Stav

Zašto je Moskva uz američkog vazala Vučića?

Rusija i Zapad, svugde posvađani, a u Srbiji složni u pružanju podrške Vučiću. Glume da i kod nas vode bitku, a zapravo zajednički duvaju u jedra srpskog autokrate. Ne trpe oni, već srpski narod zbog njegove izdaje! To niko ko deluje sa patriotske pozicije ne sme da prihvati. Rusofilija ne sme da bude pokriće za veleizdaju. Rusija gleda svoja posla, na nama je da se držimo svoji interesa. Ni jedna velika sila nam nije bila naklonjenija od Rusije. Kad naša stremljenja nisu bili u koliziji sa njenim, u većoj ili manjoj meri, bila je spremna da nam pomogne. Ali to ne znači da nije voljna da nas žrtvuje kada joj to odgovara. Neodgovorno ponašanje naših vlasti često joj za to stvori povod ili izgovor. Tako je bilo i sa Vučićem.

Dragomir Anđelković

Film „Ratom protiv istine" (Wag the dog), iz 1997, slikovito nam pomaže da shvatimo (post)izborno ponašanje Kremlja u vezi sa Vučićem, odnosno da razumemo delovanje trenutno najvažnijeg segmenta „BIA opozicije". U prošlom tekstu sam se bavio time kako Zapad i njegovi jurišnici u Srbiji pomažu Aleku. Sada da vidimo zašto mu uporedo na ruku ide Rusija, sa podmetnutim, organizovanim srpskim „sledbenicima".

U fokusu holivudske satire je vlastodržačko izmišljanje državne opasnosti. Pred izbore to je uradio tim američkog predsednika, pošto ga je seksualna afera dovela na korak od gubitka drugog mandata. Da se to ne bi desilo, simuliran je rat protiv Albanije. Američka vojska preventivno „udara"da albanski teroristi ne bi napali SAD. Cela operacija je izvedena po principu specijalnih efekata, bez ikakvog sukoba sa (nepostojećim) protivnicima. Tako je stari predsednik ostao u Beloj kući. Munjevita „pobeda" bez većih troškova (uključujući i gubitak ljudstva), građanima je delovala kao potvrda mudre politike. Ljudi vole „besplatne večere" i ne udubljuje se previše u stvari koje ih ne pogađaju.

Polazeći od toga postaje smisaono ono što su posle početka protesta protiv Vučićeve izborne krađe, izgovorili brojni ruski zvaničnici. To na „prvu loptu" deluje besmisleno. I to ne samo zbog deficita istine, već i kada se sve sagledava sa pozicija geopolitičkog pragmatizma. Razumljivo je zašto Amerikanci prelaze preko režimskih podvala. Najvažnije im da legalizuju otmicu Kosova. Ali što Rusi pomažući Vučiću da ostane na vlasti i obavi NATO zadatak?

Presek ruskih priča o dešavanjima u Srbiji nalazi se u rečima predsednika Dume (Skupštine) VjačeslavaVolodina. On je u duhu političko-fantastičnog blokbastera kojim smo se bavili, ustvrdio da su na proteklim izborima Amerikanci i Britanci pokušali u Srbiji na vlast da dovedu svoje marionete. Nisu uspeli. Na izborima je, uprkos agresivnom stranom mešanju, pobedio partner Rusije. Zato Zapad, slično kao što je rušio Janukoviča, preko dela opozicije pokušava da sruši Vučića.

Tragikomično! Da kojim slučajem Vučić brani Kosovo umesto što ga je skoro potpuno dao, da je produbio odnose sa ruskim (ODKB) a ne američkim (NATO) vojnim savezom, te da želi ulazak Srbije u Evroazijsku uniju a ne EU (pa i u Severnoatlantski pakt) - rečeno bi moglo da „pije vodu". Ovako - ne! Evo o čemu se radi: pred ovogodišnje ruske predsedničke izbore (17. mart), u okolnostima kada je rat sa Ukrajinom ušao u pozitivnu fazu ali ide polako, bez pompeznih rezultata, Moskvi treba privid trijumfa. To je kao u filmu „Ratom protiv istine", kada se lažni desant odvija pored ljudi koji se sunčaju, a bitka je produkt kompjuterske simulacije.

Rusi svoju istoriju vide kao niz krvavih pobeda. Njih i danas žele ali kao i većina naroda u naše doba, uglavnom neće da se žrtvuju (materijalno ili biološki). Tako da je bingo kombinacija izmišljanje „meke pobede" bez angažovanja i trošenja resursa. I to još povezane sa ljubavlju prema Rusiji. Njen narod je sebe, s pravom, doživljavao kao deo Evrope. Teško mu pada što je od nje izolovan. Rusima godi predstava da ih neko zapadno od granice nekadašnjeg SSSR-a voli i da sa njima želi savez. Zato im Kremlj plasira neistinu da su građani Srbije uz Vučića koji je, opet, svim srcem uz Rusiju. Kada više ne bude mogućnosti da se istina sakrije, nada se, već će uspešno završiti operaciju u Ukrajini, a Srbija neće biti na umu većine ruskih građana.

