani predlog za poslanika na listi SSP.

Marinika nije uspela da pomogne Draganu Milovanoviću Crnom iz Šapca koji je braneći narod od SNS najamnika izgubio posao u javnom preduzeću posle njenog hvaljenja njegovim herojstvom. Takođe nije uspela da pomogne ni uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću iz KRUŠIKA koji je prijavom teške krađe u fabrici oružja od uzbunjivača postao i ostao nezaposlen, a Marinika je pokupila kajmak. Isto važi i za nesrećnu policajku Petrović Katarinu koja je iz Valjeva i koja je Mariniki javila da je kum Vučićev - Petrović izazvao saobraćajnu nesreću i da je bio pozitivan na kokain i alkohol. Žena je uhapšena i sa advokatima se bori za pravdu, a Marinika čeka nove žrtve za ekspoloatisanje. Istina, Marinika i Sonja su preko Đilasove ženske mreže povezane, a Đilas je pomagao i Sonjinom suprugu PUF Pernatu kada je zbog testerašenja upao u zgradu RTS. Ko će kome ako ne....

Ostala opozicija je usahnula u gradu. Preostali su neki autsajderi koji se koprcaju u brlogu izbora i koji čak ni osnovne političke postulate ne poznaju. Da im ne bi podizali rejting to su (gle čuda- žene) predsednica gradskog odbora DS Kockar i bivša članica Jeremićeve stranke Velimir. Samozvanoj opoziciji pripada Pokret za preokret koji je odlaskom u sindikalne pokrajinske vode (SNS?) Dušana Kokota ostao na vetrometini. Osim Ivana Živkova koji je bio desna ruka Kneževića u ministarstvu za poljoprivredu i koji je pušten niz vodu posle afere sa aflatoksinom u pokretu su mahom anonimni zrenjaninci koji bi nešto da učine, ali ne i da se javno eksponiraju. ZRAK je nešto kao udruženje. Pripada tamo gde koristi ima, a za sada je to više na režimskoj nego na opozicionoj strani. Za sada nema potrebe da se ma šta o tom udruženju piše jer koliko aktivnosti - toliko i promocije. LSV nije zvanično ukinuta, ali kao da jeste. Posle dvadeset i više godina neki članovi lige konačno će morati da plate sebi doprinose i staž iako su navikli da im se kao odbornicima u skupštini grada to uplaćuje iz budžeta. Novi DSS još nije definisan kroz opozicione nastupe, ali se čini da Sandić i Grujić imaju potencijal opozicije u lokalu. Možda malo više prodornosti i malo jačih tema, ali ako se potrude može to i da bude gradska opozicija. Ostali ako i postoje- stoj. Nema potreba za komentarima. Bliže se lokalni izbori na proleće i ako Zrenjanin nastavi dosadašnju praksu opozicije onda je jasno da će u gradu SNS da vlada još oho-ho. Narod ćuti, a zaboravlja da je zadržavanje besa kao da pijete otrov, a očekujete da neko drugi umre.

Kako su priče o ukradenim izborima manje-više utihnule, sada čekamo neko novo konkretno dešavanje. Recimo da čekamo da odrade 4,5 kilometra obilaznice u gradu tačno koliko je i SNS na vlasti. Da je naš gradonačelnik koji prečesto koristi rečenicu: "Ja sam nekadašnji sportista" za sve vreme svog gradonačelnikovanja radio po metar nedeljno obilaznica bi odavno bila završena i mogao bi po inerciji pompezno da je pusti u promet. Ej, nije to mala stvar čak ČETIRI IPO kilometra. Ovako najgori šleperi kao oni koji prevoze repu, recimo defiluju kroz najuži deo grada uništavajući ionako jadne gradske puteve. Kružni nobles tokovi su očerupani i samo stubovi nakrivnjeni i delimično izvađeni zajedno sa betonskom stopom ukrašavaju te iste kružne tokove. Betonski ivičnjaci kružnog toka su odnešeni još u prvom mesecu korišćenja istih ,točkovima šlepera i teških kamiona kojima je takav tok jednostavno tesan i neprilagođen gabaritnim radnim mašinama i kamionima.

