Predlog za razmišljanje

Da li Srbija zna ko je bio Zoran Đinđić, čime se zapravo bavio i u čijoj službi je bio

Spomenik i kako ga steći

Ako je Borislav Pekić, ni kriv ni dužan, čekao četrnaest godina da mu se podigne spomenik na „njegovom" Vračaru, da li je onda Kosta Čavoški u pravu kada predlaže da se spomenik Zoranu Đinđiću podigne za pedeset godina, kada se otvore arhivi svetskih i domaćih obaveštajnih službi?

Piše: Dragan Jovanović

Gungula koja se stvorila oko podizanja i otkrivanja spomenika Borisavu Pekiću naterala me da se prisećam vremena kada je ovaj, možda, najveći srpski pisac umro. Tu je, pokazaće se, neizbežan Zoran Đinđić. A i o podizanju Đinđićevog spomenika u Beogradu se, ovih dana, opet raspravlja.

Ali, pođimo od početka. Borisav Pekić umro je 1992. godine, nepune dve godine posle prvih višestranačkih izbora u Srbiji na kojima je Pekiću, namerno ili ne, pripremljena njegova politička likvidacija. I to iz redova „njegove" Demokratske stranke u čijem je osnivanju, pre svega, svojim moralnim i intelektualnom autoritetom učestvovao.

Setićete se, naime, da je kandidovan za republičkog poslanika u radničkoj Rakovici gde se, je l' da, Pekićevo „Zlatno runo" u svakoj kući čitalo kao Oče naš. Čuj, Pekić u Rakovici!? Čudo ga nisu kandidovali u Batajnici, pošto se tamo, u Šešeljevoj avliji, Pekićevo „Vreme čuda" čita kao Biblija. Elem, u Rakovici će Pekić biti potučen do nogu od Šešelja. Šta više, ponižen.

Dakle, ne mogu se oteti utisku da je Pekić „miniran" i planirano izblamiran. Zar nije bilo prirodno da Pekić bude kandidat za poslanika na „njegovom" Vračaru? Ali, nekom iz redova Demokratske stranke je mnogo smetala gromada od Pekića. Tu tipujem, pre svega, na Đinđića. On će 3. februara 1990. godine postati prvi predsednik Izvršnog odbora tek osnovane Demokratske stranke. Zatim će, ne samo Pekića, već sve ugledne osnivače Demokratske stranke ćuškati u zapećak ili ih, naprosto, terati iz Stranke. Tako će, konačno, 25. januara 1994. godine, izvršiti stranački puč i svrgnuti Dragoljuba Mićunovića, i, konačno, postati predsednik Demokratske stranke. To je bila druga godina od smrti Borisava Pekića. Ali, Đinđić ima preča posla nego li da razmišlja o spomeniku za Pekića. I nije imao vremena da razmišlja o spomeniku za Pekića sve do 12. marta 2003. godine kada je, kao premijer Srbije, ubijen ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj 11.

Skupljajući građu za roman o Milanu Kovačeviću, mom profesoru filozofije iz Devete beogradske gimnazije, sećanja su me vratila u đačke dane. Profesor Kovačević je, pre svega, bio izvanredan pedagog, na neki način, i harizmatičan za nas iz Devete beogradske. Nešto kao ekranizovani profesor Vujić. Zbog našeg Profe iz Devete beogradske je na studije filozofije otišlo nas desetak; Mladen Kozomara, Slobodan Žunjić, Milan Lalić, Milan Mladenović... Među njima i Đinđić.

Bio je pet godina mlađi od mene, tako da ga ne pamtim iz gimnazijskih dana, ali on je za mene, itekako, znao. Bio sam bolji đak od njega i u Devetoj beogradskoj, ali u Kapetan Mišinom zdanju. Ali, moj otac je bio kraljev pilot, a njegov major KOS-a i to je trajno obeležilo naše biografije...I sudbine.

