Analiza

Zakonom o veleizdaji protiv kosovske kapitulacije

Vučić je priveo kraju posao zbog koga je dobio podršku Vašingtona i vodećih EU centara da prvo, kao deo veće naprednjačke ekipe preuzme vlast, a onda je samodržački skoncentriše u svojim rukama. Oni kojima služi sve rade u nekoliko koraka i imaju plan za totalno okončanje kosovske otmice, sa njim ili - ako je pri kraju izdajničkog puta istrošen njegov potencijal za taj mračni posao - bez njega!

Dragomir Anđelković

NATO je okupirao Kosovo 1999. Zatim je sistematski radio na tome da, sa što manje otpora Beograda, tzv. međunarodna kontrola nad Kosovom suštinski postane albanska, dok bi broj Srba bio što više umanjen a njihov položaj marginalizovan.

Kada je taj posao umnogome obavljen, Prištini je dat signal da jednostrano proglasi nezavisnost 2008, a u Srbiji je pokrenuta akcija uklanjanja sa državnog vrha onih koji su bili voljni da se tome, kakvim-takvim delima, a ne samo ispraznim rečima, suprotstave.

Ustoličena je nekritički prozapadna vlast (Koalicija za evropsku Srbiju). Ona je platila ceh za preuzimanje državnih fotelja tako što je pristala da UMNIK - od 1999. vrhovna civilna vlast u našoj južnoj pokrajini - bude zamenjena EULEKS-om. U prvom slučaju, koliko god da je Zapad mnogo mogao toga da uradi na terenu po svojoj volji, ipak se nad međunarodnom upravom u kojoj je dominirao, uzdizao Savet bezbednosti gde Rusija i Kina imaju pravo veta. To je bilo ograničavajući faktor da Zapad ne pređe crvenu liniju.

Beograd je to promenio. Pristao je da primat dobije misija EU (EULEKS), na koju nije mogao da utiče. Ona je uradila ono što UMNIK nije mogao, omogućivši kosovskim privremenim institucijama da se potpuno transformišu u tzv. državne. Izuzetak je bilo samo severno Kosovo, gde je UMNIK zadržao pređašnju ulogu, a Srbi kontrolu nad terenom. Možda bi prethodna vlast dopustila i da se to promeni, ali za to nije imala kapacitet. Lokalni Srbi su se tome opirali a jaka „nacionalna" opozicija ih je u tome snažno podržavala, pogotovo 2011, kada je Priština silom probala da zauzme četiri severnokosovske opštine.

Tamošnja Civilna zaštita (maskirane naše vojno-policijske strukture) i narod, uz podršku građana ostatka Srbije (vlast se ponašala „neutralno" tj. nije podržavala otpor ali ga nije ni sabotirala), odbranili su severni deo Kosova. U tome je značajnu ulogu imao i SNS. Ali, pokazalo se, ne da bi istinski dao doprinos zaštiti nacionalnih interesa, već kako bi podigao ulog za cenkanje za dolazak na vlast sa zapadnim faktorima koji su bitno uticali na našu unutrašnju politiku od 1999. Oni su procenili da okončanje otmice Kosova nema bez saradnje sa lažnim patriotima, koji imaju mogućnost da odrade ono što nisu u stanju otvoreno prozapadni političari. Nisu pogrešili!

Vučić je postepeno prepustio Prištini sever Kosova, dok se i dalje kune da ga „junački" brani. Do danas su Albanci obavili sve ono o čemu su sanjali 2011, kada su ostali „kratkih rukava". Ali i to nije sve što oni i Zapad hoće, a srpski režim prihvata. Uz unutrašnju izgradnju lažne kosovske državnosti - a ključni deo toga je uspostavljanje vlasti Prištine na celoj teritoriji Kosova - Alek Državorazorni asistirao je i njenom spoljašnjem prihvatanju tamo gde je to najvažnije. Tako smo stigli do Francusko-nemačkog plana, koji je naš postmoderni diktator usmeno, ne samo u izjavama za medije već i na radnim sastancima sa predstavnicima EU, prihvatio krajem februara 2023.

Taj plan u 2. članu predviđa priznanje Kosova od strane Srbije. U njemu stoji da će se naši odnosi zasnivati na Povelji UN koja definiše relacije među nezavisnim zemljama. Posebno je istaknut njen deo o poštovanju međusobnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Na to se nadovezuje i član 4, gde je predviđeno davanje saglasnosti Srbije da Kosovo uđe u sve međunarodne organizacije (samim tim i u UN).

