Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (2)

Rasprodaja svega srpskog

Zbog manipulacije masama, režim SNS-a je napravio sistem organizovanog laganja da bi se sakrio antinacionalni karakter ove politike. Vučić-Brnabić režim je ojačao političku i materijalnu korupciju, spustio standarde javnog govora ispod svakog minimuma, uspostavio medijski monopol, u svakom pogledu zemlju doveo u kolonijalni položaj, potvrdio se kao najbolji nastavljač politike nevladinih organizacija. Sámo ime režima na slikovit način dočarava njegovu dvogubu i lažljivu prirodu. Ime „Vučić" obeležava čoveka koji dolazi iz Srpske radikalne stranke: otud preuzima svoju nacionalnu reprezentativnost. Ime „Brnabić" obeležava službenika USAID-a koji je reprezentant nevladinog sektora i zapadnog (američkog) uticaja. Kada ovu dvogubost razložimo na pojedinačne sadržaje politike režima, stvari postaju očiglednije: ime „Vučić" podrazumeva nacionalnu retoriku, plamteće iskaze protiv zapadnog (američkog) ponašanja, fotografisanje sa crkvenim velikodostojnicima i njihovu podršku, glumatanje vojne snage i pretnja njenom upotrebom. A ime „Brnabić" podrazumeva uključivanje nevladine inteligencije u državnu politiku, ponizno prihvatanje zapadnih (američkih) naloga u sadržajima državnih sporazuma, fotografisanje sa zapadnim (američkim) političarima i postepeno izbegavanje ruskih političkih zvaničnika, uprkos njihovoj podršci režimu, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Prof. dr Milo Lompar

U dugoj tradiciji osporavanja mog zalaganja za srpsko stanovište dolazio sam pod udar različitih političkih i ideoloških protagonista.

Osnovni paradoks njihovih tvrdnji je da su se, uprkos oglašenim razlikama u ideološkim polazištima, podudarale u više momenata: bile su lišene zadovoljavajuće evidencije, što znači da su neistinito rekonstruisale moje stavove; bile su prepune unapred zadate kritičnosti, što znači da nisu poznavale stvari na koje su se odnosile: izostajala je istorijska evidencija, lektirna podloga, elementarna upućenost koja bi opravdavala kritiku; bile su lišene bilo kakve kreativnosti u obrazlaganju sopstvenih stavova, pa su ponavljale zadate stavove onog pola opšteg mišljenja na kome su nastale: bezuslovno su prianjala uz ideju evropskih integracija ili njenog odbijanja. U takvim tvrdnjama je istrajno pokušavano da moje shvatanje liberalnog nacionalizma ili nacionalnog liberalizma prikažu kao hir, pojedinačnu proizvoljnost ili sektaški stav. Bilo je nečeg u kulturi što je ohrabrivalo takvo unapred odobreno ponašanje.

Moje stavove su mnogi osporavali, ali ih niko nije osporio: ni u empirijskoj evidenciji, ni u teorijskoj razradi. Budući događaji samo su ih potvrđivali. Jedan kolonijalni apologeta, koji je kao moj kritičar napisao čitavu knjigu protiv Duha samoporicanja,u martu 2016. godine, tvrdio je da „ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu?" (Milo Lompar, Duh samoporicanja, 483.) Tri meseca potom, u junu 2016. godine, Velika Britanija je izašla iz EU. Neprestano su me napadali sa različitih adresa: iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Podgorice. U 2012. godini bio sam kriv kao fašista i ruskokolonaš, a sada sam kriv kao liberal i zapadnjak. Napadali su me pripadnici nevladine inteligencije u kostimima evropejaca, da bi me sada njihovi renegati napadali kostimirani u režimske agente-provokatore. Iz Podgorice su me - u vreme odvajanja Crne Gore od Srbije - nazivali „terazijskim Crnogorcem", a sada me u televizijskoj emisija Milomira Marića, na nacionalnoj frekvenciji, zovu „vračarskim Crnogorcem". Tada sam bio sporan kao Srbin koji je član Pokreta za zajedničku državu i otud protivnik osnovnog nauma podgoričkog režima, a sada zato što, kao čovek koji je rođen 1962. godine u Beogradu i koji nosi ime svog dede, ispoljavam dosledno negativno mišljenje o politici Vučić-Brnabić režima.

