Svedočanstvo

 

Nepoznata istorija Hladnog rata: Vladimir K. Volkov: "Staljin je hteo drugačiju Evropu"(2)

 

Jedna Nemačka, dve politike

 

Poznati ruski istoričar Vladimir K. Volkov, u knjizi  "Staljin je hteo drugačiju Evropu", demaskira jednu višedecenijsku podvalu koju je Zapad servirao svetu-da je do podele Nemačke došlo isključivo zbog Staljinove volje. Volkov donosi do sada nepoznate činjenice koje govore suprotno. Staljin nikako nije bio za podelu Nemačke! U dva nastavka Tabloid iz ovog izuzetnog dokumentarnog dela objavljuje ključne detalje o senzacionalnom otkriću koje baca novo svetlo na posleratnu podelu Evrope.

 

Vladimir K. Volkov

 

Staljin se, usmeravajući vođstvo SED-a u pravcu borbe za jedinstvo Nemačke i formiranje centralne vlade koja bi mogla da potpiše mirovni ugovor, interesovao za konstelaciju političkih snaga i struja u Nemačkoj. Nastojao je da ispita šta se dogodila sa običnim članovima NSDAP-a. Nacistički Rajh je bio razbijen. Nacistička partija raspuštena. Tokom susreta 31. marta 1947. Grotevol je dao informaciju o stanju u sovjetskoj okupacionoj zoni, gde su bile u toku duboke demokratske reforme i ozbiljan rad na denacifikaciji.

Nasuprot tome, u Zapadnim zonama okupacione sile su takve reforme sprečavale, a fašisti i reakcionari otvoreno uzimani u zaštitu. O tome Semjonov beleži u zapisnik:

"...Drug Staljin pita: da li u Nemačkoj postoji mnogo fašističkih elemenata? U kojem procentualnom odnosu? Koliko su jaki? Može li se to približno reći? Naročito u zapadnim zonama?".

Razmena mišljenja koja je potom usledila otkriva da rukovodstvo SED-a o tome nije znalo ništa, što je pokrenuo Staljina da postavi dalja pitanja: da li bi bivši nacisti predstavljali značajnu prevagu u slučaju referenduma? Da li među njima ima pametnih ljudi, dobrih orga- nizatora? Mogu li se oni izdvojiti? Na poslednje pitanje Grotevol je odgovorio da bi se to moglo učiniti referendumom:

„...Na primer, sovjetska zona ima svoje fašiste. Može li im se dopustiti da pod drugim nazivom organizuju sopstvenu partiju? Da ih ne bi oterali u naručje Amerikancima? Drug Staljin je rekao, da oni (rukovodstvo SED-a) po pitanju fašista drže kurs njihovog uništenja. Možda bi taj kurs trebalo ispraviti drugim kursom - za njihovo pridobijanje da se svi bivši nacisti ne oteraju u tabor protivnika?"

Pokretanje ovog problema očigledno je rukovodstvo SED-a dovelo u nezgodnu situaciju. Usledili su prigovori Grotevola i Pika da takav kurs ne bi bio shvaćen u masi trudbenika na Zapadu, da je to nemoguće iako razlikuju nominalne naciste od aktivnih. Staljin je postao još jasniji: on je hteo jedan kolektor. Što se njega tiče, to može biti i sopstvena partija za simpatizere i članove partije u Trećem rajhu. Umesto da budu skrajnuti, oni na taj način treba da budu pridobijeni za jednu novu Nemačku (i njegove planove). Semjonov je zabeležio:

,,...Drug Staljin objašnjava da mu ne pada na pamet da bivše fašiste pridobija za SED. Oni se u to ne bi upuštali. On, drug Staljin, govori o njihovom podsticanju da svoju partiju organizuju u cilju formiranja jednog bloka u okviru kojeg bi sarađivala sa SED-om. Pik ukazuje na to da mnogi bivši nacisti u sovjetskoj okupacionoj zoni već pristupaju građanskim partijama - CDU (Hrišćansko-demokratska unija) i LPD (Liberalna partija Nemačke).

Drug Staljin kaže da za bivše naciste treba formirati bilo kakvu partiju koja bi privukla patriote i neaktivne elemente iz bivše NSDAP. Onda oni ne bi strahovali da će ih socijalisti uništiti. Bivši fašisti žive u strahu. On mora biti neutralisan. To je pitanje taktike. U tome nema ničega neprincipijelnog, ničega lišenog principa. A ukoliko u odnosu; na bivše fašiste sledimo neku drugu liniju, onda će ona dati dobre rezultate. Pik je rekao da su nacisti u sovjetskoj zoni glasali za građanske partije.

