Lisabonski protokol ekonomskih mudraca zatvorio
slavinu Centralne banke
Ko
reketira vaše pravo na život?
Vreme
laganja i praznih obećanja je prošlo.
Novoizabrani predsednik Francuske sada mora da se suoči sa
pravim problemima koji su tako vešto bili
izbegnuti u predizbornoj kampanji. Ono što čeka
Francuze je isto ono što čeka i
nas i bilo koju zemlju sveta. Ekonomska i monetarna kriza neće tek
tako da nestane. Otpuštanja s posla, zatvaranje fabrika, skupoća i
veliki porast bede, kao i pooštravanja svih zakona koji su
povezani sa novčanim kaznama, imaju svetlu budućnost.
Troškovi praznih obećanja
treba da budu nadoknađeni i neko to mora da plati
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Očekuje
nas dugo toplo leto i još teži šok u septembru, kada se bleda lica vrate sa mora.
Ali šta je tu
je. Posle glasanja, kao ni posle vođenja ljubavi, izgleda da nema kajanja. Broj
klošara je u naglom porastu, isto kao i broj sahrana samoubica na svim
grobljima. Tako bar novonastalu situaciju vide neki privilegovani posmatrači ili
nazoviekonomski specijalisti. Nedavno je The New York Times objavio članak koji je
uzburkao javno mnjenje i pokrenuo debatu o samoubistvu čitavog evropskog
kontinenta. Ovde se misli na ekonomsko samoubistvo iz zasede, koju Uniji
postavljaju nesposobni vladari željni vlasti. Nije im važno šta da se
radi sa ogromnim državnim dugovima.
Tako i u samoj Francuskoj izgleda da još uvek nema nagoveštaja o nekoj
konkretnoj akciji. Niko nema šemu kako da se pokrene sa mrtve tačke i da
se država
izbavi iz procepa u koji je upala sa preko hiljadu sedam stotina milijardi
evra. I to samo javnog duga, dok je privatni dug francuskih firmi gotovo
neopisiv - preko sedam hiljada milijardi
evra duga! Da se čovek upita, pa kome, bre, duguju tolike pare i kako to da su i sve ostale
države
prezadužene?!
Ovo je nešto što običan čovek teško može da
svari i vrlo brzo diže ruke od pokušaja da se bilo šta razume u toj zavrzlami. A mnogi bi
voleli da znaju kako u stvari funkcioniše ta svetska ekonomska politika, taj
monetarni mondijalizam, koji će nam izgleda jednog dana svima doći glave
i možda nas
odvesti direktno u ambis apokalipse velikog svetskog stradanja.
Koja je to mafija kojoj svi ponešto duguju i koja drži u šaci ne
samo Francusku već i celu Evropu, i celu Afriku i Australiju, i Južnu Ameriku i veliki deo
Azije? Može li se
i kako izvući iz nelagodne situacije večnih dužnika i praktično robovlasničkog
monetarnog sistema? O tome će zapravo i biti reči u ovom članku
kojim se želi na
najjednostavniji način da objasni kako sve to funkcioniše. Ako već ništa ne možemo da
izmenimo, onda bar da znamo ko nas i kako obrće na ražnju. Da
uvidimo gde i kada su nam smuvali znanje i zapečatili sudbinu. Možda će
jednoga dana neko i da se seti da je i pre sedamdeset godina bila Velika
svetska kriza i da se iz nje izašlo tek kada se promenio odnos prema bankarima.
Tridesetih godina ekonomisti su odustali od ideje zlatne podloge za emitovanje
novca. Danas bi to, bar za Evropsku uniju, odgovaralo napuštanju sistema evra
kao zajedničke valute i povratak na nacionalnu valutu. Ovo smo čuli sto
puta, ali bankari tvrde pazar i plaše narod da bi to bila velika katastrofa. I bila
bi, ali za njih. Naravno, to bi u početku umnožilo krizu, ali bismo se na kraju iščupali.
Ovako smo osuđeni na sve više stezanja kaiša - dok se ne ugušimo.
Teorija
kupatila i član broj 123
Da bi se najjednostavnije objasnila teorija novčane zavere protiv čovečanstva,
treba imati bar malo znanja iz oblasti vodoinstalacije. Prosto ko ladna voda, i
ko zna da otvara i zatvara jednoručnu slavinu potpuno je sposoban da razume i kako
radi Volstrit ili Siti banka. Kao što je Arhimed zaronio u svoju kadu i viknuo
"Eureka!", tako ćemo i mi da zamislimo jednu kadu punu para i jednu
slavinu iz koje novčanice teku kao reka. Vaša kada predstavlja nacionalnu ekonomiju, a
slavina je centralna banka države koja štampa pare. Naravno, da bismo se
prijatno osećali, u kadi ne sme biti mnogo vode, jer je to onda inflacija po podu, a
ne može biti
ni sa malo novca na dnu jer je to onda kriza ili recesija. Znači, iz
slavine centralne banke curi koliko treba da vam kupanje bude, ono, taman.
