Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (6)

Demokratija je skup zanat

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

8.

Ovde mogu da kažem Učitelj-Tasi da sam ga uglavnom upoznao sa Domanovićevom beletristikom, iz koje sam izdojio satiru kao njen vrhunski domet. To bi bio odgovor na njegovo pitanje jesam li napisao sve što sam hteo. Ali ovim nisam iscrpeo Domanovićevu delatnost, ostala je publicistika, tačnije njegov novinski rad, koji je u tadašnjoj Srbiji pokretao njeno mrtvo more. Ne znam da liće se moj poslednji Mohikanac složiti s tim, ali držim da su Pera Todorović i Radoje Domanović bili naši najolji novinari Gutembergovog perioda.

Već je rečeno da je Radoje Domanović bio prvi politički pisac u nas. Satira je pre svega kritika politike, svaki satiričar je kritičar politike. Domanović je rodonačelnik tog žanra u srpskoj književnosti.

Iz ovog proizlazi da moram svog poslednjeg čitaoca, Poslednjeg Mohikanca, Učitelja Tasu, podrobnije da upoznam sa Domanovićevim političkim delovanjem.

Videli smo da se Radoje Domanović u literaturi služio alegorijom, međutim, u novinarstvu, kojim se bavio više iz nužde, Domanivić je bio konkretan. Politički je pripadao Narodnoj radikalnoj stranci, koja je nastala na temeljima ideja Svetozara Markovića, koje je ovaj student tehnike doneo u Srbiju iz Sankt Peterburga i Ciriha, gde je studirao. Bile su to socijalističke ideje proizišle iz marksizma. Naravno da one u Srbiji pod diktaturom dva Obrenovića nisu mogle da prođu, Narodna radikalna stranka bila je na stalnom udaru Obrenovića, jer su njene narodne ideje ugrožavale dinastičku diktaturu. Videli smo da je Domanović ušao u politiku za vreme službovanja u pirotskoj Gimnaziji, najviše pod uticajem starijeg kolege Jaše Prodanovića. Jaša je Radoja upisao u Narodnu radikalnu stranku, čiji je bio funkcioner. Domanović se politikom bavio i posle izgnanstva iz Pirota, u Vranju i Leskovcu, gde je zbog jednog političkog istupa prvi put ostao bez posla.

U Beogradu, gde je dobegao iz unutrašnjosti, Domanović je nastavio da bude politički aktivan u radu Narodne radikalne stranke, koju je vodio Nikola Pašić. No ubrzo se desio rascep u toj stranci, pošto je Pašić napustio ideje Svetozara Markovića i nastojao da se pomiri sa Obrenovićima, pogotovo kad je sa konzervativnim naprednjacima formirao tzv. fuzionašku vladu. Treba li da kažem da se Domanović nije složio sa Pašićem i da je bio među buntovnicima koji su se otcepili od radikalne stranke i osnovali novu stranku. (Otud ideja da je Domanović u „Vođi" portretisao Nikolu Pašića.)

Naime, grupa nezadovoljnih intelektualaca u stranci se odvojila od Pašića i formirala Samostalnu radikalnu stranku. Posle Ivandanskog atenatata na bivšeg kralja Milana i Pašićevog podaničkog držanja na sudu, u delu Narodne radikalne stranke došlo je do velikog nezadovoljstva, koje je dotle tinjalo. Pašićeva stranka je zapala u apatiju i gubitak svake borbenosti. Pašić je po pomilovanju i izlasku iz zatvora sve nade polagao u Rusiju i mogućnost njene intervencije. Na borbu u zemlji nije ni mislio. Stranka je napustila sve ideale Svetozara Markovića i postavila sebi za cilj da se prilagodi vlasti i u datom momentu participira u njoj. Ali jedan deo mlađih radikala, koje je predvodio advokat Ljubomir Živković, nije se predavao i nije odustajao od borbe. Kako je Nikola Pašić bio njihova glavna kočnica, oni su odlučili da se otcepe i stvore novu stranku.

