Povodom

Svetski lideri odbijaju kontakte sa Aleksandrom Vučićem

Duboka država i plitka pamet

Umesto najavljenog sastanka sa "predstavnicima američke duboke države", Vučić odlazi na raport kod raznih političara, diplomata i njihovih savetnika i sekretara. Na najvišem nivou do koga može da dobaci Vučićev uticaj nalazi se Aleks Soroš, naslednik imperije Džordža Soroša. Američki ambasadori su u depešama opisivali kako se Vučić preporučuje za saradnju. Sramne poruke pune obećanja, slao je preko raznih posrednika poput Marka Blagojevića. U uspostavljanju kontakata pomogao mu je Miodrag Kostić, ali ulaz u ambasadu, a potom i u Vašington, omogućio mu je Zoran Korać. Mđeutim, Vučić je lažima i prevarama uspeo da ostane bez podrške zapadnih, a i istočnih diplomata, tako da danas ima status persone non grata, s kojom se ne pregovara, nego samo isporučuju zahtevi.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je izolovan kao virus. Uticajni strani državnici sveli su komunikaciju s njim na protokolarni minimum, a i to samo u okolnostima koje su zahtevale da mu ispostave zahteve i pretnje.

Američki predsednik Džozef Bajden primio je Vučića krajem septembra prošle godine, tri dana posle krvavog incidenta u Banjskoj. Sastanak je upriličen upravo zbog toga da bi Bajden upozorio Vučića da Srbija mora da kosovskom tužilaštvu izruči Milana Radoičića i ostale Srbe, koji su učestvovali u toj akciji. Susret je trajao ukupno osam minuta, uključujući i poziranje pred kamerama, zajedno sa "prvim damama" Džil Bajden i Tamarom Đukanović-Vučić. Mesec dana kasnije, Vučić se u Pekingu video sa kineskim predsednikom Si Đinpingom. Umesto "poluzagrljaja", kojim se Vučić hvalio pre šest godina, sad je dobio samo obaveštenje da Kina odbacuje molbu Vlade Srbije za reprogram dugova.

Istom prilikom, na samitu inicijative "Pojas i put", Vučić je sreo i Vladimira Putina. Hladan osmeh i kratak stisak ruke, bez "spasibo na družbi". Dve nedelje kasnije, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen došla je u Beograd da otvoreno, na zajedničkoj konferenciji za medije, kaže Vučiću da Srbija neće postati član Evropske unije pre nego što zvanično prizna nezavisnost Kosova.

Vučić je uspeo u onome što niko nije - ujedinio je Bajdena, Fon der Lajen, Đinpinga i Putina. Ujedinio ih je u animozitetu prema njemu, koga svi tretiraju kao kriminogenog lokalnog diktatora. Svi su mu na isti način pokazali da više neće tolerisati njegovo politikantsko šibicarenje. Umesto podrške, koju su mu pružali deset godina, sad mu daju samo naredbe šta i kad da uradi. A i taj posao su prepustili nižerangiranim službenicima, sekretarima i savetnicima. Za stručni nadzor i kontrolu Vučića zaduženi su čak i poverenici iz NVO sektora i medija.

Nezadovoljan aktuelnim stanjem, koje je njegov značaj i uticaj na svetskoj političkoj sceni svelo na realni nivo - na nulu - Aleksandar Vučić komplekse leči pred kamerama Televizije Pink.

- Imaću sastanak s predstavnicima američke duboke države, koji odlučuju o sudbini Srbije - rekao je pre nekoliko dana predsednik Srbije na Bezbednosnom forumu u Minhenu.

Dva meseca su on i njegovi ortaci iz vlasti iznosili optužbe na račun zle opozicije, koja ruši suverenitet Srbije zahtevima Evropskoj uniji da sprovede međunarodnu istragu izborne krađe, a onda lično Vučić javno prizna da o sudbini države kojom, zvanično, vladaju on i naprednjački kartel odlučuje zapravo američka duboka država. Rasterećen logike i zdravog razuma, Vučić je ovom besmislenom izjavom hteo da istakne svoj značaj. Tobože, vladari iz senke, koji upravljaju celim svetom, jedva čekaju da ga vide i čuju. Kakav je, dobro da nije najavio sastanak sa Palpatinom i Dart Vejderom.

Ipak, umesto "predstavnika duboke države", Vučić se u Minhenu sreo sa američkom senatorkom Džin Šahin. To je, otprilike, kao da kreneš na sastanak sa Džernifer Aniston, a dočeka te Vjerica Radeta. I to nadrndana Vjerica, gladna.

