Dežurna

Opoziciona autofagija

Izlazak opozicije iz svih političkih institucija je imperativ ukoliko se želi promena vlasti. Naime, ukoliko svi koji sebe nazivaju pravom opozicijom odbiju mandate u Narodnoj skupštini Vučić će doći u situaciju da mora tokom februara meseca da umesto 65 poslanika liste Srbija protiv nasilja kao i 13 poslanika NADE imenuje poslanike sa svoje liste jer zakon tako nalaže. Na taj način bi vrlo brzo Vučić ušao u problem sa Zapadom i baš zato sada svi rade na tome da opozicija prihvati mandate i još jednom odglumi kako u Srbiji ima demokratije. Sudeći prema izjavama lidera onih grupacija koje sebe nazivaju pravom i jedinom opozicijom do toga neće doći. Ovo nas pak dovodi do daljeg zaključka da ukoliko se ne radi ono što Vučiću smeta, onda opozicija radi ono što njemu odgovara čime automatski prestaje da bude opozicija i postaje saučesnik i neko ko je u svojevrsnoj kohabitaciji, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Vlast je pokrala izbore i naštelovala rezultate kako bi dobila hibridnu skupštinu takvog sastava da može da usvoji odluke koje će srpskom narodu i državi da nanesu udarce od kojih je pitanje da li ćemo ikada uspeti da se oporavimo.

Za ovu prljavu rabotu podrška je stigla i sa istoka i sa zapada jer nažalost još jednom se pokazalo da velike sile imaju imperijalne ciljeve i da za ostvarenje istih teže da prođu što je moguće jeftinije. Otuda i ne treba da čudi apsurdna situacija u kojoj se ruski i američki ambasador utrkuju ko će više i bolje da pohvali i podrži Aleksandra Vučića, jer kao niko u svetu on je zarad ličnog interesa spreman da proda nacionalni i to za bagatelu. U najkraćim crtama ovako izgleda trenutna situacija u kojoj se nalazimo i iz koje treba tražiti izlaz.

Hajde da prvo krenemo od međunarodne pozicije u kojoj se zbog ovakvog režima nalazi Srbija. Već sam spomenuo apsurdnost da je podrška Vučiću trenutno jedino pitanje na kojem se ruska i američka diplomatija saglašavaju. Već iz toga se može zaključiti da ta pozicija nije dugoročno održiva i da obe strane očekuju da baš njima bude isporučeno ono zbog čega podršku daju. U našem slučaju Amerika očekuje takvo rešenje za Kosovo koje Rusija neće moći da upotrebi u Ukrajini, dok sa druge strane Rusija očekuje suprotno. Takođe, Amerika očekuje da Srbija bude deo prve linije konfrontacije sa Rusijom i Kinom, te da se politički i infratsrukturno povezuje sa Rumunijom i dalje sa Ukrajinom. Dok sa druge strane Rusija želi da preko Srbije i Republike Srpske održava tenziju u regionu i tako remeti projekat „Tromorje (Inicijativa tri mora)".

Ovde se može povući jedna istorijska paralela, naime nacistička Nemačka je svojeveremeno od kneza Pavla tražila da Kraljevina Jugoslavija propusti njihove trupe na putu ka Grčkoj, dok je Velika Britanija tražila da se otvori veliki balkanski front i da se time oslabi ofanziva koju je Hitler imao nakon pada Francuske. Knez Pavle je dugo levirao između ovih oprečnih zahteva i na kraju smo kao nacija označeni kao protivnici i jednima i drugima, zbog čega smo i pretrpeli onolika stradanja u Drugom svetskom ratu. Plašim se da smo sada u sličnoj opasnosti, s tim da za razliku od kneza Pavla koji je iz patriotskih razloga pokušavao da traži neki model po kojem ćemo proći najmanje loše, Vučić igra jednu sebičnu i pokvarenu igru pokušavajući da zaštiti isključivo lični interes. Imajući sve ovo u vidu jedini način da se poremeti njegova međunarodna pozicija je da mu mi, kao opozicija, onemogućavamo da realizuje dogovore kako sa Zapadom, tako i sa Istokom. Što nas dovodi do toga da opozicionari treba da maksimalno smanje odlaske u strane ambasade, ali i da se dogovorimo oko toga da se na jedno vreme u potpunosti suspenduju one tzv. velike geopolitičke teme kao što su besmilena dileme EU ili BRIKS, jer činjenice govore da nas ovakve kakvi jesmo neće ni jedni ni drugi, već da nas zarad svojih interesa koriste i jedni i drugi.