Rascep se desio prilikom potpisivanja Aleksandrovog oktroisanog (nametnutog) ustava u aprilu 1901. godine. Pašić je pristao na ovaj ustav i da sa naprednjacima sačini Vladu. Došlo je do otvorene pobune mlađih radikala i do cepanja stranke. Pašićeva grupa dobila je naziv fuzionaši, a otcepljena grupa samostalci.

Među samostalcima našla se grupa intelektualaca koja nije bila monarhistički nastrojena: Ljuba Stojanović, Ljuba Davidović, Jovan Žujović, Jaša Prodanović... budući osnivači Republikanske stranke. U toj grupi je bio i Radoje Domanović.

Samostalci su 1. oktobra 1902. godine pokrenuli dnevni politički list Odjek. Glavni urednik Odjeka bio je Jaša Prodanović, Domanovićev dugogodišnji prijatelj i kum a redakciju su činili: Ljubomir Stojanović, Jovan Žujović, Milorad Mitrović, Uroš Petrović... i kasniji vojvoda Radomir Putnik. U listu su sarađivali Božidar Knežević i Jovan Skerlić. Ali je glavni pisac Odjeka bio Radoje Domanović, sa svojom stalnom rubrikom Uzgrednice. Od svih ovih saradnika Domanović je bio najdosledniji opozicionar, najmanje je bio podložan robovanju autoritetima, najmanje disciplinovan, svakako najubojitiji. Rečju, bio je najbliži anarhizmu. Režimski list Sloga označio ga je kao "najogorčenijeg protivnika ličnog režima, apsolutističke vlade kralja i marionetskih vladinih kabineta". Kao takav, Domanović je važio za neprijatelja Aleksandrovog režima broj 1. Naročito je bila ubojita njegova pripovetka "Stradija".

U uvodniku Odjeka (nepotpisanom, pripisuje se Jovanu Žujoviću) napisano je: "Odjek će biti odjek radikalskih načela, odjek narodnih bolova i osećanja, odjek narodnih želja i potreba, odjek njegovih nadanja u bolju budućnost Srbije i Srpstva".

Osnovne tačke programa samostalnih radikala bile su Domanovićevo vjeruju. Domanović je uneo u Odjek borbenu doslednost, beskompromisnu borbu protiv nasilja, terora i gluposti ličnog Aleksandrovog režima i njegovih marionetskih vlada. U njegovoj rubrici Uzgrednice predmet napada su bili najčešće pojedini ministri, njihova prošlost je obelodanjivana i raskrinkavana njihova demagogija. O tome je Jaša Prodanović kasnije napisao: "Domanovićeve sjajne Uzgrednice stilistički raskošne, politički smele, idejno napredne, po duhu blistave, zadavale su strah protivnicima..." Nije bilo pametno ući u plemiku sa Domanovićem!

Zbog svega ovoga ministar unutrašnjih dela pozvao je Domanovića na razgovor. Domanović se ovom razgovoru odazvao. Ministar mu je naglasio da će njihov režim trajati niz godina, da je svaka borba protiv njega besplodna, da Domanović kao darovit književnik troši uzaludno svoj dar, da izlaže porodicu bedi i nevolji. Ministar je tražio od Domanovića da se odvoji od Odjeka i da se posveti isključivo književnosti. Za uzvrat, obećao mu je službu, lep položaj, mogućnost odlaska u inostranstvo. Ali gordi Domanović je to s prezrenjem odbio. Radoje, jednostavno, nije bio takav karakter da se savija i da se prilagođava.

Čak i kad je upravnik policije zapretio da sa samostalcima sledi krvavo razračunavanje, Domanović je ostao dosledan u napadu na režim. (Koliko je pretnja prvog čoveka policije bila ozbiljna, najbolje se vidi po spisku od dvanaest imena za likvidaciju nađenih po obaranju režima, među kojima je bilo i Domanovićevo ime.)