Senatorka Šahin Vučiću nije otkrila sudbinu Srbije, ali jeste njegovu i njegovih saučesnika. Bez uvijanja, rekla mu je da mora uhapsiti Milana Radoičića i izručiti ga albanskim vlastima na Kosovu.

- Radoičić mora da bude uhapšen i da ode u zatvor. On je priznao saučesništvo u onome što se dogodilo 24. septembra, u ubistvima. Zbog toga bi sada trebalo da odgovara. Srbija i Kosovo treba da sarađuju povodom toga - rekla je američka senatorka.

Vučić joj je, sutradan, odgovorio preko Pinka, ironičnom konstatacijom da je "baš čudno što je Interpolova poternica za Radoičićem raspisana na zahtev nezvisnog Kosova".

Naravno, on dobro zna da je Interpolova poternica raspisana na zahtev Unmika, a da će, u skladu sa Francusko-nemačkim predlogom sporazuma, na koji je on pristao, Kosovo uskoro postati članica Interpola, pa će moći legalno i legitimno da raspisuje poternice za kim god hoće.

A, vlasti u Prištini su već pripremile oko 800 poternica za Srbima, koje će optužiti za ratne zločene iz 1998-99. Albanski spisak je mnogo duži, pominje se oko 6.000 imena Srba - civila, policajaca i vojnika - koji su učestvovali u borbama protiv UČK. Pristajanjem na Francusko-nemački plan i na njegovu implementaciju po hitnom postupku, na šta se prošle godine obavezao u Ohridu, Vučić je stvorio uslove za "lov na srbetinu", kako je nazivao takav proces ranije, dok je bio u radikalima. Samo je pitanje dana kad će i srpska policija po Beogradu, Nišu, Kragujevcu i ostalim gradovima početi da lovi Srbe s Kosmeta, ali i bivše pripadnike MUP-a i Vojske Srbije, koji se nalaze na albanskim optužnicama. Zahtev da pokrene i tu akciju, Vučiću neće podneti "predstavnici duboke države", nego neki stafer iz Stejt departmenta, Kongresa ili Senata.

U skladu sa značajem koji ima, Vučićev domet ka američkoj dubokoj državi se završava na nivou Aleksandra Soroša. Sinu Džordža Soroša je povereno da realizuje projekat "Open Balkan". S idejom da se tim projektom stvori balkanska zajednica država, koje imaju status kandidata, ali ne i šansu da se ikada učlane u Evropsku uniju, Soroš upravlja procesima u Srbiji, Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori, ali i Kosovom, koje će se priključiti čim Vučić izvrši sve obaveze oko učvršćivanja državnosti te albanske republike na teritoriji južne srpske pokrajine. "Open Balkan" je do sada omogućio slobodnu trgovinu robom i radnom snagom, što je već izazvalo poražavajuće posledice po srpsku privredu. Poljoprivredni proizvodi iz Albanije i Makedonije, koji se uvoze bez carine, oborili su cene domaćim proizvođačima, a od pre dva meseca pada i cena rada, pošto iz tih država dolazi proleterska sirotinja.

Urušavanja ostataka privrede ne zanima Vučića. Važnije mu je da mlađem Sorošu dokaže lojalnost. Osim bespogovornim izvršavanjem političkih naloga, Vučić odanost dokazuje i uspostavljanjem bliskih ličnih kontakata. U poltronskom zanosu, Vučić je bio prvi političar izvan Amerike, koji je Aleksu Sorošu čestitao na preuzimanju porodične imperije vredne više od 25 milijardi dolara.

Džordž Soroš je sredinom 2023, u svojoj 93. godini života, odlučio da presto u Fondaciji za otvoreno društvo prepusti Aleksu, starijem sinu iz drugog braka. Aleksova mama Suzan Veber je, šest meseci ranije, postavljena za predsednika Fondacije s ovlašćenjima da usmerava političke aktivnosti Soroševog "Super PAC-a". Stari Soroš je, tom odlukom, preskočio sina Džonatana, svoje treće dete iz prvog braka. Džonatan je bio projektovan kao prestolonaslednik dinastije Soroš. Završio je pravo na Harvardu i uključio se u očev biznis. Posle burnog perioda, pre 20-ak godina, uspeo je da stabilizuje Soroševe investicione fondove. Iako su svi u porodici, u Fondaciji i američkoj javnosti, očekivali da već tada preuzme upravljanje svim porodičnim poslovima, Džonatan je napustio Fondaciju i za Vol Strit Žurnal objasnio razloge: "Došlo je do nepremostivih razlika u stavovima između mog oca i mene. Uvek sam znao da to može da se desi, da on može da se predomisli. Kao trgovac, promene stavova su nešto po čemu je najpoznatiji."