Na tu propagandnu konstrukciju nadovezuje se geopolitički račun. Moskvi je bitno da na kosovskom primeru celom svetu pokaže da su NATO sile - a ne Ruska Federacija koju Zapad za to optužuje - srušile međunarodno pravo. Radi toga joj odgovara da se Srbija odlučno odupre otmici Kosova, te internacionalizuje to pitanje. Stoga je više puta nudila Vučiću da pred Savetom bezbednosti pokrene pitanje kršenja Rezolucije 1244. od strane Prištine i njenih zapadnih mentora. To je i za Srbiju korisno jer time bi zadala snažan udarac otmičarima Kosova. Međutim, ono što je nacionalni nije i lični interes Aleksa Samoživog. On dobro zna da bi se jako zamerio zapadnim zaštitnicima.

Rusija, kao i svaka velika sila, gleda da i u takvim okolnostima profitira. Korisno joj je ako se Srbija bori za Kosovo ali joj - gle paradoksa - ide u prilog i ako kapitulira. Rusi imaju vin-vin situaciju. Francusko-nemački plan podrazumeva faktičko priznanje Kosova (mnogo bitnije od onog de jure, koje je važno samo za puno uspostavljanje diplomatskih veza). Sporazum Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa na tim osnovama, predstavljao bi za Rusiju poželjan presedan.

U ratu iscrpljivanja u kome je pitanje vremena kada će Ukrajina istrošiti vitalnu energiju a Zapad proceniti da mu se više ne isplati da je podržava, Moskva razmišlja kako dalje, uz neki vid legalizacije onoga što je postigla na terenu. Nerealno je da Kijev de jure prizna novo stanje, ali sve je izvesnije da će ono što se dogodi na Balkanu biti dobra izlazna strategija za Rusiju i Zapada na istoku Evrope. Za ukrajinske vlasti to će biti najmanje neprihvatljivo rešenje. Kao i Vučić, Ukrajinci će moći da ne priznaju da su priznale narušavanje teritorijalnog integriteta.

Zato su i Rusija i Zapad, svugde posvađani, a u Srbiji složni u pružanju podrške Vučiću. Glume da i kod nas vode bitku, a zapravo zajednički duvaju u jedra srpskog autokrate. Ne trpe oni već srpski narod zbog njegove izdaje! To niko ko deluje sa patriotske pozicije ne sme da prihvati. Rusofilija ne sme da bude pokriće za veleizdaju. Rusija gleda svoja posla, na nama je da se držimo svoji interesa. Ni jedna velika sila nam nije bila naklonjenija od nje (ne poistovećujem Rusiju sa SSSR-om koji je generisao kominternovski model razaranja srpstva). Kad naša stremljenja nisu bili u koliziji sa njenim, u većoj ili manjoj meri, bila je spremna da nam pomogne. Ali to ne znači da nije voljna da nas žrtvuje kada joj to odgovara. Neodgovorno ponašanje naših vlasti često joj za to stvori povod ili izgovor. Tako je bilo i sa Vučićem.

Srbija, od kada je Rusija postala nezavisna posle raspada SSSR-a, nikada nije bila njen geopolitički prioritet. Dovoljno je pogledali ruska strateška dokumenta. Na našim prostorima Kremlj ima tri cilja: 1) zaštita energetskih koridora i investicija; 2) sprečavanje širenja NATO i 3) suzbijane rusofobne propagande. No, u uslovima kada nam je nemali deo ruske javnosti naklonjeniji od strateških planera, i to je osnov za veće angažovanje Rusije. Ali za to je potrebna spremnost Beograda da uvuče Rusiju u balkansku politiku. Ona nije spremna da deluje protivno vlastima već samo zajedno sa njima. Ne misli da joj je Srbija toliko bitna da bi ovde razvijala nacionalno-rusofilsku alternativu režimu (kom god) već se oslanja na delove vlasti sa kojima može da nađe zajednički jezik.

U doba kohabitacije Koštunica-Tadić i našeg redefinisanje spoljne politike po modelu „četiri noseća stuba" (pri čemu je jedan bio ruski), Moskva je počela da jača veze sa Srbijom. Kulminacija toga desila se 2008. Nju oličava kupovina većinskog paketa u NIS-u i sprečavanje planiranog zapadnog anuliranja Rezolucije 1244. posle kosovskog secesionističkog akta. Pošto je SNS došao vlast 2012, potpisan je sporazum o Strateškom partnerstvu i unapređena je vojno-tehnička saradnja. Ali čim je Vučić eliminisao inertnog Nikolića, sa kojim su Rusi bili bliži, rusko-srpski odnosi su ušli u novu fazu.

