(P)likovi

 

Kako se bogate bivši (penzionisani) visoki funkcioneri bezbednosnih službi

 

Džems Bond iz Palanke

 

Odlaskom u penziju, pojedini pripadnici bezbednosnih službi tek počinju da žive "punim gasom", koristeći poslovne i obaveštajne veze u svrhe sticanja bogatstva. Reč je o retkim, ali za državu i društvo veoma štetnim ličnostima, jer većina starih "bezbednjaka" skromno odlazi iz profesionalne anonimnosti u penzionersku apatiju. Zbog njih, koji su časno odradili svoj vek, važno je odvojiti "žito od kukolja", pa je prilog tome dao i  Inasjder Tabloida

 

Piše: Insajder B - 4

 

Kada odu u penziju, većina zaposlenih radnika službi bezbednosti obigravaju razne firme da bi se zaposlili kao čuvari, portiri, ili kako se to danas kaže tražeći poslove korporativne zaštite. Retki su oni izuzeci koji, zbog zasluga iz prošlosti sada kao penzioneri sa velikom nacionalnom penzijom istovremeno borave na rukovodećim mestima u jakim javnim preduzećima kao što  je Srbijagas, ili otvore nekoliko privatnih firmi na sebe, decu i ostalu rodbinu.

U prvu kategoriju ,,luksuznih državnih penzionera" kao funkcioner Srbijagasa je i bivši visoki funkcioner Državne bezbednosti i BIA, suvlasnik FK ,,Čukarički" i čuveni operativac Rajko Savić. Nakon odlaska u penziju nije mnogo čekao da pronađe angažman i nađe načina da naplati svoje usluge iz prošlosti. Da stvar bude zanimljivija, Savić i dan danas koristi svoje veze i vezice, "kadrujući" u BIA i glumeći veličinu koja nije, niti je ikada bila. Ipak, on živi sa mnogo dubljim džepovima punih evra i dolara na visokom nivou na koji bi mu pozavideli i mnogi milioneri sa Zapada. Dakle, u tu drugu, drugu, mnogo zanimljiviju kategoriju ,,uspešnih biznismena", spada i  Zoran Banković, bivši visoki rukovodilac u BIA, rodom iz Palanke.

Pred sam odlazak u penziju (nacionalnu, naravno) prvo otvara sa dvojicom svojih pred-penzionerskih kolega privatnu firmu, koju je celo vreme finansirala BIA za vreme vladavine Radeta Bulatovića, sa kojim je bio i ostao u dobrim odnosima. Nikada nije utvrđeno koliko je finansijske štete ta navodno privatna firma nanela agenciji i čime se sve bavila u iznajmljenom stanu u centru Beograda.

Kada se ta ,,uspešna firma" rasformirala, oni zgrnuli veliki novac, počeli su da se bave privatnim biznisom i advokaturom. Pošto je u prošlosti, tokom službenih putovanja uspostavio veze i u dalekoj Kini, pred svoj odlazak u penziju šalje svoja dva sina "tamo daleko", i uvodi ih u biznis trgovine kompjuterskom opremom, mobilnih telefonima i kancelarijskim materijalom. Oni  se ubrzo uklapaju u posao, a njihov tata Zoran ostaje u Beogradu da preko svojih veza u bezbednosnim strukturama plasira pomenutu opremu, što je bila važna karika  biznisa. Zbog toga otvara nekoliko firmi iz delatnosti prodaje kompjuterske opreme i kreće u korupcijsku ofanzivu na svoje bivše kolege dajući im i nudeći mito u novcu, opremi, vozilima i slično...

 Jedan od velikih poslova koji je na nameštenom tenderu i kroz mito dobio je posao u vreme Univerzijade u Beogradu, gde je zaradio ogromnu sumu novca. Zahvaljujući svojim vezama u bezbednosnim službama BIA, desetinu puta su obarani regularni tenderi da bi firme njegove firme dobili posao. O svemu tome treba pitati one rukovodioce koji su mu to nameštenim tenderima i omogućavali poput gospođe Snežane Radanović i drugih.

Nijedan tender u bezbednosnim ustanovama, a posebno u BIA, ne može proći ako nisu na tenderu dobile privatne firme Zorana Bankovića i njegovih sinova. Njegovo bogatstvo se vidi i po nekretninama koje ima. Kupio je nekoliko stanova u inostranstvu, u Beogradu i na crnogorskom primorju. Da ne bi odstupio od prostačkog i predvidivog pravila novobogataša,  kupio je i stan i kola svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Sanji Šaljić, koja je, takođe, zaposlena u BIA, a koja radi za njega.

Shvatajući principe "tržišne ekonomije", Banković ne preza ni od podvaljivanja kupcima, pa tako prodaje kompjutersku opremu najlošijeg kvaliteta, onu koja uopšte nije proveravana, a njeno održavanje i servis je plaćen raznim aneksima ugovora o održavanju i slično... Da li je moguće da se takav penzionerski biznis dešava u Srbiji, u takvoj meri, i da li će istražni organi jednog dana ispitati gore navedene slučajeve i kada?