Rasulo
Kragujevac: Policija
bije i nevine
učitelje
Kad obese par ljudi
Dvojica kragujevačkih policajaca pretukla, na mrtvo ime, učitelja škole Radoje
Domanović Ivana Todorovića. Pravog Radoja Domanovića tukla je policija,
pravog učitelj škole Radoje Domanović - unakazila dva inspektora u
civilu
Miodrag
Milojević
Učitelja Ivana Todorovića pretukla su, navodno, dvojica specijalaca
Tima za suzbijanje narkomanije kragujevačke Policijske uprave. Učitelj
se zatekao u rekreaciji, u Spomen-parku Šumarice, tamo ga je uhvatio mrak.
Trčao nekoliko kilometara, onda je seo na klupu da se odmori. Policajci su za
učitelja što sedi na klupi pomislili da je kriminalac. Učitelj je, kad se prvi
udarac žestoko zatreskao u bubreg, kao ekser u vrata, pomislio - nisu ovo policajci,
ovo su kriminalci.
Igrom slučaja, učitelj je išao u rekreaciju. Sada u rekreaciju? Predaje li
on i istoriju? Predaje, naravno. Zna li da je stigao potpuno novi udžbenik
istorije, ne za đake nego za profesore i učitelje koji su sačinili eminentni
naučnici. Po direktivi, po uputstvima koja su dogovorili hrvatski predsednik
Ivo Josipović i srpski predsednik Boris Tadić.
Živeo sam u zabludi, verujući da profesori istorije znaju istoriju. Neke i
lično poznajem. U Dnevniku javnog servisa rekoše da će sada profesori znati šta
da predaju, predavaće pravu istoriju.
Zabluda
Šezdesetih godina prošlog veka, Ženski kazneno popravni dom Zabela kod Požarevca. U zatvoru
osuđenica Ljubinka Janković, potpuno nevina, ali žena kraljevskog
oficira nestalog, poginulog na pogrešnoj strani. Stražar je poslao Ljubinku po
vodu, česma je u zatvorskom krugu. Kad je voda počela da teče, stražar je
dohvatio pušku, ležerno, s ramena, ne nišaneći, pogodio je i ubio Ljubinku pred
gomilom zatvorenica. Sahranjena je na zatvorskom groblju, preuzimanja nema do
isteka kazne. Obrazloženje je bilo - Ljubinka je pokušala bekstvo. Bekstvo do
česme, gde su je poslali.
Posle Ljubinke, priča o učitelju je jasna, priča ne pije vodu. Kad se tako
hladnokrvno postupilo sa Ljubinkom, sa učiteljem na rekreaciji mogu kako hoće.
On je na rekreaciji.
Nije na času, iskušenje slobodnog vremena.
Koji su učitelji čuli za Ljubinku Janković, koji su građani verovali da je
tako nešto moguće? Šta je njima Ljubinka Janković? Zašto bi poverovali u priču,
da se zamere vlastima. Zar nije bolje, zar nije korisnije, živeti slobodno u
slobodnoj zemlji?
- Oko pola osam uveče pored mene se zaustavio beli mercedes - priča
Ivan Todorović - bez ikakvih oznaka policije. Iz njega su iskočili nabildovani
momci i tražili mi ličnu kartu. Rekli su da su policajci, jedan mi je pokazao
neku značku. Rekao sam im da nemam ličnu kartu, da radim kao učitelj u školi Radoje
Domanović i ponudio im mobilni telefon kako bi utvrdili moj identitet. Sve
je to bilo vrlo sumnjivo i uopšte
nisam znao da su policajci. Naredili su mi da se naslonim na kola i odmah sam
dobio dva snažna udarca pesnicom u leđa.
Da li su policajci, prvo udarci u rebra, pre svake priče, učitelj je
pomislio da su kriminalci. Kriminalci biju a policajci samo izuzetno, samo kad
neko zasluži.
