Uvodnik
(Pr)osudite
sami
Kad budem
mrtav i beo
Milovan Brkić
Kada su nakon očekivane agresije NATO alijanse na Srbiju i
Crnu Goru stotine hiljada građana dobile mobilizacijski poziv da se jave u ratne
jedinice, radi odbrane napadnute nam države, na
autobuskim i
železničkim stanicama ispraćani su
branioci, počev od tek punoletnih
momaka pa do trećepozivaca. Rastajali su se uz zagrljaj
i obavezno pitanje - hoćeš li doći na moju
sahranu?
Piloti NATO alijanse špartali
su nebom Srbije, ili su
nas, iz vojnih
baza, gađali tomahavcima. Nestajala su sela, fabrike,
škole, bolnice, mostovi... Šteta koju su piloti-ubice
naneli maloj Srbiji veća je od dvesta milijardi
evra, a pet hiljada ubijenih i nekoliko
hiljada teško ranjenih označeni
su u saopštenjima alijanse kao ''kolateralna šteta''. Vreme NATO agresije bilo je vreme umiranja i razaranja Srbije.
Godinu dana kasnije, građani su ustankom oborili
tadašnji režim u Srbiji.
Došla je na vlast takozvana demokratska opozicija, koja
je, mada na vlasti, ostala i do danas sa istim sloganom. Trinaest godina
kasnije, u Srbiji je opet vreme masovnog umiranja i teških patnji. Umesto
pilota-ubica, sa kopna, vazduha, iz svake državne zgrade i njenih nadleštava,
iz sudova, tužilaštava, poput nemilosrdnih ubica, gađaju nas predstavnici
vlasti, za koju gajimo nadu da će otići za mesec dana. Nekoga od njih trebalo bi osuditi na doživotni
zatvor, a neke bi valjalo obesiti javno.
Da bi svojim građanima pokazali milosrdnost svoje
akcije ubijanja Srbije, mnoge evropske države su poslale velike svote novca
novoj srpskoj vlasti, na čijem čelu su stajali predvodinici iz Demokratske
stranke.
A čim je DOS zajašio, unizno je pozvao sve one ljude,
kojima je Okružni sud u Beogradu izrekao visoke zatvorske kazne, u odsustvu. I
dolazili su oni koji su naredili naše ubijanje i komadanje države. Ništa
neobično - kada se zaključi mir, pružaju se ruke pomirenja, počinju novi
odnosi...
I nije nikakva tajna da su počele da stižu donacije iz
evropskih država, a nešto malo i iz SAD, koje su se godinama jogunile da
odmrznu račune srpske države i srpskih firmi, koje je, tobož, u ime
demokratije, zamrzla.
Većina donacija, a bilo ih je možda trideset milijardi
evra, završila je na privatnim računima stotinak ljudi, koji su postali
miljenici vlada koje su bombardovale Srbiju. Oni su hvaljeni i nagrađivani,
pozivani na svečanosti širom Evrope...
Iz godine u godinu građani Srbije, svih nacionalnosti,
postajali su sve siromašniji. Mladi su bežali glavom bez obzira, čim bi
završili studije. Sela su opustela, bolest uzima danak, radijacija, kojoj smo
bili izloženi, tek dolazi po svoje, masovno se umire od malignih bolesti.
Banda koju predvodi srpski predsednik, poput indijskog
boga Šive, uništava sve čega se dotakne. Pred očima evropskih komesara umire
Srbija. Ljudi padaju pokošeni glađu, žeđu, beznađem i teškim bolestima. U
Srbiji i ptice umiru, ali se umirućem predsedniku, danas, dok ovo pišem,
uručuje evropska nagrada za doprinos miru i pomirenju. Čoveku koji je svoje
građane pomirio sa smrću...
I sam sam,
kao i većina građana, pri
kraju snage i izdržljivost. Avet smrti kezi
se nad Srbijom.
Kad budem mrtav i beo, neće mi biti potrebne utešne
reči evropskih komesara da je banda Borisa Tadića
bila otuđeni centar moći koji
je tlačio svoje građane.
Zašto da umremo ćuteći, da od sebe ne pustimo glasa? Ako
hiljade nas ustane, ako uzmemo motke, oteraćemo bandu groznih pljačkaša, a iz
zemlje proterati strane predstavnike koji su podržavali Tadićevu bandu,
uzimajući od njega visoke napojnice, da bi mu, na kraju, ''zamrzli'' tri milijarde
koliko ovaj ološ ima u italijanskim bankama.
"...Narod je ovdje umirat sviko, u svojoj krvi da
nađe lijeka", zapisao je još u prošlom veku čuveni srpski pesnik Aleksa
Šantić. Ako već moramo da umremo, jer su moćni tako odlučili, umrimo kao dostojanstveni
ljudi, a ne kao stoka za klanje!