Ovakva moneta se naziva centralna ili nacionalna moneta i vekovima je
bila jedina valuta u svim državama sveta. Ali onda se došla ideja
o mondijalizmu i liberalnoj ekonomiji pa su pravila veštački
izmenjena. Slavina centralne banke je strogo zabranjena za sve države koje
su potpisale takozvani Lisabonski protokol ekonomskih mudraca. Ovaj
dokument su 2007. godine potpisale sve članice Evropske zajednice
a da se nisu mnogo hvalile šta stoji u članu pod brojem koji nam
je svima zapečatio sudbinu, članu 123. O njemu se vrlo malo pričalo,
mada ima mnogo toga da se kaže. Jedna stavka u ugovoru je totalno promenila
pravila "kupanja" i sada se svi davimo svako u svojoj kadi. S obzirom
na to da je slavina nacionalne centralne banke zabranjena i zapečaćena za
narod, koji je go u praznoj kadi, topla voda sada teče iz jednog drugog
izvora. U kupatilo su majstori-bankari instalirali svoju ličnu i
privatnu slavinu zlatne boje. U realnosti to znači da samo komercijalne
ili privatne banke imaju pravo da pune i prazne našu kadu, odnosno pozajmljuju
pare, i uz sve to da naplaćuju kamate koje su sve veće ukoliko je dužniku teže da
vrati dug.
Francuska je, na primer, od 1973. pa do danas platila 1.400 milijardi
samo za kamatu i još uvek joj ostaje dug od 1.700 milijardi evra. Za ovaj novi način
emitovanja novca privatne banke uopšte ne moraju da imaju veliki lični
kapital. Dovoljna je samo jedna šestina onoga što oni sipaju u kade svih
država kao
zajam za potapanje deficita. Ako u kasi imaju milion, oni ladno mogu da pozajme
šest. Jednostavno, oni zamisle neku imaginarnu sumu novca koju vam pozajme i to
upišu u svoje knjige. Vi polako vraćate dug, a oni uništavaju ili otpisuju imaginarno
taj nepostojeći novac, i kad sve vratite njima ostaje samo vaš pravi novac koji ste
vratili na njihov zamišljeni dug. Onda oni te zdrave pare stavljaju u svoj fond
ličnog
kapitala i sada mogu da pozajme opet mnogo više nego što imaju. A kako imaju
monopol zelenaša, oni od magle i vetra prave pare, a od nas majmune. To je
takozvana kreacija novca putem kredita sa kamatom.
Stvaraju realne pare iz duga. Nit' orali nit' kopali, a puni sefovi. Ali
ni to nije sve. Kada tim hohštaplerima krene posao, a narodu ili državama
zatreba više para, oni ni tada nemaju probleme. Jednostavno se priključe na onu
prvu slavinu, koja je za vas zabranjena a njima uvek otvorena, i odande pumpaju
koliko im treba i to po povoljnim uslovima. Tako komercijalna banka, odnosno
privatni investitor, pozajmi od države ili od centralne evropske banke - koja ima
pravo da štampa pare, i posle svima prodaje svoje nevidljive novčanice,
kao novi dug za pokrivanje deficita državi, kao i privatnom ili industrijskom
sektoru, i sa kamatom naravno.
Da pomenemo samo neke od komercijalnih banaka kao što su BNP Parisbas,
Bank of Amerika, Societe Generale, HSBC ili UBS. Naravno, ima i mnogo drugih
koje su se pročule na početku krize 2008. godine. Neke su nestale jer su imale preveliki apetit pa
su same sebe pojele. Da li ste razumeli ili treba da se vratite nekoliko redova
unazad da biste shvatili koji su to mangupi i čega su se dosetili?
Svi dužni, a
para nigde
Budući da se investitori snabdevaju pravim parama samo da bi regulisali
svoje lične
rezervne fondove koji im daju pravo na licencu da pozajmljuju virtuelne pare,
to je danas situacija totalno vanzemaljska. Pare koje se vraćaju poništavaju
virtuelno stvorene pozajmice i ekonomija mora da traži novu injekciju za svoje
troškove.
Privatne banke daju nove pozajmice da bi stvorile nove pare i tu više nema
kraja. Danas je sav novac sveta koji je u opticaju baš poreklom iz dugova. Oni
te pare zovu skripturalna lova, da se Vlasi ne dosete. Sva voda u
ekonomskoj kadi jedne države teče iz zlatne slavine investitora koju su prikačili na
vašu slavinu, i tako presipanju iz šupljeg u prazno nema kraja, a dug raste
koliko i kamata. U stvari, lepo rečeno, to je najobičniji reket na pravo na život.
Kamate su zapravo te koje uvećavaju dug i potpuno je iluzorno misliti da se bilo
koja zemlja sveta može ikada osloboditi ovog vrzinog kola.
Da bi se isplatili stari dug i kamata, uzima se novi zajam koji pravi
nove kamate... i tako Jovo nanovo, sve dok ne padnete pod stečaj ili
dok ne izbije neki veliki rat koji prebija sve dugove i sve ostalo. Matematički
je dokazano da nikave restrikcije i smanjenja budžeta ne mogu povratiti
zemlju u beskreditno stanje sve dok se ne prestane sa monetarnom ekonomijom na
principu stvaranja para putem zaduživanja sa kamatom. Sve dok se ne vrati ona stara
dobra slavina iz koje teče bistra voda sa izvora centralne banke i dok se
ne baci zlatna slavina profitera koji ne veruju ni u jednog drugog boga osim u
svog boga - profit.
Pouka može doći iz iskustva. Već smo rekli da je onih tridesetih godina prošlog veka
bilo dovoljno da se odbaci zlatna podloga kao uslov emitovanja novca i da sve
polako legne na svoje mesto. Izlazak iz aktuelnog sistema liberalne ekonomije
je možda
jedini spas. Inače nas kupanje u ovom kupatilu može skupo koštati. Posle Grčke na
redu su Španija,
Italija i verovatno Francuska. A to je već mnogo ozbiljnija
situacija koju treba da reši novi predsednik države, i to mnogo brže nego što su
pet godina mandata. I, vreme je novac, ali onaj pravi: koji ne uzima zajam ni
od koga, već samo troši ono što ima.