(Pod)sećanja

Bivša miss Helena Mihić u memoarima opsuje druženje sa Tomom Nikolićem

Nisam mu se dala

U memoarskoj knjizi bivša miss Helena Mihić opisuje svoja druženja sa značajnim muškarcima. Šešeljevi radikali tvrde da je predsednik ostavio iza sebe mnogo vanbračene dece i plaćenih kurtizana, traže i inventarisanje. Helena opisuje Tomu kao čoveka kome se nije dozvolila. Objavljuje i njegove pesme, njoj posvećene

Helena Mihić

Toma Nikolić je u ono vreme (početkom 90-ih) bio potpredsednik Srpske radikalne stranke i zamenik Vojislava Šešelja, lidera te iste stranke. Godine 1993. RS je imala zabranu prikazivanja na medijima od strane Slobodana Miloševića, jer ih je ovaj doživljavao kao ozbiljne rivale, koji su otvoreno i glasno radili na rušenju vlade i smeni predsednika. Možda samo par nedelja pre toga, Vojislav Sešelj je bio gost u emisiji „Otvoreno plavo", koja je u to vreme bila veoma popularna, tako da su mnogi političari i sami pokušavali da dođu do nje, kako bi se javno promovisali i plasirali na političkom tržištu Srbije

Jednoga dana, Šešelj me je pozvao i zamolio da ustupim jedan termin potpredsedniku njegove stranke. Znala sam da su u medijskoj blokadi i da bih mogla da snosim posledice ako to uradim, naročito što bi se te posledice odnosile i na čitavu moju izdavačku i novinsku kuću „Borbu". Posle dužeg razmišljanja rešila sam da rizikujem i pomognem radikalima, koji su u to vreme bili veoma popularni i omiljeni kod naroda. I tako sam zakazala termin Tomi Nikoliću i javila mu dve nedelje ranije.

O njemu nisam ništa znala, sem da je Šešeljev zamenik; nisam imala običaj da se posebno spremam za svoje goste. Sve informacije o njima dobijala sam direktno u emisiji, jer sam smatrala da je emisija na taj način imala mnogo prirodniji i spontaniji ton, a u svojoj glavi sam uvek imala koncepciju i kontrolu.

Tomislav je došao u tačno dogovoreno vreme u studio, u veoma elegantnom crnom odelu. Dopadalo mi se što su moji gosti obično vodili računa o svom spoljnom izgledu u mojoj emisiji, iako je ona bila na radiju, a ne na televiziji, što mi je govorilo da me poštuju.

Dakle, Tomislav je došao bez obezbeđenja i odavao je utisak mračne i stidljive osobe. U studiju je odgovarao veoma jasno i kratko, imao je dobru repliku, bogat fond reči i nije bio agresivan i drzak kao njegov predsednik. Emisija se završila na vreme, bez ikakvih problema i ekscesa, na opšte zadovoljstvo čitavog uredništva i mene, nismo imali nikakve probleme kasnije sa aktuelnim vlastima, tako da je sve to brzo bilo zaboravljeno.

Međutim, počelo je da se dešava nešto čudno; naime, svakog dana, kada bih izlazila iz redakcije, na samim vratima „Borbe", stajao je Tomislav Nikolić i delovao kao da nekog čeka. U početku mi nije bilo jasno o čemu se radi, te bih mu se samo Ijubazno javila i otišla svojim putem, mada mi je ponekad bilo pomalo neugodno ako bih bila sa gostom iz neke druge partije da ne pomisle da možda imam nešto sa potpredsednikom SRS, jer sam ja morala biti stranački neopredeljena. Vremenom su stvari počele da se komplikuju, jer mi je donosio stihove u kojima mi je izjavljivao ljubav i opisivao svoja osećanja prema meni. Pomislila sam - Gospode, evo još jednog! Pa da li je moguće? Bilo je prosto neverovatno kako su se ti političari, kao po nekom dogovoru, zaljubljivali u mene, iako im zaista nisam davala nikakvog povoda, sem što sam bila ljubazna, a to je bilo u mojoj prirodi, vaspitanju i načinu na koji sam smatrala da treba da obavljam svoj posao. Jednom, posle jedne emisije, opet me je čekao na vratima, ali mi nije dao stihove, već me je zamolio da prošetamo. Verovatno sam se toga dana osećala pomalo blesavo, te sam prihvatila. Dok smo šetali, pričao mi je o svojoj prošlosti, nesrećnom detinjstvu, stradanju, porodici, kako se mlad oženio iz tih razloga, kako nije srećan, kako se u Beogradu jako usamljeno oseća. Na kraju mi je priznao da me voli. Ja sam ga pažljivo saslušala i pokušala da mu objasnim, vodeći računa da ne povredim njegova osećanja, da možemo da budemo prijatelji, ali da je veza nemoguća, jer sam ja jako često imala ponude takve prirode i da se pomalo osećam kao gonjeni zec; odnosno, da uvek drugi mene biraju, a nikada ja njih. Onda sam prebacila temu na muziku, modu, pokušavajući da prevaziđem neprijatnu situaciju.