Drug Staljin je odgovorio da je to nesumnjivo. Nacisti se plaše da ćemo ih mi uništiti. No oni su već dovoljno uništeni. Treba ponuditi olakšanje onima koji se nisu prodali i koji se mogu usmeriti ka koaliciji. Ne sme se zaboraviti da elementi fašizma nisu živi samo u buržo- askim slojevima, već takođe i unutar radničke klase i unutar građanstva. Pik je izrazio sumnju u to kako bi vojna uprava u Nemačkoj mogla da dopusti takvu partiju.

Drug Staljin se smeška. On, drug Staljin, će se potruditi da takva partija bude dopuštena. Nju bi mogli nazvati 'Nacional-demokratskom partijom' ili nekako drugačije. Ne radi se o nazivu. No nadenuti stari naziv se ne isplati. Tako bi mogli da pocepamo blok koji se okuplja oko Amerikanaca i Engleza. Sada im se uliva strah da će u sovjetskoj zoni svi u zatvor ili će biti uništeni. Mi pak kažemo da to nije istina. Oni su čak organizovali sopstvenu partiju! Možda je moguće to napraviti. U tome nema ničega nedopuštenog...".

 

 

Staljinov "minimalni plan"

 

 

U nastavku rasprave Staljin je dopunio svoj stav detaljima, tako što je odgovorio na zabrinutost Grotevola, Elznera i Pika, posebno na Pikovu opasku da se SED zalaže za strogu denacifikaciju na Zapadu. Gde najopakiji reakcionari iz bivše nacističke partije zauzimaju rukovodeća mesta.

"...Drug Staljin je rekao da nije reč o reakcionarima. Reakcionari ne smeju biti pušteni u novu partiju, već samo patriote i neaktivni fašisti. Reč je o radnicima, intelektualcima, seljacima. Onda će oni doći k sebi i ohrabriti se. Nužno je da bivši fašisti ne krenu drugim putem. Taj problem se mora rešiti. Pitanje je interesantno. U fašističkoj partiji je bilo mnogo ljudi iz naroda. Ukoliko SED misli da problem nije dovoljno zreo onda ona- eto, bolje zna. U tom slučaju će drug Staljin ćutati i povući svoje pitanje.

 Ali je problem ipak možda zreo? Mora se razmisliti. Drug Staljin je uveravao da on, Staljin, nije na strani reakcije. Ovde nema stranputice. Oni moraju biti pušteni u novu partiju. Ali u odnosu na Zapadnu zonu pozicija SED-a je ispravna."

Staljinova razmišijanja pokazuju koliko je silno bio zainteresovan za jedinstvo Nemačke (kao uslov za mirovni ugovor) i preobražaj zemlje u neutralnu državu. Za ostvarenje svog „maksimalnog plana" pozvao je SED da ne dopusti da parola o jedinstvenoj Nemačkoj pređe iz ruku SED-a u ruke buržoazije. Predložio je da se ,,što je to pre moguće u Zapadnoj Nemačkoj osnuje jedna SED".

U slučaju pak da ne uspe konstituisanje svenemačke vlade koja bi bila u stanju da zaključi mirovni ugovor, na način kojem je Sovjetski Savez stremio na Moskovskoj konferenciji ministara inostranih poslova, Staljin je imao i „minimalni plan". No on ga je označio kao „drugu etapu" i nije ga detaljno objašnjavao. Na sastanku 31. januara 1947. nemačkim drugovima je samo kratko rekao: „...Ukoliko nam prva etapa uspe, onda dobro. Ukoliko nam ne uspe onda ćemo preći na ujedinjenje nemačke uprave u sovjetskoj zoni."

To je očigledno značilo stvaranje nemačke administracije ili vlade u Istočnoj Nemačkoj. Staljin je, pak, propustio da to konkretizuje, što je blisko zaključku da nije hteo da preuzme odgovornost za stanje. On je preferirao da taj deo prepusti Zapadnim silama. Staljinova taktika po pitanju politike prema Nemačkoj ne može se nazvati drugačije nego podmukla: uvek je puštao Zapadne sile da učine prvi korak, a on bi ih potom sledio.