Naravno da sam 1968. godine bio u srcu studentske pobune. Đinđićeva generacija tako nešto nije imala i zbog toga su mnogo - patila. Nešto su pokušali i oni 1974. godine, pa je Đinđić sa grupom studenata osuđen na godinu dana zatvora „zbog skupa na kojem je režim kritikovan sa pozicija radikalne levice". Đinđić tu kaznu nije odležao već je, nekako, brisao za Nemačku!? A, kako ste i mislili da „oficirsko dete" završi u zatvoru! Tim pre, što mu otac radi za KOS.

Bajdvej, ne zna se tačno da li je i, ako jeste, kako to Đinđić diplomirao u Kapetan Mišinom zdanju? Kako je završio filozofske studije, a što je, bukvalno, nemoguće! Samo se diplomski rad sprema od pola godine do godinu dana.

Dakle, za studije filozofije potrebne su, bar, četiri i po godine! Verujte kraće ne može! Verujte štreberu koji vam ovo piše.

Nego zna se da su čuveni profesori „praksisovci" Mihajlo Marković i Ljuba Tadić koji su iz rata izašli kao majori OZNE, bog zna kako, stiskali svog tvrdoglavog kolegu Veljka Koraća da propusti Đinđića. Jer, ovaj drski junoša se, sigurno, bez valjanog pokrića trsio i zamerio profesoru Koraću matoroj prznici od koga su brucoši u „Sokratovom dvorištu" drhtali. Dobro, recimo, i da je Korać poklekao pred kolegama Markovićem i Tadićem, i da je Đinđić, je l' da, diplomirao! Ali, umesto da se pokrije ušima, Điki se javno hvalio da je fakultet završio za tri godine!? To je ponavljao i kasnije, u intervjuima, premijer Srbije. Ni tada, kada je bio vlasti i moćan kao retko ko u Srbiji, nije mogao da se seti da treba podići spomenik Borisavu Pekiću...

Elem, bekstvom za Nemačku, 1974. godine, počinju „zatamnjene" godine Đinđićeve biografije...

Sećam se, da sam svašta o Đikijevom „nemačkom periodu" slušao. I sam je pričao da je imao radnju za kupovinu pokvarenih i polovnih mašina za pranje veša koje bi, potom, preprodavao. Trgovao je i kradenom, 'šaniranom' robom, vindjaknama, farmerkama i ostalim krpicama. Čak i kada je postao premijer Srbije imao je jedan butik u centru Beograda gde se, za „probrano društvo" prodavala šanirana roba iz Nemačke. Čak je i Kosta Čavoški to znao pa je javno Đinđića „prozivao" za skupo odela koja svakog dana menja. Sva su, po pravilu, bila „šanirana". Hvalio se da ga je u Frankfurtu jedna matora grofica izdržavala. Ona će, izgleda, i biti Đinđićeva veza za - Jirgena Habermasa...I, pokazaće se da je Đinđić bio samo čuvar frankfurtskog stana Jirgena Habermasa, dok je ovaj bio gostujući profesor na Univerzitetu u Konstanci kraj Bodenskog jezera...

Stigavši u Nemačku, Đinđić se u Frankfurtu povezao sa ultralevičarima sa Univerziteta. To mu nije bilo teško jer je imao beogradski pedigre „radikalnog levičara". To je mogla da mu bude nekakva „propusnica" kojom je mogao da se približi grupi Bader-Majnhof. On se, kasnije, i javno hvalio da je bio sa 'badermajnhovcima' mada se „tvrdo jezgro" Bader - Majnhofa držalo stroge, duboke ilegale. E, sad, Đinđić se, takođe, hvalio da mu je pristup, sa ovom nemačko terorističkom organizacijom, obezbedio Joška Fišer koji je, šatro, u to vreme taksista iz Frankfurta!

