Bez pardona

Vučićeva pobeda za Srbiju je poraz

Kako sam postao genocidan i dal se tako osećam iako mi to nameću, još uvek nisam svestan ali ovu kolumnu pišem zbog rezolucije UN koja je nedavno donešena i koja se odnosi i na mene gde sam osuđen nevin. Ovo pišem uz svo uvažavanje žrtava i bez želje da omalovažim bilo čiju bol i patnju. Ljudski život je svetinja i ovo važi za sve ljude bez obzira na boju kože, nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Ništa nesme biti preče i bitnije od života a jadni su oni ljudi kojima je mržnja, pohlepa ili nešto treće oduzela taj osećaj i koji su spremni zarad neko takozvanog više cilja život drugome oduzeti, smatra kolumnista Ljubomir Stefanović, urednik kanala i portala Slavija info

Ljubomir Stefanović

Sve ovo nije važilo i nažalost ovakvo mišljenje nisu delili mnogi učesnici ratova devedesetih i stavljali su kao prioritete u odbranu svojih stavova veru iako nisu išli ni u crkvu ni u džamiju. SFRJ je uglavnom bila ateistička tvorevina a vera je služila samo kao izgovor i opravdanje za sukobe. Naprasno su postali veliki vernici i još veći nacionalisti često pod uticajem stranog faktora. Svo ovo što pišem je moje viđenje toga na osnovu knjiga i dokumentarnih filmova koje sam pregledao o tom periodu. Gledajući sve to nije mi bilo jasno da je komšija spreman da ubije komšiju sa kojim je do juče pio kafu ili radio zajedno. Ali ni to nije čudno jer se ponovio scenario iz Drugog svetskog rata na ovim prostorima koji je ujedno bio i građanski rat. Ali krenimo od šire slike. Težnje Zapada kroz istoriju bile su širenje na Istok, tlačenje drugih naroda, uzimanje robova, sticanje dodatnih vrednosti. Težnje istočnih naroda pre svega Slovenskog porekla bile su da budu svoj na svome, kolonije nisu imali a i robovlasništvo je sa malim brojem izuzetaka bilo strano ovim narodima.

Zahvalan sam Bogu što i sam pripadam jednom od tih naroda koji nikada kroz svoju istoriju nije tlačio druge već se borio za opstanak oslobođenje i ujedinjenje. Krajem osamedesetih godina dolazi do velike ekspanzije Zapada i na naše prostore. Kako bi opravdali svoje vojno prisustvo aktivno rade na podrivanju države a često koriste i ljude iz samog aparata iste. Takvim su se ljudima najčešće odužili kroz razne stipendije za njihovu decu a negde je bilo i direktnog mita. Seperiorni u svojoj nameri prave velike greške koje će istorija zapisati i ma koliko ovo sad većini čudno zvučalo u nekom trenutku doćiće do revizije svega ovoga. Neko će se zapitati zašto je dim bio crne boje prilikom granatiranja Dubrovnika, ovde ne negiram da je granatiranja bilo ali dim o kome pričam nastao je paljenjem guma koje su trebale da zabeleže strane kamere kako bi formalno uvele sankcije. Neko će se zapitati i kako su strane kamere više puta bile upaljenje, iako ih je bilo samo nekoliko na teriotoriji SFRJ u tom periodu, baš u pravcu eksplozije tj nekako kao da su znale. Neko će se zapitati i kako je od jedne granate strdalo viiše desetina ljudi kao i za mnoge druge nelogičnosti u tom ratu.