Naravno da se slobodarstvo plaća. Sled događaja bio je ovakav.

Veliki izazov je bila ženidba kralja Aleksandra Obrenovića dvorskom damom svoje majke kraljice Natalije, udovicom Dragom Mašin. Protiv ove ženidbe su bili svi, čak i Vlada doktora Vladana Đorđevića. Ne želeći da učestvuje u tome, Vladan Đorđević je odstupio. Da bi taj problem rešio, Aleksandar je dao da se obrazuje činovnička vlada pod predsedništvom sudije Kasacionog suda Alekse Jovanovića. Ovo ministarstvo nazvano je u narodu svadbeno ministarstvo. U njega je ušao kao ministar prosvete i crkvenih dela Pavle Marinković, koji je ranije pripadao boemskom krugu. Njegov zadatak je bio da obrne boemsku inteligenciju u korist Drage Mašin, koja je bila prilično obrazovana i govirila francuski.

U tom cilju kraljica Draga je promovisana kao veliki zaštitnik i mecena umetnika i književnika u Srbiji. Pavle Marinković kao posrednik trebalo je da od boema i opozicionara proizvede dvorske umetnike, slavitelje kraljice, kralja i dinastije Obrenovića. Dok je kralj pokušao da pridobije radikalske prvake pomilovanjima posle Ivandanskog atentata, kraljica je pokušala da kupi umetnike odlikovanjima, blagodejanjima i stipendijama za odlazak u inostranstvo, otkupljivanjem radova i novčanim pomaganjem časopisa. Odlikovani su Stevan Sremac, Simo Matavulj... Branislav Nušić je proizveden u upravnika Narodnog pozorišta. Domanović je samo vraćen na posao.

Ali taj metod lomljenja karaktera nije mogao da prođe kod Domanovića. Radoje je ostao dosledan sebi i svome beskompromisnom opozicionom stavu. Videli smo da se nije uplašio ministra policije.

9.

U to se desio Majski prevrat 1903. godine, kada je grupa oficira zaverenika ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Domanovićevi su došli na vlast! Novi vlastodršci su odlučili da nagrade Domanovića, dali su mu blagodejanije (stipendiju) za boravak u inostranstvu. (Takvo blagodejanije je ranije dobio Bora Stanković od kraljice Drage za Pariz.)

Domanović je izabrao Minhen za svoj studijski boravak. Postavlja se pitanje zašto? Pre toga su liberalski i naprednjački stipendisti odlazili u Francusku, odakle su se vraćali kao pariski đaci da preuzmu državne poslove ili postanu profesori univerziteta. Domanović je pripadao nacionalnoj inteligenciji, koja se školovala na Velikoj školi i koja je bila više okrenuta ka Nemačkoj. Moguće da je na njegovu odluku uticao i Skerlić, koji je odlazio u Minhen. No Dimitrije Vučenov smatra da je u pitanju bila Domanovićeva ljubav prema slikarstvu. Poznato je da ga je otac sprečio da studira likovnu akademiju, možda je sad bila prilika da to nadomesti. U Minhenu su boravili mnogi srpski istaknuti slikari, sa jednim od njih, Borivojem Stevanovićem, Domanović je bio u prijateljskim odnosima. U Minhenu se školovao i Dragomir Glišić, koji će napraviti jedini sačuvani portret Radoja Domanovića.

Bilo kako bilo, tek Radoje se, sa ženom Natalijom i ćerkom Danicom, već 5. septembra 1903. godine našao u Minhenu. Koliko je poznato, Domanović u Minhenu uopšte nije pisao, da li zato što je želeo da produbi svoje oskudno fakultetsko obrazovanje (naučio je nemački toliko da je na njemu čitao Svifta) ili što nije imao šta da piše, budući da je ipak pobedila opcija za koju se on u opoziciji toliko borio. Pošto mu stipendija nije bila dovoljna za život, Radoje se obraćao za novčanu pomoć novom ministru prosvete Ljubi Stojanoviću, svom partijskom drugu, koji mu je uvek izlazio u susret.