Ali, Toma nije tako lako odustajao. Zivkao me je u studio i predstavljao se kao moj lični fotograf. Više zaista nisam znala da li me zove fotograf ili neki političar. Zvao me je i na kuću i opisivao mi šta radi - sedi na podu, sluša muziku, piše poeziju (moram da priznam da je dobro pisao). Pojavljivao se niotkuda i nestajao iznenada. Moram da priznam da je vremenom počela da mi imponuje ljubav tog skromnog Šumadinca, a doslednog radikala. Jednom smo izašli na ručak i on mi je rekao da je priznao Vojislavu Sešelju svoju ljubav prema meni, na šta mu je ovaj odgovorio: ,,Pa gde si sad našao da se zaljubiš kad nam je stranka u krizi, zemlja u ratu, a svi srpski političari zaljubljeni u nju." Samo sam slušala i zaključila da me oni svi doživljavaju kao nekakvu fatalnu ženu, što me je pomalo i vređalo, jer im zaista nisam davala nikakvog povoda.

Toma Nikolić je u to vreme živeo zaista skromno, u službenom stanu koji je dobio od Skupštine grada. Nekoliko puta mi je ljubazno ponudio taj stan na korišćenje za sebe i svoje kolege. I zaista se dešavalo da su mi nekad dolazili manekeni iz Novog Sada, da smo kasno završavali posao, pa bismo prihvatali njegovu ponudu za noćenje.

Tako se jednom prilikom dogodilo da smo, moj kolega i prijatelj Zdravko, jedna manekenka i ja zaglavili u diskoteci do 6 sati ujutru. Otišli smo kod Tome, koji nam je skuvao čaj, posedeo malo s nama i otišao na posao u Skupštinu. Osim toga, zaista je stoički trpeo moje ispade, kao i kolege, i sve je to radio u ime ljubavi. Pitala sam ga da li je često u životu bio u takvim situacijama, s obzirom da je bio oženjen, na šta je on odgovorio da mu je to prvi put u životu, jer sam ja bila žena iz njegovih snova.

Jedanput se isto desilo da smo ostali u Beogradu do kasno i da smo prihvatili smeštaj kod Tome Nikolića. Ujutru sam se probudila i videla da oko mog kreveta stoji desetak ljudi i zapanjeno me gleda. S obzirom da sam bila samo u donjem rublju, nije mi bilo najprijatnije. Upitala sam ih ko su, a oni su rekli da su iz Skupštine grada i da su gospodinu Nikoliću doneli nameštaj. U očima sam im videla iznenađenje - Vidi ti Tomu, u Skupštini ruši vladu, a sa kakvom ribom spava. Na sreću, nisu me prepoznali. Samouvereno sam ustala i upitala ih: „Momci, hoćete li nešto da popijete?" Onda sam upalila TV i svi smo gledali Tomu kako drži repliku. Kada su otišli, sačekala sam pauzu u Skupštini i otišla do Tome da mu javim za ovaj incident. Prišla sam mu i rekla:

Kaži dragička!

Dragička. Oćutala sam par trenutaka.

Stigao ti je nameštaj.

Jao, potpuno sam zaboravio na to, rekao je i glasno se udario rukom po čelu.

Verovatno su posle toga razne priče kružile po Skupštini o tome kako Nikolić i ja imamo nešto, ali me to zaista nije interesovalo, pošto tu nikad ničega nije bilo. Naime, dopuštala sam mu da mi pokazuje svoje emocije, a vraćala sam mu prijateljstvom. Voleo je da sam u blizini, voleo je da se divi mojoj lepoti, da me gleda dok se češljam ili šminkam.