U ovoj kolumni ja bi se zapitao kako je neko odlučio nakon tri godine rata da postane genocidan i to genocidan na nivou opštine bar po zvaničnoj presudi. Sama definicija genocida negira presudu o genocidu jer je genocid najteži ratni zločina fizičkog istrebljenja jednog naroda, etničkih, rasnih ili religijskih grupa i kao takav ne poznaje opštinski nivo. Rafel Lemkin pravnik i savetnik Ministarstva rata SAD kad je smislio termin on se odnosio na cele grupe ljudi i to je okarakteriosao kao najteži zločin. Po današnjim merlilima genocid se desio i u RSK nad Srbima i na Kosovu i Metohiji ali i u drugom mestima poput Sarajeva tj u svim onim mestima gde su Srbi bili većina ili manjina a danas ih nema uopšte. Ako tamo to nije genocid zašto u Srebrenici jeste to je glavno pitanje.

Drugo pitanje je i šta je prethodilo tome. A svakako najvažnije je kome ovo uopšte ide na korist. Ubeđen sam da je ova tema pokrenuta kako bi Zapad progurao agendu o Srbima kao lošim momcima ali ne sa ciljem da pomogne muslimanima već da ostvari svoje ciljeve na ovim prostorima a to je najzgodnije kroz sejanje mržnje koja se ovde lako prima.

Da nesreća bude veća ovde se obe grupe ljudi bore za nešto gde po svemu sudeći neće živeti ni jedna ni druga. Ovu temu naravno za ličnu promociju iskoristio je i čovek koji je u vreme tog događaja vikao ako ubijete i jednog Srbina ubićemo stotinu muslimana i to stojeći za skupštinskom govornicom. Za mlađe reč je o Aleksandru Vučiću a nije loše da se i stariji toga prisete. E sad on takav i sa takvim kredibilitetom treba da nas brani od optužbi za genocid?! A da zlo nikad ne ide samo potrudila se i autorka propagandnog filma Srebrenička sećanja Suzana Vasiljević koja je za taj film nagrađena Zlatnom maslinom za režiju na festivalu u Baru. Ovde nas je tako branila snimajući mobilnim telefonom Aleksandra Vučića koji žvalavi zastavu Srbije dok se ona iza njega smeje kao luda na brašno dok mi gubimo na glasanju u UN. Naravno velika propaganda laži i ovaj poraz pretvara u nekakvu pobedu iako je ovde jasno da smo izgubili i da je rezolucija usvojena.

Savršeno je jasno da nam Zapad nije naklonjen, da ova rezolucija relativizuje njihove zločine i njihovu genocidnost koja se meri u desetinama miliona ljudi. Da smo sada maltene izjednačeni u javnosti njihovoj sa njima a negde predstavljeni kao i gori od njih samih. Pa nismo mi išli u osvajačke pohode i pravili genocide nego oni ali sada se to ovim činom relativizuje. Glasanje je pokazalo i ko su nam prijatelji ali i ko nije. Ono što je bilo iznenađujuće je da je Kina koja je najčešće uzdržana ovoga puta bila protiv rezolucije što smatram uspehom. Osim Kine iznenađenje je bilo i to da je Ukrajina bila protiv nas iako ih Vučić aktivno naoružava u sukobu sa Rusijom a Rusija protiv koje je Vučić više puta glasao u UN ipak je bila na našoj strani u ovom slučaju.

U svakom slučaju ova je rezolucija prošla a realno kako i ne bi kad pogledamo ko je nas branio tamo i na koji način. Sve ovo on je najviše iskoristio da se predstavi kao veliki zaštitnik Srba i Srbije a ne pominje naravno da upravo Vučić preko EPS finansira pokretača ove rezolucije. Ili drugačije rečeno on je pozivao na sto za jednog i od toga profitirao a sad nas brani i naravno opet profitira. Po ovome što do sada vidimo braniće Republiku Srpsku kao što je sa markom pet nula Đurićem branio Kosmet. Predajući jednu po jednu insituciju na nadležnost Federacije a sve zbog upravo ove rezolucije. Što više budemo gledali njega u patriotskom zanosu i sa zastavom to će biti manje naših institucija a i našeg naroda na prostorima koje bude branio. Ipak on ima dugu istoriju odbrane Srba ali nikako Srbi ne smeju zaboraviti da gde ih je branio tamo ih nema.