Domanović se u Srbiju vratio ne samo razočaran nego i gnevan: mogao je da vidi kako "najverniji poslušnici Cincar Markovićevog režima (poslednji Obrenovićev predsednik vlade) odmah posle 29. maja menjaju boju i postaju stari radikalci, karađorđevicevci, čak samostalci - sve ono što im se tada činilo da će pouzdano puniti njihove torbe, nezajažljive, nikad dobro napunjene torbe" (Todor Popović).

U takvoj vlasti Domanović nije mogao da vidi sebe. U jednom članku kaže: „Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili."

Treba reći da je Radoje Domanović još u predmajsko vreme bio ozbiljno bolestan. Njegova pluća je napala žuta gošća (tuberkuloza) od koje tada nije bilo leka. Neuredan život, prenaporan rad, izgladnjavanje, ali i alkohol (teško je reći da li se Domanović propio zbog bolesti ili je bolest došla kao posledica alkohola; činjenica je da je Radoje pobolevao još u Vranju na službi), učinili su da se njegovo zdravlje do te mere naruši da su mu dani postajali sve ograničeniji. Ali Radoje se nije obazirao na bolest, boreći se protiv tiranije i apsolutizma kao da se borio protiv bolesti. Nije prihvatio ni povratak Karađorđevića. On je bio kao dosledni nastavljač ideja svog šumadijskog zemljaka Svetozara Markovića -republikanac.

Kao rezultat takvog raspoloženja Domanović je pokrenuo list Stradija, gde je bio i vlasnik, i urednik, i jedini pisac teksta. „List Stradija je pokazao da je Domanovićeva invencija bila u opadanju. Jedino što je Stradija donela jače ispoljen i naglašen atiklerikalni stav piščev. Naročito je mitropolit postao predmet njegovog satiričkog tretiranja." (Tekst Mitropolitov mačor.) Razume se da Stradija nije mogla da bude dugog veka.

Domanović je naglo „živnuo" 1906. godine kad se u Evropi povela hajka protiv nove Srbije. Naime, evropske monarhije, na čelu sa Engleskom, nisu odobravale dinastički prevrat u Srbiji i tražile su da atentatori na kralja i kraljicu budu odstranjeni iz vojske i kažnjeni. Nova vlast nije imala kud nego je zaverenike penzionisala, ali oni su i dalje ostali važan faktor i u vojsci i u državi.

Štaviše, Pašićevi radikali, koji su preuzeli vlast u Kraljevini Srbiji, žrtvujući zaverenike svojim političkim potrebama, počeli su da osporavaju prevrat od 29. maja 1903. godine. Tad se Domanović, koji nije učestvovao u samom činu prevrata ali ga je podržavao, još jednom pobunio protiv države, i protiv svojih koji su došli na vlast. Stao je u odbranu zaverenika (koje su zvali majevci) i prihvatio se da uređuje i ispunjava list koji su oni pokrenuli, Novi pokret. U njemu je tokom 1906. godine objavljivao svoju novelu „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima", koju smo videli na mom profesoskom analitičkom stolu.

Domanović je još pisao za Novi pokret u 1906. godini tekst „Iz zemlje čuda i iznenađenja" u nekoliko nastavaka, u formi uspomena jednog engleskog novinara, izveštača iz Srbije. Radnja članka se dešava pre Aleksandrove smrti. Ovaj tekst je ispod nivoa „Kralja Aleksandra...", a sa „Stradijom" se ne može ni uporediti. Stavovi su isti kao u prethodnim pričama, da neke aostrofiramo.

Šta je u Srbiji kralja Aleksandra Obrenovića čudo? Čudo je „što već dva sata nisu nikog premlatili žandari usred prestonice". Čudo je „što u okrugu kragujevačkom nije osuđen niti otpušten iz službe jedan policajac koji se držao zakona. Narod toga kraja jako je iznenađen." Domanović nabraja 183 takvih čuda, a engleski novinar šalje izveštaj u London: „Lakše nam je uhvatiti tačan račun koliko je zrna peska u Temzi, nego se baviti s tim da izračunamo koliko je u Srbiji za godinu sitnih i krupnih čuda i iznenađenja".