Američki mediji su te razlike opisali kao izraz dva nekompatibilna karaktera. Dok je stari Džordž bio impulsivan i prek, Džonatan se isticao analitičkim i kontemplativnim pristupom projektima. Kad se nije slagao sa predlozima svog oca, Džonatan je odlučno odbijao da učestvuje u njima, što je dovodilo u pitanje autoritet njegovog oca. Na kraju, Džordž Soroš je prihvatio činjenicu da mora da nađe novog prestolonaslednika: "Nismo se našli u određenim tačkama, to je postalo očigledno. On je želeo da samostalno nastavi svoju karijeru. Bio sam razočaran, ali ne i tužan. Završili smo naš poslovni odnos i zadržali prilično dobre odnose."

Novi prestolonaslednik, princ Aleks, u očev biznis je uključen od 2004. godine, ali tek od 2014. dobija ozbiljnije zadatke na realizaciji investicionih i političkih projekata, na koje Fonadacija godišnje izdvaja oko 1,5 milijarde dolara. Novcem iz Fondacije, iz "Super PAC-a" i "Democracy PAC-a" Aleks Soroš finansira izborne kampanje okružnih tužilaca u Sjedinjenim Državama, ali i mnoge pravne institucije u drugim zemljama, od Brazila i Kanade, pa do Srbije. Soroševa Fondacija je najizdašniji sponzor projekata koji se sporvode u srpskom Ministarstvu pravde, a na njenom spisku abonenata nalaze se gotovo svi sudovi, tužilaštva i strukovna udruženja.

Osim potrebe za kontrolom političkih procesa i pravnog sistema, Aleksandar Soroš ima i drugih sličnosti sa Aleksandrom Vučićem. Obojica vole da romansiraju svoje biografije kako bi se predstavili muževnijima nego što jesu. Kao što Vučić pravi famu od svojih navijačkih avantura, na šipkama Zvezdinog "severa", tako se i Soroš predstavlja kao fanatični zaljubljenik u američki fudbal, naročito u Njujork Džetse.

Kad je diplomirao na tezi "Jevrejski Dionis: Hajne, Niče i politička književnost", Aleks Soroš je izjavio da je u tom radu spojio sve svoje strasti: "Fudbal, filozofija i politika, tim redosledom".

Međutim, pravim ljubiteljima američkog fubala, pravog predatorskog sporta, nije lako zamisliti mladog Soroša kao vatrenog navijača u suknji, sa crvenim cipelicama i žutim lakom na noktima. Isto tako, kad se Aleks Soroš predstavlja kao "plejboj okružen prelepim manekenkama i WNBA košarkašicama koje uživaju u žurkama u njegovoj vili", to izgleda jednako karikaturalno kao kad Vučić glumi alfa mužjaka u društvu Siniše Malog, Ane Brnabić, Marka Đurića, Tome Momirovića i sličnih gej-simbola.

Uglavnom, kad je Aleks proglašen za gospodara Soroševe imperije, Ilon Mask je to ocenio kao logičan izbor: "To je samo formalnost, Aleks de fakto već nekoliko godina vodi posao svog oca Džorža, koji je otelotvorenje super-zlikovca Magneta". Mask je tom prilikom zatražio od Aleksa Soroša da prestane da finansira tužioce koji su spremni da izvršavaju njegove naloge i odbijaju da procesuiraju kriminalce iz vlasti.

Za razliku od Maska, Vučić je požurio da Aleksu čestita uspon na Sorošev tron. Vučiću je Soroš jedina spona, koja ga povezuje sa "vladarima iz senke", s onim što on naziva dubokom državom. Uveren da tako dobija na značaju, a i da mu ta veza garantuje podršku američke administracije, Vučić bespogovorno izvršava sve Soroševe naloge oko projekta "Open Balkan", nezavisnosti lažne države Kosovo, opstrukcije pravnog sistema, uvođenja medijskog mraka i gušenja ljudskih prava.