 

 

Hladni rat i "nemačko pitanje"

 

 

Sledeći Staljinov susret sa Pikom i Grotevolom odigrao se 26. marta 1948. U proteklih 14 meseci, situacija u Evropi se promenila. Konferencije ministara inostranih poslova u Moskvi (10. marta do 24. aprila 1947) i u Londonu (25. novembra do 15. decembra 1947), koje su se bavile „nemačkim pitanjem", okončane su bez rezultata. Sovjetske predloge o ponovnom uspostavljanju privrednog jedinstva Nemačke i o formiranju nekog političkog organa sa kojim bi pobedničke sile zaključile mirovni ugovor, Zapadne sile su ili odbacile ili blokirale.

Trumanova doktrina (mart 1947) i Maršalov plan (jun 1947) imali su dalekosežne posledice. Zapadne sile su prešle na formiranje zapadnonemačke separatne države. One su otpočele sa pripremama za monetarnu reformu u svojim okupacionim zonama, kao poslednjeg koraka ka konačnom izopštenju istočne zone. Pojačavanje protivrečnosti između Zapada i Istoka delovalo je i na politiku Sovjetskog Saveza i istočnoevropskih zemalja. U septembru 1947. osnovan je "Informbiro."

 Ždanov je u svom referatu na prvom zasedanju formulisao koncepciju o ,,dva bloka" u međunarodnoj areni. Sredinom marta 1948. izbio je sovjetsko-jugoslovenski konflikt, koji je odmah potom doveo do prve krize unutar sovjetskog bloka.

Hladni rat je zgusnuo snage i stavio svoj pečat na sve međunarodne probleme - u prvom redu na „nemačko pitanje". U ovakvim uslovima je 26. marta 1948. došlo do sledećeg Staljinovog susreta sa rukovodstvom SED-a.

Staljin je u početku pokušavao da vodi razgovor u prijateljskom tonu. Posle Pikovog izražavanja zahvalnosti za prijem i pomoć koju je pružila sovjetska vojna uprava, prešlo se na dijalog.

,,...J. V. Staljin pita da li vojna uprava stvarno pruža pomoć ili je to samo kompliment. Pik i Grotevol su rekli da oni stvarno primaju pomoć. Staljin je šaljivo opet pitao - to znači da vas oni ne ugnjetavaju, već vam pomažu? Pik je smeškajući se to potvrdio..."

Tokom razgovora Pik je izložio politička pitanja a Grotevol ekonomska, iako su se teme preklapale. Ukazano je na zaoštravanje protivrečnosti među saveznicima u svim aspektima „nemačkog pitanja". SED, primetio je Pik, vodi borbu protiv Maršalovog plana i protiv stvaranja zapadnonemačke države. On je podsetio na dva zasedanja Narodnog kongresa. Drugi kongres je održan povodom godišnjice revolucije iz 1848. i odlučeno je da se pristupi sakupljanju potpisa. To bi trebalo da predstavlja glasanje za referendum na kojem bi trebalo odlučiti o jedinstvu Nemačke.

Staljina je interesovalo ko je sa Zapada došao na kongres i koje su poznate ličnosti, kao socijaldemokrate, stupile u Narodni savet. Po pitanjima koja su se odnosila na Zapadnu okupacionu zonu, Staljin je posebnu pažnju posvetio stanju KPN-a i mogućnosti njenog spa- janja sa bar jednim delom socijaldemokrata.

Nisu ga ubedili Pikovi argumenti da je Šumaher odlučno protiv takvog jedinstva i da iz Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) isključuje svakoga ko se zalaže za jedinstvo komunista. Staljin je pitao da li uopšte postoji neka opozicija unutar    socijaldemokrata?

Pik je odgovorio potvrdno. Ona će sve više jačati kako bude postajalo jasnije da SPD nanosi štetu radničkom pokretu. Šumaher se sa svoje strane trudi da klevetama deluje protiv komunista.

Staljin je rekao da on misli na nešto drugo. Bilo bi bolje kada      bi na Zapadu takođe postojala jedna jedinstvena partija. Pametno je da se sa komunista skine etiketa koja mnoge plaši. To bi bilo dobro. Za takvo ujedinjenje bilo bi dovoljno kada bi barem neke socijaldemokrate pristupile novoj partiji. Pik je izjavio da su se oni odrekli jedinstvene partije kada je počelo prebacivanje da je SED samo preimenovana KPN.