„Sem čuda kao što je ustav bez ustavnosti, porođaj bez deteta, apsolutizam pod parlamentarnim režimom, parlamentarna vlada bez skupštine, skupština bez prava, bilo je čak i prekih sudova i opsadnih stanja, puškaranja i okivanja građana po njihovoj ličnoj molbi".

A kralj Aleksandar je sa balkona dvora izdao ovakvu proklamaciju: „Dragi moj narode, ima već nekoliko dana kako me moliš i kumiš da ti opet ukinem Ustav i zakone, da te oprostim dosadne slobode i da bar za dan-dva povratim u Srbiji staro srećno doba puškaranja građana, okivanja i kundačenja. Ja se nisam ni za časak oglušio o te iskrene želje mojih vernih podanika, ali sam hteo da o tome dobro razmislim. Juče sam dobio bezbroj depeša u kojima me verni podanici pitaju šta je to da nema ubijanja i okivanja nekoliko dana."

U proklamaciji Kralj ističe koji će sve komadi da se igraju na balkonu dvora. Domanović ironično nabraja poduži spisak kraljevih ludosti: javno „gutanje Ustava", „puškaranje" građana uz pomoć žandarmerije, suđenja po zakonu bez zakona, po pravdi bez pravde, sve uz nadzor kralja; hapšenje podanika unapred određenih da budu političke žrtve; konačno zabava za narod. Država će školovati izvestan broj pitomaca za krađu državnih para.

Englski novinar u svom izveštaju redakciji opširno i do sitnica opisuje Beograd. Beograd je pun prašine, nergulisanog saobraćaja, jednako se raskopava. Ali desio se prevrat i Beograd se u potpunosti promenio. Englez kaže: „Na žalost, sada sam s bolom u duši uvideo da toga više nema u Srbiji i ja se ubijam od dosade ovde na obali gde se Dunav i Sava sastaju, jer u Srbiji više nema čuda!"

U tekstu u Novom pokretu sa naslovom Sitne duše s krupnim ambicijama, Domanović ukazuje na pojavu „preletača" iz opozicije u vlast. On te ljude naziva sitnim dušama: „Te sitne duše, koje imaju u sebi krupne ambicije, ne biraju sredstva; oni hoće da se čuju; oni žele da se vide; oni žude da se istaknu; oni misle da o njima treba da se govori; oni traže da javno mnjenje misli o njima kako su krupne i velike činjenice." Posebno apostrofira ministra prosvete Pavla Marinkovića. Taj čovek je nekada bio u društvu Bogdana Popovića, Slobodana Jovanovića, Svete Jakšića i drugih. Njegove ambicije su učinile da sa tim svojim starim društvom dođe u opreku i da ga svi prezru. Zatim se priključio krugu oko „boemije", a kad je i tu propao, ušao je u „svadbeni kabinet" kraljice Drage! Sad o svojim starim drugarima govori sve najgore i proglašava ih državnim neprijateljima. „Oni su dripci i fukare, a ja sam ušao među njih da ih eksploatišem." Takvi su „Dragini ljudi", problem je u njihovom karakteru. Podržavaju vlast ne bi li se na njenoj vatri ogrejali!

Najkritičkiji tekst koji je Domanović objavio u Novom pokretu vezan je za godišnjicu Takovskog ustanka. To je direktan napad na dinastiju Obrenović. „Pod Obrenovićima, sve do pre 29. maja, današnji dan, Cveti, proslavljao se kao dan narodnog oslobođenja od turskog ropstva, kao dan vaskrsa narodnih sloboda, kao spomen na 1815. godinu". Domanović postavlja pitanje šta se time dobilo ako na događaj gledamo iz današnjeg vremena. „Ustankom od 1815. godine bio je zaista oslobođen knez Miloš i njegove vlasti, ali narod nije bio oslobođen." Jedno ropstvo zamenjeno je drugim. „Miloševe vlasti uzeše sve manire turskih, te je zbog toga i bivalo onako čestih buna."