Kada je reč o međunarodnoj poziciji tu se neminovno mora razmišljati o činjenici da će u toku ove godine biti održani izbori u svim političkim entitetima koji imaju interese u našem regionu. Prvo će u martu biti održani izbori u Rusiji na kojima će u suštini Vladimir Putin samo potvrditi novi predsednički mandat. Ali je za očekivati da će politički zapad gledati na svaki način da mu umanji trijumf. Pošto je teško za očekivati da će Ukrajina na bilo koji način moći da uradi nešto na bojnom polju, a što bi loše uticalo na Putinovu poziciu, nije nelogično očekivati da će se tražiti alternativne opcije. Kao jedna od najizglednijih je udar na srpske interese na Balkanu čime će se težiti dokazivanju da Rusija nije super sila, te da ne može da zaštiti svoje saveznike. Naravno, zapadnjaci neće baš rizikovati da do kraja testiraju rusku reakciju, što se najbolje vidi na primeru Republike Srpske gde dolaze do ivice, ali ne daju povod i prostor da politički istok jače reaguje. Stoga se pre može očekivati direktni pritisak na Vučića da on lično napravi verolomostvo prema Putinu i da time ruski lider bude u neku ruku ponižen. U tom pogledu je indikativna sudbina Mila Đukanovića koji je tokom dvehiljaditih bio ključni ruski partner na Balkanu. U Crnoj Gori se dugo vodila velika borba oko toga da li će u NATO ili će da Rusima daju jednu pomorsku bazu za remont i stacionažu njihove crnomorske flote. Na kraju je zapad pobedio jer su Đukanovića i njegovu ekipu imali u šaci zbog kriminala. Valja podsetiti da je raskid Crne Gore sa Rusijom bio dosta brz i brutalan. Naime, izmišljena je priča o navodnom državnom udaru iza kojeg je stajala Rusija, a što je tada i sam Vučić morao da potvrdi kroz priču da je u dešavanjima u Podgorici u jesen 2016. bilo elemenata inostranosti. Nakon toga su lideri Demokratskog fronta stavljeni na optuženičku klupu da bi se preko njih iskonstruisala ruska veza, a konačni epilog je bila skupštinska odluka da Crna Gora uđe u NATO. Ukratko, od uloženih ruskih milijardi, njihovoj podršci crnogorskoj nezavinsoti, te jakih istorijskih veza očas posla nije ostalo ništa i ucenjeni Đukanović je 16. oktobra 2016. napravio aferu lažnog državnog udara, da bi skupština Crne Gore već 28. aprila 2017. godine izglasala odluku da ulazi u NATO.

Ovo pišem da bi ljudi stekli osećaj da sve ono što je danas, već sutra ne mora da bude i da se niko ne iznenadi da krajem februara ove godine osvanemo zatrpani vestima o tome da su nas Rusi opljačkali na izgradnji gasovoda i da su planirali da ubiju Vučića, koji ih je u tome razotkrio. Mogućnost ovakvog scenarija dodatno pojačava činjenica da će se u maju održati izbori za Evropski parlament koji će biti interesantniji nego ikad jer u svim državama EU je prisutna kriza, a ukoliko se nešto ne desi u mnogim zemljama većinu glasova mogu da osvoje partije koje drastično odudaraju od aktuelne spoljnopolitičke orijentacije političkog zapada. Iz tog razloga će i Evropljanima trebati prostor za predstavu, a Zapadni Balkan je idealan za tako nešto. I konačno, u novembru su izbori za predsednika SAD i tek će tamo biti žestoko jer ukoliko pobedi Donald Tramp to će neminovno dovesti do radikalnog zaokreta američke spoljne politike.

Sve u svemu, ovakva situacija nas ponovo vraća na jasnu potrebu da ono što je istinska opozicija u Srbiji ni na koji način ne sme da omogući Vučiću prostor za trgovinu sa strancima, naprotiv, naš zadatak je da ga u tome onemogućimo i da ga time gurnemo u njihov žrvanj.