 

 

Izbori u Berlinu

 

 

Staljin je primetio da, kada bi postojala bilo kakva opozicija u SPD- u na Zapadu, onda bi moralo biti moguće njih primiti u neku jedinstvenu partiju i sprovesti ujedinjenje. Da li je to možda nemoguće?

Pik i Grotevol su uzvratili da bi zapadne okupacione sile takvo ujedinjenje zabranile. Oni su čak zabranjivali zajedničke skupove socijaldemokrata i komunista. To je potvrdio Molotov. To pak nije pokrenulo Staljina da se koriguje. On je nastavio.

„...Staljin je rekao: kada bi se komunisti proglasili radničkom partijom, kao što su to učinili u Poljskoj! Pik kaže da o tome treba razmisliti, no to zahteva odobrenje oku- pacionih sila, koje to mogu zabraniti. Staljin kaže da se to mora pokušati. To ne bi bilo loše."

U daljem razgovoru, Pik se raspitivao o predaji Radio Nemačke SED-u. On se može čuti u celoj Nemačkoj. Posle niza pitanja i odgovora prisutnih (Molotov, Semjonov) Staljin se složio sa tom namerom. On je čak izrazio mišljenje da ,,na raspolaganje treba staviti dva pre- dajnika da bi SED mogao da emituje svoje emisije širom Evrope". Interesantan trenutak razgovora bila je kratka razmena reči po pitanju Zapadnog Berlina. Pik je ukazao na to da tamo organi vlasti zapadnih okupacionih sila sprečavaju rad SED-a. U zapisu se Pikovo iz- laganje i Staljinov odgovor daju na sledeći način:

,,U oktobru ove godine, primetio je Pik, u Berlinu će se održati izbori. Pik ne veruje da će ti izbori biti bolji za SED od onih 1946. Bilo bi nam drago kada bi uklonili saveznike iz Berlina. Staljin je primetio samo napred. Pokušajmo zajedničkim naporima - možda ih i oteramo."

Ova tema nije dalje produbljivana, ili bar u zapisu nema ničega o tome. U svetlu zbivanja koja će uslediti - tri meseca kasnije, počeće blokada zapadnih sektora - ova opaska dobija sasvim drugu težinu. Sažetost replike pre svedoči o tome da su obe strane na ovu temu svakako imale određene ideje, bez upuštanja u detalje. Tema je bila suviše važna da bi se -svela na nekoliko reči. U nedostatku drugih svedočanstava, ostaje nam samo da konstatujemo pokretanje tog pitanja.

 

 

 

"Plaćaju li Nemci reparaciju"

 

Grotevol je ukazao na potpuno nejasnu situaciju u pogledu međunarodnopravnog položaja Istočne Nemačke. On se požalio na nepostojanje zajedničke vlade. Za to vreme se u Zapadnoj Nemačkoj preduzimaju mere za reorganizaciju Privrednog saveta. čime je faktički formirana separatna vlada. Iz toga je zaključio da je u sovjetskoj zoni nužno organizovati ekonomsku osnovu.

Uprkos isticanju mnogih konkretnih ekonomskih aspekata, Staljinovoj pažnji nije promakla njihova politička strana. Nimalo slučajno, pitao je: ,,Da li u sovjetskoj zoni postoji nemačka policija? U čijim se rukama nalazi? Ko komanduje njom?"

Malo je verovatno da Staljin o tome nije bio obavešten. Tu se pre radi o jednoj formalnosti. Tokom raspravljanja pitanja policijskih kadrova i njihovog naoružanja, posle Staljinovog saveta da se jačaju i razvijaju, kopredsednik SED-a je rekao:

„...Grotevol jc rekao da, u pogledu daljeg razvoja sovjetske zone, ne žele da preduzimaju separatne mere za podelu države pre nego što se takve mere preduzmu na Zapadu.

Staljin je primetio da je takva politika i kod nas. To je ispravna politika. Grotevol je rekao da s tim u vezi odlaže formiranje parlamenta i vlade."

Staljin je odobrio takav stav. Ali je dopunio: ,,No vi morate ipak stvoriti neke surogate ili bolje, klice (embrione) jednog svenemačkog parlamenta i jedne svenemačkc vlade".

Potom je govorio o ekonomskom stanju zone, o reparacijama ("...Trude li se Nemci da plaćaju reparacije?"), i obećao da će dovesti u red i razviti privredne odnose sovjetske zone sa istočnoevropskim zemljama. Onda se pak vratio na svoj centralni problem....

