Do koske
Da li je Srbija zaslužila da strada ponovo
zbog kratkovidosti evropske gospode?
Gurnuti na bespuće
Današnja Srbija je zgažena, a Evropa crvotočna,
satrula i okupirana ne nalazi načina da se odupre orijentalizaciji i nasilju
nad svojom vekovnom kulturom. Ostala je samo velika, hrišćanska Rusija. Ona je
danas poslednja linija odbrane Starog kontinenta, pa tako i Srbije. Bitka za
spas onoga što se još spasiti može, vodi se danas na istočnom Mediteranu.
Milovan Brkić
Vodeće zemlje Evropske unije, a ponajviše
Britanija i Nemačka, nastoje da potpuno zgaze Srbiju, i izbrišu je sa zemljopisne
karte, stvarajući Veliku Albaniju na Balkanu, da Turska, ponovo preko Bosne,
dođe pred Beč, i izlazi ponovo na Dunav.
Podsećamo gospodu iz Londona, Brisela i
Berlina, koja promoviše u Beogradu vlast koja slepo služi njihovim interesima
na razbijanju naše zemlje, šta je sve u svojoj istoriji, srpski narod žrtvovao
za današnju Evropu, sprečavajući osmanizaciju Starog kontitenta. Osim na bojom
polju, Srbi su dali Nikolu Teslu, Mihaila Pupina, Mihaila
Petrovića, Milutina Milinkovića, Ivu Andrića, Novaka Đokovića...
Da li smo zaslužili da nas gospođa Merkel
zgazi, samo da Turska izađe na Dunav, a Al Kaida se ugnjezdi u Evropi?
Ukratko: sredinom 14 veka, najsnažnija država na Balkanu bilo je Nemanjićko
carstvo, koja je bila u zenitu moći, u vreme cara Dušana Nemanjića.
Ubrzo po njegovoj smrti počela je dezintegracija države, koja se najzad
pocepala na mnogo nezavisnih kneževina, od kojih su dve bile najjače - Kruševačka
kneževina Lazara Hrebeljanovića i takozvana Kraljevina Uglješe
i Vukašina Mrnjačevića.
Uporedo sa opadanjem moći nekadašnje
države, stalno je rasla moć Osmanskog carstva, koji su izolovali Carigrad
i osvojili gotovo celu Bugarsku, i smestili svoj dvor u Jedrene. Bilo je
očigledno da je jedini put za širenje turske moć, bila egejsko-vardarsko-moravska
dolina, u spoju sa dunavskom dolinom.
Tako se politički razdrobljena
Srbija našla se na udaru kompaktnog i sve moćnijeg carstva na evropskom
tlu. Bitka na Kosovu bila je neizbežna, dovela je Srbiju uprkos snažnog otpora,
u stanje zavisnosti od dvora u Jedrenu. Za doba pismenog prosvećenog vladara
despota Stefana Lazarevića, još jednom je bljesnula slava srednjovekovne
srpske države.
Čitav 15. vek bio je vek očajničkih borbi
u kojima su se Srbi povlačili ka severu, da bi nakon pada despotovine 1472.
godine, otpor bio pružan sa druge strane Dunava, još celo jedno stoleće.
Iz današnje perspektive, teško je
proceniti posledice koji je taj otpor imao po širenje Osmanskog carstva.
Sigurno je da je to bilo dragoceno vreme zahvaljujući kojem je Evropa uspela da
organizuje otpor Osmanima. Premda su Osmani osnovali budimski pašaluk i došli
do Beča, gubici i vreme koje je izgubljeno u srpskom otporu, pokazali su se fatalanim
po Osmane.
Događaji nakon toga neminovno svedoče da
bi bez srpskog otpora, sudbina Evrope bila neizvesnija i teža. Potonji događaji,
bitka kod Beča, i niz turskih poraza od Vojvode Eugena Savojskog i u
ličnom smislu, bio je srpski otpor, jer je gro austrijske vojske bio sastavljen
od srpskih dobrovoljaca. Kako šajkaša, tako i frajkora. Sam Beč nikada nije
pokušao da ulogu srpskog otpora minimizira. Bezbrojna dokumenta bečke carske
arhive rečito govore o tome.
U Prvom balkanskom ratu, Kraljevina Srbija
je dala bitan doprinos u urušavanju turske moći na Balkanu. Njena vojska odnela
je odsudne pobede, koje su bile u osovi, rešavajuće pobede. I više od toga,
pomogla je bugarskoj vojsci da se oslobode Jedreni, najmoćnija turska utvrda na
Balkanu, i tursko sećanje na minule vekove.
Samo dve godine kasnije, Srbija je, opet,
bila u ratu. Ovaj put, u svetskom ratu. Interesi velikih sila bili su protivurečni
na Balkanu.
Austorugarska je strahovala od jake i objedinjujuće
slovenske države na jugu. Britanija je, shodno svojoj političkoj tradiciji,
htela po svaku cenu, da Balkan bude razdrobljen, da se Srbiji spreči izlazak na
more, kako taj izlaz ne bi koristila Rusija.
U prvom svetskom ratu Srbija je
imala najveće gubitke, i u vojci, i među civilnim stanovništvom. U Srbiji
je više od 40 odsto populacije izgubilo život, a zemlja sasvim poražena. To su
bili nezabeležni gubici u modernoj istoriji. Nemački general August fon Makenzen
visoko je cenio srpsku vojsku i njen narod, i nikada nije želeo da ratuje
protiv Srbije.
U i u Drugom svetskom ratu Hitler je
nastojao da izbegne rat sa tadašnjom Jugoslavijom. On je to žaljenje zbog
napada izrazio u govoru u Rajhstagu 5. maja 1941. godine, objasnivši da je
Britanija uvukla Jugoslaviju u rat, koji je Srbija najskuplje platila.
Hitler je veliko poštovanje prema Srbiji
počeo da gaji, nakon što se upoznao sa ''Istorijom Srpske revolucije"
uglednog nemačkog istoričara Leopolda Rankea, iz 19. veka. ''Da,
Srbi su slobodarski narod, i njegova istorija je fascinanta" -
zaključio je Hitler u svom govoru 5. maja 1945. godine (koji je Tabloid objavio
prošle godine).
Turski predsednik Erdogan vodi politiku
tihe islamizacije zemlje, oslanjajući se na šerijat, a otvoreno poručuje d je
Kosovo i Metohija Turska, a u Sandžaku njegovi emisari rade što im je volja,
sve uz blagoslov žene Tomislava Nikolića. I Bosna je za Erdogana zemlja Turska!
A Al kidu dovodi Vučić, iz Emirata i Saudijske Arabije.
Ipak, ima ko da podvikne i na Erdogana!
Naime, kako je objavio turski list „Ajdinlik",
ruski predsednik Vladimir Putin je 8. oktobra prošle godine pozvao telefonom Redžepa
Tajipa Erdogana, zbog njegove najave da će turska vojska da uđe pešadijom u
Siriju. Putin mu je tada zapretio: "Ako samo jedan turski vojnik
pređe sirijsku granicu, Rusija će oštro reagovati". A na Erdoganovo
pitanje - "Da li je to ruska pretnja?", Putin mu je
doslovno odbrusio u slušalicu: "Mislite kako hoćete, ja sam svoje
rekao", nakon čega je prekinuo vezu. I kako se videlo, posle ovog
oštrog razgovora, Erdogan više nije ni pomišljao da pošalje svoju vojsku u
Siriju.
Da li
je Srbija zaslužila da strada ponovo zbog kratkovidosti evropske gospode?