Toliko vredi „srpski svet" Aleksandra Vučića. U pomućenoj svesti njegove propagande, čovek je srpske nacionalnosti ukoliko se slaže sa njegovim sprovođenjem drugosrbijanske politike. Ukoliko se ne slaže sa njegovim režimom, činjenice porekla postaju merodavne. Tako je jedan opozicioni političar neprestano napadan zbog pretka koji pripada muslimanskoj porodici. Ti napadi bili su tabloidno masovni i krunisani su neprestanim ponavljanjem formule „Vuk Pozderac Jeremić". Budući da je reč o čoveku koji je rođenjem, životom i opredeljenjem vezan za Beograd i Srbiju, ovakvo imenovanje je stavljalo neprijateljski žig na muslimansku pripadnost kao takvu. U toj svetlosti, kako izgledaju predsednikova pozivanja na saradnju sa njenim pripadnicima u Srbiji i u Bosni i Hercegovini? Nesumnjivo neiskrena, ona nisu to zbog tajnog namigivanja resantimanima, već zbog toga što su plod trenutne situacije. Okolnost da se takvim ponašanjem izaziva procvat kolektivnih podozrenja potpuno je van vidokruga nosioca ovakve neodgovornosti.

U času kada se našao na udaljenoj poziciji od predsednikovih namera u vezi sa Francusko-nemačkim planom, drugi opozicioni političar, neopravdano blagonaklon u odnosu na vlast, počastvovan je određenjem „Miloš Francuz". Ono je utiskivano u ulične pločnike i na zidove kuća u srpskim gradovima. Jer, sticajem porodičnih okolnosti, školovan je u Francuskoj i ima dvojno državljanstvo: srpsko i francusko. U toj svetlosti, kako izgledaju neprestana tvrđenja vlasti da su one posvećene evropskom putu naše zemlje? Kao provizorna, jer su i ona plod trenutne situacije: kada je potrebno ponoviti obaveznu zakletvu - kao izjavu lojalnosti zapadnim (američkim) činiocima - da bi se ostalo na vlasti. I učinak je srodan: usađuje se duboka nesigurnost u javnu svest, koja se ciljano ostavlja bez orijentira.

U oba slučaja, na delu je civilizacijska regresija koja treba da u javnu svest usadi strah: poistovećuje se negativan smer francuske politike u jugoslovenskoj krizi sa ukupnim značenjem francuske (zapadne) tradicije. Načelo totalizacije potiskuje načelo diferenciranosti u javnoj sferi. Dolazi do stavljanja u dejstvo negativnog istorijskog nasleđa. To se, međutim, ne čini da bi se utro put javnoj zrelosti u odnosu na okolnosti sadašnjeg života, da bi se raskrili slojevi nataloženih istorijskih racionalizacija, da bi se prošlost oslobodila sadržaja koji su okamenjeni u dugom trajanju. To se čini da bi se zadovoljila trenutna potreba vlasti, bez osvrtanja na saznanje o tome da takvo ponašanje unazađuje zrelost i samosvest sredine u kojoj se pojavljuje.

U dejstvu je, dakle, sistem neusidren u nekom stanovištu, već podređen trenutnim potrebama vlasti. U svom subjektivnom svojstvu, u onome što aktere određuje u njihovim motivima, kompleksima, resantimanima i interesima, politika Vučić-Brnabić režima je plod diletantskog voluntarizma. On je diletantski zato što je natopljen nepromišljenošću i neznanjem. On je voluntarizam zato što odluke sprovodi i nameće jedan čovek. Mimo ovako primitivnog sistema koji po pravilu dovodi do rđavog ishoda, nevolja je u tome što dolazi do objektivnih i nekontrolisanih učinaka unutar javne svesti. Kada me je podgorički režim imenovao „terazijskim Crnogorcem", on je to učinio da bi raspirivao antisrpsku svest u Crnoj Gori i podstakao anticrnogorsku svest u Srbiji. Tome služi i određenje Vučić-Brnabić režima da sam „vračarski Crnogorac".