„...Drug Staljin postavlja još jedno pitanje. Kaže da bi bilo dobro kada bi neki organ Narodnog kongresa izradio ustav Nemačke i to stavio na raspravu, kako u Zapadnoj tako i u Istočnoj Nemačkoj. Taj ustav ne bi smeo da bude suviše demokratski, da ne bi odbio ljude, ali ipak mora da bude dovoljno demokratski da bi mogao biti prihvaćen od najboljih elemenata, kako na Zapadu tako i na Istoku. To bi bilo veoma dobro. Celokupno stanovništvo mora biti pridobijeno za raspravu o ustavu. To stvara psihološku osnovu za uspostavljanje jedinstva Nemačke...".

 

 

Dominirala je improvizacija

 

Sadržaj Staljinovih razgovora sa vrhom SED-a nagoni na razmišljanje o opštim strateškim namerama "vođe naroda". Bez sumnje „nemačko pitanje" bilo je stalna komponenta Staljinovih geostrateških planova o kojima je bilo pomalo govora. Ali da li su oni bili realni? Da li je njihova svrsishodnost bila kompatibilna sa drugim ciljevima, a takođe i sa spoljnopolitičkim konceptima drugih velikih sila? Sve to nam pada na pamet ako razmišljamo o „nemačkom pitanju" kao centralnom problemu Hladnog rata u Evropi.

Pokušaj da se skicira Staljinov opšti pristup ovom problemu zahteva neke napomene o njemu kao strategu. Svi koji su istraživali njegov životni put i njegove političke aktivnosti zaključili su da je bio loš strateg. Sve njegove odluke koje imaju karakter strateškog obrta dovodile su do značajnih grešaka i poraza.

U unutrašnjoj politici to je bila odluka o kolektivizaciji poljoprivrede, od koje se zemlja ni do danas nije oporavila. Isto se odnosi i na uputstva data preko Kominterne, o svetskoj revoluciji krajem dvadesetih godina. To se odnosi i na pogrešnu računicu u odnosima sa Hitlerovom Nemačkom, što je dovelo do potcenjivanja opasnosti od fašističkog napada na Sovjetski Savez leta 1941, a što je narod platio ogromnim žrtvama i gubicima.

U Staljinove velike greške spada i njegov pristup „nemačkom pitanju" i sve implikacije koje su iz toga proistekle.

Uzroci velikih Staljinovih grešaka u strateškim odlukama leže pre svega u njegovom dogmatizmu, njegovom uverenju u ispravnost marksističko-lenjinističke teorije i veri u sopstvenu nepogrešivost. Pri tome se odlikovao tvrdoglavim hodom ka cilju koji bi jednom definisao. Težio je da drugima nametne svoju volju i da postavljene ciljeve ostvari, ne osvrćući se na promene spoljnih okolnosti.

Dokumenti koji istraživačima stoje na raspolaganju dopuštaju zaključak da je Staljin lično skicirao glavne zadatke sovjetske politike u odnosu na „nemačko pitanje" - u periodu prelaska iz rata u mir i u pripremnoj fazi Potsdamske konferencije. Preporuke i gotove dokumente za to nije tražio od Ministarstva za inostrane poslove. Ignorisao je konstantne i promišljene instrukcije sovjetske vojne administracije u Nemačkoj (SVAN). To takođe objašnjava činjenicu da akcije Ministarstva za spoljne poslove i SVAN-a, ali i obrnuto, nisu bile usklađene. Dominirala je improvizacija.

Razgovori sa rukovodstvom SED-a otkrili su, pre svega, Staljinovo oskudno znanje stvarne situacije u Nemačkoj. On se pokazao nesposobnim da svoj "maksimalni program" prilagodi konkretnim istorijskim procesima, ili da ga pak preoblikuje u „minimalni program".

Staljin je neograničeno raspolagao „tehnologijom vlasti". On je bio neosporni autoritet kada se utvrđivala politika SSSR-a kao i drugih socijalističkih zemalja. Oni koju su odstupali od nje bili su nemilosrdno kažnjavani.

U okviru sistema koji je on stvorio, vladao je, doduše, primeran red. Birokratski karakter tog sistema dopuštao je pojedinim institucijama da po svom nahođenju postupaju u perspektivnim akcijama, naročito kada su nedostajala precizna i jasna uputstva. To se može posmatrati i u odnosu na „nemačko pitanje".

 

Kraj