Kasnije se desilo da sam bila optužena od strane radikala da sam uz pomoć Borislava Mikelića, tadašnjeg predsednika Krajine, srušila radikalsku vlast u Novom Sadu. Naljutila sam se i otišla pravo kod Voje Šešelja. Rekla sam mu: „Jaka ti je stranka i vlast, kad jedna žena može da je sruši!" Bili su zapanjeni mojom reakcijom. Toma je ćutao, ali sam znala da je na mojoj strani. Pretpostavljam da su mnogi radikali znali za njegove emocije prema meni i da je ta intriga namerno i zbog toga napravljena. Posle toga sam, takođe, dala jednu izjavu za štampu u kojoj sam za radikale rekla: „Šta hoće ona mala grupa političara? E pa, kad Voja Sešelj može sve da koristi za svoju kampanju, mogu i ja. Javno izjavljujem da je Toma Nikolić zaljubljen u mene i da mi redovno piše pesme!"

Danas, posle svega, a i u ono vreme, shvatam da je najveća žrtva bio Toma Nikolić, i hoću da iskoristim priliku da kažem da nikad ne bih zloupotrebila njegove emocije da me nisu njegovi iz stranke isprovocirali. Posebno ako se zna da sam u to vreme imala porodičnu tragediju koja me je jako pogodila. Naime, Toma me je pozvao da ga pratim na Šešeljevu slavu, Svetog Luku. Ako znamo da je do tada na te slave odlazio sa svojom ženom, onda sigurno pretpostavljate da su njegove namere prema meni bile ozbiljne, što je značilo da, ako bih prihvatila, stvari bi posle toga stajale malo drugačije među nama. I moram da priznam da sam se premišljala da li da prihvatim, međutim, veče pre Svetog Luke poginuo je moj brat i moja sudbina je krenula potpuno drugim tokom.

Za Helenu

Zastani ponekad i seti se,

Neka ti pogled odluta u plavo

A reč neizgovorena ostane u grlu

Neka ti cigara opeče prste

I vetar zamrsi plavu kosu

Neka te prođe tiha drhtavica, kao pred

prvi korak na pisti

Kao od čaše oporog vina,

koje si popila

Za moju prokletu dušu.

Neka te svi pogledaju u čudu

i neka ti niko ne oprosti,

Što sam ti rekao da te volim.

I što sam i ja tebi ponekad drag.

Nemoj da žališ, ništa se nije desilo

Bila je to samo jedna kap

Ni kiša ni suza

Jedan dodir za večnost,

Treptaj, Helena moja.

PROBUŠENO NEBO

Za Helenu

Dolaziš kad hoćeš, odlaziš

uvek Za tobom ostaje

miris parfema, Na zidu

Ne trudi se, ne možeš da odeš

Tvoje su ruke ostale u mojoj kosi

Tvoj lik je oslikan na zidovima

Tvoj ruž je na mojim usnama

Za sobom vučeš lepotu dodira

Kao kada povetarac miluje grane

Kao kad zvezda poljubi nebo

Kao kad suza strči niz lice

Ne trudi se, vratiće te Ijubav,

Veća od želje za novim danom

Veća od tuge za nedoživljenim

Veća od neba i probušeno nebo

Ne idi, a i zašto bi, Helena moja.

BEŽIM

Osvrnem se oko sebe, pa šutnem opali list Bože, videće me neko i pomisliti svašta

Reći će, vidi, poslanik pa nije čist Svakakve danas rađa božija bašta.

A nije mi kriv list i nisam lud

Nisu me ražestili Ijudi i žestoke reči

Ne vlada mnome piće ni božiji sud

Već lepa žena pred kojom mnogi kleče

Vraćam se u samoću, ja koji sam kriv, što sam

poželeo da Ijubim

Njene oči snene.

Mislio da život ne mora da bude samo siv, ima

u njemu Ijubavi

Ima moje Helene

Hodam kroz noć, oluci plaču za mnom, dobro je

što ne srećem nikoga Nemam volje i nebo mi se smeje,

Munja na putu sa mnom

Bežim iz ovog grada, tražim pusto polje.