Da je to tako, pokazuje i napis na portalu Mondo od 14. novembra 2023. godine. Tu se tvrdi da zbog imena i prezimena nikako ne mogu biti Srbin. Nije najvažnija primitivna i prostačka namera članka, kao ni pregršt budalaština koje je prate, uključiv i nacionalnu diskriminaciju na osnovu imena i prezimena, koja činjenice nasleđa postavlja iznad činjenica izbora. To su uobičajeni potezi ovakve propagande, koja možda nastaje iz jedinstvenog i objedinjenog pogona. Presudno je da opazimo paralelizam u argumentaciji propagandista dva politička pola, jednog u Srbiji a drugog u Crnoj Gori, kao i ravnodušnost nevladine (američke) inteligencije na ovako drastično raspirivanje nacionalne mržnje. Imamo, dakle, dva toka koji su lice i naličje jednog procesa: čini ga saradnja dva doskorašnja režima i dvojice doskorašnjih predsednika u razgorevanju antisrpskog raspoloženja u Crnoj Gori i anticrnogorskog raspoloženja u Srbiji. Nezavisno od protagonista ovakvog ponašanja, poput Milomira Marića i njegovih agenata-provokatora, koji je njegov objektivni učinak?

Ovakvo proizvoljno imenovanje nosi u sebi dublji istorijski zasad: u regionalnom smislu, Vučić-Brnabić režimu ne odgovara moje zalaganje za srpsku integralističku svest. Ono - nota bene - protivreči osnovnom pravcu zapadne (američke) politike u dugom trajanju jugoslovenske krize. Potrebno mu je, dakle, uskratiti vidljivost u najvećem mogućem stepenu. Otud je vladajući režim pregao da stvori predstavu o „srpskom svetu" kao simulakrum: oponašanjem ruske politike, koja naglašava postojanje „ruskog sveta", režim nastoji da otkloni predstavu o svesti, koja je u temelju ideje o srpskom stanovištu, predstavom o teritorijalnosti, koja je laka za upotrebu. I, posledično, laka za optužbu samog srpskog postojanja. Tako se zadovoljava nastojanje nevladine inteligencije da obezvredi i osumnjiči samu ideju o srpskom stanovištu: da bi se osporio integralizam svesti, on se krivotvori u teritorijalni integralizam. To je postupak koji su - u kritici Duha samoporicanja - primenjivali predstavnici nevladine inteligencije, mnogo pre nego što se uopšte pojavila propagandna predstava o „ruskom svetu". Čemu takav postupak služi?

U politici Vučić-Brnabić režima prevladava, vođena američkom zamisli o „otvorenom Balkanu", regionalna verzija srpske egzistencije. Kroz sumnjičenje političkih protivnika u nacionalnom smislu, Vučić-Brnabić režim natapa javnu svest unutarsrpskim razlikovanjima. On, dakle, stvara podlogu da se ostvari temeljni nalog duha samoporicanja: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko - kao Njegoš, Andrić, Selimović, Petar Lubarda - vremenom prestane da bude srpsko. Zbog raskrivanja takve politike u nevladinoj inteligenciji, kao i njene titoističke podloge, koja je proisticala iz habzburške konstante evropske politike, bio sam predmet dugotrajnih napada. Njih ponavlja Helsinški odbor u 2023. godini: „srpski nacionalisti i kulturni poslenici poput Mila Lompara lamentiraju zbog toga što se ?neprestano odvija proces u kojem se sve što je srpsko vremenom pretvara u srbijansko, s ciljem da ono što nije srbijansko vremenom prestane da se poima kao srpsko?. On zastupa ?srpsko stanovište? koje podrazumeva integralističku kulturnu politiku o celini srpskog naroda." (Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2023, 24) Helsinški odbor ocenjuje da ne treba slediti ovakve uvide, bez obzira na njihovu istorijsku utemeljenost.