Kasnije, će taj Joška Fišer napraviti munjevitu političku karijeru! Postaće, čak, vođa nemačkih Zelenih tako što će izvršiti puč u Stranci zelenih, baš, kao što će to, kasnije, uraditi Đinđić u srpskoj Demokratskoj stranci. I Fišer će, kao Đinđić, ukloniti staro rukovodstvo koje je Stranku zelenih i osnovalo! Joška Fišer će, na taj način, na „tacni", isporučiti liderku nemačkih zelenih Petru Keli nemačkoj BND. Neće proći dugo a Petru Keli će, navodno, ubiti njen ljubomorni muž a onda i sebe. U tu priču u Nemačkoj, niko neće verovati..

Pokazaće se, naime, da je Joška Fišer bio „krtica" BND u stranci nemački zelenih! Tu stižemo i do tugaljivog pitanja; da li je Joška Fišer upleo i mlađanog Đinđića u te svoje poslove? Ili je Đinđić još iz Beograda dobio neke kontraobaveštajne zadatke!? Jer, Bader-Majnhof je, itekako, interesovao i jugoslovensku Službu državne bezbednosti...

Kada je nemačka BND ozbiljno zaratila sa „badermajnhovcima" oni su se raštrkali po celoj Evropi. Jedna grupa Bader- Majnhofa je, inkognito, boravila u Jugoslaviji i krili se u jednom zagrebačkom hotelu. Trebalo je da sa njima napravim intervju za NIN, ali me je sprečila policija koja me je, očigledno, pratila. Možda bi me i uhapsili da im nisam mogao legitimaciju NIN-a. A NIN je tada, u Jugoslaviji, bio bog i batina uprkos tvrdom komunističkom režimu Josipa Broza Tita. Još te noći 'badermajhofci' iz „Esplanade" su uhapšeni i razmenjeni za ustaške ubice Vladimira Rolovića, jugoslovenskog ambasadora u Stokholmu. Sve se to, nekako, dešava, baš, u vreme kada Zoran Đinđić sprema doktorat kod Habermasa!? Da li je on iz Nemačke mogao da otkuca 'badermajnhovce' koji su se, u dubokoj ilegali, krili u zagrebačkoj hotelu?

Da li Điki radi, istovremeno, i za BND i za SDB? Najzad, Đinđić se u našoj Službi vodi pod imenom „Žires". Ovo konspirativno ime nije slučajno izabrano. Žires je bio prgavo i đavolski brzo omaleno desno krilo fudbalske reprezentacije Francuske.

Ali, idemo dalje. Kao što je Đinđić, brzometno, diplomirao u Kapetan Mišinom zdanju, munjevito doktorira i kod Habermasa! Mada je njegov „tata", Dragoljub Mićunović, tvrdio u redakciji NIN-a da je Đinđić samo jednom video Habermasa!? I to kada je iz Frankfurta došao u Konstancu, i, kada je, kao lopov po noći, ušao kroz prozor u radnu sobu Jirgena Habermasa izvinjavajući se da nije mogao, nikako, drugačije da stigne do njega!?

Dragoljubu Mićunoviću, možda, ne treba, bez rezerve, poverovati, jer je bio besan što ga je Đinđić izbacio iz predsedničke fotelje Demokratske stranke. Ali, i Đinđić je, često, javno pričao o tom upadu kod Habermasa, kroz prozor. Ispašće je, u svakom slučaju, da je Habermas, očigledno, izbegavao nasrtljivca iz Beograda koji nije birao sredstva da se dočepa doktorata! Bilo kako bilo, već, 1979. godine, Điki je, sa dvadeset i sedam godina, doktor filozofije u Nemačkoj!? Ne u Srbiji.

Recimo da je Đinđić bio vanserijski vunderkind. Ali, kako to da taj mlađani doktor filozofski nauka nije primljen ni na jedan nemački univerzitet!? Sve i bez preporuka Jirgena Habermasa!? I šta taj „habermasovac" radi, narednih deset godina u Nemačkoj? Kako to da se u Jugoslaviju vraća, tek, 1989. godine? I to se vraća, neposredno, posle tragične smrti našeg gimnazijskog profesora Milana Kovačevića koji je, u međuvremenu, doktorirao i dobio profesorsko mesto na novosadskom Univerzitetu?!