Osim izdaje Srba na Kosovu i metohiji koje više i ne pominje on i njegovi ljudi više ne pominju prava Srba u Crnoj Gori ili bolje rečeno ne pominju situaciju u Crnoj Gori uopšte a tamo jesu velike promene. Spuž se puni bivšim direktorima, načelnicima policije i službe pa i državnim tužiocima. To jeste jedna od stvari koja plaši njega i njegove ljude najviše. Ništa u Crnoj Gori nije bilo više kriminala nego ovde pa se isti senario može a duboko sam ubeđen i da će se desiti. Ljude koje danas gledamo kao moćnike na malim ekranima gledaćemo sa lisicama na rukama brže nego što iko sada očekuje. Vrtimo se na rezoluciju i na stav Tibora Varadija koji tvrdi da su male šanse da se nastavi sa tužbama pogotovu što je već tužba odbijena i to 2017. godine. Ta tužba se odnosila na ratnu odštetu tako da ovo sada verovatno neće promeniti ništa.

Danas kada pišem ovu kolumnu Vučić se sastao, kako je on sam govorio najvećim srbomrscem u Nemačkoj Mihaelom Rotom. Ponovo je uspeo da nas ponizi i da se sastane sa običnim poslanikom ali to govori o njemu i o njegovoj bednoj poziciji jakoj samo u jutarnjem programu televizija.

Problem sa ovim poslanikom traje već duže a kolmunaciju je dobio kad je odgovorio Vučiću da on nije država i da se preporuke ODHR u vezi izbora moraju poštovati. Naravno i SNS je odogovorio da treba i on u Nemačkoj da primeni isto ali je onda i Miahel Rot rekao pa kod nas nisu nikad zabeležene takve nepravilnosti. Naravno Vučić se dalje pravio lud i u svom stilu nastavio dalje i više da nas blamira po svetu. Po meni je ponašanja u UN jedan od najvećih blamova i ono odvratno žvalavljenje nad zastavom.

Prosto me kao Srbina bilo sramota kad sam video njega ej njega sa zastavom Srbije. On koji nas je unazadio i zadužio da će generacije morati da ispaštaju zbog odluka koje je doneo. Ovu temu je uspeo da ubaci u marketinške svrhe za naredne izbore, koji iako su lokalni i nemaju veze sa međunarodnom politikom ali Vučić koristi priliku da ojača svoju stranku i preko ove teme. Profitirao je tada a profitira i sada. Naravno ista je situacija i sa druge strane.

Mada ako bi pravilno gledali strane ne bi trebalo deliti na Srbe i Bošnjake ili Pravoslavce i Muslimane već na one koji profitiraju i na one koji oplakuju. Rezolucija navodno nije obavezujuća ali će postati vrlo verovatno uslov za ulazak BiH ili Srbije u EU kao deo nkog novog poglavlja. Posledice iste neće biti pomirenje već održavanje lažnih profitera navodno zaštitnika nacionalnih interesa na vlasti na ovim prostorima. A zgodna je i za dalje podrivanje i rušenje Republike Srpske.

Svaka navoda pobeda Aleksandra Vučića je poraza za Srbe i Srbiju. Ova pobeda samo je nastavak njegovih pobeda na Kosovu i Metohiji a i scenario rasturanja Republike Srpske podsećaće na onaj sa Kosmeta. Još u ušima odzvanja onih čuvenih pet nula za nas a on nastavlja dalje ka šest nula i više.

Glavno pitanje je samo kako ga u tome sprečiti kad je uzeo pod ličnu kontrolu mnogo toga. Što se mene tiče nit se osećam genocidno niti prihvatam da me ovi ljudi brane. A ovu kolumnu završavam u nadi da neće niko pogrešno shvatiti i da će ipak pobediti život. Dosta smo stradali dok su se pojedinci bogatili i dosta su nas zavlačili nacionalnim tenzijama zarad njihovog ličnog interesa.