Premda rasejava znake kako očituje nacionalnu orijentaciju, upravo Vučić-Brnabić režim sprovodi politiku nevladine inteligencije. To se nedavno pokazalo u Makedoniji: sve što je srpsko - sa javnim odobravanjem srpskog predsednika - pretvoreno je u makedonsko, da ono što nije makedonsko nego sasvim jasno vezano za srpsku srednjovekovnu tradiciju - poput Starog Nagoričina - prestane da bude srpsko. To je naum koji uspostavlja presedan - da titoističko nametanje koje pola veka nije bilo priznato napokon bude legalizovano - da bi se mogla stvoriti podloga za postupke prema Kosovu i Metohiji. Sve što je srpsko treba, vremenom, prevesti u kosovsko, da bi ono što nije kosovsko - čitavo srpsko srednjovekovno nasleđe, kao takvo upisano u zaštitu Uneska - vremenom prestalo da bude srpsko. I to se događa uz delatno učešće srpskog predsednika.

U Crnoj Gori je takvo kretanje samo zaustavljeno, jer je mitropolit Amfilohije udaljio srpskog predsednika od litija, javno mu poručio da je nepoželjan, sprečio ga u njegovom naumu da - po ko zna koji put - pomogne režimu višedecenijskog crnogorskog predsednika. No, takvo kretanje nije opozvano: utoliko više što je posle smrti mitropolita Amfilohija bitno smanjena distanca prema srpskom predsedniku kada je reč o srpskim strankama i Mitropoliji crnogorsko-primorskoj. U Hrvatskoj se ciljano i promišljenim merama državne politike relativizuje i umanjuje broj ubijenih u Jasenovcu. U tome učestvuju članovi jerarhije SPC. To se odigrava u potpunoj saglasnosti sa Muzejem genocida u Beogradu, koji uživa javnu podršku srpskog predsednika. U svim tim aktivnostima državna vlast i crkvena jerarhija deluju u potpunoj saglasnosti: kao izopačeni oblik srednjovekovnog načela simfonije u odnosima crkve i države. Regionalno stanje svesti postepeno se pretvara u nacionalno; autentična nacija u sintetičku. Ko sve to sprovodi? Vučić-Brnabić režim.

Ko kritikuje moju ideju o srpskom stanovištu? Helsinški odbor. Nisam preskočen ni u godišnjem izveštaju Helsinškog odbora koji je objavljen 2023. godine. Ne može se kazati da ovi izveštaji inteligencijom nadmašuju nekadašnje zaključke komunističkih partijskih komiteta, ali svakako dosežu njihovu lažljivost i podlost. Tako su upotrebljene moje ocene mitropolita Amfilohija u dekontekstualizovanom obliku. (Srbija: zatvoreno društvo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2023, 284.) Moje odbijanje da govorim na svečanoj akademiji povodom 800 godina Srpske pravoslavne crkve zbog dodele ordena Aleksandru Vučiću prikazano je u poglavlju pod naslovom: „simfonija duhovnih i svetovnih autoriteta". (Srbija: zatvoreno društvo, 68.) Kako odbijanje može biti primer simfonije? Ne izbegavaju se ni činjenične laži, pa se tvrdi da sam učestvovao na skupu koji je organizovao Vučić-Brnabić ministar kulture, (Srbija: zatvoreno društvo, 45-46.) iako sam javno i pravovremeno opovrgao takvo učešće. Upotreba različitih sredstava obmane uokviruje se ideološkom ocenom: „Profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar, jedan od glavnih ideologa srpskog nacionalizma." (Srbija: zatvoreno društvo, 136.) Tako mi je potvrđen status - kako je napisalo Vreme od 13. aprila 2023. godine - „najneumoljivijeg kritičara tzv. Druge Srbije". U isto vreme, medijska hajka na mene, čitave televizijske emisije u kojima sam bio jedina meta, uverljivo pokazuje da sam ostao dosledan i nestranački protivnik Vučić-Brnabić režima.