Ipak, treba priznati da nije bilo lak Vučićev put od Šešelja do Soroša. Prvih 15 godina svog politikanstva, Vučić je proveo pod Šešeljevom suknjom, uživajući u mirisima ratova za Veliku Srbiju. Kad je odlučio da se transferiše pod Soroševu suknju, morao je da se ponižava na sve načine. Neke od njegovih besramnih epizoda opisali su američki ambasadori u depešama, koje je otkrio Vikiliks.

Vilijem Montgomeri je, pri kraju svog mandata na funkciji američkog ambasadora u Beogradu, zabeležio Vučićeve napore da se preporuči za saradnju sa zapadnim diplomatama. Montgomeri u jednoj depeši s kraja 2004. godine navodi da je Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, u razgovoru sa dvojicom predstavnika UNHCR-a istakao da se Tomislav Nikolić i on ne slažu sa zahtevima koje im iz pritvora u Ševeningenu ispostavlja Vojislav Šešelj. Uz napomenu da je Vučić "pretpostavio da razgovara sa agentima naše ambasade", Montgomeri je citirao i izjavu da "Vojislav Šešelj naređenja u SRS šalje preko svoje supruge Jadranke, koja izaziva nezadovoljstvo saradnika svojim ponašanjem, kao da je ona šefovica".

Osim olajavanja Vojislava i Jadranke Šešelj, Vučić je Amerikance obaveštavao i o konkretnim postupcima SRS-a, koje je počeo da prilagođava interesima SAD-a.

- Generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić rekao je jednom od ključnih kontakata ambasade da SRS planira da podigne ton i žestinu napada na vladu (Vojislava Koštunice), ali da neće obarati vladu pre jeseni. Strategija SRS-a je da deluje posle crnogorskog referenduma, posle Mladićevog izručenja Hagu i pošto se razgovori o konačnom statusu Kosova uveliko razreše. U međuvremenu, SRS se nada da će snažna retorika polako rezultirati većim brojem glasača tokom sledećih šest meseci. Radikali se nadaju da će ovaj plan rezultirati osvajanjem parlamentarne većine, budući da Vučić ostaje zabrinut u vezi sa mogućnostima stranke da stekne koalicionog partnera - navodi se u depeši koju je ambasador Majkl Polt poslao Stejt departmentu 19. aprila 2006. godine.

"Ključnim kontaktima" američke ambasade, Vučić je objašnjavao stranačku strategiju, a "posrednim kontaktima" je plasirao lične stavove. U pokajničkom maniru, američke diplomate je uveravao da se odriče radikalske velikosrpske ideologije, podrške Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, pa i kritike postupaka kojima je Zapad pomagao proces odvajanja Kosova od Srbije. Takve poruke je slao čak i preko Marka Blagojevića, tadašnjeg direktora CeSida.

- Velika Srbija je bila nerealna politika - navodi se u jednoj depeši iz maja 2006. godine.

Nekoliko meseci kasnije, Blagojević je uspeo da posreduje u organizaciji sastanka Vučića i neimenovanog službenika američke ambasade u prostorijama SRS-a u Zemunu.

- Tokom januarskih izbora u Srbiji (2007.) Vučić je rekao službeniku ambasade, prilikom zvanične posete radikalskom štabu u Beogradu, da je poštovalac Baraka Obame. Tema i ton su delovali kao da je pažljivo pratio predsedničku trku u SAD - naveo je ambasador Polt.

Iako sa istaknutom rezervom, američke diplomate su podržale puč u Srpskoj radikalnoj stranci. U izveštajima su citirali izjave Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, ali su, uz njih, navodili tvrdnje svojih beogradskih informatora (Sonja Biserko, Žarko Korać, Bratislav Grubačić, Veran Matić, Dragan Popović, pa čak i Miša Đurković) da "radikalima ne treba verovati na reč". Nepoverenje nije splasnulo ni posle puča, odvajanja Nikolićeve i Vučićeve grupe i formiranja Srpske napredne stranke.

Ambasador Kameron Manter je bio svečani gost na osnivačkoj skupštini SNS-a. U izveštaju s tog događaja nije propustio da istakne nekoliko postupaka dojučerašnjih radikala, kojima su pokušali da mu se dodvore.

