Po mom mišljenju

Košmarni snovi br. 2

Živan Haravan

Poštovani čitaoci ovog Magazina! Jednom sam Vam, već, ispričao sadržaj mog sna odsanjanog tamo neke večeri. Ali, kao što se svakom od nas dešava, sanjao sam, povremeno, razne sadržaje, mahom nezanimljive, nejasne...No, desi se i neki san, raznovrsnog sadržaja, kome, prosto, ne mogu da odolim, a da Vam ga ne ispričam.

Kao, nazove me Glavni urednik i ne krijući svoje oduševljenje kaže mi: "...Živane, hitno dođite u redakciju! Predsednik Turske, gospodin Erdogan, ide u Niš da se pokloni pred 'Ćele kulom'. Po izričitom naređenju predsednika Vučića samo novinar Magazina Tabloid može da dobije akreditaciju i bude zvaničan član srpske delegacije. Mi smo se odlučili za Vas kao predsednika omladinske sekcije naše redakcije!"

Odem, dobijem pismeni poziv sa potpisom predsednika Vučića i nađem se u crnom "Mercedesu", a pored mene - Nela Kuburović! Evo smo u Nišu. Kompletna Vlada na čelu sa predsednikom Vučićem, pardon, na čelu sa Anom Brnabić. Sačekasmo oko sat vremena dok helihopterom ne stiže predsednik Erdogan!

Stade pred mikrofon i poče svoj govor, a prevodilac, ko će drugi, nego, naš poliglota Ivica Dačić ministar spoljnih poslova. Gospodin Erdogan: "...Po mojoj želji smo svi skupa na ovom mestu - pored 'Ćele kule', u Nišu, kao simbola hrabrosti i junaštva srpskog, slobodarskog naroda nad kojim je Osmanlijsko carstvo izvršilo genocid. Zato se klanjam pred moštima Stevana Sinđelića i njegovih saboraca i istovremeno pred srpskim narodom i svim njegovim drugim junacima, izražavajući osudu svih zlodela, mojih sunarodnika, koja su 500 godina činili nad Srbijom i Srbima. U ime istorijskog pomirenja i trajnog prijateljstva tražim OPROŠTAJ!" Usledio je snažan aplauz građana i obe delegacije gospodinu Erdoganu, a, potom, uze reč predsednik Vučić: '...Hvala predsedniku Erdoganu na ovoj istorijskoj izjavi. Murat je bio bezosećajni osvajač i porobljivač čija je vojska nad Srbima činila UŽASNE zulume. Ali naš hrabri Miloš Obilić - stao mu je na put! I ovi naši: Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, hajduk Veljko, Zeka Buljubaša, Stanoje Glavaš, Jovo Kursula i mnogi drugi, to su bili junaci kojima Murat nije bio dostojan ni skute da im nosi! Mi ne živimo u 1389-oj godini, ali ona živi i živeće večno u nama!"

Svi aplauzom pozdraviše ovo kratko obraćanje našeg predsednika.

Čuh kako Dačić polušapatom upita Vučića: "Jeli, da te pitam, a šta misliš da ja otpevam nešto?"

"Ti, Ivice, stvarno nisi normalan! Ako ti je, baš, toliko zinulo dupe za još sto dolara od onog hodže, pevaj kada Erdogan bude odlazio. Znaš li onu: 'Jel' ti žao što se rastajemo?' "

"Ma, znam sve da pevam! Hvala ti Aco na angažmanu" - ozareno će naš bucko.

Tu mi se prekinu ovaj san i bi mi, polubudnom, krivo što ne odsanjah povratak za Beograd i priliku da opet budem u istom "Mercedesu" sa Nelom.

Zaspah ponovo. Nađoh se u nekom selu u okolini Leskovca. Nigde žive duše. Tek poneka starica ili starac jedva se, uz pomoć štapa, vrzmaju po svom dvorištu. Upitah jednu staricu, baš, u poodmaklim godinama, gde su neki mlađi u ovom selu.

"...Eeee, sinko! Sva su ti sela kod Leskovac opustela. Sve i pismeno i nepismeno otišlo u Leskovac u tu Juru da rade za dvaes 'iljadarke. Nas ostaviše da pocrkamo ovdeka. Tamo gi ne davaju ni da močaju kad im se moča. Samo rade, rade i toj što zarade taman im je da si plate kiriju i za 'leb'. Ostaviše selo, zemlju, a tam' će da ostave zdravlje. Ima jedan, školovan, iz selo do nas. On i' oterao u majčinu i vrnuo se na svoju očevinu."- ispriča mi starica.