Ulice bez svetla, putevi u rupama, kružni tokovi hororistični, ali zato parking skuplji u Zrenjaninu nego u glavnim gradovima EU. Postoji nekoliko parking prostora koji su nepromenjeni još iz sedamdesetih godina dvadesetog veka. Parking ispred specijalističke poliklinike se vodi kao gradsko jezgro i tako se i naplaćije parkiranje, a prostor je od ostataka kamene mešavine i blata, prepun rupa i različite visine. Po novim cenama od početka januara ove godine više štete napravite kolima na parkingu nego da ih vozite seoskom dolmom zajedno sa poljoprivrednim mašinama. Parking iza zgrade pošte je započet, ali ne zna se kada će da se radovi nastave obzirom da se urušavaju potporni zidovi zgrada koje su uz sam budući parking. Parking prostor na gradskoj pijaci je ledina koja izgleda jezivo u odnosu na okruženje. To je prostor ograđen žardinjerama iz kojih izviruje neviđeni korov koji je verovatno i u enciklopedijama botanike nedefinisan. Takođe blato i ostaci nekog šuta koji se već odavno razvukao pa sada i nema namenu. Inače, taj parking savršeno vidi iz svoje kancelarije direktor javnog preduzeće PIJACE I PARKINZI. Nepotrebno je pominjati da gradska pijaca ni tim jadnim parking prostorom ne zadovoljava zahteve za parkiranje onih koji dolaze na pijacu.

Upravo zbog toga su sve ulice koje su u blizini pijace mesta za parkiranje posetiocima pijace. Tada se zakrče i trotoari i privatni prilazi kućama i biciklističke staze. Direktor JP Pijace i parkinzi je najavio kupovinu vozila koje može da naplaćuje kazne za prekršaje parkiranja što je posebno obradovalo zrenjanince. Kada neko ne plati za pogrešno parkiranje ne dobija se opomena nego kaznu JP odmah prosleđuje dogovornom izvršitelju. Dalja procedura je paklena i poznata. U gradu ne postoji ni jedno mesto gde se u toku dana može da parkira vozilo, a da nije mesto obeleženo kao parking prostor. Takođe je zanimljiv i prostor pijace koji koriste prodavci polovne robe. To je brisani džombasti prostor koji ima kratere prepune vode, kaljuge, rupe i uzvišenja tako da posetioci više paze gde hodaju nego šta su došli da vide i kupe. Obzirom da nema nikakvih tezgi roba je izložena od septembra do početka maja manje-više u nekom blatu koje prodavci rešavaju tako što prostiru po blatu stare tepihe, ćebad i kartone, prave improvizovane tezge od rashodovanih stolica, dasaka, stočića za kampovanje i svega što je upotrebljivo, a ne mora da se odnese nakon pijačne posete. Tako da taj deo pijace izgleda kao deponija. Čak i postavljeni kontejneri nisu dovoljni jer na tolikom prostoru i za toliko ljudi dva ili tri kontejnera su smešna računica. Naravno da nema sanitarnog čvora i nema toaleta tako da je ivica prodajnog prostora i klozet za posetioce, a i mesto za bacanje nepotebnih stvari jer je većim delom to i korito starog Begeja, a ceo prodajni deo nema nikakvo osvetlenje. Koračamo u EU koracima unazad. Tužno je da krckamo dvadesetprvi vek uveliko, a živimo životom iz kamenog doba. No, važno je da je poskupelo parkiranje i da su parkinzi slični Hirošimi u većini slučajeva.

Parkovi su takođe zanimljiva priča posebno kada se za rekonstrukciju uzmu pare od pokrajine, a umesto sadnje novih stabala asfaltira se nekakva , nazovi, trkačka staza i poseče sve što se poseći može od stabala. Ogoljen park se naziva rekonstruisanim. Drvo je trebalo za pakete sigurnim glasovima kao ogrev, a to što će izmasakrirani Karađorđev park da dobije desetak novih stabala ne debljih od grančice ostaje manje važno. Čitavi drvoredi u gradu su uklonjeni, pa zašto bi park ostao netaknut? Park Čokliget koji zrenjaninci zovu parkom poljubaca zapravo i nije park nego mala zelena površina uz obalu jezera i pored teniskog terena. Sve manje stabala, sve manje kanti za smeće i sve više pijanih, drogiranih i delikvenata.