„Toga dana, na Cveti, kad se bludnica Draga šepurila na prestolu srpskom u odelu carice Milice, kada je Aleksandar svojim vernima kitio grudi lentama, kad su i lopovi koji njegovu tiraniju pomažu dobijali odlikovanja za građanske zasluge, tada kada su oni vajno radosni zbog vaskrsa narodnih sloboda pirovali pir i kovali lance narodu, šta je radio grešni narod? Najbolji sinovi njegovi ležali su po tamnicama, okovanih i ruku i nogu, a narod srpski, ta ondašnja raja nasiličkih vlasti, isceđen, oglobljen i ogoleo usled zuluma Aleksandrovih, uzdisao je teško i gorko!"

Domanović ovde ne staje. „Oslobođenje od krštenih Turaka počinje od 29. maja! 29. maj se može računati u praznik narodni otkad počinje obnavljanje i vaskrs narodnih sloboda!"

No to je bio Domanovićev trenutni stav, odjek Majskog prevrata. Domanović je to i sam shvatio u naredna dva politička teksta, Radikalna demokratija i Razgovor s demokratijom.Da ih predstavim mom poslednjem literarnom sagovorniku.

U prvom tekstu Domanović daje genezu narodnog propadanja. „Osnivanje Radikalne stranke bilo je doba idealnog pokreta. Ko je tu ušao, ko je tu stupio, samo je mogao očekivati zlo za se i za celu svoju porodicu. Tada je bilo doba uzvišene, idealne i svete borbe, i ta borba je dala žrtve. ona je poslala na gubilište najbolje sinove svoje zemlje. Tada, u to doba, oko ideja i ideala demokratije nije se ni smeo okupljati ološ, nisu se ni smeli oko strašne zastave Svetozara Markovića okupljati šićardžije. Vreme je prošlo, borba je bila krvava i strašna i ta strahovita borba koja je zaljuljala celokupan državni organizam, koji je silinom snage posle petvekovnog robovanja izbio iz koloseka tog društvenog života, malaksala je čim je glavni motor prestao da dejstvuje. Svetozar Marković je umro, umro mlad po godinama, ali čovek koji je vekove proživeo po idejama i životu svome, a to znači da je njegovom smrću prskao motorni kazan koji celokupu mašineriju kreće."

Domanović dalje govori kako su se u Radikalnu stranku uvukli ljudi koji „idejom trguju isto onako hladnokrvno mirno, takozvano trgovački, kao što se trguje jarećom kožom". Stvorili su se „politički špekulanti, politički liferanti, politički ološ, politički kockari". U Radikalnu stranku uvukli su se, kako bismo danas rekli, politički manipulanti, čije je oličenje bio Nikola Pašić. Pametni ljudi bili su ili istisnuti ili su se sami povukli iz Stranke, da „čekaju bolje prilike", koje, istorija nam je rekla, do danas nisu došle. „Najjači ljudi od ideala, ljudi s pravim ponosom čoveka" propali su na tom putu (Domanović to ilustruje jednom pesmom Đure Jakšića).

„Srpski narod otkad je izgubio carstvo, narod naš još od Kosova zna samo za nevolju i za muku. Vekovima on se srodio s bolom i patnjom, a tuga je postala njegova najvernija druga." Domanović to potkrepljuje narodnom poezijom u kojoj je data „tragedija velike duše i silnoga uma, naroda kome i ljubav uzdiše povređenim ponosom, a jače od ljubavne strasti veje kroz pesmu tuga i plač za slobodama, za pravima čoveka kome nasilje i zulumi ugnjetača i tirana ne dadu da bude čovek, već od ljudi prave stoku".