Za tren se nađoh u tom selu u koje se vratio taj školovani čovek. Ispriča mi svoju priču: "Završio sam filološki fakultet u Beogradu sa prosekom 9,5 i nigde nisam mogao da nađem posao. Kada je počela jagma za tu Juru, prijavim se na kurs za obuku i prijavim samo svoju osnovnu školu. Sa fakultetom ne primaju radnike. I jednom, opšta mobilizacija! Kažu, sutra nam dolazi Vučić u obilazak fabrike. Obilazi, tako, on radnike za mašinama i dođe do mene. "Tako, tako! Samo rad, rad i rad. Naš narod mora da se nauči da radi, a kada radite imaćete platu, bolju sutrašnjicu te će i vama radnicima i državi biti bolje..."

Pošto sam inače odlučio da se oslobodim ovog robovskog rada rešim da to bude sa osećanjem pobede. Iskoristim trenutak i pitam Vučića da li zna za onu basnu "Cvrčak i mravi" i kažem da ne znam ko je i kada nju napisao. "O, da, znam. To je napisao francuski basnopisac Žan de Lafonten. A, što me to pitate? Pa, molio bih vas da kada prvi, sledeći, put budete putovali u Pariz, službeno ili privatno, nađete tog Lafontena i prenesete mu moju poruku da se nosi u tri lepe p...e materine!"

Čestitah ovom čoveku, sada poljoprivredniku, na odvažnosti i dostojanstvu i izgubi mi se iz sna, a bi novi san.

Kao, vodim unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji po javnom pozivu Predsednika Vučića. Moje džangrizavo "Ja" pita moje političko "Ja": Da li je Briselskim sporazumom faktički priznato Kosovo i Metohija kao nezavisna država? Političko "Ja" odgovara: Prvo, nije reč o Kosovu i Metohiji, već, samo o Kosovu. Prestani da imputiraš. Drugo, Srbija nikada neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu. Džangrizavo "Ja" nastavlja: Slažem se da Srbija nikada neće priznati Kosovo i Metohiju kao državu, ali priznali su je ovi što su to potpi- sali u Briselu. Političko "Ja": Zašto pričaš napamet? Odkud ti znaš šta su oni potpisali? Džangrizavo "Ja": Pa, što nam ne obelodane šta je potpisano? Kako možemo nas dvojica da vodimo unutrašnji dijalog kada ne raspolažemo tekstom tog sporazuma? Političko "Ja": Baš si diletant i amater. Zar ne vidiš i ne čuješ koliko se, na sav glas, naš ministar vojni, gospodin Vulin, kaje što je rekao istinu o tetkinim parama? Nije istina za svakog! Džangrizavo "Ja": Znači, treba da verujemo lažima? Političko "Ja": Da te podsetim na onu poznatu lekarsku dilemu: da li bolesniku, kome je ostalo još nedelju-dve života, treba reći istinu ili ga hrabriti da će živeti još dugu, dugo? Džangrizavo "Ja": A, zašto je Srpska lista podržala Ramuša Haradinaja i da li si upoznat da se neki Srbi na Kosovu i Metohiji prijavljuju za Tačijevu vojsku? Političko "Ja": Počinješ da me zamaraš.

Sve što sam umeo da ti objasnim i kažem, objasnio sam ti i rekao. Zahvaljujem ti se na pitanjima. Džangri zdravo "Ja": Ali čekaj, nisi mi odgovorio na...Političko "Ja": Rekoh da ti se zahvaljujem. Hvala, još jednom!

Džangrizavo "Ja": Pa, nismo završili unutrašnji dijalog. Nisi mi odg....Političko "Ja": Koliko puta treba da ti kažem hvala? Evo, još jednom: hvala!

Nakon ovog neuspešnog i mučnog unutrašnjeg dijaloga nađoh se na beogradskim ulicama. Šetam tako i vidim da nisam samo ja u problemu. Svi ljudi zamišljeno, nekako usporeno hodaju pognutih glava.

Shvatih! Svi su duboko utonuli u unutrašnji dijalog.

Probudih se, uključih televizor: jutarnji program srećne televizije, a na programu inicijator unutrašnjeg dijaloga drži, ko zna po koji put, svoj MONOLOG.