Park koji se skoro osamdest godina zvao Titov gaj sada se zove PARK KRALjA PETRA. Jadno održavan i sa pokušajem pravljenja igrališta za decu ostao je u nivou mesta za obavljanje nužde psima koje nemaju vlasnici gde da prošetaju. Nekada je mesna zajednica prinula o parkiću, ali otkako se kancelariji MZ ne daje novac na raspolaganje za potrebe te MZ od tada je i ovo malo zelenila na izdisaju. O parkiću više brinu stanari okolnih kuća nego nadležni iz JP Gradsko zelenilo i čistoća. Plankova bašta je zapušteni nekadašnji park. To je najstariji park u gradu i primer kako se grad odnosi prema dobrotvorima koji su nekada mislili o narodu, građanima i opštem dobru. Park datira još iz 1834. a sadašnja vlast je dozvolila da od njega ostane umesto egzotičnih stabala, lekovitog bilja i botaničke bašte zapušteno i nebezbedno igralište za decu, devastirane staze, uništene biste Zmaja i Radičevića i umesto ograde zgrade. Još uvek živi priča da je pre desetak godina privatnik koji se bavi opremom za centralno grejanje ponudio JP čistoća i zelenilo da finansira novi park gde god to grad odluči i da samo bude obeležen pločom sa imenom njegove preminule supruge. Bio je voljan da plati nadležnima projekat i sve sadnice i troškove sadnje. Očekivano - grad je ignorisao ponudu.

Tek 2016. je poslanik SNS u pokrajinskoj skupštini Darko Bađok pompezno najavio izgradnju mega parka uz tadašnji AVIV TC. Sa neverovatnim izborom sadnica, savršenom opremom od otvorene učionice do kompletne opreme za šetače i klupe za odmor kao i besplatnim internetom. Novosađani su uradili projekat za park i predali kabinetu gradonačelnika Janjića koji nije bio zaintresovan ni za stabla na izlasku grada kao vetrozaštitni pojas za banatsku ravnicu, a ne za park. Institut za topolarstvo je tada, kažu, poklonio oko 2.000 stabala javora i bresta, ali nisu se odgovorni mogli da dogovore gde da se to zasadi i sadnice su propale. Sada na tom prostoru izviruje desetak nekih grančica koje će ako ostanu možda za 50 godina i biti parkić. Do tada se samo pamti da su stabla lipe za brisani prostor na trgu u centru grada uvezli iz Mađarske i debelo ih devizno platili. Koliko režim poštuje zelenilo govori i činjenica da su stabla iz centra privremeno bila izvađena da se postavi bina za koncert Cece Ražnatović.

Ako se građani sećaju, a trebalo bi, da je na aerodromu EČKA 2015. potpisan ugovor između aerodroma i bob reprezentacije Srbije o davanju saglasnosti za izgradnju trening bob staze. Ugovor su potpisali direktor aerodroma Marinel Gilezan i predsednik bob saveza Boris Rađenović Stojnić u prisustvu gradonačelnika Janjića i njegovih saradnika. I sad gde je izveštaj o tom pompeznom dešavanju i obaveštenje šta se dešava sa ugovorom u stvarnosti? Kapitalnim ugovorom... Bob staza u ravnom Banatu na aerodromskoj pisti u atarima Ečke. Toliko o praznim rečima, idiotizmu i mlaćenju prazne slame. Oni žive, troše, uživaju, gaze nas, ubijaju i kradu, a mi se tešimo besmislnim pričama o bobu kao sportu, parkovima kao plućima grada u gradu smrti bez pijaće vode i sa kineskom gumarom i cinkarom kao plućnom banjom. Ne postoje purgativi koji stanje rešavaju. Treba nešto mnooogo jače... Nama treba istrajnija laž, žeton za vožnju do narednog razočarenja jer samo su iluzije ono što nas krepi kad pod nogom osetimo rasklimatani svet. Nema življeg od prevarenog sužnja, no ne shvatamo još prevaru...

Za koliko besmisla kupujemo obećanja koja pretvaraju zakletvu u kletvu? Na čije cipele padaju suze i ko stopalama gazi po slanim barama ove agonije? Možemo mi još mnogo toga da izdržimo. Nisu ni svi za zvezdano nebo. Neki dok hodaju gledaju u zemlju, a neki gaze podignute glave. Neki još uvek veruju u priče o bob stazi, a neki odlaze u pečalbu sa mržnjom na usnama prema otadžbini. Ko je kriv? Da ponekad nemaju pendreke pomislili bi da su zveri...