No, Vučić taj plan koji je prihvatio nije i potpisao. To bi bio dokaz da je počinio veleizdaju. Ne samo što naš Ustav načelno obavezuje funkcionere da brane Kosovo, već i njegov član 114. predsedniku nameće obavezu da štiti teritorijalni integritete zemlje, uključujući i njenu južnu pokrajinu koja je, po Rezoluciji 1244, pod privremenom kontrolom UN. Aca „Srbin" radi sve suprotno tome, ali izbegava da to „overi".

Mentorima albanskih separatista bilo bi drago kada bi režim i to učinio, ali shvataju da mu je, od kada je ušao u fazu slabljenja (možda i zato što prozapadna opozicija njemu sada, i to iz istih pobuda kao i on njenom delu koji je vladao 2011, pojačano pravi probleme), još teže da to uradi nego ranije. Obavljajući prljave poslove koji su nas doveli do tačke gde se sada nalazimo, i naplaćujući to tolerisanjem pretvaranja Srbije u evropsku Kolumbiju, jako se istrošio.

Zato su Amerikanci spremni da Vučiću za koju godinu dodele orden „isluženog kvislinga" i privilegije koje sa tim idu u političkoj penziji. Do tada, pre očekivanog poslednjeg kosovskog udarca, planirano je da se kod nas i u svetu konsoliduje ono što proizlazi iz njegove načelne saglasnosti sa formalnim priznanjem Kosova.

Ona je već poslužila kao osnov za promenu stava Španije i drugih članica EU koje nisu prihvatale pasoše i neka druga prištinska dokumenta. Ako smo mi to prihvatili, što ne bi oni? Zar ima smisla očekivati da budu veći Srbi od Srba? Drugo ali ništa manje važno, da bi se Francusko-nemački plan pretvorio u celoviti EU pristup, Beograd je morao da pošalje signal da se sa tim slaže.

Kada je Vučić to učinio, nastupajući kao lobista kosovskih separatista, pošlo se dalje. Sada je u toku ugrađivanje principa plana o kome smo govorili u Pregovaračko poglavlje 35, bez čijeg zatvaranja nema ulaska Srbije u EU. Neko će reći to i nije bitno, i tako nas neće primiti u tu uniju. Nije tako. Primiće nas bar u nešto što će propagandno biti predstavljeno kao njena specifična zona (EU minus).

Ucenjena vlast nema hrabrosti da revidira tzv. evropski kurs. Nastaviće da pregovara i ako se pozerski ne složi sa novim uslovima (makar oni bili donekle, ali svakako ne radikalno, ublaženi delovanjem, pre svega, Mađarske i Kipra). A ako Brisel i ne otškrine kapije za nove članice, biće stvorena, uslovno rečeno, „Otvorena Istočna Evropa", koja će okupiti zemlje sa posebnim vezama sa EU (uključujući i ostatke Ukrajine). Štaviše, sve je realnije da zbog straha da u pojačanoj konkurenciji sa Rusijom i Kinom ne izgubi primat na tzv. Zapadnom Balkanu, Unija ubrzo otkoči proces integracija nekih država - pre svega Crne Gore i krnje Srbije - koji ga čine (ali ne zaboravimo EU nije više onaj blok koji je bio pun para i spreman da ih podeli sa siromašnim rođacima).

Tu smo ponovo kod ogromnog značaja za NATO sile onoga što je Vučićev režim učinio time što je trasirao put da mnogi elementi Francuskog-nemačkog plana postanu obavezujući ako hoćemo u EU. Time je, da ponovim, obavio svoj zadatak, pa pragmatični Zapadnjaci sada mogu da nađu nove grobare Srbije među onima u opoziciji koji su podržali plan ili glume da mu se protive kao što je Vučić 2011. „branio" sever Kosova. A koliko god da on i dalje čvrsto drži vlast, mnogo toga ide u lošem smeru za njega.

Na sreću Ace „Srbina" opozicija nije u stanju da pogodne okolnosti efikasno iskoristi. Bez obzira na to, nije baš daleko neki dan, recimo 2027, kada će onaj ko sada vedri i oblači Srbijom, sa svojom mračnom svitom, otići sa njenog čela a verovatno i iz nje. Za to će se postarati oni koji su ga i doveli na vlast.