- Na prijemu nakon kongresa (osnivačke skupštine SNS-a, nap. autora), Nikolić i Vučić su toplo primili otpravnika poslova i izrazili zahvalnost za prisustvo predstavnika ambasade. Vučić je u dve prilike izrazio želju da se sretne sa otpravnikom da bi nastavio razgovore o planu stranke za budućnost Srbije. Nikolić se, u blizini medija i novinara, pozdravio sa otpravnikom i na engleskom jeziku izrazio zahvalnost ambasadi što se interesuje za njegovu stranku. Nikolić je prethodno odbijao da govori engleski sa strancima i nikada nije javno priznao da govori engleski. Portparol SNS i novoizabrani član predsedništva, Nebojša Stefanović je rekao otpravniku da je zadovoljan što je stranački kongres prošao bez problema, ukazujući da je bilo brige zbog toga šta će neki govornici reći. Stefanović je komentarisao da su govori bili umereni, kao što se i nadao. Otkrio je da je njegova odgovornost u SNS-u nadgledanje političke strategije u Beogradu i dodao da jedva čeka da pozove otpravnika na buduće zvanične i društvene događaje - napisao je Kameron Manter u depeši od 24. oktobra 2008. godine.

Manter je u tom izveštaju opisao kako je Vučićevo obezbeđenje isteralo iz sale Simu Spasića, koji je glasno protestovao zbog prisustva američkih i ostalih zapadnih diplomata. Takođe, Vučić se teatralno, pred strancima, distancirao od Luke Karadžića, brata Radovana Karadžića, koji je dva i po meseca pre tog događaja uhapšen i izručen Haškom tribunalu, zbog čega je Vučić tada organizovao miting u Beogradu.

- Vučić je kontaktu iz ambasade rekao da je SRS poslala Luku Karažića, brata optuženog ratnog kriminalca Radovana Karadžića da upadne na konkret i slika se sa vođama SNS-a. Stojeći odmah iza Karadžića u liniji za prijeme, otpravnik je video Vučića kako lagano odguruje Karadžića dok je on pokušavao da ga poljubi. Tokom kongresa, Karadžić se glasno bunio u razgovoru sa onima koji se sedeli oko njega, zbog toga što Nikolić i Vučić nisu hteli da pomenu njegovog brata koji je u MKSJ (Međunarodnom krivičnom sudu za Jugoslaviju u Hagu) - opisao je Manter.

Očigledno, Vučić je tada lagao i Mantera, pošto je Luka Karadžić i danas član Glavnog odbora Srpske napredne stranke.

Značajnu ulogu u Vučićevoj transformaciji iz statusa veliskosrpskog radikalskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika odigrao je tajkun Miodrag Kostić, vlasnik MK Komerca, bivši direktor Demokratske stranke i kum Zorana Đinđića. Kostić je na svojoj jahti organizovao tajne sastanke Vučića i Montgomerija. Dok su krstarili od Budve do Dubrovnika, dogovorili su se o saradnji. Montgomeri je, za mesečni honorar od 7.000 evra, pristao da lobira za Vučića, Nikolića i SNS u Vašingtonu, a i da ih obučava kako ne bi prešli preko "crvenih linija", koje su Amerikanci iscrtali u planu za kreiranje "postkosovske Srbije".

Ipak, Vučić je ulaznicu u američku milost dobio preko Zorana Koraća. Ambasadori su se smenjivali, dolazili su i odlazili specijalni izaslanici američkog predsednika, baš kao i agenti CIA, ostajao je samo Korać.

Iako sam sebe opisuje kao "one man operation", čoveka bez šefa, koga neko može nešto da zamili, ali ne i da mu nešto naredi, Korać već četvrt veka ima imidž "the invisible man-a", nevidljivog operativca, koji utiče na američku politiku na prostorima bivše SFRJ, a i šire. Još pre petooktobarskih promena, Korać je izgradio bliske osnose sa Gabrijelom Eskobarom, koji je tada bio direktor kancelarije američke ambasade u Banjaludi.