Ovde je neophodno reći da je malo falilo da se Milan Kovačević istera iz Devete beogradske gimnazije zbog objavljenog filozofskog eseja o Titu i Stefanu Nemanji. Uporedio je ta dva zlikovca po kojima je srpska istorija počinjala od njih. Kasnije će profa Kovačević doktorirati na razlici između Marksovog i Sartrovog shvatanja morala, ali za njega neće biti profesorskog mesta u Kapetan Mišinog zdanju jer je bio „ isuviše Srbin za jednog modernog filozofa"!? Imao je još jednu „manu". Bio je rodom iz Kosovske Mitrovice i to nije bilo, baš, zgodno rodno mesto za beogradsku „filozofsku zajednicu". Pritom, nije imao dlake na jeziku.

Profesora Milana Kovačevića je ubila struja iz bojlera 1988. godine dok je bio na letovanju u Crnoj Gori. SDB voli da „radi" sa bojlerima. To je jedan od njenih „rukopisa".

Naravno, neću i ne mogu da tvrdim, da je jugoslovenska Služba državne bezbednosti ubila mog Profu strujom iz bojlera da bi se, u Novom Sadu, oslobodilo profesorsko mesto za Đinđića, ali sve se, nekako, čudno uklapa...

Naravno, novosadska profesura Đinđića, jedva, da interesovala. On, odmah, sa grupom srpskih intelektualaca obnavlja rad Demokratske stranke i u njoj će, ubrzo, voditi glavnu reč...Bavljenje filozofijom, to ga više neće interesovati, niti će, iz njegovih javnih nastupa, moći da se primeti da je Điki ikad studirao filozofiju! Svejedno da li govori na televiziji ili u kafani, u Beogradu ili u nekoj selendri. U njegovom govoru nije bilo ni traga od Habermasa, od njegovih nemačkih 'filozofskih' godina..."

I, pogledajmo, s kim se to Đinđić okružuje odstranivši iz Demokratske stranke, prvo, Borisava Pekića, a onda i sve ostale „matorce"?

Dok osvaja vlast Điki se, bukvalno, druži sa kriminalcima, pa i sa višestrukim ubicama. On ne izbija iz ozloglašene Šilerove u Zemunu i iz surčinskom štaba Čumeta i Krmivoja. Pritom, na srpskim slavama viđa se i održava vezu sa Jovicom Stanišićem, šefom SDB, ali i pouzdanim čovekom CIA. Uzgred, on i dalje u Nemačkoj važi za „pouzdanog nemačkog čoveka na Balkanu", uprkos tome, što se on krajnje prljavim, mafijaškim vezama i metodama, penje ka vlasti.

Ali, avaj, Đinđić nema onu neophodnu novobeogradsku uličnu, tačnije „uličarsku inteligenciju". U njegovom mentalitetu „oficirskog deteta", ulični mafijaši su samo dripci za jednokratnu upotrebu što će biti tragično za - Đinđićevu sudbinu. Mada Đinđića nisu sklonili iz života „zemunci" i „surčinci". Uklonili su ga Englezi, to jest, Amerikanci, pošto su ga, prethodno, Nemci „pustili niz vodu".

Najzad, pogledajmo ko su nosači Đinđićevog mrtvačkog sanduka? Svi ti „kontraverzni" tipovi su onda mislili (a i sada misle) da je Habermas bio levo krilo minhenskog „Bajerna". Zato Kosta Čavoški, s pravom, kaže da, sa podizanjem Đinđićevog spomenika, treba sačekati, bar, pedeset godina. Tada se, naime, otvaraju arhivi svetskih, a i domaćih obaveštajnih službi. To je, pre Čavoškog, za NIN rekao i Dušan Mihajlović, ministar policije u vreme atentata na Đinđića. A, videćete, brzo će nam proći pedeset godina.

Uostalom, nije li i Borisav Pekić, koji je umro 1992. godine, čekao na spomenik četrnaest godina?