U Srbiji je pogotovo ugrožena žena-majka. Domanović uzvikuje: „Majke nam dajte, a ne topove. Prvo majke pa topove, jer su nam zaludu topovi ako majke ne odgoje sinove da ginu na topu, kao što je ginuo Tanasko Rajić u ustanku."

Posebno se okomio na Beograd, „tu sumanutu varoš koja Srbiji daje migove za političko zlo i dobro, najčešće zlo." „Beograd može imati i puške i topove i prangije, ali majke nema. Beograd ima dame, ima kaćiperke, ima, što se veli, „načitane ženske", ima patronese i dobrotvorke, ima žena što idu u klubove i vode politiku, ima ih što vode literarne prepirke, ima gospođa i žurova gde se gadno i odvratno ogovara ili se gleda sudbina s astalčićima pomoću duhova. Beograd ima sujetne žene što muževe guraju na zlo radi svilenih haljina i pomodnih šešira; ima spletki visokih dama koje kabinete ministarske obaljuju, ali jadni naš Beograd nema majki."

Je li ovo politički konzervativizam? Domanović se „poziva" na mleko kojim su odgojeni Obilići i Jugovići, a „napada" savremene žene koje decu odgajaju kravljim mlekom. „Mesto sise materine imamo cucle, ili Srpčad zadoje Madžarice i poslednje bludnice! Mesto pesme materine koja vitezove stvara, Srpče sluša razvratna ašikovanja svojih dadilja! I to je osnov domaćeg vaspitanja ovog bednog kolena što na žalost Srbije niče u ludom Beogradu, a ta će deca docnije vladati i upravljati s puno viših državnih razloga još jadnijom našom Srbijom!"

Domanovićev biograf iz našeg vremena, profesor književosti Nikola Vučenov, smatra da je ovaj Domanovićev „konzervativizam" proizišao iz etike narodne epike a ne iz filozofije francuske revolucije, i da je u suprotnosti sa njegovom satirom.

U drugom tekstu Domanović se obraća demkratiji.

Demokratija je skup zanat! „Otkako sam počeo pisati, pisao sam iskreno bez ikakve zadnje namere i za sve to samo sam imao ogromne štete, teških dana, razočarenja, uvreda, klevete, gonjenja, otpuštanja iz službe". (Iskustvo pisca ovog eseja u poptunosti je identično Domanovićevom!)

Domanović se u ovom tekstu eksplicitno izjašnjava za demokratiju a protiv samovlašća. „Izjavljujem da ja po teoriji niti sam ikad bio, niti ću ikad biti, dinastijaš. Da sam stranac, da sam u kakvoj sredini engleskog ili francuskog naroda, ja bih bio republikanac."

Problem je u tome što srpski narod nije zreo za demokratiju! „Ali ja sam se rodio u šumadijskom selu i kad poznajem naš narod, kad vidim šta se čini oko kmetskog štapa, oko izbora poslanika, oko izbora čak opštinskih pandura, pa pomislim šta bi ovaj naš svet činio da izabere predsednika republike, onda moram najiskrenije viknuti: Ne republiku, samo to ne za Srbe!"

Ovde se Domanović još jednom osvrće na 29 maj. „Do pre 29. maja bila je moda „gledanja svoga posla i služenja kruni i otadžbini". Koga god vidite, a on „jagnje bezlobivo gleda svoja posla i služi verno svoga uzvišenog gospodara". Međutim, 29. maja u zoru dunuo je drugi vetar i od tog datuma niko „ne gleda svoja posla, već se kao svestan i pošten građanin bori za svoja ubeđenja". Sad su svi preko noći postali borci za ljudska prava, sve sam „demokrata", na političku scenu je izneta nova roba kao na kakvom vašaru, „demokratija, principi, parlamentarizam, stroga ustavnost". A ljudi isti, jer preko noći niko ne može da se promeni. Domanović se direktno obraća novoj demokratiji: „Ti sada nećeš da vidiš kakve sve ljude imaš oko sebe, ti nesrećna i jadna Demokratijo, imaš i sama svoju strašnu kamarilu, imaš i ti svoje dinastijaše, imaš i ti ljude koji se demkokratijom bave radi ličnog ćara svoga, ali veruj mi iskreno da ti ipak i danas imaš malo, vrlo malo iskrenih pobornika svojih."