Okolnost da postoji kritičar „Druge Srbije" koji ne dolazi sa stanovišta vlasti, kao i da je on nepomirljiv kritičar nacionalnih i demokratskih manjkavosti režima, izaziva višestruku nelagodu. Jer, ona pokazuje da je moguće imati sluha za demokratske sadržaje javnog života i, istovremeno, za zastupanje srpskih nacionalnih prava. Za obe dominantne struje našeg političkog kretanja, takva pojava obeležava političku mogućnost koja ih razotkriva u njihovom savezu. Da bi to moglo da bude postignuto, neophodno je da čovek dugo bude u opoziciji: 1990, 2000, 2008, 2012, 2023. Jer, kako se menjaju vlasti, tako mu daju druge oznake. Smena oznaka obeležava konstantu njegove pozicije. Ali, ona obeležava nešto dalekosežnije: promenljivost političkih oznaka služi da sakrije nepromenljivost dominantnih političkih formacija kod nas.

U specijalnoj propagandnoj operaciji, koja je pokrenuta protiv mene u martu i aprilu 2023. godine, u kojoj su učestvovali kako internet portali tako i televizija sa nacionalnom frekvencijom, postalo je više nego očigledno da vlast poseže za odmazdom zbog mog izrazito opozicionog ponašanja: i zbog nastojanja da se političko mišljenje koje zastupam ukloni sa javnog vidokruga. Personalizacija - napad na čoveka - predstavlja samo najvidljiviji oblik neutralisanja političkog mišljenja koje nepotkupljivo otkriva aktuelne razmere srpske nacionalne laži. Vidljivo i dokumentovano je - još od 2012. godine - da imam izrazito opozicioni stav u odnosu na Vučić-Brnabić režim, u svim njegovim varijantama, kao i da je takav stav samo dosledni produžetak ranijeg opozicionog mišljenja, prisutnog u jednom sloju Duha samoporicanja.

No, u poslednjoj deceniji je vidno suženo područje za bilo kakvo protivljenje. Vlast je sebe poistovetila sa društvom, društvo sa državom, državu sa predsednikom. Svi oblici sužavanja prostora za javno protivljenje istovremeno su pretvoreni u prostore sužavanja javne svesti. Tako se društvo pretvorilo u odraz predsedničke svesti, koja je - povratnim putem - pretvorena u odraz društva. To ne bi bilo moguće bez simulakruma u kojem učestvuju nevladina i nacionalna inteligencija, zapadne (američke) i ruske akcije. Neprestano premeštanje javne pažnje, snižavanje standarda javnog govora, oblikovanje novih pokolenja u duhu hedonističke kulture, medijsko premrežavanje života, kao činioci koji određuju epohalno kretanje i izvan naših granica, obezbeđuju razorna dejstva društvenog simulakruma.

Povod za medijsku hajku na mene bila je moja podrška mirnim demonstracijama zbog protivustavnog ponašanja predsednika Srbije. U izjavi agenciji Beta od 21. januara 2023. godine, podsetio sam da sam u prethodnom razgovoru za agenciju Beta, od 24. novembra 2022. godine, procenio da će postupci srpskih vlasti, predvođenih Aleksandrom Vučićem, dovesti do priznavanja nezavisnosti Kosova. Potonji događaji, u vezi sa Francusko-nemačkim planom koji je predsednik Srbije prihvatio, pokazali su da sam bio u pravu. Jer, reč je uglavnom o usvajanju Išingerovog plana iz 2007. godine, koji je odbacila vlada Vojislava Koštunice.