To dobro zna naša prozapadna i lažno patriotska opozicija. Vučić je dao sever Kosova i pripremio teren za njegovo priznanje. Pošto po svemu sudeći neće moći da ode dalje od toga a da ne izazove buru, Zapad će, kada redefiniše Poglavlje 35, smanjiti pritisak oko Kosova. Više će se baviti tzv. demokratizacijom Srbije, ali ipak tako da preko noći ne ugrozi Vučića već da ga samo natera na kompromise sa opozicijom kojoj je namenjeno obavljanje preostalog kosovskog posla.

To se već vidi iz nedavno usvojene Rezolucije Evropskog parlamenta, kojom se akcenat stavlja na poništavanje izbora u Beogradu a relativizuje se, verovatno i veća, krađa na parlamentarnim izborima. To je poruka Vučiću: ispuni ono što si obećao Hilu. To podrazumeva da onima za koje je predviđeno da posle 2027. dođu na čelo države, da resurse da ojačaju. Zauzvrat će mu zapadni dirigenti omogućiti da završi profitabilne projekte EKSPO i Beograd na vodi 2, te da posle njih mirno ode sa vlasti.

Lažljiv, kakav je, tada će moći da kaže: nisam prihvatio priznaje Kosova, bez obzira što su me „zlobnici" optuživali da ću to učiniti. Oni koji su projektovani da dođu na čelo Srbije posle njega, perući ruke kao Pontije Pilat, reći će da je Vučić doveo do toga da je puna normalizacija odnosa sa Kosovom (tj. faktično priznaje) neizbežna ako želimo „bolju budućnost". Jer, to je uslov za ulazak Srbije u EU ili za formiranje njoj pridružene „EU minus" zone.

Tako bi Poglavlje 35 bilo zatvoreno, bez eksplicitnog potpisivanja plana koji se ranije nazivao Francusko-nemačkim, ali sa istim efektom. Političke elite bi se optuživale za nacionalni poraz. U opštoj galami mnogim građanima ni posle okončanja izdaje Kosova ne bi bilo jasno šta se desilo ni ko je za nacionalnu tragediju kriv. Onda nastupa munjevito uvlačenje sakate Srbija u NATO (ne zaboravimo ni jedna istočnoevropska zemlja bez toga nije postala deo EU).

Da se sve rečeno ne bi i desilo, dok još za to postoji izvestan prostor, važno je konstruktivno delovati. Doprinos tome može da bude pokretanje društveno-političke akcije u prilog donošenja Zakona o veleizdaji. Ono što piše u našem Ustavu kroz njega treba da bude konkretizovano na način da se nedvosmisleno zna ko, zašto i kako odgovara zbog posrednog i neposrednog delovanja u prilog narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije.

Takav predlog zakona sada može da ponudi, po svemu sudeći, jedino Novi DSS sa svojom koalicijom. To će ujedno biti i test da li su stvarno „svoji" ili su i oni deo BIA ili NATO opozicije. Ako smeju, važno je da to učine što pre, kako bi se predlog zakona našao pred javnošću i zakonodavcima pre redefinisanja pregovaračkog Poglavlja 35.

U okolnostima kada evroatlantski stratezi ne žele da gurnu Srbiju od sebe - ali polazeći od toga da smo zbunjeni i uplašeni, postupaju prema nama kao da smo osuđeni da im se podredimo - već i predlog onoga što bi onemogućilo EU integracije ako one podrazumevaju odricanje od Kosova, može da doprinese odustajanju od takvog redefinisanja kosovskih uslova na način da za nas budu totalno neprihvatljivi.

Zato je važno jasno definisati šta znači veleizdaja u kontekstu kosovskih pregovara. Pa neka vlast, njeni „patriotski" sateliti i prozapadna opozicija, kažu da im je neprihvatljivo ono što proizlazi iz Ustava Srbije. To onda istinskim patriotskim faktorima daje dodatni prostor za buđenje Srbije.

Uz to, i ono što bi trebalo da bude Zakon o veleizdaji, a nije usvojeno, fokusira pažnju javnosti na sve što je izdaja, sa posledicama koje će to pre ili kasnije imati. Krajnje je vreme da izdajom počnemo da se bavimo pravno utemeljeno, a ne paušalno!