Iako je Domanović stao na stranu zaverenika, jer ih je Evropa napadala, sve je više postajao svestan da se i pod novom vlašću demokratija urušava. Sitne duše, koje su promenile stranu, načinile su demokratiju budalom i ona je postala „krava muzara" za mnoge koji je iz dubine duše muzu, a onima koji i dalje veruju u nju preostalo je samo da verno oplakuju njenu sudbinu.

„Kao što ima ljudi kojima je zanat da žive od udvaranja Kruni, isto tako ima ljudi kojima je zanat udvaranje Demokratiji."

„Ko je sa sela (kao Domanović), setiće se šta često rade lopuže seljačke i jalovičari. Kad ukradu kakvu dvisku ili jalovicu, oni beže na groblje te je tu pojedu. Svet se straši groblja, tu noću žive duše nema, tu niko ne sme doći i tu lopuže na grobovima otaca i dedova svojih jedu ukradeno meso. Mrtvi ne govore, tajanstveni šum vetra što veje kroz jezivu tamu povrh nemih grobova, takođe ne svedoči, i lopuže su tu najsigurnije."

Hoće li demokratija da posluži kao groblje političkim nevaljalcima i da se pretvori, kao što je to ranije učinila monarhija, u kakvu karakondžulu ili kakvog vampira? - pita se uznemireno Radoje Domanović, čiji se životni put bliži kraju. I priziva Svetozara Markovića iz groba da gorko zaplače nad sudbinom demokratije.

Konačno, Domanović se obrušava na Crkvu. Umesto da služi Bogu i uliva narodu veru u pravedniji život, Srpska pravoslavna crkva služi vladaru. „Ima ogromno mnogo sveštenika, tih zamenika Hrista Boga, koji ne veruju ni u Hrista ni u Boga, ni u ljubav, ni u milosrđe hrišćansko, pa čak ni u dobrotu seljačkog srca, jer oni često ni srca nemaju, a za Boga ne čuju. Oni su grabljivi, lukavi, pakosni, zluradi, sebični, čine zla i sve to svesno, što bi sud rekao - s predumišljajem, pljačkaju, poneki zlikovački, ali se to zlikovaštvo ne kazni, jer se izvršuje epitrahiljem mesto ognjem i mačem, a sve to na račun vere, sve u slavu Boga živoga, pod okriljem svete crkve." (...) „Naši sveštenici trguju verom, vera je njima samo sredstvo za život, a svi oni obredi i ceremonije, sve ono metanisanje pred masom, to je samo odvratno licemerstvo i strašna obmana."

Ne znam da li je Domanović ovaj stav prema Crkvi pozajmio od Tolstoja, za koga se kaže da je najveći „pravoslavni jeretik", moguće je da je to video kod svojih savremenika, Milovana Glišića, Stevana Sremca, Sime Matavulja, tek njegovi su stavovi jeretički. „U crkvi često činodejstvuju politički sveštenici, koji samo vrše političke obrede i ceremonije političke radi sveta, koji im za to prilaže, a duši oni ne veruju, ne, već oni čak mrze i pravdu i poštenje i vrlinu i oltar i crkvu, pa i onu svetinu od koje bogato i raskošno žive." A u ime ove Crkve, suprotno od Boga, dele se klase, razdeljuju liferacije i spremaju planovi da se verni oglobe.

Rečju, Domanović vidi spregu Države i Crkve protiv Čoveka. Ne znam da li ovaj stav dolazi od Marksa, od Svetozara Markovića svakako.U tom smislu je on preteča našeg marksizma.