Taj plan je bio zasnovan na ugovoru između dve Nemačke iz 1972. godine, koji je omogućio da obe države postanu članice UN bez međusobnog priznanja. Pominjanje Povelje UN i načela iz nje u ugovoru između Srbije i Kosova predstavlja podsećanje na član 2 Povelje UN. Taj član obavezuje sve države da međusobno poštuju granice, teritorijalni integritet i suverenitet i da se ne mešaju u unutrašnje poslove. Srbija, dakle, na taj način deiure priznaje Kosovo kao državu, ali ne uspostavlja diplomatske odnose. Ovo treba da omogući srpskom predsedniku da lažno tvrdi kako nije priznao Kosovo.

Što se tiče odredbi o pravima Srba i SPC na Kosovu i Metohiji, one deluju kao da su ispod minimalnih odredbi iz Ahtisarijevog plana ili Briselskog sporazuma iz 2013. godine. Jer, nema čak ni naziva ZSO. Ovaj ugovor je u suprotnosti sa Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244. Ne bi bilo iznenađenje da se naš Ustavni sud - kao i u slučaju Briselskog sporazuma iz 2013. godine - proglasi nenadležnim. Ugovor je, štaviše, u suprotnosti sa domaćim i međunarodnim pravom, kao i pravom UN, jer stavlja kosovsko pravo i pravo Saveta Evrope iznad njih. On deluje lošije i od ugovora između dve Nemačke. Jer, bila je reč o državama koje nisu bile članice UN. Sada je reč o članici UN Srbiji koja priznaje nasilnu secesiju dela svoje teritorije. U političkom smislu, Srbija naknadno priznaje opravdanost NATO bombardovanja iz 1999. godine i posledice koje su iz njega proistekle.

Ovakvo ponašanje srpskih vlasti, predvođenih Aleksandrom Vučićem, predstavlja potpuno ostvarenje nevladine (drugosrbijanske) politike u Srbiji. Ono što nije uspela da ostvari nijedna građanska stranka, čak ni u vreme maksimalne dominacije, ostvarila je lažna nacionalna stranka. Ona je izdala ne samo nacionalnu politiku nego i nacionalnu istoriju. To su učinili svi oni nacionalni i politički činioci koji su podržavali srpskog predsednika u desetogodišnjoj vladavini. Bili su to oni koji su mu dali orden Svetog Save i govorili da se bori za Kosovo i Metohiju „kao lav". Bile su to nacionalne opozicione stranke. Bile su to nacionalne organizacije koje su postavljale dekorativne i folklorne zahteve. Tu se nalaze nacionalno oglašeni pojedinci koji su imali razumevanja za postupke vlasti. Broj nacionalno i opoziciono orijentisanih ljudi vremenom se smanjivao do broja koji se može iskazati prstima jedne ruke. Upravo je petoro ljudi predalo krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića u avgustu 2020. godine zbog veleizdaje. Dojučerašnji saveznici srpskog predsednika sada ponavljaju argumente iz te prijave. Bilo bi naivno verovati da oni to čine zbog istine, a ne zbog sebe.

Sadašnja situacija nudi dve vrste zaključaka. Ne može se nacionalna politika zastupati bez jasnog i načelnog stava, koji je otporan na medijske pritiske i korupcione mehanizme kako vlasti tako i zapadnih (američkih) činilaca. Odbrana nacionalnih interesa malih zemalja uvek je delotvornija u demokratskom ambijentu podele učesnika u vlasti. Suprotno tome, zapadni (američki) činioci favorizuju autoritarni način vladanja. Jer, on im omogućava pritisak na jedini oslonac vlasti. Taj pritisak daje rezultat: kako pokazuje političko činjenje Aleksandra Vučića. Tako su zapadni (američki) činioci dosledni neprijatelji demokratije kod nas.

(U sledećem broju: Vučićeva "kontrola otpora", koji pružaju njegovi kritičari.)