- Sa Gejbom sam radio jako puno, on savršeno zna prilike na Balkanu. Normalno da sam sugerisao Gejbu da uradi sve što može da pomogne DOS-u u obaranju vlasti Slobodana Miloševića. Kad sam upoznao Aleksandra Vučića mogao sam da prebrodim sve razlike između njega i mene, jer sam pošao od toga da je Vučić opterećen stradanjem njegove porodice po očevoj liniji i da je ušao u politiku u 22. godini. Osim toga, svi se menjamo. I ja sad znam gde su bile moje zablude. Ja sam proveo sa njim dve godine slušajući ga. Video sam da je to čovek vanrednog obrazovanja. I šta mi je imponovalo? Ako bi on u društvu mojih prijatelja iz velikog sveta čuo neku dobru misao, on se nije ustezao da uzme papir i to na kolenu zapiše. Za razliku od nekih drugih političara koji sve znaju. I kad sam video da je njegovo definitivno opredeljenje odlazak u zapadni svet, rekao sam sebi: "Ovaj momak će da preore Srbiju". I rekao dam da ću mu pomoći, dobrim delom i zbog toga što sam bio razočaran onim što se dešavalo s "Otporom", ponašanjem "dosovaca" i poništavanjem svega onog što je značio Peti oktobar. Kasnije su me, međutim, neke moje privatne stvari udaljile od Vučića, tako da su te priče o mom nekakvom uticaju na Vučića uglavnom preterane i bez osnova - rekao je Korać u intervjuu za podgoričke Vijesti, u kome je opisao svoj uticaj na formiranje aktuelne crnogorske vlade na čelu sa Milojkom Spajićem.

Korać je Vučić otvorio ulaz u američku ambasadu i obučio ga kako da kontaktira s različitim nivoima diplomata. Neke je, poput Metjua Palmera, držao na mesečnoj apanaži od 20.000 evra, a nekima, poput Gabrijela Eskobara, nije smeo ni da ponudi mito.

Posle svega, Korać ne može da bude ponosan ni na Vučića, kao što nije na svoje prve polu-proizovde iz "Otpora" i DOS-a. Primitivnim šibicarenjem, Vučić je uspeo da se zameri svim američkim vlastima. Podržao je, čak i finansijski, novcem građana Srbije, kandidaturu Hilari Klinton na predsedničkim izborima na kojima je pobedio Donald Tramp. Na sledećim izborima je podržao Trampa, a pobedio je Bajden. Ko god pobedi na ovogodišnjim izborima u Americi, nastaviće da progoni Vučića, ali ne zbog političkih postupaka, nego zbog kriminalnih afera.

Vučić se istim principima rukovodio i u kontaktima s diplomatama iz Evropske unije. Svakog meseca je svojim briselskim abonentima, prvo preko Banjaluke, a potom preko Budimpešte, slao oko pola miliona evra. Na spisku mušterija nalazi se nekoliko komesara EU, šefova raznih misija i odeljenja zaduženih sa Srbiju i region. Na njegovom cenovniku visoko se kotiraju Miroslav Lajčak i Vladimir Bilčik, koji mesečno dobijaju po 50.000 evra . Pritom, Lajčak je običan kurir, bez operativnih ovlašćenja, a Bilčik je već daleka prošlost, pošto njegova Demokratska partija nije uspela ni da preskoči cenzus na poslednjim izborima u Slovačkoj.

Realno, takve birokratske kreature su nivo do koga može da dosegne Vučićev uticaj. O sastancima sa "predstavnicima američke duboke države, koji će ga obavestiti kakva sudbina čeka Srbiju", Vučićeva plitka pamet može samo da mašta ispod suknje Aleksa Soroša, gde mu je i mesto.

antrfile

Moron i Morton

Vojislav Šešelj je, dok se još bavio politikom, po povratku iz Haga tvrdio da je Vučića vrbovao Morton Abramovic, bivši američki diplomata i član upravnog odbora Međunarodne krizne grupe.

Abramovic je krajem 1998. godine javno zahtevao od predsednika Bila Klintona da promeni politiku prema balkanskim državama i da "odlučnim akcijama protiv Srba prekine etničko nasilje, koje oni vrše". Abramovic je učestvovao u neuspešnim pregovorima u Rambujeu i to kao zvanični savetnih albanskih predstavnika. Tada nije prihvaćen njegov zahtev da vojska SAD izvrši invaziju na SR Jugoslaviju, ali nekoliko meseci kasnije je počela NATO agresija.

Abramovic je u tajnoj misiji uticao na Vučića da se distancira od Šešelja i SRS-a. Umesto obećanja i mita, ponudio mu je samo pretnje. Vučić je, naravno, popustio. Posle tog susreta, svi transkripti Šešeljevih "zaštićenih razgovora" s ljudima iz vrha SRS-a stizali su u američku ambasadu i Haški tribunal. Haške sudije su ih koristile kao dokaz da je Šešelj zloupotrebio dozvolu za takvu vrstu komunikacije, pa mu je nekoliko puta zabranjivana upotreba telefona i porodične posete.