Sve nabrojano imaće i svoje značajne repekusije po privredu i ukupno gledano ekonomsku situaciju u zemlji. Lakih para nema više nigde, a sve o čemu vlast sada pregovara ima visoku političku cenu i skopčano je sa ogromnim rizicima koje sa sobom donosi opšta nestabilnost koja je svugde prisutna. Bez para iz inostranstva naš budžet neće moći da servisira ogromni pritisak neefikasnog javnog sektora kao ni programe kojima vlast kupuje naklonost stanovništva. Takođe, bez projekata na kojima se peru pare Vučićeva privredno-kriminalna mašinerija neće uspevati da popuni onaj crni budžet iz kojeg se finasiraju razne kriminalne, parapolitičke i parapolicijske formacije preko kojih se u suštini održava ovaj režim. Opet, zadatak prave opozicije je da na svaki način režimu napravi dodatne troškove i da još dodatno poskupi Vučiću svaki naredni dan boravka na vlasti. Na taj način će se stvarati unutrašnji lomovi u režimu, a što je preduslov za konačni pad.

Kada se sve ovako postavi može se izvući krajnje jednostavan zaključak o tome da je izlazak opozicije iz svih političkih institucija imperativ ukoliko se želi promena vlasti. Naime, ukoliko svi koji sebe nazivaju pravom opozicijom odbiju mandate u Narodnoj skupštini Vučić će doći u situaciju da mora tokom februara meseca da umesto 65 poslanika liste Srbija protiv nasilja kao i 13 poslanika NADE imenuje poslanike sa svoje liste jer zakon tako nalaže. To bi se dešavalo taman u periodu kada bi Zapad očekivao da se isporuči obećano oko Kosova, a složićemo se da im nikako ne bi prijalo da im to isporuči skupština koja je nalik na onu u Severnoj Koreji. Oni jesu licemerni, ali pošto su u izborima niko ne bi baš smeo da ima bilo kakvu javnu vezu sa nekim ko Mariniku Tepić menja sa Stašom Stojanović. Na taj način bi vrlo brzo Vučić ušao u problem sa Zapadom i baš zato sada svi rade na tome da opozicija prihvati mandate i još jednom odglumi kako u Srbiji ima demokratije. Odbijanjem mandata bi se stvorili preduslovi za formiranje velikog opozicionog fronta koji bi izgubio bilo kakav ideološki kontekst i bio bi sveden na narodni pokret koji ima samo jedan cilj, a to je formiranje prelazne tehničke vlade koja bi obezbedila i omogućila da se održe fer i pošteni izbori na svim nivoima.

E sada, postavlja se pitanje da li će se desiti ono što jedino može da našteti režimu?! Sudeći prema izjavama lidera onih grupacija koje sebe nazivaju pravom i jedinom opozicijom odgovor je da neće. Ovo nas pak dovodi do daljeg zaključka da ukoliko se ne radi ono što Vučiću smeta, onda opozicija radi ono što njemu odgovara čime automatski prestaje da bude opozicija i postaje saučesnik i neko ko je u svojevrsnoj kohabitaciji. S tim u vezi za oko mi je zapalo objašnjenje koje kao papagaji ponavljaju lideri partije Zeleno levi front. Naime, oni kažu kako će prihvatiti mandate u skupštini jer oni hoće da jednom nogom budu u institucijama, a drugom na ulici. Imajući u vidu da je deo njihovih kolega nakon izbora štrajkovao glađu kako bi na taj način skrenuli pažnju domaće i međunarodne javnosti na srazmere izborne krađe, onda ispada da se opozicija odlučuje na strategiju koja liči na autofagiju. Za one koji ne znaju, autofagija je način ishrane po kojem se tokom dana ništa ne jede duže od 16 sati, a cilj je da se telo očisti od raznih toksina. Elem, ova opoziciona autofagija će se vršiti tako da jednom nogom budu u štrajku glađu, a drugom u skupštinskom restoranu čime u suštini pokazuju svu apsurdnost situacije u koju su doveli pre svega srpsku opozicionu javnost. Očito, put do smene Vučićevog režima kao prvi korak mora imati smenu opozicije ili makar promenu načina funkcionisanja. I ovo neka bude radni zaključak.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)