Pokušao je da pobegne, stigli su ga.
Da li je bilo prekomerne upotrebe sile? Svako udara koliko može, prekomerno
ne može, a mera, ko će utvrditi meru - nismo u apoteci.
Nije bilo prekomerne upotrebe sile. Ovlašćenja nisu prekoračili već su ga
opkoračili.
Krupniji ga je savladao, uzjahao i udarao pesnicama u bubrege, drugi ga je
šutirao u glavu. Govorio im je kako ima majku, dvoje dece, ženu, da će ga
ubiti.
Sudeći prema fotografiji Todorović je mlad učitelj da bi imao učenike tog
uzrasta i takve snage. Potajna je želja svakog učenika da nadmaši svoga
učitelja.
Dok je učitelj urlao od bolova, jedan policajac je počeo da viče. - Gde je
moj pištolj? Učitelj ga je napipao u travi i dodao policajcu. Učitelj nije
vičan da objasni šta se dogodilo. Pištolj je bačen namerno, da bi upecali
žrtvu. Napad pištoljem na službena lica, zatim samoodbrana, i tako to.
- I sad razmišljam kako je moguće da sam im dodao pištolj. Oni me zverski
tuku, a ja im dodajem pištolj da me ubiju.
Ako se nije radilo o plastičnom pištolju.
- Posle dvadeset minuta stiglo još jedno vozilo. Još dvojica policajaca u
civilu. Policajka je nosila značku.
- Prestali su da me tuku, jedan od policajaca je pristao da pozove kuću
mobilnim telefonom i utvrdi identitet. Dok se to dešavalo i dalje su pitali
znam li šta sam uradio i zašto sam pružao otpor prilikom hapšenja.
Naredili su da se spakuje, da nikome ne govori šta se desilo. Znaju gde mu
je kuća, znaju da ima porodicu. Jedan policajac je rekao kako mogu da naprave
dramu, šta sve mogu da napakuju - napad na službeno lice, otimanje pištolja,
otpor prilikom hapšenja.
U početku je iz straha počeo da trči ali strah ima običaj da čvrsto vezuje
noge. - Išao sam sredinom ulice i posle ko zna koliko lutanja dobauljao do
kuće.
U košmaru koji mu se desio, ulice su iskočile iz ležišta, ukrštale se, noge
su od vazduha, brze, lake ali žure bez ikakve kontrole. Iz Hitne pomoći upućen
je u Urgentni centar u Kragujevcu. Lekari su konstatovali da mu je zub napukao,
da mu je jezik rasečen. I pored obilja modrica po celom telu, konstatovane su
lake telesne povrede.
Ubrzo za njim u bolnicu stiže policijska patrola. To su drugi policajci.
Tražio je da ga čuvaju, plaši se za bezbednost, policajci su se okrenuli i
otišli.
Naravno, patrola je obavljala kurirsku službu. Cilj je bio utvrditi da li
je pretučeni čovek stvarno imao hrabrosti da ode u bolnicu i kakve su prirode
povrede.
Učitelj je tražio načelnika policijske uprave, Ivana Đorovića. To je
čovek u koga veruje, poznat čovek, poznaje ga sa televizije, naravno, lokalne.
- Rekli su mi da je na službenom putu.
Travnička
hronika
Posle jedanaest sati čekanja Todorovića je primio Ivan Đorović, načelnik
Policijske uprave, i tada se, priča naivni učitelj, sve promenilo. Načelnik se
izvinio, rekao da je u pitanju greška, policajci su tražili narkomane.
- Načelnik je bio vrlo korektan. Rekao je da neće dozvoliti da se ljaga
policija, on će ih suspendovati sa posla. Rekao je da garantuje bezbednost meni
i mojoj porodici.
Za slučaj Ivana Todorovića ključno je njegovo zanimanje, ključna stvar je
što je on učitelj. Da nije učitelj verovatno bi ga manje tukli, za policajce
učitelj predstavlja mekušca i nežno stvorenje. Učitelj je, zatvoriće se u kuću,
nikome ništa ne sme reći.