Rusi nemaju razvijene mehanizme „meke moći" u inostranstvu. Tu nisu aktivne njihove NVO, preko kojih - poređenja radi - Zapad nameće svoje interese i organizuje lokalne ekipe. Rusija nema „bele" fondove za projekte. Nije faktor u našim medijima (postoje njeni državni, ali to je manje efikasno u propagandnim nadmetanjima). Zato ima respektabilne „službe". Njihova saradnička mreža nije bila za potcenjivanje i kod nas. Zlu ne trebalo, za Moskvu je to bila sigurnosna kočnica. Na taj način je mogla da pokrene razne, po vlast neprijatne, procese.

Znajući to, ali i da Rusija nije voljna da se pre potencijalnog „sudnjeg dana" značajnije angažuje, Vučić je reskirao i zaigrao oštro. Spremajući se za poslednju fazu kosovske izdaje, plašio se da ne naleti na rusku minu. Krenuo je đonom na Moskvu, uporedno joj nudeći „kompromis". Vrh ledenog brega bila je afera „Ruski špijun" plasirana 2019. Nedeljama je GRU - ruska vojna obaveštajna služba - bila izložena najcrnjoj kampanji. Epilog je bio da i pomenuta vojna „agencija" - što je već umnogome učinila SVR („civilnu" spoljnu obaveštajnu službu)- iz Srbije povukla skoro sve što valja ili je preostalim „predstavnicima" zabranila da ozbiljno rade.

Takvom razvoju događaja pogodovala je jedna Vučićeva osobina. Nju je opisao važan EU funkcioner koji je iza zatvorenih vrata objasnio zašto Brisel podržava Vučića: „On, za razliku od prethodnika, ispuni ono što obeća velikim silama. Drugi srpski političari manje lažu narod ali više strance". Vučić precizno razluči šta je kome od inostranih činioca najbitnije i tu ih ne vara (verovali ili ne da to ne radi sa nekim). Onda mu gledaju kroz prste u vezi sa ostalim obećanjima. To znaju i Rusi tako da su sa njim napravili dogovor oko neuvođenja sankcija (one su od 2014. u nekom obimu aktuelne), nedodirljivosti NIS-a i gasnog koridora, te glumljenja prijateljstva.

Tako smo stigli tu gde smo. Vreme je da kažem i koju reč o institucionalizovanim rusofilima. Rusija, za razliku od SAD, nema svoje neposredne ekipe kod nas. Ništa ne finansira ili koordinira, niti sa bilo kim održava bilo kakve veze osim protokolarnih, i to samo ako su na spisku usaglašenom sa Vučićem. On ga, u skladu sa promenljivim interesima, revidira. Sada je na njemu najvažniji Nestorović. On je stari režimski projekat, prepakovan u novu ambalažu. Prešao je put od medijskog zaluđivača naroda, preko Alekovog alternativnog doktora u vreme tzv. „kovid pandemije", do prvaka BIA pokreta. Vučiću, koji privodi kraju kosovsku izdaju, za to treba neki neistrošeni ventil, pa je sklepana grupa „Mi - Glas iz naroda". Da razočarani rodoljubi imaju za koga da glasaju, a da taj pokret, za izdaju, koju načelno osuđuje, ne optuži onoga ko je sprovodi. Mirna Bačka (i ostatak Srbije), a Vučić radi šta hoće.

Nestoroviću je do Kosova stalo taman koliko mu režiser kaže. Glumac je u političko-fantastičnom spektaklu „Majdan na Terazijama", snimljenom od strane kompanije „BIA MEDIA" u koprodukciji sa sličnim ruskim i američkim produkcijskim kućama. Žalosno je što je tako jer anulira iskrenu nacionalnu energiju koja se pojavila. Da je drugačije, da se stvarno izrodila dinamična, nova patriotska opozicija, možda bi Rusi ipak uvideli da mogu i na drugi način da štite svoje interese u Srbiji. Ovako, najlakše im je da sa Vučićem i službinim „rusofilima-patriotama" nastave da igraju američko kolo. U Novorusiji i Donbasu ono prerasta u ruski ples. Svako gleda sebe, krivi su Srbi koji direktno ili indirektno rade protiv Srbije. Najgori od njih je Vučić ali nije mnogo bolji i svako ko mu, od kada se totalno nacionalno razgolitio, na bilo koji način pomaže!

(Autor je publicista i politički analitičar)