Učiteljsko zanimanje spasilo je Todorovića. Jedan učitelj ne može biti
narko-diler. Građani neće poverovati u takvu priču. Da je neko drugo zanimanje
u pitanju stvar bi prošla - napakovali bi mu da je diler droge, napad na
službena lica i ko zna šta još.
Šta je rekao načelnik policije Ivan Đorović: - Postupanje Policijske uprave
u Kragujevcu, koje je svakako izolovano i svakako nije pohvala za policiju,
pokazuje opredeljenost službe ka profesionalizmu. Inspektori su bili u akciji
hvatanja narko-dilera i pod tenzijom rizika koji takve akcije nose, jer se
često dešavaju pucnjave. Treba imati u vidu činjenicu da su policajci bili u
totalnom mraku pred nepoznatim licem, koje je moglo biti i kriminalac.
Ako su pred nepoznatim licem bili u totalnom mraku, zašto mu nisu upalili
sveću? Ako su na prvi kontakt bili u totalnom mraku, automobil ima farove.
Tačno je da u takvim akcijama ima i pucnjave, ima u svetu, ima u Srbiji,
ali u Kragujevcu pucnjave nije bilo. Može li načelnik da navede neki primer?
Jednostavno je dokazati da je priča o hvatanju ''dilera droge''
iskonstruisana. Učitelja policajci nisu pretresali. Todorović je, koliko se
seća, verno preneo ceo tok razgovora. Drogu inspektori nisu ni pomenuli. Ćutali
su, udarali i psovali.
Mediji, koje kontroliše
Verko, pričali su tužnu priču. Pretučen je jedan učitelj, jedan koristan član
ovog društva, koji će celog života vući traume i komplekse nemilog događaja.
Tako, udarajući u samoupravnu liru, novinarima je žao, stradao je jedan dobar
momak.
Šta je pozadina kragujevačkog slučaja prebijanja. Ivo
Andrić, "Travnička hronika". Desi se kao vihor u letnjim mesecima
da se kasaba uznemiri, tada obično neko nevin strada, a sve dok se krv ne
prolije strasti se smiruju. Onda se svi povlače, kao postiđeni. To je vreme kad
se uznemire duhovi, kad se navuku reze i zatvori se čaršija. Kad to prođe, kad
rulju uhvati ludilo, kad obese par ljudi, povlače se u svoje jazbine mirni i
zadovoljni.
Prebijanje kragujevačkog učitelja, na duže staze, policiji donosi veliku
korist. Građani su zastrašeni. Niko više ne sme u šetnju.Uveden je na
indirektan i diskretan način policijski čas. Jedan primer zastrašuje sve
primerke - to je ono što predstavlja
dobitak.
Policijsko prepucavanje
Zakuvava se i tenzija
između kragujevačke i beogradske policije. Kad je pohapšena grupa kragujevačkih
biznismena, koje je zastupao Džoda, vlasnik benzinske pumpe, bivši pevač po
svadbama i bivši bubnjar ispod šatri, zbog davanje mita Verkovom čoveku,
predsedniku Upravnog odbora Autosaobraćaja, lokalna opozicija je
govorila kako je slučaj otkrila - beogradska policija. Radilo se o korupciji od
180 hiljada evra, za lokaciju u centru grada.
Sve je otvoreniji rat
između Verka Stevanovića, sa Dinkićem, i Borisa Tadića. Sukob je započeo davno
kad se Stevanović zamerio Demokratskoj stranci zbog smanjenja formata neke
table. Ivan Đorović, načelnik SUP-a, frustriran je i ugrožen. Demokratska
stranka bacila je oko na njegovo mesto. On je čovek Verka Stevanovića, a
njegovim padom ruši se cela piramida. Načelnikoove frustracije prenose se na
potčinjene.